Inicijative

“Zarobljena” govorna istorija

Knez Pavle stiže u Beograd, a kad će Tito?

Zvučni dokumenti sa radija iz drugog ugla

Dragoslav Simić novinar
sicke41@gmail.com

Događaji koji će svakako trajno izazivati pažnju javnosti su potpisivanje Trojnog pakta 25. marta, vojni udar 27. marta ili aprilsko bombardovanje i kapitulacija Jugoslavije 1941 godine. I ne samo to. Skoro niko nije autentično čuo, od Dragiše Cvetkovića predsednika vlade potpisnika pakta, kralja Petra II, kapetana Jakova Jovovića koji govori u ime kralja Petra na beogradskom radiju 27. marta, patrijarha Gavrila Dožića, vojnog atašea u Moskvi, pukovnika Žarka Popovića koji treba 6. aprila 1941. da potpiše vojni sporazum sa SSSR-om, pilote koji su uzleteli pred nemačkim bombarderima aprila 1941, spikera nemačkog radija koji objavljuje kapitulaciju Jugoslavije 17. aprila, Slavka Kvaternika koji proglašava NDH ili Antu Pavelića koji objavljuje rat Americi i Velikoj Britaniji, govor Tita u Moskvi aprila 1945, kao prvorazredna zvučna dokumenta. Ko je čuo suđenje Draži Mihailoviću i njegov završni govor?! To je kategorija usmene istorije; kako sve to da postane dostupno ne samo istoričarima?

Primer koji sledi je dopuna ovog pitanja.

Kada je papa Vojtila posetio Banjaluku 2002. godine, masa je klicala: „Mi smo papini, papa je naš!“ Ovu tonsku fresku upotpunjavale su pesme hodočasnika, govori dobrodošlice sveštenika i biskupa, novinari izveštači. Dan kasnije od svečanosti, beogradski nacionalni radio u okviru dokumentarnog programa „Govori da bih te video“, emitovao je kraću verziju događaja. Autor emisije pakuje „Papu u Banjaluci“ u „Knjigu koja govori“ i na jednom rođendanu u Zemunu 2011. godine, poklanja ovaj naslov profesorki koja se volonterski bavi međureligijskom saradnjom. Iznenađena, gledala je u CD. „Šta s tim“, ~ pitala je. Mlada žena nikada nije slusala dokumentarni program na radiju. Za nju taj poklon nije predstavljao ništa.

Ovogodišnji „Trojni pakt“, „Vojni udar 27. marta“ ili aprilsku kapitulaciju Kraljevine Jugoslavije 1941, isti navedeni radio u pomenutoj emisiji, predstavio je svojim slušaocima. Ali da li je to dovoljno? Da li će baš svi koje to interesuje biti na talasima te radio stanice, da li uopšte mlađa populacija zna šta je to dokumentarni program?

Ovako postavljeno pitanje prevazilazi programsku šemu radija i spada u domen nacionalne kulturne strategije?

Zašto?

Zadržimo se još malo na primerima.

Polemike o Draži Mihajloviću bazirane su na zapisima savremenika, ali ne na izgovorenom glasu kojim tonom i kako je Draža na suđenju govorio. Ko je zaista čuo Dražu Mihajlovića osim'' nadležnih službi!”

Kako su nastali i kako su sačuvani navedeni snimci , ko ih je pronašao, odakle izvori, može se napisati knjiga. Najmanje od navedenog spada u fonoteku Radio Beograda. Lord Emeri, na primer, govori 26. marta 1941. na BBC i obraća se na spskom jeziku slušaocima u Jugoslaviji, nadajući se da „Jugosloveni neće sarađivati sa Nemcima.“

U maju ove godine iz Amerike stiže na nosaču zvuka CD sa govorom kneza Pavla koji pozdravlja preko kratkotalasne radio stanice u Beograd, povodom Svetske izložbe u Njujorku, slušaoce u Americi 1939. godine. Biće tu i razgovor kralja Petra II sa jugoslovenskim radnicima prilikom njegove posete Americi 1942, snimak Simfonijskog orkestra Radio Beograda iz 1939, telefonom prenošen preko Okeana i drugi novo otkriveni i nepoznati tonski zapisi kao što je na primer američka verzija iz 1942. godine „Borba Draže Mihajlovića.”

I ove snimke, emitovaće več pomenuta radio stanica. Ali da li će i knez Pavle doživeti „sudbinu pape“ to jest da savremeni slušalac nezna ništa o radio dokumentarcima ili da jednostavno ne zna ni za postojanje neke radio stanice na čijim se talasima mogu čuti ovakvi tonski zapisi!? Sigurno da hoće.

U ovom slučaju pred fenomenalnim mogućnostima koje pruža Internet da sve što ljudski um pamti može da stane u jedan virtuelni muzej, razrešava se pitanje šta srpska država treba da uradi. Čemu služe tonski arhivi radija i televizije u kojima je dozvoljen ulaz odabranima, ako se ti materijali ne nađu na sajtovima sa oznakom: „plati pa gledaj ili slušaj“. Recimo ogromne količine dragocenih radio i tv drama čame u arhivima radija i televizije, zašto? Kome su namenjene? Status zaštićenih dobara koja treba da se otvore pred javnošću, je dug prema biračima. Globalna elektronska mreža, daje pravo svima da znaju, čuju i vide. Da li će ovako postavljen tonski arhiv neko i koristiti, to već nije pitanje za državu ili njena ministarstva. Ali je sigurno da bi tako bio načinjen prvi ozbiljan korak kao šansa za kulturno „opremanje nacije“ ili bar srednjoškolaca i njihovih profesora. Kako je recimo govorio kralj Aleksandar, da li sa akcentom Crnogorca?! Bilo je pitanje poznatog književnika Dragoslava Mihailovića autoru ovoga teksta. Mihailović je dobio odgovor na najpraktičniji način CD u ruke. Ali zašto bi samo akademici, književnici i istoričari bili povlašćeni. Zašto recimo kralja Aleksandra ili ceo Peti kongres KPJ održan u Beogradu 1951 ne bi mogli preko interneta da čuju svi. Na Petom kongresu govorili su oni koji su krojili našu istoriju u drugoj polovini XX veka: Tito, Kardelj, Ranković, Vukmanović, Moša Pijade, Đilas i drugi.

Neko će reći, a „autorska prava“?!

To pitanje nema nikakvog smisla jer ako država naplati ulaznicu za nacionalni virtuelni muzej onda neka da deo „tog kolača“ nima kojima je dužna.

Dakle ovde nije reč o ukidanju arhiva kao institucije već je reč o tome da se nacionalno govorno istorijsko blago digitalizuje i da izađe iz arhiva i postavi na globalnu mrežu.

Ili se možda čeka da se pojavi neki domaći Vikiliks!?

Postavljeno: maj 2011.

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad