Put ideje – Autobiografije uživo

„Moj Radio Beograd“ nije nastao sa generacijom novinara kojoj ja pripadam. Kao početak rada ovog medija kod nas označena je 1924. godina.

Nedeljne novine „Radio Beograd“, formata „Novosti“, jedno godište, jul 1940. mart 1941, video sam prvi put 2004. Bio je to pravi opijum za ljubitelja radija. Iz mnoštva sadržaja ovih novina, koje je ugasio aprilski rat 1941, pažnju su mi privukla dva dela iz broja 4. Jedan se odnosio na veliku, opčinjavajuću reklamu na celoj strani, red letenja „Aeroputa“ sa satnicom na linijama za Dubrovnik, Zagreb, Sarajevo, Ljubljanu i Skoplje, kao i serijom međunarodnih letova za Bukurešt, Venecija, Milano itd. Bio je to deo ličnog interesovanja za prohujale živote starih aviona. Drugi deo, bitan za predmet ove knjige, su nedeljni programi radio stanica Beograd, Zagreb i Ljubljana; od februara 1941. i program Radio Skoplja. Iz tih programa izdvajao se „Nacionalni čas“. Ova emisija je nekoliko puta nedeljno bila na programu koji se emitovao radnim danom između 19 i 20 časova na talasima sve tri radio stanice. U emisijama, predavanjima iz književnosti, ekonomije, religije, lingvistike, geografije, istorije, politike i drugih oblasti, oglašavali su se poznatiji jugoslovenski intelektualci.

Treba podsetiti da je radio program sve do pojave magnetofona, osim muzike sa ploča, išao uživo, pa je onaj ko je želeo da ima radio morao da zna da je to živo tkivo, pokretna traka, sačinjena od glasova i muzike, telefona i telegrafa, preko kojih su stizale najnovije vesti.

Novinari, tehničari i spikeri tog vremena koji su radili na radiju, zaslužuju naše divljenje i pohvale jer su uspevali svakodnevno veoma dobro da ostvare svoj program. Danas, i pored sve tehnike sa kojom raspolažemo, ponekad nismo u stanju da zamišljenu emisiju izvedemo do kraja. Evo jednog primera. Jula 2006. vodio sam uživo program u trajanju od 90 minuta o Nikoli Tesli. Ideja je bila da telefonskim vezama spojimo naučnike sa tri kontinenta koji proučavaju život Nikole iz Smiljana. Nisu me obavestili da u tom studiju ne postoje dva telefona koja bi omogućila da se u isto vreme u razgovoru nađe više ljudi. Scenario se u svom tehničkom delu oslanjao na dve otvorene linije. Kada se sve završilo, urednici su čestitali realizatorima emisije, a samo ja znam kakve sam muke doživeo kada mi je producent tokom emitovanja preko slušalica javio da ne može da uključi predviđene sagovornike iz Australije i Amerike jer ima samo jednu telefonsku liniju. Moj scenario se srušio, ostalo je bila improvizacija koja se na sreću nije osetila. Bio je to megazahvat u odnosu na predratni radio jugoslovenske prestonice koja se tek podizala iz balkanskog blata, gde je posedovanje telefona bio statusni simbol, a odlazak sopstvenim automobilom na posao, neverovatna zamisao.

„Nacionalni čas“, spada u arheologiju zvuka emisija iz davnih tridesetih, koja je bila izvođena sa ko zna koliko umešnosti da se uspostave pre svega dobre telefonske veze između studija u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, bio je povod da u slavu tih naših nekadašnjih kolega, i kao počast živom radiju, pokušam da načinim emisiju sličnog karaktera ali sa izmenjenim sadržajem. Uslove za pripremu takvog projekta pružala je emisija „Govori da bih te video“ u dokumentarnom programu Radio Beograda 2. Naravno da ništa nije bilo isto kao pre. Nema više Jugoslavije, broj slušalaca se znatno smanjio i najveći je uspeh ako se neko javi iz dalekog sveta putem Interneta sa vešću da te je slušao. Zamislite, sedi negde na Menhetnu i sluša Radio Beograd. Zar to nije fantastično? Umesto predratnih predavanja kao u pomenutoj emisiji, sadašnji intelektualci mogli bi da govore svoju autobiografiju uživo, ali ne onako kako se to piše u stereotipnim biografijama, već na način kojim bi slikali svoj unutrašnji svet, sa strašću koju samo živa reč može da donese.

U takvoj emisiji neće biti mojih pitanja. Glas novinara se ne čuje, osim u najavi i odjavi. Sve treba da traje samo pola sata, onoliko koliko traje emitovanje dokumentarnog programa, od 17.00 do 17,30. Razgovori sa učesnicima i dogovori obavljaju se pre emitovanja. Pripremni razgovori mogu da traju danima, ali su neophodni da bi se dobio najbolji rezultat – strast pred nastup, kao na otvorenoj sceni, psihološki opravdan hepening u kome čovek, „gurnut“ pred mikrofon, uživo, pokreće sva svoja čula, a biće angažuju neki čudni nevidljivi damari, potpuna koncentracija, jer radio pozorište zahteva, kao u monodrami, da čovek igra svoj život, da govori o sebi, ne o nekom drugom o kome je samo slušao, o kome su mu pričali. Ovo je spontana, ne umišljena odgovornost pred mikrofonom koja u živom programu postaje totalna.

Ovako je izgledao put od ideje do „Autobiografije“. „Autobiografija“ nije zamišljena kao razgovor u kome je slobodno lenjo misliti, protezati se, praviti šale i dosetke ili mudrijati na račun strpljenja onih koji plaćaju radio program. Učesnici emisije moraju biti birani ljudi, koji umeju da govore, koji imaju šta da kažu, sa svešću da grade jedan virtuelni dokument, svedočanstvo o sebi i vremenu u kome žive, u jedinstvenoj predstavi u kojoj do sada nisu učestvovali. Njihovi nastupi su besede u pravom smislu reči, jer svi govore bez ijednog papira pred sobom, nošeni energijom svog unutrašnjeg života i svoje retorske veštine.

To je i za mene bio izazov kome sam prišao sa velikom motivacijom i radoznalošću da vidim kako ćemo proći i ja i radio, jer sam ovaj eksperiment pomalo izvodio na svoju ruku.

Međutim, nisam se zadržao samo na ovim razmišljanjima. Učinilo mi se da bi dobro bilo ubaciti kod svakog učesnika neki dokumentarni segment u funkciji priče, koji bi odražavao tematsku celinu komponovanu sa govorom uživo. Takođe, pokušao sam da delujem „dnevno“, dakle, da pratim aktuelna dešavanja. Najprisutniji primer za to je Kosovo, kao politička tema, jer Srbiju muči politika, a Kosovo stolećima ne silazi sa dnevnog reda. Ovakvom kompozicijom uspeo sam samo u jednom slučaju, da bih ubrzo odbacio i dnevnu temu kao ideju vodilju autobiografija i dokumentarni materijal kao ilustraciju. Opisaću slučaj koji sam pomenuo kao uspešnu realizaciju.

Dušan Janjić,direktor „Foruma za međuetničke odnose“, bio je u poslednjim mesecima 2005. i u ovoj, 2006. godini, u žiži javnosti svojim izjavama o Kosovu. Zbog toga je često pozivan na javne debate. Imao sam odličan materijal snimljen u pokrajini devedesetih godina prošlog veka, uključujući i govor Miloševića na Gazimestanu 1989. Predložio sam Janjiću da njegovu autobiografiju ilustrujem tim snimcima. Janjiću, poreklom sa Kosova, sve je to bilo blisko i dobro poznato – bez dvoumljenja je prihvatio moj predlog.

To je bio taj jedan slučaj uspešne realizacije autobiografije sa dokumentarcima, što se može i čuti sa CD-a. Ali, posle toga, uvideo sam da mi je za ostvarenje takvih ideja potrebna ekipa istraživača koju nisam imao i veliki napor da se sagovornik uvede u zamašan zahtev na radiju. Očevidno, samo moj entuzijazam nije bio dovoljan za ambicozno zamišljenu seriju emisija.

Knjigu autobiografija uživo planirao sam i pre početka serije. Knjiga bi sa unutrašnje strane zadnjih korica imala CD sa snimcima emisija.

Počelo je od ideje, a završilo se knjigom. Autorizovani tekstovi sa dopisanim najavama, skinuti sa trake, štampani su zajedno sa CD-om. Znao sam da ću kada se emisija završi, ako ocenim da je sve proteklo uspešno, pitati „izvođača radova“ da li se slaže da njegovo izlaganje uđe u knjigu. Tako je i bilo, a niko ovaj predlog nije odbio.

Još nešto o samoj ideji i podsticajima za nju. Krajem 2005. i početkom ove godine radio sam seriju emisija, u terminu „Govori da bih te video“, koju nisam dovršio, sa temama o hendikepiranim ljudima, pod nazivom „Naše komšije“. I ovaj program išao je uživo. Jedna emisija se izdvojila svojom dramatikom. Jelena Nestorov, Ruskinja udata u Beogradu, imala je treće dete Đoleta, rođenog sa telesnim nedostacima. Jelena je pričala o nadljudskoj borbi da spase sina. Nije mogla da prećuti suze, a sve se dešavalo tako kao da je ukinut posrednik zvani radio-aparat i kao da se nismo nalazili u studiju neke radio stanice; kao u ispovedaonici Jelena je govorila uzbuđeno i iskreno. Imali smo utisak da su njene reči upućene samo nama i da smo tu samo mi i ona koja moli Svevišnjeg da svojim svetim duhom pomiluje majku i sina. Pola sata kasnije, uzbuđeni, ćuteći smo pili kafu, a kada je moj telefon zazvonio, glas sa druge strane rekao je da ga je telefonstkinja uputila na nekoga ko je znao moj broj telefona, da se zove Marijan Stefanović, da govori iz Čikaga i da je zajedno sa ženom preko Interneta sa velikom pažnjom slušao ovu emisiju. U njegovom meil-u koji sam dobio iste večeri, pisalo je:

--—— Original Message ——-
From: „Marjan Stefanovic“
To: sicke@sbb.co.yu
Sent: Wednesday, January 18, 2006 7:35 PM
Subject: Jelena Majstorov

Postovani Dragoslave,
Prvo bih vam se zahvalio za izvanrednu emisiju o Jeleni Nestorov. Inace, „Govori da bi te video“ slusam skoro svaki dan preko interneta u Cikagu. Pamtim osobe kao sto su pesnikinja Eleonora iz Svedske, arheolog seljak Pera, slepi snimalac zvuka i negova vesela zena, i mnoge druge osobe koje nam predstavljate. Ova radio reportaza o malim genijima treba da zivi jer ostavlja nama slusaocima da razmisljamo o njima i da ih se setimo veoma dugo jer odskacu svojim radom iz obicne sredine. Da li je Vas glavni urednik razmisljao da se emisije presnime u MP3 format i sacuvaju i budu dostupne na njeb stranici za celi svet u svako vreme?
Hvala za kratki razgovor telefonom sa Vama i sa Jelenom, zelim vam mnogo uspeha i mnogo mnogo ovako dobrih reportaza,
Marjan Stefanovic
Elk Grove, IL 60007

Tako sam dobio svoje najveće međunarodno priznanje, a ovaj slušalac iz Amerike, samo je učvrstio u meni uverenje da treba tragati za živim govorom i da bi autobiografija bila pravi oblik izražavanja u medijumu radija, pakovan dokument čija će sadašnjost danas, već sutra postati prošlost, ali prošlost koju treba poznavati da bi se mogla razumeti neka druga nova sadašnjost koja će tek doći. Lične sudbine ljudi spojene živim jezikom, to je ideja koju sam hteo da ostvarim.

CD u MP3 formatu, na kraju knjige, donosi glasove učesnika ovog projekta. Emisije su materijalizovane i svako ko ima ovaj CD u rukama, moći će dok postoji ova tehnika, dok je ne prevaziđe neka druga savremenija tehnologija snimanja i čuvanja glasa u masovnoj upotrebi, da čuje melodiju, zvuk i boju glasa, da prepozna kako su ljudi govorili, ali u isto vreme da oseti energiju duše, moć žive reči, da čuje kojim se i kakvim srpskim jezikom govorilo u drugoj polovini XX i početkom XXI veka.

Čuvanje glasova kod nas, na ovaj način, nije uobičajena pojava. Zaista nije svejedno da li nacionalna kulturna baština ima ili nema i zbirku živih govora. Pozorište, film ili TV su pokretne slike, ali i te pokretne slike u osnovi čini reč, doduše u okviru medija kome pripada, ali je zato u tom pogledu radio nešto zaista jedinstveno i neponovljivo. Mi se, jedni sa drugima ipak sporazumevamo govorom. Ratujemo ili se volimo. Reč je ta koja određuje karakter naše duše. Da li je kralj Aleksandar govorio „beogradskim“ ili „cetinjskim“ akcentom, manje je važno od činjenice da je ostao sačuvan samo jedan snimak njegovog glasa, kada je na proputovanju po balkanskim zemljama 1934. u Sofiji otpozdravio bugarskom caru i carici na srpskom i bugarskom jeziku. Domaća radiofonija ima malo sačuvanih tonskih zapisa, nastalih pre Drugog svetskog rata, koji spadaju u govornu istoriju.

I kada je reč o čuvanju glasova, ovde treba pomenuti majora Nikolu Kosića, najznačajnijeg srpskog radio novinara u dijaspori, koji je u Milvokiju, SAD, od 1952. do 1982. vodio volonterski „Srpski radio čas“ i, pored 26o kilograma pisanog materijala svojih radio emisija, sačuvao najstarije tonske zapise načinjene na srpskom jeziku u Americi. Najvažniji delovi iz njegove tonske zaostavštine objavljeni su na dva CD-a ove godine, u obimnoj dokumentarnoj knjizi „Raskol u eteru“, štampanoj u Beogradu, čiji je autor priređivač ovog izdanja.

Knjiga autobiografija, ako ni zbog čega drugog, ima bar jedan razlog koji će uticati na to da uđe u antologijske sveske. Prvi put u okviru ove serije, u emisiji pod nazivom „Neodoljiva privlačnost istorije“ sa odrednicom Danila Baste, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, je i glas dr Slobodana Jovanovića (takođe je sačuvan samo jedan snimak), kada se profesor Jovanović, predsednik izbegličke jugoslovenske vlade u Londonu, na poziv BBC marta 1943, svojim predavanjem obratio Jugoslovenima, slušaocima u Južnoj Americi.

Put ovog snimka do knjige, izgledao je ovako. Kasetu sa snimkom pribavio je Stevan K. Pavlović, profesor istorije na Univerzitetu Sautempton u Engleskoj. Tu dragocenost poslao je svom prijatelju Miodragu Jovičiću, profesoru Univerziteta u Beogradu, koji je proučavao delo Slobodana Jovanovića. Potom, taj glas u emisiji „Ravnogorska čitanka“ koristi Jovičićev prijatelj Uglješa Krstić, izdavač, pisac i prevodilac. Ljubaznošću porodice Krstićevih, glas Slobodana Jovanovića našao je svoje mesto i u ovoj knjizi.

U uvodu za tekst emisije sa profesorom Danilom Bastom, posebno sam opisao našu vrlo uspelu saradnju u prikazivanju lika i dela Slobodana Jovanovića.

Ova knjiga, kako je to već rečeno, poseduje stenograme svega što je izgovoreno u emisijama. Svi stenogrami su autorizovani, dopisani su od strane priređivača uvodni delovi zato što se knjiga kao medijum pisane reči razlikuje od tonskih zapisa. U tonskim zapisima sačuvane su špice emisije „Govori da bih te video“, kao i potpuna autentičnost dešavanja u studiju, sa nekom tehničkom ili drugom greškom, što je za živi program uobičajeno, dakle, onako kako je mikrofon beležio glas. Emisije nisu iznova montirane.

Čitalac, odnosno slušalac, imaće dvostruko zadovoljstvo da čita knjigu ili čita i sluša uporedo učesnike emisija. Ovaj program realizovan je od februara do septembra 2006. godine.

Izbor učesnika serije nastao je spontano, bez želje da se tu nađu ljudi iz samo jedne oblasti stvaralaštva.

Pre nego što pomenem imena učesnika koji u našoj javnosti uživaju ugled, i izrazim iskrenu zahvalnost što su prihvatili poziv da učestvuju u seriji i razumeli značaj ovog važnog posla, želim da istaknem njihov veliki trud i napor da emisije uspešno privedemo kraju.

Govorili su: profesor Slobodan Jovanović (snimak); dr Danilo Basta, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu; pesnik Matija Bećković; dr Dušan Janjić, sociolog; dr Aleksandar Jerkov, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu; Radomir Putnik, dramaturg; dr Raško Jovanović, radio-kritičar „Politike“; Jovan Ćirilov, čovek pozorišta; Isak Asiel, rabin beogradski; dr Rajko Đurić, novinar i pisac; mr Đorđe Malavrazić, istraživač istorije radija; Ivan Aleksić, poslovni čovek iz Londona, i mladi dr Dragoljub Pokrajac, predavač elektronike na univerzitetu u Doveru, SAD.

Aleksić i Pokrajac su manje poznati u domaćim krugovima, ali o njima će biti više reči u najavama koje uvode čitaoce u tekstove autobiografija.

Želja priređivača knjige jeste da javnosti stavi na uvid autobiografije ljudi koji su tokom svog života ostavili neki trag. Istovremeno, odgovor na uobičajeno pitanje zašto su ovde prisutna ova, a ne tolika druga imena, krajnje je jednostavan. Sve je, kako to biva u životu, omeđeno prostorom i vremenom, i sve je relativno, što je i sa ovim emisijama slučaj. Naravno, to ne znači da neka druga slična knjiga neće obuhvatiti i druge ličnosti koje u ovoj seriji nisu učestvovale.

Ženski likovi u knjizi nisu zastupljeni. U periodu od šest meseci 2002. i 2003. godine, priređivač ovog izdanja je u okviru dokumentarnog programa „Govori da bih te video“, Drugi program Radio Beograda, pripremio i emitovao seriju emisija ‘’Žene govore“, sa idejom da se prikaže uloga žena u političkom životu Srbije u poslednjoj deceniji XX veka čije je delovanje bilo na strani opozicije. Ove emisije imale su autobiografske elemente. Govorile su: Borka Pavićević, Daša Duhaček, Branka Mihajlović, Sonja Biserko, Snježana Milivojević, Nataša Kandić, Ljiljana Đurđić, Jelka Imširović, Latinka Perović, Biljana Kovačević Vučo, Nada Ćetković, Tanja Petovar, Svetlana Slapšak, Fuada Stanković, Olivera Milosavljević i druge.

Tek ako ova izvanredna svedočenja o angažovanju žena u političkom životu Srbije nađu svog izdavača, sledeća knjiga biće „Žene govore“.

Naši preci, novinari predratnog Radio Beograda i njihov „Nacionalni čas“, danas su samo puko podsećanje i želja da se njihov rad na polju radija ne zaboravi. Od tih emisija koje su bile i povod za ovu knjigu nije sačuvan ni jedan tonski zapis, a emisije su bile na programu od 1934. godine. Samo je dr Raško Jovanović, radio-kritičar, kao dete slušao „Nacionalni čas“ kada je njegov otac, profesor univerziteta, govorio „o mogućim opasnostima od električne energije“. U borbi protiv lakog pamćenja i i brzog zaboravljanja, u usmenoj istoriji našeg vremena, ove autobiografije, pisane „zvukom i mastilom“, što je sintagma Đorđa Malavrazića, neće biti zaboravljene.

Manfred Osten, nemački mislilac, razmatra pitanje zaboravljanja kao bitan aspekt ljudske kulture, u svojoj knjizi „Pokradeno pamćenje“ („Svetovi“, Novi Sad, 2005) i na pitanje koje postavlja, kako bi „danas“ koje uključuje i budućnost trebalo da započne na pravi način, daje ovaj odgovor: „Budućnost mora da ima svoju prošlost, svoje poreklo. A prošlost ili poreklo ne da se zamisliti bez kulture sećanja, bez obrazovanja koje se shvata kao udeo u pamćenju.“

Ove autobiografije deo su tog pamćenja.

Dragoslav Simić

Postavljeno: april 2013.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad