Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
DNEVNIK MORNARA ANTE PAVIĆA, KOTOR, 1918.
Ante Pavić /1890 ~ 1967/ bio je Sinjanin, lovac na poskoke, austrougarski mornar, alkarski momak, Jugosloven, poslastičar, muž, otac, Beograđanin. Do naših dana nije se znalo da su ostali sačuvani fragmenti njegovog dnevnika koji je Ante vodio u zatvoru za vreme pobune bokeljskih mornara 1918. godine u kotorskoj tvrđavi San Đovani. Otkriće fragmenata Dnevnika dovelo je do raspleta u neobičnu priču o pojedinačnoj i familijarnoj sudbini iz naše prve polovine 20. veka. Njegovi sinovi Siniša tv scenarista i inženjer Damir sačuvali su ovaj jedinstven dokument.
Kako je došlo do toga?
Istorija iz fioke
Dragoslav Simić
Često, slučajnost završi posao brže nego sva čuda moderne tehnologije.
Mogli ste da ukucate u pretraživač odrednicu “Dnevnik Ante Pavića” i ne bi ste dobili ništa.
Damira Pavića ranije nisam poznavao, ali valjda me je isti taj slučaj i odveo kod ovog starog dalmatinskog gospodina, rođenog u Sinju 1929. godine, da ga upitam za neko drugo vreme iz njegove interesantne biografije. Međutim ispostavilo se da to pitanje neće biti predmet ove priče. U trenutku kada je počeo da mi pokazuje porodične fotografije svojih roditelja, u mnoštvu slika, “iz fijoke”, pojavile su se i dve sveske, jedna veća i druga manja, pisane rukom Ante Pavića. Damir je otvorio manju svesku u kojoj se njihov otac u zatvoru u Boki kotorskoj potpisivao ćirilicom. “To je Dnevnik našeg oca”, ~ rekao je inženjer Pavić . “Dnevnike sam našao sređujući očeve papire nakon njegve smrti.”
Ustvari bili su to ostaci Dnevnika sačuvani u fragmentima, pisani mastiljavom olovkom i perom čiju je sadržinu najvećim delom obrisalo vreme. Mornar Ante Pavić nije vodio dnevnik za istoriju. To je redak, ako ne i jedini autentično pisan dokument iz vremena pobune mornara 1918. godine, sada nađen u Beogradu 2020. godine.
Pavić je pročitao nekoliko pasusa iz očevog Dnevnika naglas. Reče da je on jedini mogao u porodici da čita očeva pisma... Radilo se o tekstu koji spada u prvorazredna istorijska dokumenta. Evo jednog primera iz Dnevnika. 5. jul 1918. Ante piše:
„Danas 5-VII dao sam Jerki Galzini 50 kruna da pošalje poštom na Dr Prvislava Grizogona, Sinj, koji su namjenjeni na „Odbor za srpsko – hrvatsku siročad“ prigodom Narodnog blagdana, a meni su bili poklonjeni od ranije. Toj siročadi bit će od veće koristi, a ja znadem da ću sa time bar na jedan dan da pomognem nekom od onih koji će u budućnosti da nam budu sve! Pošljite to na moje ime bez obzira na moj položaj zatvorenika. Shvatit ćete vrime u kojem se nalazim. Sa druge strane svi smo financialno slabi stoga ako jednom uspostavim vezu sa onima od kojih sam danas ja dobio, dat ću opet...”
Damir dodaje još i ovaj podatak o dr Privislavu Grisogonu. Ovaj Sinjanin će se još jednom pojaviti, alii u beogradskom životu Ante Pavića. Jula 1941. Grisogono u Pavićevom stanu u Cvijićevoj ulici u Beogradu na pisaćoj mašini kuca pismo ustaškom doglavniku Milu Budaku kojim protestvuje zbog pogroma Srba u Hrvatskoj.
Imena pobunjenih mornara
Kada je kasnije dnevnik pretvoren u elektronsku formu pokazao sam ga istoričarima. u Zagrebu, Rijeci, Ljubljani i Beogradu, Latinki Perović, profesoru Filipu Hameršaku, Marinu Badurini i Klemenu Lužaru koga je preporučio Hameršak.
Slovenački kolega Klemen Lužar, kaže Hameršak, radi najveću na svetu bibliografiju dnevnika i sećanja na Prvi svetski rat bez obzira na stranu kojoj su vojnici pripadali. Poseduje više od 2500 jedinica. Od celog Pavićevog dnevnika, piše zagrebački profesor, istoriografski najvredniji je deo, pismo Anti Tresiću Pavičićur, o tome kako je zatvorenim mornarima. „Dnevnik, kada bi se integralno publikovao, bio bi dobar primer beležaka kakve su u ono ratno doba vodili i mnogi obični ljudi, i kakvih mora još mnogo da bude razasuto po obiteljskim arhivama, odakle na žalost prečesto završe na smetlištu... Rukom pisane dnevnike teško je čitati što samo daje na važnosti onome što je napravljeno sa Pavićevim dnevnikom.“
Profesor Klemen Lužar iz Ljubljane komentariše: „Moram priznati da je dnevnik veoma zanimljiv, tim više što su ratni dnevnici običnih mornara austrougarske mornarice tokom Prvog svetskog rata vrlo, vrlo, vrlo retki. Pomorske dnevnike ili memoare uglavnom su pisali oficiri ili, u retkim slučajevima, vojnici. Poslednjih nekoliko godina sastavljam listu objavljenih i neobjavljenih memorijalnih izvora (ratni dnevnici, memoari, autobiografije itd.) austrougarskih vojnika svih nacionalnosti koji su se tokom Prvog svetskog rata borili na različitim ratištima širom Evrope. Moj spisak sadrži i objavljena i neobjavljena sećanja - ili dnevničkie zapise austrougarskih vojnika srpske nacionalnosti iz Hrvatske, Bosne, Srema, Banata i Vojvodine, koji su se borili na srpskom frontu (1914-1915) ili su bili stacionirani u okupiranoj Srbiji (1915-1918).”
„Jasno je da je Ante Pavić bio čovek velikih strasti i zanosa, kakvi su inače ljudi Cetinske krajine, ističe Marino Badurina iz Rijeke. Čak i mimo svega drugoga, on je bio i čovek koji je ostavio iza sebe barem jedan prvorazredni istorijski dokument: vlastiti spisak pobunjenih interniranih austrougarskih mornara u Boki kotorskoj 1918. kojima je i sam pripadao i s kojima je bio zatvoren, njih ukupno 371 (180 Jugoslovena, 51 Čehoslovak, 64 Italijana, 27 Mađara, 38 Nemaca i 11 ostalih). Bio je dakle kod svog pisanja odmah svestan da ostavlja i svojevrsni trag prošlosti. Dovoljno da bi se neki istoričar-namernik mogao zainteresovati za njegovo ime i život kao svedočanstvo “iz fijoke” o jednom vremenu i ljudima."
Engleska zastava na grudima
Siniša Pavić kaže da je njihov otac iz kotorske tvrđave po oslobođenju 1918. godine, kad je propala carevina, izašao sa tetovažom na svojim grudima i rukama. To nije bila obična tetovaža, već gotovo umetnička. Rađena kako se to nekad radilo sa iglom i tušem ubodima u kožu. Na grudima je imao istetoviran bojni brod sa engleskom zastavom. Što je vrlo bizarno. Na jednoj mišici je imao sidro a na drugoj neku mačku. “Međutim, ovaj bojni brod je bilo nešto što je mene još kao dete fasciniralo. Bio je rađen u plavoj boji i bio toliko dobro urađen, da je predstavljao gotovo neverovatnu sliku. Još kad sam bio dete i ja nisam ni znao da je to tetovaža. A nisam ni znao da je to nešto što drugi nemaju. Ali, kad sam već porastao, viđao sam tu sliku svaki dan jer se on svakog jutra do pola, pljuskao hladnom vodom pored otvorenog prozora, bez obzira na vreme u kupatilu... Kad sam kao stariji opet video taj brod na njegovim grudima, on mi je objasnio da je to njemu istetovirao u tvrđavi jedan od zatvorenika, pobunjenih mornara. Bio je to neki Čeh, koji je to sjajno uradio.
A zašto je napravio bojni brod i zašto englesku zastavu. Objasnio mi je, da Srbija u to vreme nije imala mornaricu. A oni nisu znali šta će biti sa njima. Reč je bila o pobuni na brodovima. Pobuna protiv ratne mornarice koja se obavezno kažnjavala smrću u svakoj mornarici. Austrijanci su već streljali četvoricu kolovođa. Ostali su bili na takozvanom belom hlebu jer nisu znali šta će sa njima. Moglo se završiti naknadno sa nekim procesom i streljanjem. Austrijanci su vodili računa o tome da sve bude formalno ispravno, sa sudskim presudama. Pošto se on zakleo kao vojnik caru Franji Josifu, on je u koliko ga streljaju hteo da pokaže da oni ne streljaju izdajnika, već da oni streljaju borca vernog borbi protiv Austrougarske. To je bila njegova zamisao zbog čega je tom brodu dodata engleska zastava. Međutim, došao je Drugi svetski rat i nemačka okupacija. I engleska zastava na grudima je ponovo postala smrtna opasnost za njega. On za vreme okupacije, nikad i nigde nije skinuo košulju, ni po kakvoj vrućini. Naravno postojale su i priče o tome da Nemci u logorima prave abažure od ljudske kože. Što se pokazalo kasnije kao tačno. Pa i to je bio razlog da niko ne sazna za tu tetovažu. Nama deci je rečeno da o tome ne pričamo nikome.
Inače je to tako dobar rad bio da kad otac nema košulju, brod je ličio na pokretnu sliku. Tuš je bio plav. A moj otac je bio visok čovek 195 ili 196 santimetara. Bio je razvijen, jak. Pravi dinarski tip. I na njegovim grudima taj brod je delovao onako kao pravi bojni brod. Mene je to fasciniralo. I naravno do kraja života je to nosio na sebi. Kako se on smanjivao i stario, tako se i taj brod smanjivao. Brod je postajao manje lep.
Ovo sve pričam zbog vašeg pitanja. Kako je bilo moguće da vodi dnevnik. I čime je pisao. Ja se sad pitam čime je taj Čeh radio tu tetovažu. Očigledno da su oni mogli nešto od potrebnog materijala da nabave. Nisu znali da li će biti osuđeni na smrt ili neće.“
Postavljeno: novembar 2020.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
