Milanski edikt i još po nešto, 1700 godina kasnije

Beleži urednik sajta Dragoslav Simić

U svom izveštaju, o razgovoru održanom početkom novembra u Francuskom institutu u Beogradu, sa temom „Pisanje zajedničke istorije“, Gordana Popović novinarka Politike u tekstu koji nosi podnaslov „Francusko nemački~udžbenik istorije pokazuje da je moguće prevazići etno~centrični pogled na prošlost, ali je Balkan još daleko od toga...“ logično predočava misao da bi, kad bi bilo i ako bi bilo, tako nešto, možda, bilo moguće, jednog dana, nekom prilikom, i kod nas.

Zamislimo sada srpske i albanske istoričare, političare i visoke crkvene službenike obe strane koji sede ili će sedeti u budučnosti da zajedničkom voljom odluče, a zatim napišu, zajednički udžbenik srpsko~albanske istorije. Izjavom, koju prenosi agencija Tanjug, „Bolje bez Evrope nego bez Kosova, ~ poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Irinej, primajući u Patrijaršiji ovih dana učesnike Panevropske konferencije o poštovanju ljudskih i verskih prava, nije stekao prvi ulaznicu za pisanje ove istorije. Dok se pred navalom patriotskih osećanja pitate šta će patrijarh tu, kad je jasno svima čije je Kosovo, da li je pisac ovog teksta hteo neukusno da se našali?....da patrijarh bude deo tima, treba razmotriti kakva će nam biti istorija u budućnosti ako i našeg vrhovnog crkvenog poglavara nema u tom sastavu ili bar njegovog blagoslova za početak rada ovog važnog poduhvata.

Iz ugla koji zaista vodi daleko u prošlost, jer je priča vezana za četvrti vek naše ere, možda ćemo videti šta nam valja činiti.

Medijana, ostaci. Sagradio car Konstantin Veliki.

Krenimo redom.

U Milanu, dva rimska cara Konstantin i Licinije potpisuju zajednički akt o verskoj toleranciji nazvan Milanski edikt, prema gradu Milanu u kome je akt potpisan 313. godine.

Da bi današnja priča bila jasnija, ipak treba dobiti odgovor na pitanje, zašto je car Konstantin bio ~ veliki!?

Profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Radivoj Radić u svojoj izvanredo dokumentovanoj studiji „Konstantin veliki“, odgovara: „Donošenje Milanskog edikta je jedan od najvažnijih datuma u svetskoj istoriji ...Potpisnici ovog akta skrenuli su tokove istorije u novom smeru. Tada je počeo da se oblikuje jedan novi svet, svet koji sve više počinje da liči na svet u kojem danas živimo, bio je to postepen i lagan proces koji je trajao vekovima.“

Hrišćanska Evropa nas je podsetila na taj događaj kada je došla u Niš oktobra 2013. da proslavi rođenje cara Konstantina Velikog, rođenog doduše u Naisu, gradu koji kasnije dobija ime Niš.

Za ovaj akt dva cara ~ paganina, imali su i viziju, i moć, i smisao za realnost da se suoče sa činjenicom da su hrišćani četiri veka posle rođenja Hrista narasli u milione vernika koji će služiti i slaviti samo jednog boga, da je vreme mnogobožačko, prošlo.

Car Konstantin krstio se na samrti, a Milanskim ediktom postao je neformalno prvi poglavar hrišćanske crkve.

Pogledajmo Kosovo danas.

Da li naš Patrijarh, svojim uverenjem ima viziju kako ćemo živeti u budućnosti. Da li on zna da i tamo na Kosovu stanuju njegove kolege, crkveni velikodostojnici Muslimana koji na sličan način misle o Evropi i o Kosovu, kao i ovaj uvaženi Srbin. „Bolje bez Evropre nego bez Kosova“. Da li će patrijarhova misija promeniti naše, domaće tokove istorije kako bi se oblikovao jedan novi svet Srba i Albanaca. Ako ipak neko da inicijativu, sedne i napiše tu našu zajedničku istoriju, možda ne bi smo čekali, parafrazirajući uvaženog profesora Radića, da taj „postepen i lagan proces traje vekokovima.“ Možda!?

Tako bi počeo da se oblikuje jedan svet koji neće ličiti na ovaj sada na Kosovu, prepun obostrane mrženje i straha jednih od drugih, Srba i Albanaca. Činjenica je da danas slobodu na Kosovu obezbeđuju stranci. Da njih nema ne bi albanski demonstranti u Prištini branili albansko Kosovo, a Srbi u Mitrovici i ne samo tamo, Kosovo srpsko. Nažalost jedne od drugih, dopadalo se to nekome ili ne, ipak čuvaju stranci. Da li velikodostojnici obe strane zamišljaju da tako oblikovan status rata i mira traje večito?

Da li će bilo ko od njih u istoriji koja nas neminovno „čeka“ zaslužiti onaj epitet „veliki“ ako nema takve Konstantinove vizije da krene u promene. Te promene koje je Konstantin doneo snagom carske volje, nisu „izlečile“ svet od građanskih ratova i svih ostalih nesreća kojima se izlažemo. Naprotiv. Već neku godinu posle potpisivanja edikta sa Licinijem, on je poveo rat protiv ovog drugog rimskog cara u kome je Konstantin pobedio. Licinije, umoren, nije imao vremena kad da primi hrišćanstvo. Konstantin jeste. Tako je, kako je opisano, i zapamćen. Cartstvo mu se za života, prostiralo od Jorka u Velikoj Britaniji do Palestine.

Ideja nije da tražimo novog rimskog cara među nama. Ne. Čak ni dilema, da li pisati zajedničku istoriju sa Albancima. Ali razumno je ipak videti šta su Francuzi i Nemci, stogodišnji neprijatelji u ratovima koji su na obe strane odneli milione žrtava, pomenuti na početku ovog teksta, uradili. „Francusko nemački~udžbenik istorije pokazuje da je moguće prevazići etno~centrični pogled na prošlost...“ Hajde da verujemo da je i kod nas tako nešto vrlo komplikovano, ipak moguće uraditi.

Treba imati viziju ne samo u ličnom životu možda pre svega kad je politika u pitanju.

MILANSKI EDIKT donet je u Milanu 313. godine. Potpisuju ga dva rimska cara Konstantin i Licinije:

„Pošto smo se nas dvojica, ja, Konstantin Avgusti i ja, Licinije Avgust, srećno sastali u Milanu i pošto smo razmotrili sve što se odnosilo na javno dobro, među svim stvarima koje su nam se činile korisne u mnogo čemu za sve, odlučili smo da damo prednost i stavimo na prvo mesto ono što se ticalo poštovanja bogova i pobožnosti i da dozvolimo u isto vreme i hrišćanima i svima drugima slobodu da u pobožnosti slede religiju koju žele, tako da sve ono što na nebu postoji bude blagonaklono prema nama i svima onima koji su pod našom vlašću. Danas smo, dakle, doneli spasonosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakom bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavom, tako da to božanstvo nama bude blagonaklono, brine o nama i pruži nam svoju brigu i zaštitu. Sledeći taj princip, složili smo se da donesemo ovaj reskript da bi ono što se nalazi u našim prethodnim odlukama koje se tiču hrišćana i koje su upućene tvojoj pobožnosti, a čini se potpuno suprotno i strano našoj blagosti, bude ukinuto i da u isto vreme svako od onih ko ima spomenuto opredeljenje da čuva hrišćansku religiju, može slobodno i prosto da ga zadrži bez teškoća.“

Postavljeno: novembar 2013.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad