Reakcija čitaoca Aleksandra Ajzinberga.
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Životopis Ilije Bašičevića Bosilja, seljaka slikara, bio je predmet višesatnih razgovora koje sam vodio sa dr Vojinom Bašičevićem od aprila do juna 2005. godine u njegovom stanu u Novom Sadu. U 15 nastavaka dr Bašičević je ispričao SAGU O BOSILJU. Za ovu priliku iz neverovatne usmene istorije, odabrao sam delove koji se odnose na život Bašičevića tokom Drugog svetskog rata u Beču 1943. godine.
ISTORIJA IZ FIOKE
Ilija Bašičević (1895–1972), zemljoradnik, rođen je u Šidu. Imao je dva sina Dimitrija Bašičevića (1921–1987) likovnog kritičara i Vojina Bašičevića (1923) lekara.
Posle Drugog svetskog rata, Ilija postaje svetski poznat u krugu naivnih slikara. Istorija umetnosti zapamtiće ga pod imenom Ilija Bosilj. Životopis ovog seljaka sa izuzetno zanimljivom biografijom, bio je predmet razgovora koje sam vodio sa dr Vojinom Bašičevićem njegovim sinom, od aprila do juna 2005. godine u njegovom stanu u Novom Sadu. U 15 nastavaka dr Bašičević je ispričao sagu o Bosilju koja je objavljena na sajtu. Za ovu priliku iz neverovatne usmene istorije, odabrao sam delove koji se odnose na život Bašičevića tokom Drugog svetskog rata u Šidu i Beču.
Vojin Bašičević, poznati novosadski lekar je autor knjige Mehanizam života i smrti Bića, objavljene u Novom Sadu, 2014. godine.
Vojin o ocu Iliji: lija je završio četiri razreda osnovne škole. U prvom delu života radio je poslove na svom imanju. Kasnije, posle Drugog svetskog rata, slušajući priče o Hlebinjskoj slikarskoj školi seljaka slikara u Hrvatskoj, počeo je i sam da slika.
Dr Vojin Bašičević u svom stanu u Novom Sadu. U pozadini jedna od mnogih slika Ilije Bosilja. Snimio Dragoslav Simić
Život između Šida i Beča (1943)
Kada su partizani 1942. u blizini Šida digli prugu u vazduh i kada je pruga već bila popravljena ustaše su krenule kamionom da hapse taoce. Hrvatska država traži krivca. Bilo je stavljeno na javnost, ako se krivac ne nađe za toliko i toliko vremena, uzeće se taoci. U svakom mestu su bili popisani Srbi kao taoci, i to su bili uglavnom ugledniji ljudi.
Moj brat od tetke, sin Ilijine sestre, bio je domobran i služio je u srpskim jedinicama. Ali kada su ustaše skupljale taoce, koji će za odmazdu biti pobijeni i povešani kod pruge, moj brat nije bio u službi, bio je kod kuće. On sazna da se nešto dešava i prekim putem dođe do stanice. Slučajno je ušao u voz koji ide za Vinkovce, uđe u voz i tako se spase.
Naš zajednički daleki rođak je bio takođe talac, oni dođu kod njega kući i pitaju gde je Vlada, a žena im kaže da nije kod kuće, nego da je kod “Danice”, to je bila kafana, tu blizu na jednom uglu, zvala se „Kod Danice". Ustaše odu tamo i on stvarno sedi u kafani, stavili su ga u kola i odvezli. – Sad im je falio samo jedan talac, to je moj brat od tetke koji je pobegao i on im nedostaje da popuni broj. Ustaše su krenule glavnom ulicom u centru Šida. Jednog čoveka koji je izlazio sa posla pitali su koje je vere? Nikad nisu voleli da postave pitanje sa rečju „Srbin" ili nacionalnost, samo vera. Čovek kaže: pravoslavne i oni ga bace u kamion.
Odvezli su ih do pruge gde je bio postavljen eksploziv, tu ih postreljaju i povešaju na bandere; par kilometara u dužini. Ko zna koliko je bilo bandera i povešanih. Tu su visili nekoliko dana nakon čega su ih skinuli i dozvolili porodicama da ih pokopaju.
Budući da nismo ni znali, na našu sreću, da smo na spisku, mi smo spavali te noći. Znalo se da se kupi narod, videlo se koga su odveli. Moj otac i mati su gledali kroz šalon na prozoru, a ja i brat smo spavali u dvorištu u jednoj zgradi. Otac Ilija dođe ujutro, probudi nas i kaže: „Ustanite, nije dobro, možda dođu i po nas". Nije imao pojma, kao ni mi, da smo na spisku i da smo trebali otići. On kaže: bolje da vas nađu na nogama nego u krevetu. I čekali smo hoće li biti šta ili neće biti. Oni su stalno kupili ljude do 1 sat u podne.
Međutim, dan pre toga dođe nama u kuću jedan Bosanac, dečko mršav visok, jadan i bedan. On je čuo od nekog da moj otac ima svinja, a da nema svinjara i rekao je – Ja bih rado čuvao svinje. Otac kaže: „Može". I on nama ništa drugo ne govori. Odu, pogode se i sutra je trebao da ide sa svinjama. On istera svinje, a vojska ga vrati jer je Šid bio blokiran, sve puteve je blokirala vojska, ni u centar niko nije mogao da uđe. Ali sad naš svinjar počne da pravi problem i kaže: „Ja idem u opštinu da se prijavim". – „Ma nemoj, čoveče". Mi mislimo, ako nas se već nisu setili, sad kad on dođe tamo i pomene naše prezime Bašičević, oni će kazati: zar ih nismo upisali u spisak za streljanje. Nismo imali pojma da je spisak onih za smrt gotov i samo se čeka da se dopiše paragraf i član zakona po kome je neko streljan.
I uvek su dan posle toga avionom bacani leci gde piše ime i prezime, godina rođenja, zanimanje i šta je skrivio i po kom članu je kažnjen i gde je streljanje izvršeno. Bosanac, naš svinjar, ispričao je da je čuvao svinje kod Vinkovaca u jednom selu, kod nekog Šokca, da se s njim posvađao i da mu je opsovao mater šokačku i pobegao prema Šidu. Sad se on boji da će taj čovek da ga traži, a on se krije, a po zakonu se morao prijaviti policiji da je došao u Šid. I mi smo se uplašili šta će biti ako ode i prijavi se, ali na kraju on to ipak nije uradio.
Oko dva sata popodne taoci su pozatvarani, pakovani u autobus zagrebačkog gradskog saobraćajnog preduzeća, novi divni plavi autobusi. Odvezu ih do stanice i odatle prebace u marvene vagone i odvedu u kaznionu u Mitrovicu. Tu su čekali noć da se iskopaju jame i negde oko ponoći bile su jame gotove. Onda je dat znak sa groblja, opaljena je puška-dve, i onda su ovi u kaznioni znali da zatvorenike treba ponovo pakovati u autobuse, poskidane samo u gaće i košulje, vezane žicom na leđima. Morali su biti sagnuti i prolazili su kroz jedan deo Mitrovice da ih ne vide, a ko će ih i videti kad je ponoć prošla.
Desi se da je jedan od zatvorenika, inače moj školski drug, uspeo da drugom čoveku odveže žicu, pa je ovaj pokušao njemu da odveže, ali je moj kolega bio malo punačkiji, žica se usekla u ruke i nije mogao da je skine. Međutim, ostali zatvorenici, Srbi u autobusu su se bunili: “Mi ćemo vas prijaviti ustašama, ne smete vi to raditi jer će nas ustaše kazniti". A idu na streljanje.
To je pojava koja se celog rata povremeno ponavljala na isti način, kad u jednoj grupi ljudi koji su pohapšeni neko ima mogućnosti ili nameru da pobegne, ostali ne dozvoljavaju i prete da će ga prijaviti ustašama, a to i urade.
Kad je autobus stao kod groblja, u prednji deo autobusa se usmeri reflektor. Izađe ih desetorica, poređaju ih deset i treba da krenu prema jami. Kod jame stoji ustaša sa puškom i pregleda, da vidi je li žica u redu. Deseti u toj grupi bio je taj koji će se spasiti. On drži žicu još na rukama i drži ruke kako treba.
U toj grupi je bio najimućniji naš Šiđanin, osamdeset i nekoliko godina je imao. Bio je jako bogat, imao je novca u švajcarskim bankama. Bio je jedan od rukovodilaca Srpske kreditne banke u Zagrebu. Imao je u domaćim bankama novca, imao je svoju banku u Šidu, imao je 400 jutara zemlje, bio je vrlo vredan, kraljevski javni beležnik. On je imao sef u kući i nije hteo da oda šifru, pa su ga malo išćuškali, pa em godine, em se poplašio jer nije bio lud da ne zna šta će biti. On nije mogao u toj prvoj desetorici da se kreće kako treba pa se ovaj sa jame pojavi da interveniše i da ga povede. Čovek koji će da pobegne iskoristi priliku i zamakne oko jame gde više reflektor ne osvetljava.
I između grobova počnu da pucaju kad su shvatili šta je. Ali tu su brojni spomenici kameni, a ovaj kao zec, beži čovek između spomenika, dođe do kraja groblja, preskoči ogradu, pređe preko ceste, skoči u Savu i prepliva Savu i ode u Srbiju, u Mačvu. Vratio se 1945. godine i ispričao ceo slučaj kako je bilo.
Mi smo ostali živi i posle par dana dobiće moja pomajka informaciju od glavnog šidskog ustaše da treba da se sklonimo. I kako ćemo, šta ćemo. Mi ne znamo otići ni u partizane, ni u Srbiju, a treba da se sklonimo.
Sreća što su Nemci povremeno u toku rata tražili radnu snagu, ali su Hrvati nerado davali ljude jer je i njima trebalo radnika. Nemci su išli po logorima i u zatvorima su tražili radnu snagu.
Kad su se Nemci pojavili u Šidu Hrvati su morali da obnaroduju da Nemci traže radnike. Nama se tako ukazala prilika. Grupa Šiđana, koji su osećali da su bili blizu da upadnu u brojku za streljanje, imali su šansu da izmaknu, i mi sa njima.
A ko će nas pregledati? Jer nas mora zvanično lekar pregledati jer neće Nemci da prime svakog. Pregledaće nas lekar, šef ustaški za ceo kotar šidski. On nas je poznavao. Kad smo došli, otac, brat i ja, on nas pregleda slušalicom i ustanovi da smo zdravi. Sa ostalim ljudima koji su dobili potvrdu da su zdravi, idemo u Osijek. Tamo će biti prava komisija od nekoliko lekara da se vidi da neko od Šiđana nije bolestan.
Nakon toga idemo vozom za Nemačku slavonskom i podravskom prugom kojom se stalno muvaju naoružane ustaše. Šta traže mi nemamo pojma. Uplašeni smo iako imamo nekakve papire od Nemaca, ali sve je to ustaški teren. Naiđe tu neki mladić u vozu, štrkljav visok, ja mislim 17 godina. Drži u marami neki paketić, jadan, neobučen. Ubrzo se čuje galama. Ustaše trče, voz se zaustavlja, njega uhvate i proglase ga da ide u partizane. Šta je sa njim dalje bilo, nemam pojma. Uglavnom voz nastavlja dalje. Kad je došla noć, u vagon gde smo sedeli ja, otac i brat, sedne pored mene jedan ustaša, grmalj, ogroman i naoružan. I kad je seo, vidim ja da on skida „U" sa kape i meće u džep i da je i jedan deo oružja sklonio; i da drhće. Drhće, jer prolazimo kroz područje partizansko. Verovatno je onaj mladić trebao tim vozom da dođe u to područje. Vojnici pričaju međusobno, bilo je njih trojica-četvorica blizu jedan drugog, a ovaj seo baš pored mene. Tresao se kao da ima groznicu, toliko se uplašio. Drmao je i mene od straha. Oni pričaju da idu u Zagreb, to im je put.
Došli smo u Maribor, nekadašnju jugoslovnesku granicu sa Austrijom. To je već bila Nemačka. Tu će biti prelaz granice i tu je carina. Kad smo mi ušli u Nemačku više te niko ne pita jesi li Srbin, jesi li ti Hrvat, jesi li Jugosloven, ko si ti, šta si ti. Niko te više ne gleda. Nema tu policije, nema vojske, niko te ne legitimiše. Sediš normalno sa narodom, normalno putuješ. Kondukter je video našu putnu ispravu koja ima vrednost karte.
Kad smo došli u Bečko Novo Mesto, mi se dogovorimo da tu siđem. Naši papiri glase za neke rudnike u Poljskoj. I pošto smo se ovog puta uverili, da niko od Srba nije došao da nas prijavi Nemcima; mi siđemo i odemo u biro za zapošljenje; nas trojica i još dosta Šiđana. I ovi u Arbajtcentru jedva dočekaju. Oni po zakonu ne bi smeli da nas prime jer smo poslati za drugo mesto, ali i njima treba radna snaga pa su bili srećni što smo došli kod njih. Upišu nas da budemo u velikoj modernoj fabrici aviona.
To je divota. Hangari veliki i lepi. Između hangara radionice, a između njih asfaltni putevi, zelenilo, cveće. Moj otac će biti čistač, a tu nema ni papirića, ni čika, niš' nema. On ima kolica i kecelju je dobio, metlu i lopatu. Ja ga sretnem i kažem: „Babo, aman mahni barem jedanput metlom". Kaže: „Neću". Metlom nije hteo da mahne koliko god dugo je tu bio.
Ja i brat smo dobili da radimo po narudžbinama, u koverti fino nacrtane kakve profile treba da napravite. Naučili su nas na brzinu kako se prave ti profili na ogromnim električnim mašinama. Mi smo tu neka dugmeta pritiskivali, merili milimetražu, koliko šta treba i pravimo profile. Dva kontrolora su bila. Jedan debeo visok Švaba i drugi, mršav visok Švaba. Taj mršavi je bio mrgodan, ali dobar. Ovaj debeli je izgledao dobroćudan i on je bio dobar. I dođu oni jednom da pregledaju šta radimo, a mi smo već napravili nekoliko stotina tih profila, sve to na gomili. On pogleda i samo kaže: Ništa ne valja. Nema grđe. Nakon pola sata dobijemo mi nov koverat, nova narudžbina i mi po njoj radimo.
Ali smo svaki čas begali u WC. Klozeti divni i veliki. Od gore do dole sve su bele pločice. Centralno grejanje. Toplo. Nema tu smrada. To je sve divota, i sve je lepo.
Bilo je tu Francuza zarobljenika jer Nemci su postupali drugačije prema tome čiji su zarobljenici. Francuzi su izgleda imali privilegiju. Oni su dobijali velike pakete od Crvenog krsta, bili su obučeni u fine džempere, imali su dosta toga. I mi s njima, malo smo učili francuski. Oni puše, a mi s njima pripovedamo. I naš glavni kontrolor samo dođe i izdaleka prstom nama zapreti, ali ne dira ostale Francuze koji zabušavaju. Nas pozove da radimo. Nikad on nama ne kaže: „Šta vi radite tamo", niti nam prebacuje.
Plata je bila subotom. Stanovali smo u barakama. Barake su bile velike, prostrane. Posebne kuhinje, posebno kupatila sa toplom i hladnom vodom. A u svakoj baraci je bila jedna peć na kojoj smo kuvali večeru. Za večeru smo obično kuvali krompir. Jednoga dana desi se nešto, odjedanput neka uzbuna. Šta je bilo? Brat moj pita: „Čija je ovo šerpenja?". Moj brat je ogulio krompir i metnuo na peć, bila je samo jedna ringla. I dok smo mi nešto razgovarali, levo desno, on pogleda i vidi tuđu šerpenju, a njegove nema. On uzme tu šerpenju i pita – čija je šerpenja. Nas je tu bilo pet-šest Srba i bilo je sedam-osam mladih Hrvata, organizovane ustaše. Moj brat ni pet ni šest, tome koji je rekao „moja je šerpenja", uzme šerpenju zajedno sa vrelim krompirom i vodom pljusne mu u lice. Svi su se sledili, i ustaše i mi – šta će biti. Srećom ovi Hrvati su bili pametniji od nas i brzo zaglade stvar i umire čoveka.
Te naše kolege Hrvati su bili zanimljivi ljudi. Upisali se u ustaše i pobegli što pre iz Hrvatske zbog vojske, da ne idu na front, sve izučeni metalo-strugari, bravari i tako dalje. Ovde su dobili platu i nema puške. On nije lud da ide i da puca za partizanima. On je ustaša i ima sve privilegije, ali on pucati neće. Prema nama su bili veoma korektni.
I desi se da je moja tetka oženila sina i pravila svatove. Pošlje nama prase pečeno, i mi to prase držimo u jednoj velikoj pletenoj korpi. Onda Ilija ne zna kako da se okrene, da ovi ne vide, a da otvori poklopac korpe pa da malo odseče mesa. A jedan od njih bio simpatičan, neki Vudler, kaže: „Čika Ilija, izvinite, ali ako vi to zaključavate radi nas, znate, mi smo bravari. Pa mi možemo korpu za nekoliko sekundi otvoriti, ne da obijemo, nego otvoriti svaku vašu torbu. I ako je radi nas, nemojte zaključavati, budite bez brige." I moj stari shvati da čovek lepo govori.
Njih su Hrvati povukli kasnije u vojsku, onaj Vudler je kao vojnik došao u Šid, našao mog oca i bio kod njega u kući gost. Kad dođe nedelja, oni se obuku, bili su vrlo elegantni, sećam se tamno teget grombi, lepi kaputi.
Nas je otac vodio nedeljom u Beč. Kupimo kartu za sve tramvaje koliko god puta presedate, ta jedna karta važi ceo dan. Mi smo prošli sve što je bilo zanimljivo u Beču, carske dvorove, Belvedere i Šenbrun, i tako smo se svake nedelje provodili.
I dođemo jednom do Univerziteta. Otac kaže: „Idemo unutra!". Mi uđemo unutra i tu su bile ispisane informacije na jedno 20-30 lista za studije. Uzmemo i kad smo se vratili u lager mi to pročitamo. Otac kaže: A, pa mi ćemo to iskoristiti. Vi se upišite na fakultet!
Međutim mi smo vezani za fabriku. I on ode kod direktora našeg sektora sa kojim je razgovarao na prste ili kako već, nije znao jezik. Da li je bio prevodilac ne znam, ali znam da je on pričao da je saznao u razgovoru da jedan od tih direktora ima ćerku koja je otprilike istih godina kao moj brat. I moj otac shvati da bi to bila zgodna veza, direktorove ćerke i njegovog sina. Oni se od srca nasmeju. On kaže tamo da smo mi svršeni maturanti, da smo dobri đaci, i da bi bilo zgodno da studiramo. Ovi napišu da nas oslobađaju od radnog odnosa u fabrici.
Otac je ubrzo posle toga oboleo od tuberkuloze i bio je na smrt bolestan. Nemci šta će, oni njega puste kući. I kad je došao u Šid, on nam pošalje svedodžbu i krštenicu i mi se upišemo na fakultet. Obadvojica se upišemo na istoriju umetnosti. I sad je bio problem kako ući, semestar je počeo. Ne znamo nemački, malo nešto natucamo. Virimo kroz ključaonicu. To je bilo prvo predavanje – arheologija grčka klasična, profesor se zvao Prašnik. I na kraju nema kud nego uđemo. On čas daje projekcije pa ugasi svetlo, čas priča pa upali svetlo. Čim smo mi ušli on upali svetlo. Dolazi do nas, pruža nam ruku i predstavi se. A joj, a šta ćemo sad. Mi jadni i bedni mucamo. On nas zamoli da sednemo, da zauzmemo mesto.
Kad sam poslao pismo ocu, da smo se i brat i ja upisali na istoriju umetnosti, otac piše oštro i odgovara: „Ne, istoriju umetnosti, nego medicinu!". I ja odmah upišem medicinu jer sam bio izgleda lojalniji sin, a brat se ogluši i ostane na istoriji.
Prešao sam na medicinu, uspeo sam i da položim neke kolokvijume i to mi je posle komisija u Beogradu priznala kao jedan semestar.
Taman sam trebao da polažem neki ispit, ali šta se sad dešava, godina je 1944. Mi smo pratili situaciju, te atentat na Hitlera, te drma se iznutra Nemačka. Italijani popuštaju. I kad su oni kapitulirali, tada smo videli šta se dešava u narodu. Bečlije koje su dotle kako-tako trpele Italijane, nakon toga nisu mogli da ih vide očima. Napadaju ih, pljuju. Nas ostale strance niko nije dirao.
Kad naiđe bombardovanje i vama je obaveza, morate ići u sklonište. Ja sam stanovao u centru. Tu je bilo jedno veliko sklonište, velika osmospratnica bez prozora od teškog betona i ko zna koliko duboka. Gore na vrhu je bila protivavionska odbrana, i kad naiđe eskadrila američkih bombardera, to je bilo strašno. Obično su tukli fabrike u blizini Beča i industrijske delove. Kad sirena javi da je prošla opasnost, tada ste vi opet normalan građanin. Tamo ima krša, ima vatre, mrtvih i ranjenih. Ali, zna se ko šta radi. Organizacija savršena.
Na fakultet više nema smisla da idem. Prođem putem za kantinu, a ona je bila kao jedna vrsta samousluge. Svratim pre toga u jednu pivnicu, to je glavna ulica Marija Hilfe Štrase. Niko vas ne pita ko ste vi, šta ste vi. Imate pravo da dobijete jednu kriglu piva, ali na dve nemate prava. Ja popijem pivo i idem da ručam. U kujni je jelo gotovo i deli se. Moje mesto gde se snabdevam je piljarnica, ja sam imao pravo tada, kao i svaki građanin, na četiri jajeta mesečno. Polako se to spuštalo sa četiri, na tri i tako dalje. Ako je vaša piljarnica bombardovana, a neka druga nije, vi ćete svoje sledovanje u drugoj dobiti.
Pored silnih borbi na frontovima, mi smo dobijali u Beču bugarsko grožđe. To su grozdovi ogromni, žuti kao ćilibar, pucad zrela, lepa. Ceo jedan kvart Beča mirisao je na južno voće. Sećam se i danas tih mirisa. Tu su bila ogromna skladišta voća.
Mi smo živeli na crno. Pošalju nam iz Šida malo slanine, malo mesa pečenog, malo masti, i to je glavno bilo. I onda brže bolje to prodajemo. Mast i slanina idu kao alva. I onda dobijem nešto maraka i jedemo onu posnu hranu, malu količinu hleba, dobijemo neke crne zemičke i marmelade i margarina. I dobili smo mleka. Pravilo se nešto kao neka kafa.
Bilo je jako teško. Mi nismo imali pravo da dobijemo novac od kuće direktno, preko banke, jer nismo imali pasoš. U međuvremenu, preko poznanika koji je sa nama zajedno iskočio u bečkom Novom mestu, neki Mitrovčanin, znao se u Gracu sa hrvatskim konzulom. Bili su neki predratni politički prijatelji. I taj njemu i nama svima, to znači moj brat i ja, i još dvojica studenata teologije, jedan je studirao na katoličkom, a drugi na protestantskom fakultetu, dobili smo pasoše, ali nismo dobili pravo da koristimo novac redovnim putem.
Naši iz Šida su nam slali novac kao i pakete. To se slalo tako što obično tražite nekog vojnika, oficira koji ide na dopust i koji je iz Beča i okoline. Ako prihvata da pomogne, jedan paket dobije on, a jedan treba da donese nama. Samo treba doći do vojnika. Za to se brinula apotekarica. U Šidu je bila jedna apoteka u centru, i kad dođu tako neki vojnici i oficiri da traže neki lek, apotekarica je bila inače Srpkinja, jako dobra duša, a apotekar je bio šokac Kozjak. I onda kad sazna da je vojnik iz okoline Beča, ona ga pita da li bi poneo paket, pa kad on prihvati, ona da adresu i tako je slala ocu i majci brojne ljude. Najvećim delom ljudi su doneli jedan paket nama, a jedan su uzeli. Neki nisu doneli ni jedan. Ali bilo je oficira koji su hteli pošteno. Jave se telefonom da je paket stigao, i pitaju gde ćemo se naći, jer su doneti i novci – kune.
Ali novac pada, mi ga na crno menjamo jer ga ne možete u banci menjati. I to što dobijemo kuna to je tako malo, sitno. Bilo je jadno i bedno.
Ja sam jedno vreme zbog loše hrane mnogo oslabio. Doktori studentski su mi rekli da moram jesti pojačanu hranu, pa su mi dali da idem u neku posebnu menzu u kojoj se davalo konjsko meso. Gadim se jer nisam nikad u životu jeo konjsko meso. I neću da idem, a moj brat kaže: „Aj ti, 'oćeš il' nećeš, ako ti nećeš ja odo’ tamo da jedem". I kad je on to kazao, naravno iz prkosa kažem: „E nećeš, idem ja". Kad sam ja počeo to meso da jedem, kako je to lepo, kako je to dobar paprikaš. Pa ja nisam boljeg paprikaša jeo nego tog konjskog. A budala ja, mesec dana držim uputnicu i neću da idem.
Mi smo stalno pratili šta se događa u gradu. Gledamo izložbu na kojoj su, posle desanta Nemaca na Drvar, bile izložene zarobljene partizanske uniforme. Gledamo kao da je to naše iz Šida. Nemci idu i gledaju izložbu sa jedne strane, a mi gledamo sa druge strane. Stalno sanjamo kada ćemo doći u partizane. Išli bismo tamo u partizane.
Ja učim zajedno sa jednim Mitrovčanom, sinom iz bogate porodice, koji je došao ovde prvih dana propasti Jugoslavije, kad niko još nije znao u Mitrovici u policiji kako se izdaju novi pasoši za novu državu. I on ode u Zagreb, kupi formular i u policiji kaže da hoće pasoš. I dobije ispravu i tako sada prima preko banke po povoljnom kursu novce. Učili smo medicinu preko leta jedno vreme na poznatoj plaži na Dunavu. On je bio rutav, sve Bečlijke ništa drugo nisu radile nego su piljile u njega kako je rutav, to je bila onda moda. On meni kaže da treba da učim engleski. Pitam ga: zašto? On kaže: Ja nemam nameru da idem kući, ja odoh u Englesku, kad Nemci kapituliraju.
Sad je već 1944. godina. Meni ne pada na pamet ta njegova ideja da odem van moje zemlje. Ja idem kući, idem u partizane. A on gleda da ode što dalje.
Jednoga dana ja i brat donesemo odluku: idemo kući. Treba sad dobiti vizu. Za vizu smo podneli zahtev ministarstvu unutrašnjih poslova. Čekamo i nikako da dobijemo. Sad on ode da pita, a one činovnice kad su ga videle jadnog i bednog, kažu: „Vaš slučaj je malo teži, morate još malo čekati i, znate, za vaš slučaj se zainteresovao ministar Himler".
Mi smo se ukakili. A mila majko, ko smo mi, šta smo mi, za Boga miloga da se za nas interesuje prvi nemački ministar. I konačno, dobijemo dozvolu. Putovaćemo avionom. Odemo i kupimo kartu, ali zakasnimo. Avion odleteo, a mi stigli. Mali je to bio aerodrom. Svi na aerodromu vrlo dobro su znali da smo mi ti jadnici koji nisu odleteli. I tu se našao jedan vojni avion koji je išao u fabriku aviona, u Zemunu. Ti činovnici tamo kažu za naš slučaj i pitaju pilota koji je vozio „bil’ nas povez'o?". Pristane i pita gde hoćemo da nas spusti na jednom od dva aerodroma: u Borovu ili u Zemunu. Mi kažemo u Borovu. Ja sam se našao blizu repa aviona. A kad je pilot propeler pokrenuo, tog časa je vazdušna struja mene kao govno odbacila. Brat mi je bolje stajao. Jedva sam došao sebi i popeo se u ovaj vojni avion.
Sednemo, nema tu ni karte, ništa. Sećam se kako je vozio preko Mađarske, a ja vidim kokoške po dvorištima, sve možete da vidite, jer je vozio dosta nisko. Ja nisam ni znao kako se to dobro iz aviona vidi. Sleti avion i ostavi on nas u Borovu. I sad šta ćemo. Moj brat kaže: Ja sam osmi razred završio u Vukovaru i ja tu imam dosta poznanika. Idemo mi kod jednog pa ćemo prenoćiti i sutra ići dalje. Mi se ne raspitujemo kakvo je stanje. Zaboravili smo na ustaše, da je rat, mi smo zaboravili da se povremeno vrše hapšenja.
Mi smo došli iz Austrije gde nas nikad niko nije pitao ko smo mi. Slobodno smo studirali. Ovi Austrijanci su bili vrlo interesantni. A mi smo Srbi iz Šida iz Endehazije (NDH), to će biti problem. Za upis na studije trebalo je dobiti saglasnost od Hrvatskog akademskog kluba. Taj klub studenata postoji u Beču i on mora da dâ saglasnost. Kako mi možemo ići među ustaške studente? Ali ne može se upisati bez toga. Na kraju mi smo došli na jedan sastanak i tu čekamo zadnji. Međutim, kad smo mi otvorili vrata, svi koliko ih je tamo bilo, 30-40, svi se okrenuše da nas vide. E onda će moj brat da razgovara sa šefom. I taj ga šef pozove u svoju kancelariju. Priča posle moj brat: „Mila majko, kako je to elegantno. Kako je šef kad je ušao unutra upalio svetlo, pa kresnuo šibicu i ubacio u kamin koji se upalio i greje momentalno. Na kakvoj visokoj nozi on živi". I taj gospodin hladno izvadi formular i potpisa nama saglasnost. I kaže: Bilo bi zgodno da bar nekad dođete na sastanak. Pitamo: kako ćemo doći, oni psuju tamo Srbe. Kaže šef: Moraju da psuju jer su plaćeni, ako ne budu psovali vratiće ih u vojsku, na front. Tako je bilo u Beču.
Sad smo došli u Borovo i idemo za Vukovar. Brat hoće da ide kući nekog poznanika, ali sretne nekog koji kaže: „Noćas su bila hapšenja u Vukovaru i njegovog oca i tvog prijatelja su odveli". Dobro je da nismo otišli toj kući da im još i mi na žulj stajemo. Mi vidimo da je u Vukovaru zlo i sad se mi polako vraćamo pameti, gde smo stigli i šta se tu sve dešava.
* * *
To je već kraj 1944. godine, novembar. Bio je mali voz koji je išao za Šid. Kad smo došli u Šid javimo se očevoj sestri blizu ugla naše ulice, i čujemo kakva je situacija. Ona kaže: Dobro je što ste došli kod mene jer ima ulica koje su Nemci minirali, spremaju se na povlačenje, mora da vas voditi neko. Vodio nas je brat od tetke.
On nas odvede, ali se mora brzo vratiti jer je tu već policijski čas. Nas niko u mraku nije video. I dođemo kući. Mi kažemo da hoćemo da idemo u partizane. I otac vidi da sa ludama nema šta dobro da razgovara. Rekao je: „Takve kao što ste vi, partizani ne trebaju. Prvo će vas ubiti". I na kraju krajeva, dogovorimo se nek stara ide, žene su bile glavne, neka ona trasira put, neka ona diplomatski sredi. Jedan njen rođak je predsednik tajnog civilnog sreskog odbora za ceo šidski srez. A drugi njen poznanik i polurođak je glavni partizan, čuveni Braca Lipić. Ali je bitan ovaj politički. I ona ode kod njega u Morović i kaže mu, a on njoj: Ne brini se Seka, sve će biti u redu.
Mi osetimo da je stara svoju diplomatiju izvršila. Ali je zanimljivo, kako ćemo mi doći u partizane, treba napraviti plan. Dok je ona bila na pregovorima, mi smo shvatili da ne smemo leći u krevet, nego smo legli na tavan pod seno. Iznad krava u štali, na tavanu je seno, jedno dva metra visoko. Mi ispod tog sena legnemo na pod i može se spavati. Odjedanput u toku noći neko viče: „Ilija, Ilija!". I upali se svetlo. I Ilija odgovara, ja poznam njegov glas: „Sad ću, odmah ću". I pali se svetlo i on otvara vrata. Mi vidimo da su došle ustaše. Posle određenog vremena, tajac, i odjednom puška opali. Mislimo, ubili su ga. Bili smo sigurni da su ga ubili. Međutim, opet je prošlo tako malo vremena i čuje se topot koraka, a ker ne laje. Mi iskonstruišemo, to je stari, živ je, ranjen je, ali je živ, jer ker na njega ne laje. Ker bi naravno, lajao na ustaše. Nakon toga ništa se ne čuje. Posle toga dolaze ustaše i pomajka moje matere.
Moja mati ima pomajku koja je upravo odatle, iz Kuzmina. I njena mati će biti kod nas te noći. Zašto, nemam pojma. I ona je prisutna kad su ustaše došle. Otac je pokušao da novčano sredi stvar. Imao je nešto, 30-40 hiljada kuna, i on to njima da, ali je to njima bilo malo. A on više nema. I oni su to zgrabili.
Ja sam imao jedan zlatni sat koji sam našao u Beču i doneo kući. Posle neuspele pogodbe, otac shvati da nema druge, on predloži da ode da nađe još para. I oni progutaju udicu. A pucali su u zid, nisu pucali u oca. I on da bi bio ubedljiv, papuče ostavi u kujni gde su oni sedeli i šmugne kod komšije. A to je bio dogovor komšija Slovaka koji su rekli ocu: „Ilija, kad bude zlo ti dođi, ali nemoj se nama javljati. Evo ti prostorija pod čardakom i tu se ti sakri". I on tako dođe, ali se poplašio pošto je mrkli mrak, i kako je tu bila neka stelaža sa suđem, šerpenje i lonci, on je malo dotakao i to se čulo. On je mislio da je ceo Šid čuo šta se desilo. Pita on njih posle, ali kažu da ništa nisu čuli.
Kod njih je bio stacioniran jedan ustaški oficir, kapetan u činu, satnik. Taj se svako veče nalazio sa mojim ocem kod tih ljudi i slušao Radio-London. On se sprijatelji sa mojim ocem i kad je čuo da je bilo hapšenja, on pita: „Gde je moj prijatelj Ilija?" Ovi kažu: „Nema ga". I satnik odlazi da ga izvadi ako je u zatvoru. Te noći je bilo uhapšeno, ja mislim nešto preko 250 Srba.
A ja i brat smo na tavanu pod senom. Moj otac je u kući tamo, u nekoj prostoriji, ne sme da diše. A pomajka dolazi, vraća se i vidi zaključanu kuću, a oni su izveli mater pomajkinu, baku, i traže od nje da ona viče mog oca. A ona kaže: „Ja vičem, ali tiho da se ne čuje – Ilija". A oni kažu: „Baba viči jer ćemo tebe zatvoriti". Ona posle nama priča: „Kako mogu da vičem možda je lud pa će se vratiti! Otkud ću to da uradim. Ja onda vičem i da čuje i da ne čuje". A kako su svetlo upalili na dvorištu sijalica je imala zaštitu i dokle je ta zaštita dozvolila svetlu, videlo se, a dalje je mrkli mrak. Neće ustaše da idu u mrak, iako su naoružani do zuba i tu drže i babu. Baba hoće kapiju normalno da zatvori, a oni njoj kažu, ali onako ljudski: „Baba, baba, mani se kapije, glava je u pitanju!".
Odvedu oni nju, zadržali su je sat-dva i pustili je. U međuvremenu su došli i opljačkali taj zlatan sat koji sam doneo iz Beča, i što god su našli od vrednijih stvari odneli su.
I sad dolazi pomajka, a to je već blizu podne. Pomajka vidi da je kapija zaključana, baku su pustili, ona je zaključala kapiju i otišla svojoj kući. I pomajka kad je videla da je tu zaključano, ona se vrati i dođe kod suseda, i oni kažu eto tu je Ilija. Pita šta je sa decom, a Ilija kaže da su oni legli iznad štale na senjak.
Niko nas nije video ni tražio, svi su znali da smo mi u Nemačkoj. Sad kako da se mi izvučemo? Našim konjima i kolima ne smeju da nas voze jer će nas prepoznati ustaše. Onda se dogovore da uzmu konja od te bake.
Mi smo na dno legli, ja i brat, preko nas su metli ćebad onu konjsku, i preko njih su metli korpe za branje kukuruza i daske sa strane kao da idemo u branje kukuruza. Sve je bilo i lepo i krasno, ali kad smo došli na rampu i trebali da pređemo, stoji ustaša na rampi, naoružan. Jao majko, šta ćemo sad. Mi vidimo jer kola nemaju dobro zaštićene strane, te lotre su oštećene. Videće nas da ležimo. Umrli smo. Mi ležimo, a nema ni voza da prođe pa da se digne rampa. Konačno prođe voz, digla se rampa, i mi idemo jedno kilometar-dva, i jednog časa moja tetka se okrene i kaže: „Skidajte ćebad, dišite slobodno, ovo je sad uglavnom polu-partizansko – polu-ustaško, noću je sto posto partizansko, a danju je ustaško.
Uđemo mi u veliko selo Adaševci i odemo kod predsednika, tajnog, Narodno-oslobodilačkog odbora. Kad je čuo o čemu se radi, kaže: otići ćete u tu i tu kuću, to je isto član mesnog narodnog odbora, on je zadužen da organizuje da nas prebaci u partizane, a glavni partizani su u Moroviću.
Dođemo mi u tu kuću i doživimo najveće iznenađenje. Sirotinja, mala kućica, na kraj sela, čovek i žena žive sami. Jao kako oni nas dočekuju! Žena trči po dvorištu da uhvati pile, a nisu imali puno kokošaka, i da kuva. Pa nemojte klati! Ma ne, hoće ona. I muž ide da kupi vino. Oni nemaju vinograde, nego neko tako prodaje pa kupe. Ta kakvog vina! Nit mi pijemo vina, a hoćemo što pre u partizane. Mi smo čuli da ovo jest nešto partizansko, ali ne znamo ništa više. „Ne. Morate". I napravi ona paprikaš i rezance, i sad smo već morali nešto jesti. Oni se interesuju jer su čuli da smo mi đaci, sinovi Ilijini koga su znali mnogi ljudi.
A mi smo mislili zar se tako lepo dolazi u partizane, da te lepo dočekuju, da se kokoš vitla po dvorištu, kolje, sprema paprikaš.
*Uzbudljivu sagu o tome kako su braća Bašičević otišli u partizane moguće je čitati u knjizi „Glasom pisana istorija” Dragoslava Simića, koja je u pripremi
From: Aleksandar Ajzinberg
Sent: Sunday, June 06, 2021 5:58 PM
To: Dragoslav Simić
Subject:
Poštovani gospodine Simiću,
Sinoć sam pročitao Vaš članak ali nisam hteo odmah da Vam pišem. Malopre sam ga ponovo pročitao pa sam "zreo" za pisanje.
Priča o braći Bašićević je vrlo zanimljiva i potsetila me je na činjenicu da je bezbroj ljudi za vreme rata (i ne samo za vreme rata) doživelo neverovatne stvari i preživelo, ali da je vrlo mali broj o tome pisao pa čak i pričao drugima o tome.
Vi ste jedan od izuzetno retkih ljudi koji se posvetio beleženju tih ljudskih sudbina i čini sve što može da te "beleške" budu pristupačne mnogo širem krugu...
Meni je, između ostalog, bilo zanimljivo videti da nisu sve ustaše bili zlikovci i mrzitelji Srba, da je među njima bilo i onih koji su se pridružili ustaškom pokretu samo da bi izbegli odlazak na front, ma možda i održali postojanje svoje novoostvarene države NDH.
I dobro je što niste prepričavali kazivanja Bašićevića nego ste to pretvorili u pisani tekst onako kako je on govorio. U svakom slučaju, bilo je zanimljivo čitati ga i ja Vam zahvaljujem na tome.
Mnogo srdačnih pozdrava,
A.A.
PS. Dobro je što ste odlučili da publikujete knjigu "Glasom pisana istorija" jer, kao što znam, Vi imate silu zabeleženih "istorija". Problem je sada rešiti silu problema vezanih za štampu, pre svega imati potrebnu energiju, obezbediri
sredstva, izdavača itd. Bog nek' Vam je u tome u pomoći!
A.A.
Postavljeno: jun 2021.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
