U potrazi za istinom o Draži Mihailoviću

Izdaja kao sudbina

Izdat od svog kralja kome se zakleo, od svoje dece koju je vaspitavao, kao i od većeg dela svog naroda za koji se borio, đeneral Dragoljub Draža Mihailović i danas, 60 godina nakon smrti, predstavlja sinonim srpskih podela i nesreća

Piše: Dragoslav Simić

O pokretu generala Draže Mihailovića malo sam znao, kao i svi oni koji su pohađali škole posle II svetskog rata u Jugoslaviji. Baš ta činjenica i jednosmerno obrazovanje koje nas je učilo samo partizanskim pobedama, nagnalo me je da se kasnije više zainteresujem za predmet ove priče, naročito devedesetih godina, kada sam nekoliko meseci boravio u Americi. Naime, u svakoj srpskoj kući u kojoj sam bio, sreo sam Dražu. Sem u kućama ljotićevaca. Čičina slika je svima pored ikone. Koliko je to sa slikom ozbiljno, shvatio sam kada mi je stari Milan Kosta Aćin, vazduhoplovni poručnik, Dražin oficir za vezu, pokazao svojih 14 knjiga o Mihailoviću.

„Tu se sada pojavljuju nekakvi četnici, a ja sam ravnogorac. To nije isto. Đeneral Draža nikada nije potpisao kapitulaciju. Treći srpski ustanak počeo je 13. maja 1941. kad je on stigao na Ravnu goru. Petar drugi je najveći izdajnik našeg naroda, jer je 1944. naredio da se naši borci priključe partizanima...“, pričao mi je Aćin.
Godine 1990. u Vašingtonu sam upoznao Dejvida Martina, kanadskog publicistu, pisca knjige „Mreža dezinformacija, Čerčilova jugoslovenska greška“, stvari su mi se potpuno pobrkale u glavi. Tada mi je gospodin Martin u mikrofon rekao:

Sovjetska krtica

„Posle prekopavanja hiljada stranica u Britanskom državnom arhivu još od 1946. i intervjuisanja više od stotinu ljudi koji su radili u britanskoj vladi, a nalazili su se i u Mihailovićevim i Titovim redovima, želeo sam da utvrdim ko je bio odgovoran za sabotažu istine o Draži Mihailoviću. Zaključio sam da je major Džejms Klugman, zamenik šefa jugoslovenskog odseka obaveštajne službe SOE u Kairu, preko koga su išle radio veze sa Dražom i britanskim vojnim misijama koje su bile u gerilskim odredima, najodgovorniji za to. Klugman je bio prokomunistički opredeljen, ono što se u obaveštajnoj terminologiji naziva „krtica“. Njegov najveći uspeh je krivotvorenje informacija koje su stizale Čerčilu što je omogućilo predaju nacije od 15 miliona ljudi u ruke komunistima. Bilo je još mnogo oficira u oružanim snagama Britanije iz redova ratne birokratije, naročito u radio korporaciji BBC, zatim Direkciji za politički rat i tajnoj obaveštajnoj službi F-16, koji su pripadali ovom ili onom delu lepeze sovjetskih simpatizera i verovali su da ističući Tita, služe nečem naprednom“.

Martin je utvrdio i da su Englezi prvi pocepali Dražinu sliku sa nemačke poternice i već tada u novinama objavili samo Tita. Tako je zabluda krenula u svet.

Tada sam shvatio da postoje dve istorije. Ona iz moje škole i ona iz Amerike. Nastavio sam da istražujem onu istoriju koja mi je bila nepoznata, upoznao sam neke od svedoka Dražine ličnu drame, došao do zanimljivih dokumenata...

Među njima je govor dr Slobodana Jovanovića, predsednika vlade u Londonu, koji se marta 1943. obratio Jugoslovenima u Južnoj Americi preko britanskog radija BBC: „U proleće 1941. godine, zbog toga što nije pristala da proda svoju čast i svoje interese, Jugoslavija je bila napadnuta od Nemaca, Italijana, Mađara i Bugara. Posle kratke ali časne borbe, mnogo nadmoćniji neprijatelj zauzeo je njenu teritoriju, ali nije uspeo da pokori njen narod. Među Jugoslovenima se pojavio njihov Bolivar - general Draža Mihailović koji stoji na čelu slobodnih ljudi, čije je geslo “sloboda ili smrt“. Zbog otpora koji naši borci daju neprijatelju skoro već dve godine, civilno stanovništvo u Jugoslaviji trpi i pati neizmerno. Neprijatelj se naročito okomio na Srbe i nemilosrdno ih ništi i ubija. Stotine hiljada srpskog življa do danas je pobijeno od Nemaca, Italijana, Mađara, Bugara i kvislinga Pavelića, a njihova imovina i domovi popaljeni su.“

Iz ilegalnog logorskog časopisa „Ravna gora“, šesti broj - 6. septembar 1944, umesto logorske strane, pod naslovom „Godišnjica 30. avgusta“ opisan je fizički napad koji su komunisti, godinu dana pre, izveli na sedmu sobu tridesete barake u kojoj je bila zarobljena četa koja je branila odstupnicu Draže Mihailovića prilikom povlačenja iz Crne Gore, marta 1943:

„Oko 18 časova, kada je ceo logor ljuštio baren krompir koji je primljen za večeru, div-ljaci sa motkama, noževima i kamenicama vrše opkoljavanje 30. barake. Određene straže staju na srednji i severni ulaz barake, a artiljerijski kapetan I kl. Miodrag Kitić kuca na vrata 7. sobe, otvara ih, ulazi i naziva Boga: 'Dobro veče, prijatno'. Odmah za njim upada vazduhoplovni kapetan I kl. Pavle Arsenijević i potrže nož na potporučnika Bakića, koji je ništa nesluteći, baš sedeo za stolom. Za Arsenijevićem na vrata kuljaju i drugi, a sa pravca 28. barake rulja otpočinje borbu bacanjem kamenica i napadom na istočne prozore 7. sobe... Sve se izmešalo. Napad se vrši u talasima: verovatno je tako bilo predviđeno u planu, radi uvođenja svežih boraca; međutim, žilav i odlučan doček od strane Limaca nateruje ih (komuniste) da smenjuju talas za talasom, pošto uvek polovina ostaje da leži na zemlji. Komunisti gaze preko tela svojih drugova. Isprepletale se ruke i noge, bori se na život i smrt. Komunisti mole za milost. Vapaj je ispunio sobu. Jedni beže kroz prozor, koga mogu izvlače na vrata, a zadnji redovi potiskuju napred.

Izobličeni tipovi ispunili su hodnik 30. barake, ispunili su sav prostor oko barake. Bez epoletuški, razdrljeni, neočešljani i dronjavi. Stražare i paze da nacionalisti ne pritrče u pomoć napadnutoj baraci, a jednovremeno služe svojima kao opšta rezerva. Komunisti iz 30. barake, ukoliko nisu imali raspored u samom napadu, većim delom su izašli u hodnik, da tako ometu skupni otpor cele barake, a drugi su bili po sobama, u pripravnosti. Ipak im sve to nije pomoglo. U sobama koje su susedne sedmoj, komunisti su čim se začula larma počeli da govore: „Pobili se Crnogorci između sebe“. To je bila prva vest za koju je baraka saznala. To im lukavstvo ipak nije pomoglo da zadrže nacionaliste po njihovim sobama, već su ovi izleteli u hodnik. Tu je čekala nova neprilika. U mraku se nije moglo odmah raspoznati ko je oficir, a ko razbojnik...

Dakle bratoubilački rat nije se odvijao samo u zemlji, već i tamo gde se najmanje očekivalo da do sukoba treba da dođe.

Doktrina Moše Pijade

Kao dopuna saznanju o sudbini Draže Mihailovića, o njegovom liku i njegovom pokretu, treba se podsetiti na to kako je formirana partizanska vojna sila. Generalštabni pukovnik Novica Stevanović u pismu „Politici“ jula ove godine, a povodom svog feljtona o Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini na koji su neki čitaoci oštro reagovali, navodi tri načina kako je ta sila formirana. On citira deo govora Moše Pijade u Bihaću 1942:

„Pripucaćemo, pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci sami doći i mi ćemo imati narod uza se…. Oni koji nemaju ni kuće, ni zemlje, ni stoke, brzo će se priključiti nama jer ćemo im obećati velike pljačke… Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine. Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere...“

U svojoj knjizi uspomena „Sećanja iz rata“ kapetan Zvonimir Vučković, koji je pre nekoliko godina umro u Kaliforniji, u prilogu koji nosi naziv „U Dražinoj pratnji“ opisuje razgovor vođen između kapetana Hadsona iz britanske vojne misije i generala Mihailovića:

„Na Dražine argumente da bez oružja i municije čak ni Srbi ne mogu ratovati i da je opstanak jednog naroda doveden u pitanje bezobzirnim odmazdama okupatora, kapetan Hadson je nonšalantno odgovorio da on ne podcenjuje naše teškoće, ali da je njegova glavna briga da se stara o interesima vlade Njegovog Veličanstva...“ Kada sam kasnije pred spavanje sreo Dražu, on mi je sa puno gorčine dva puta ponovio: „Nismo mi ničije sluge, pa ni saveznika“. Od početka rata i prijateljima i neprijateljima Dražinim bilo je sasvim jasno da je on bio samo vojnik i da mu je svako partizanstvo bilo strano, čak i odvratno.“

Čak ni spasavanje velikog broja američkih pilota čije su avione Nemci oborili oktobra 1944 sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima, ne utiče na to da se stav saveznika prema JVO promeni. Kralj Petar II podleže pritiscima Čerčila i septembra 1944, preko BBC drži fatalan govor po pokret generala Mihailovića. Miloš Kosta Aćin, tada poručnik a kasnije pisac 15 knjiga o Jugoslovenskoj vojci u otadžbini i bibliotekar u Vašingtonu, kaže kao svedok događaja jer je tada u Topoli i u kafani slušao radio, da nijedna atomska bomba ne bi mogla toliko da poruši moral vojnika, koliko je učinio taj govor i da kralj izda svoj sopstveni narod. „Ja vam naređujem da priđete pod zastavu mog maršala Tita. Oni koji to ne budu hteli da urade, pečat srama će ostati na vašem čelu...“, rekao je tada kralj.

I najzad, Englezi i njihova uloga u kreiranju sudbine čitavog jednog naroda, kako je rekao publicista Dejvid Martin. Decembra 1943, posle sastanka na Jalti , Čerčil u dogovoru sa Staljinom i Ruzveltom odlučuje da prestane da pomaže prodemokratsku nacionalnu vojsku u okupiranoj Jugoslaviji i umesto toga pomoć stiže snagama komunista i njihovom vođi Titu, koji je tako došao na vlast u Jugoslaviji.

Tajna đeneralovog groba

Draža Mihailović i pored mogućnosti da pobegne iz zemlje tu ponudu nije prihvatio. Ing. Milisav Šurbatović, kasnije je učestvovao u Americi u timu koji je lansirao prvi američki satelit u vasionu, bio šef šifrantskog odeljenja pri štabu na Ravnoj Gori, pričao mi je koliko je Mihailović patio kada je dobio depešu da njegovi sin i ćerka sarađuju sa komunistima.

„I sada gledam lik tog plemenitog čoveka, blagog lica i izraza. Svakome je govorio „Vi“. On je bio vojnik, a ne političar, izdali su ga. On nije mogao da ima uvid šta su radili njegovi komandanti. A svaki je želeo da bude mali Draža“, deo je Šurbatovićevog svedočenja koje sam snimio.

U drugoj polovini 1945. Mihailović se razboleo od tifusa. Pristalice su ga nosile na rukama i uspevale da izbegnu sve potere. Uhapšen je marta 1946, a suđenje je održano u Beogradu juna i jula iste godine. Za mesto suđenja odabran je Dom garde u Košutnjaku, a prema svedočenju Milisava Markovića, koji živi u Kanadi, nekadašnjeg pripadnik pokreta, Draža Mihailović je uhvaćen u Bosni i zatvoren na beogradskoj Adi Ciganliji, egzekucija je izvršena, a leš su zatrpali u jami sa krečom nemački zatvorenici.

Najpouzdaniji svedok ovih događaja je tužilac Miloš Minić, koji je ceo tok ispitivanja na suđenju vodio povišenim tonom i pretećim glasom, što se jasno može čuti na snimku, umro je pre godinu dana i sa sobom na onaj svet odneo tajnu o mestu ubistva Draže Mihailovića i njegovom grobu.

Nekoliko godina po povratku iz Amerike, u Biblioteci grada u Beogradu, priređena je promocija mojih dokumentarnih izdanja „Knjige koje govore“, istorija viđena mikrofonom, o nastanku i raspadu Jugoslavije. Kada se sve završilo neko je stavio opravdanu primedbu da u toj radio drami nema glasova od „27. marta“ i glasa Draže Mihailovića. To je bilo tačno, nisam uspeo da ih pronađem. Međutim, desetak dana kasnije bio sam u kući Zorana Manojlovića, sina muzikologa Koste Manojlovića, koji je pre II svetskog rata na svom aparatu za snimanje zvuka išao sa sinom po južnoj Srbiji i snimao razne pevačke grupe. Godine 1941. gimnazijalac Zoran je na očevom aparatu snimio 27. marta te događaje sa radija na voštane ploče, a jula 1946. suđenje Draži Mihailoviću, one delove koje je prenosio Radio Beograd. Tako sam došao do glasova sa ovog suđenja i bio mi je otvoren put da nekoliko godina kasnije načinim dokumentarnu radio dramu sa istoimenim naslovom.

Neko će reći, sve je to već davno prošla istorija. Jeste, ali senke te istorije pratiće nas još dugo. Na kraju krajeva, na severnoameričkom tlu, kažu, živi nekoliko stotina hiljada Srba. Prema nomenklaturi iz moje škole, kome oni pripadaju: saveznicima, izdajnicima ili zavedenima?

A mi!?

Slušaj - Knjige koje govore

Postavljeno: jun 2011.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad