Hegel je rekao: "Srećni dani čovečanstva su prazne stranice istorije." Mi smo imali privilegiju ili manu, sreću ili nesreću da živimo te "pune stranice istorije", dakle jednu veliku nesreću, govorila je Borka Pavićević.
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
ISTORIJA IZ FIOKE
Borka Pavićević godine 2004. gostovala je u živom programu u emisiji „Govori da bih te video”, Radio Beograd 2, koju sam tada uređivao. Izlaganje Borke Pavičević daje široku sliku vremena u kome smo živeli. To nije obična tematska celina priređena pod radnim naslovom „Žene u politici”, već je to „život kao koncept ~ za život”.
Naslov ovog teksta „Nešto nije u redu kod nas!”, uzeo sam iz jedne Borkine rečenice koja odslikava simbolično ovaj prostor.
Centar za kulturnu dekontaminaciju, ili kako je to jednom napisao Milivoje Pavlović, je „peta kolona u kulturi”. Tekst je objavljen u Politici.
Šta sad to znači?
Posle intervencije NATO pakta 1999. su trenuci u kojima dolazi do zaista direktne i žestoke agresije našeg nekadašnjeg režima prema opoziciji. Članak koji sam pomenula je bio na jednoj četvrtini strane Politike. Pošto je već onda, policija ulazila u nevladine organizacije, u Centar za međuetničke odnose, među Žene u crnom, onda su takvi članci u našoj rđavoj stvarnosti bili jedna vrsta testa, posle čega dolazi teror. Kada je u Politici Ekspres objavljen jedan sličan tekst, ubijen je novinar Slavko Ćuruvija.
Ti trenuci u kojima se čovek suočava, posle deset godina raznih novih suočavanja, kojih nikad dosta, izazivaju određenu jezu.
Policija nije došla tog meseca u Centar, došla je nešto kasnije.
Sećam se da je bilo toplo vreme. Izvršen je pretres kod nas. Odneti su naši kompjuteri, odnosno ”mozgovi” naših kompjutera, prevrnuta je „garaža”. Došla je finansijska policija. Onda je danima trajalo to prevaspitavanje, odnosno istraživanje šta se tu i kako radi. I sećam se i tog popodneva kada su službenici, u uniformama, ili bez uniforme, otišli iz Centra, bilo je toliko toplo da su čak i oni prali glavu na našoj česmi.
Kad sam došla kući tog popodneva, pomislila sam: „Možda sad čovek može nekako mirno da sedne jedno petnaestak minuta…“ Tog časa je zazvonio telefon. Javila se Snežana Knežević, saradnica i sekretarica Ivana Stambolića, i rekla: „Borka, gde je Nikola?“ – Nikola Barović je moj suprug, advokat. Kažem: „Snežana, šta je pobogu, ~ jer po njenom glasu sam videla da je nešto strašno. – Rekla je: „Nema Ivana!“ – Pitam: „Kako nema Ivana?“ – Ona kaže: „Molim te, daj mi Nikolu!“ – Kad sam pozvala Nikolu, samo sam ga čula da je rekao: „Jeste li pitali policiju? Jeste li pitali bolnice? Jeste sve pretresli?“ – Ona je potvrdno odgovorila, a Nikola je odmah otišao na lice mesta.
Tako da su u mom sećanju te dve stvari nekako vezane: nestanak Stambolića i ubistvo Ćuruvije. To je sad nešto što je već prošlost, ali to je naša novija istorija.
Uopšte mislim da je važno, naravno ne zbog nekih od nas, govoriti o svetu u Beogradu koji je bio antiratni i radikalno-opozicioni , ali i mirovnjački svet koji je postojao, a godinama se nalazio između režima Slobodana Miloševića i partija koje su bile na vlasti zajedno sa njim. Ovde je postojao neko ko ipak ima nešto da kaže i da nešto učini protiv politike koja je tih godina vođena.
To je važno, ne zbog sujete ili istorijskih zasluga, nego zbog mladih ljudi, jer oni u stvari hoće da znaju, da se uoči ono što nam se ”dogodilo”, ono što danas nazivaju frazom ”na teritoriji bivše Jugoslavije”, koju kad čujem setim se svih tih nepojamnih eufemizama kao što su: „Južno-balkanska teritorija“, ili „u regionu“. I to je u stvari obezličavanje čitave situacije što vodi u to da ljudi gube kontinuitet. Jer, nisu svi ljudi na svetu imali nesreću i sreću, privilegiju ili manu, da žive u trenucima kada im neko “izvuče zemlju ispod nogu” i da se nađu u jednom potpunom vakuumu. Ta “privilegija” je ono što kaže Hegel: “Sretni dani čovečanstva su prazne stranice istorije”. Mi smo imali privilegiju ili manu, sreću ili nesreću, da živimo te “pune stranice istorije”, dakle jednu veliku nesreću. I važno je o tome ponešto reći zbog toga što jednog dana u budućnosti, mora da postoji neki trag na koji se ljudi mogu osloniti, da je tu bilo ponečega zašto se dugo tvrdilo, i sa jedne i sa druge strane, da ne postoji, antiratni i radikalno-opozicioni i mirovnjački svet.
Možda je to zanimljivo, jer to je proces u kome treba dokazivati da se nešto što se dogodilo uistinu i jeste dogodilo. Mi smo ulazeći u devedesete prethodno imali neku literaturu, neke filmove, neka saznanja za koja smo mislili da nam se ne mogu dogoditi, za koja smo znali, ako počnu da se događaju da su to onda najcrnje stvari na svetu. Iz toga što postoji kao obrazovanje u odnosu na istoriju, na holokaust, na fašizam, na nacionalizam, u odnosu na nasilje, sve ono što je ideja progresa smatrala da je neponovljivo, sve se to u našim sopstvenim životima dogodilo. Mi smo u tome učestvovali. Neki manje neki više, neki na ovakav ili onakav način, čak i kada smo to samo posmatrali. To što nam se dogodilo je duga rđava beskonačnost u trajanju. Na kraju, ako je ovo vreme u kome govorim sada, optimistički gledano, a to je 2004. godina, kraj loših dogadjaja, onda je to najbolje vreme u kome treba da se zna kako te istorijske niti skupiti i povezati, i reći kako je bilo.
Moram da kažem da se meni do 1987. godine već činilo da je jasno šta u stvari dolazi i to ću vam ispričati. Ja sam osamdeset i sedme godine dobila sina. To je bio februar mesec i negde u proleće je bio organizovan jedan skup koji se ticao politike i kulture, tamo gde je sad skupština Republike Srbije. Poziv je otprilike glasio ovako: “Orijentacija u kulturi”, tako neki opšti naziv. Otišla sam na taj skup i odjedanput vidim da oni ljudi koji su obično sedeli napred sada sede pozadi; onda da neki nepoznati ljudi, koje ja nikad nisam ni videla u kulturi, idu jako važno, napred.
Videla sam da se ljudi tapšu po ramenima, nisu se rukovali. Do tada je bio običaj da se rukujete, a ovde sam odjedanput videla da je tamo neki novi običaj da te neko udari po ruci i kaže: „Gde si burazeru? ~ ili intimno: „Gde si ti?“ Tako da mi je sve to bilo malo čudno i nekako militantno, a naročito taj raspored ljudi. I znam da sam u pauzi tog skupa videla Radomira Konstantinovića za šankom. Pitala sam ga: „Rade, pobogu, pa šta ćete vi ovde?“, na šta je on meni takođe rekao: „A šta ćete vi ovde?“ – Znam da mi se posle toga nekako učinilo da sa tog skupa treba izaći.
Čitava ikonografija koja je nastajala u tom vremenu, sasvim je jasno govorila koja je to vrsta populizma, ”delovanje u interesu najširih slojeva naroda”, šta nam se to sprema i šta je to što dolazi. Videlo se po masi koja skandira vodji, videlo se na TV ekranima, videlo se po podizanju ruku gore-dole, videlo se po snimcima fotoreportera objavljivanim u državnim medijima; čak i neko ko nije naročito politički prosvetljen mogao je da vidi da nam se sprema ”pokretanje naroda”. To su bili čulni efekti tog novog nadolazećeg vala.
Onda sam jedno vreme provela u Subotici uz rojekat KPGT /Kazalište, pozorište, gledalište, teatar/, Ljubiše Ristića koji je nastavljen 1990-ih, u krnjem obliku. U to vreme nam je Želimir Žilnik pričao, u Subotici, kako je video ljude koje prevoze autobusima i kako se oni na zadnjem sedištu presvlače u uniforme i stavljaju šajkače. To pokretanje naroda u stvari bilo vrlo kostimirano. Pa onda priča kako je iz Stare Pazove ”krenuo narod”... I onda odjedanput vidite da to Miloševićevo ”pokretanje naroda” počinje da se zbiva na ulicama...
Ceo tekst biće objavljen u knjizi koja je u pripremi GLASOM PISANA ISTORIJA.
Postavljeno: februar 2021.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
