Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Istorija iz fioke
“Čika Pijade, da vas pitam nešto. Šta sam ja?” Jer, ja sam rođena u Hrvatskoj, ja Hrvatica nisam. Moj materinji jezik je mađarski jer moji roditelji su iz Čakovca koji je 1918. bio zauzet od Jugoslavije. Moj pokojni muž, onda još nije bio pokojni, je Srbin. Dakle, moja čitava veza sa Srbijom je moj muž. Ja sam Jevrejka. I onda je on meni kazao, kako je Staljin rekao da tri stvari treba da budu: teritorija, običaji i jezik. Dakle, sve to ja nemam. Ali ja sam Jevrejka i ja hoću tako da se upišem. A on: “Idi Evice pa se upiši kao Jevrejka!” Kažem: ”A šta ste vi?” – On je rekao: “Ja sam Dorćolac.”
Eva Nahir Panić /1018 ~ 2015/ Fotografiju snimio D. Simić, Izraela 1989.
Gospođa Fara urednica fotografije /Fara Phoebe Zetzsche Picture Editing Office,Frankfurter Allgemeine Zeitung/ piše mi 17. avgusta ove godine, da im je u planu da objave jedan tekst o Evi Nahir Panić i da su na mom sajtu pronašli njene fotografije. Traži dozvolu za korišćenje slika. U isto vreme Tomas Roze dopisnik raznih nemačkih listova iz Beograda, javlja da su u Nemačkoj objavili roman izraelskog pisca Davida Grosmana o Evi Nahir Panić.
Ovo važno lično pismo iz Frankfurta podsetilo me je na šestodenvni boravak u Izraelu, krajem 1989. godine. Tada sam upoznao i Raula Tajtelbauma nekadašnjeg dopisnika Politike, zatim Ženi Lebl takođe nekadašnju novinarku Politike koja se bavila istorijom jugsolovenskih Jevreja i bila moj vodič u Izraelu. Zahvaljujući njoj posetio sam u kibucu Šaar Haamakim koji su osnovali Jevreji iz Jugoslavije, Evu Nahir Panić. Ovo je njena kratka i nadahnuta priča. Pre mene kod nje su bili Danilo Kiš i Aleksandar Mandić.
Da dodam i ime Dine Katan Ben Cion prevodioca jugoslovenske književnosti na hebrejski jezik koju sam upoznao u njenoj kući u Tel Avivu kao i arhitektu Dana Rajzingera koji je dao mali kreativni doprinos gradnji pozorišta Atelje 212, i mnoge druge ljude rodom iz naših krajeva.
Priče jugoslovenskih Jevreja koje sam snimio mikrofonom prepune su nostalgičnih uspomena na stari kraj; spadaju u domen usmene istorije.
Evina biografija ukratko, izgledala bi ovako: Eva (Kelemen) Nahir Panić rođena je 3. avgusta 1918. godine u Čakovcu u tadašnjoj Mađarskoj. Udaje se pred početak Drugog svetskog rata za oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije Radeta Panića. Žive u Zemunu. Rodila im se ćerka. Panići su u Zemunu dočekali rat. Tokom okupacije Eva i Rade Panić priključili su se partizanskom pokretu. Posle završetka rata, tokom sukoba Tita i Staljina, Rade Panić je optužen da je “staljinista”. Nekoliko puta je hapšen da bi oktobra 1951. godine izvršio samoubistvo u zatvoru u Beogradu. Eva je odvedena u logor na ostrvu Sveti Grgur u blizini Golog otoka. Tamo je provela dve i po godine. Bila je jedna od nekoliko hiljada zatočenica i uz Ženi Lebl, krajem osamdesetih godina prva je govorila o postojanju logora za žene u posleratnoj Jugoslaviji.
„Ja sam pupčanom vrpcom vezana za Beograd. Tu sam svu svoju mladost provela. Moj pokojni muž Rade je Srbin. Ja sam u toj zemlji ratovala, ja sam u toj zemlji robovala, ja sam sve uradila sa tom zemljom i ja ne mogu od Jugoslavije ni u kom slučaju da se odvojim. To je moja stara domovina za kojom mi još uvek srce snažno zakuca kad čujem kolo, kad čujem pesmu. Za mene je to moja zemlja i noću sanjam da sam kod kuće u Kosmajskoj u Beogradu.
Zašto nemam mržnju prema zemlji koja me je zatvorila na Goli Otok?!
Danas znamo šta je staljinizam doneo, onda je to bilo prikriveno samo u drugoj formi. Tadašnje prilike su bile tragične, postojala je opasnost za državu. Ljudi na koje ste samo prstom pokazali, su bili zatvoreni. Postojala je strašna bojazan da je svaki čovek neprijatelj i da može da dođe do nečega lošeg. Zemlja je bila u opasnosti. Da se moj siromah pokojni muž Rade treći dan po hapšenju nije obesio, mi bismo izašli i možda bi to zaboravili i bili bi rehabilitovani. Posle četrnaest godina kad sam ponovo došla u Jugoslaviju, kad sam ponovo došla ovde, oni drugovi koji su nas hapsili uvideli su grešku. Rekli su mi da je to bila jedna tragična zabuna. I meni je to jako pomoglo da razumem to prošlo vreme, ja sam se sa tim saznanjem na to spakovala i vratila mirna u Izrael.
Fin je to narod, Jugosloveni. To su dobri, gostoprimljivi, prostosrdačni ljudi. Naravno, u svakom žitu ima kukolja. Ali ja još imam familiju od moga pokojnog muža. To su seljaci, sirotinja koji su toliko fini, koji su me čuvali za vreme rata. Moj svekar je bio biven zbog mene, tražili su me da me preda, terali su ga da me podkaže. Samo preko njega mrtvoga se moglo uopšte doći do mene. I to naše selo, koje je bilo tako siromašno, čuvalo je nekoliko jevrejskih porodica. Selo nije jelo ali su ti Jevreji imali šta da jedu. Gore u planini, selo Mala Kruševica, opština Donji Krčin, srez Varvarin, Temnićki srez.
Moj svekar je bio nepismen čovek i on je mene na leđima nosio da bi mogla da pobegnem. Četnici su došli da me zakolju. Pa šta hoćete više od tog naroda!? Je l' se ja onda mogu toga lišiti? Je l' se mogu ja od toga naroda odreći? Ja ne mogu! Imam dobrih drugarica tamo koje me apsolutno nikad neće zaboraviti, pisma mi pišu, šalju mi štampu, volimo se. Posle pet godina kad sam došla ovde, ja sam rekla mome drugom mužu Nahiru: “Ako ja sada ne odem u Jugoslaviju, ja ću da umrem.” I bili smo u selu zajedno. Bila sam i videla sam moju svekrvu koja je sad već pokojna. I šta hoćete više kad seljanka srpska kaže mome mužu ovako: “Dođi sinko da te zagrlim umesto moga sina jer si tako dobar mojoj unuci /Radetova i Evina ćerka, napomena priređivača/ i ovoj mučenici, meni.” A to sam ja.
Hoćete li više nešto od toga!?
Tako je seljanka Srpkinja rekla mome mužu. I šta hoćete više. Da li mogu toga da se odreknem?
Ja ne mogu!
Vidite, sve su to stvari o kojima sam neke pojedinosti ispričala Danilu Kišu. I eto, ja se ne mogu toga nikada više odreći. Ne mogu toga da se odreknem, ne mogu jer sam vezana za tu zemlju i te ljude. Ja nisam ljuta, ja nikog ne mrzim. Meni je žao što su se desile te stvari i što je silom prilika u takvu situaciju dovedena ta demokratska zemlja i da je do svega toga kasnije došlo. Toga uopšte nije trebalo da bude.
Moja kćer mi još uvek piše pisma ćirilicom iz Amerike. Ona je svršila Klasičnu gimnaziju u Beogradu i onda je došla ovamo, a ja sam došla za njom. U stvari, ona je bila jako uvređena. Ona je rekla: “Moj otac Radosav Rade Panić je bio najpošteniji, najbolji čovek i nikad nije bio staljinista.”
Pre Drugog svetskog rata sam imala svoju ličnu kartu gde sam imala upisano: narodnost: jevrejska. Odmah posle rata sam htela da upišem narodnost jevrejsku. Ali onda su mi rekli da to nije narodnost, da je to vera, a vere se ne upisuju. Ja sam tada bila u vrlo dobrim i vrlo bliskom odnosima sa pokojnim Mošom Pijade. Otišla sam kod njega i rekla sam: “Čika Pijade, da vas pitam nešto. Šta sam ja?” Jer, ja sam rođena u Hrvatskoj, ja Hrvatica nisam. Moj materinji jezik je mađarski jer moji roditelji su iz Čakovca koji je 1918. bio zauzet od Jugoslavije. Moj pokojni muž, onda još nije bio pokojni, je Srbin. Dakle, moja čitava veza sa Srbijom je moj muž. Ja sam Jevrejka. I onda je Moša Pijade meni rekao, jer onda je još uvek vladao Staljin u Rusiji, Tito u Jugoslaviji, kako je Staljin rekao da tri stvari treba da budu: teritorija, običaji i jezik. Dakle, sve to ja nemam. Ali ja sam Jevrejka i ja hoću tako da se upišem. I on mi je rekao: “Idi Evice pa se upiši kao Jevrejka!” Kažem: ”A šta ste vi?” – On je rekao: “Ja sam Dorćolac.” – To je bio njegov odgovor meni, onda: „Ja sam Dorćolac.” Dakle, zato hoću da kažem da sam ja vrlo ponosna Jevrejka i ponosna sam na svoju narodnost. Ali ja hoću toleranciju; dati svakom pojedinom narodu da živi svoj život i prosto ne dozvoliti da se druga nacija gazi. Ja ne volim nikakve te nacionalističke poglede i podele. Ja mogu da štitim svoje jevrejstvo, Srbin svoje srpstvo, Slovenac svoje slovenstvo, ali ne volim da se govori da ti nisi čovek zbog toga jer si Hrvat ili Slovenac ili... Nema dobrih i loših nacija, ima samo dobrih i loših ljudi. To je moje mišljenje.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Dear Dragoslav Simić,
We are planning an article about Eva Nahir Panić. On your website I found wonderful photographs of her. I would be very thankful if you might help me with any information about where I could clear copyrights and also who might provide Files.
Thanks and all the best,
Fara
Fara Phoebe Zetzsche
Picture Editing Office
Frankfurter Allgemeine Zeitung
Poštovani Dragoslave Simiću,
U planu nam je da objavimo jedan tekst o Evi Nahir Panić. Na Vašem veb-sajtu pronašla sam njene izuzetne fotografije. Bila bih Vam veoma zahvalna ukoliko biste mogli da mi prosledite bilo kakvu informaciju o tome kako da regulišem prava za njihovo korišćenje, kao i ko bi mogao da mi ih prosledi.
Hvala Vam i sve najbolje
Fara
Fara Phoebe Zetzsche
Odsek za fotografiju
Postavljeno: novembar 2020.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
