Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Istorija iz fioke
“Kao Engleskinja uopšte nisam bila krštena. Moji roditelji su manje više bili ateisti. I onog dana kada smo se u Sarajevu spremali za venčanje pravoslavni pop me je brže bolje krstio. Tada su izabrali i dali mi ima Jelisaveta i muževljevo prezime Božić. Dakle, ja sam Jelisaveta Božić.” /Lujza Rajner/
Lujza Rajner u svom domu u Harlstonu 1985, snimio Dragoslav Simić
Kratka istorija slučaja o Lujzi Rajner koja je tokom bombardovanja Beograda, aprila 1944. izbegla sa mužem Stojanom Božićem u selo Rušanj kraj Beograda, izgledala bi ovako:
Ona je bila jedina državljanka Velike Britanije u Srbiji koju Nemci tokom Drugog svetskog rata nisu otkrili. Zvala se Meri Garido Božić, književno ime Lujza Rajner. Njenu knjigu “Žene u selu Rušanj”, izdavač Hajneman, London 1957.godine, slučajno nalazim u biblioteci prevodioca Boška Milosavljevića, strasnog slušaoca mojih radio emisija tek 1984.godine, poznatog prevodioca sa enegleskog jezika. Obojica i Boško i ja bili smo svesni da se radi o prvorazrednom otrkiću: Engleskinja u selu Rušanj. Kako, zašto? Sada je trebalo naći Lujzu Rajner. Posle jednogodišnjeg traganja na razne adrese u Engleskoj, Rušnju, u Britanskoj biblioteci u Beogradu, nalazim gospođu Božić tada već u osamdesetoj godini života. Odlično je govorila srpsk jeziki. Ova obrazovana Engleskinja, studirala je arheologiju. Zavolela je naše ljude, a boravak u Jugoslaviji trajno je obeležio njen život. Snimke sa glasom Lujze Rajner načinio sam u Norfolku, u kući Lujze Rajner 1985.godine. Prilažem pismo koje sam na sastanku kolegijuma u Radio Beogradu nenadano dobio od gospodje Božić aprila 1985. Zanimljivo je da je moje pismo na koje je tada stigao odgovor, bilo upućeno na adresu stana, ali ne na ime primaoca koga smo tražili. Smatrali smo da je bolje da bilo ko sa te adresi otvori pismo jer nismo znali da li je osoba koju smo tražili još uvek živa. Imao sam sreću. Javila se baš Lujza Rajner. Iz pisma koje sam dobio biće jasnije ko je Lujza Rajner i kako se našla u Jugoslaviji. Na sajtu Audio i foto arhiv Simić - Gosti sajta - Lujza Rajner može se čuti glas ove Engleskinje i videti njeno pismo u originalu pisano ćirilicom.
“Poštovani gospodine Simiću,
Hvala Vam na pismu. Moram da priznam da nikad ne bih očekivala, posle toliko godina, da bi iko u Jugoslaviji smatrao da je moja knjiga još zanimljiva!
Šta biste hteli da Vam još kažem što nije u samoj knjizi? Zašto sam uopšte došla u Jugoslaviju? Pri letovanju u Dalmaciji oduševila sam se zemljom i narodom. I preko našeg zajedničkog koledža stavila sam se u vezu sa suprugom Vladete Popovića, /Marijom Stensfild Popović/ koja je osnovala engleski fakultet u Beogradu. Preko gospođe Popović bila sam nameštena da predajem engleski u jednom međunarodnom klubu.
Beograđani su me vrlo srdačno primili, a imam još najlepše uspomene na one dane. Poznavanje engleskog jezika se mnogo tražilo i ja sam sve učinila da što brže naučim srpski i da se prilagodim mesnim običajima. U tom prijateljskom krugu srela sam onog gospodina za koga sam se udala. O njemu ne bih htela opširnije da pišem, jer ne znam kako su politički raspoloženi njegovi preostali rođaci i prijatelji.
Više bih volela da pređem preko političkih nezgoda i da se sećam naših prvih bračnih godina u staroj kućici u blizini patrijaršije, /ulica Kralja Petra/ odakle smo mogli gledati – čak iz suterenskih prozora – one široke livade od Save sve do Zemuna i, na sunčanim danima, jasne crte bosanskih bregova.
U mom malom salonu posećivale su me, na slatko, kolačiće i kafu, prijateljice, engleske, srpske i jevrejske i odlazila sam ja kod njih i brzo sam naučila da je onaj fildžan turske kafe znak da se poseta treba zaključiti!
Druge poznanice sam stekla kad smo dobili svoju malu kćerku, Maru. Naš stan je bio u blizini Kalemegdana gde su mnoge mlade majke šetale svoju decu u kolicima, i, docnije, na nogama. Deca su se igrala po travi, što nije bilo zabranjeno. Majke su šetale ili razgovarale na klupama o deci, kućama i služavkama. Služavke su sve bile „iz preko” katoličke vere. Srpkinje nisu htele da se zarobe u tuđim kućama. Posle podne su se odmarale kod kuća moje kalemegdanske drugarice, u „šlaforcima”, ali ja, kao nepopraviva strankinja sam ponovo izlazila sa detetom na drugu šenju.
To su bili lepi dani, ali ne bez senke: Hitlerova pretnja se približavala. Blizu Kalemegdana je bio u glavnom jevrejski kraj Beograda i ja sam se sprijateljila sa mladim Jevrejkama i Mara se igrala sa jevrejskom decom. Jevrejski učenici su dolazili kod mene. Jevrejski lekari su nas lečili. Na Radio Beogradu najlepše je izgovarao srpski Heine Finger-Hut /spiker/. I šta je konačno bilo sa njima svima? Jadnicima! Nisam želela nikad da se vratim na scenu tako tužnih uspomena!
Ne znam da li ćete moći upotrebiti neke rečenice iz ovog pisma?
Evo i tri sličice: naša kuća, naš salon – one bosanske ćilimove i zavese još uvek imam, kao lepu uspomenu u sobi gde ove redove pišem. Treća slika, ja sa Marom. Tipična kalemegdanska scena. Mara, koja više ne razume srpski, stanuje pored mene sa mužem Englezom i četvoro dece. Ako vam nije teško zamolila bih vas da mi vratite slike, jer nemam druge primerke, i moji unuci, koji su studenti, izražavaju interesovanje za našu jugoslovensku prošlost.
Čudi me da se iko u Rušnju seća mog kratkog boravka u onom nesrećnom selu.
Sa najlepšim željama za uspešan rad pozdravlja vas Jelisaveta Božić, (bračno ime), Isabel Mary Grarrido (devojačko ime), Isabel Mary Božić (sadašnje ime), Lujza Rajner (ime moje majke koje sam usvojila radi knjiga).
Adresa: 6 Woodlends – Harleston Norfolk
16. april 1985.
Živeo Radio Beograd!
Živela Jugoslavija!
Kad sam živela u Kembridžu u pedesetim godinama, tražila sam časove klavira za moju ćerku i našla sam jednu staru gospođicu koja je davala časove. Ona me jednog dana pozvala na čaj u svoju kuću gde su bile i njene prijateljice. Pitale su me kako se zovem i ja kažem: “Božić” – “Pa odakle Božić?” – Kažem da sam živela u Jugoslaviji i da sam tamo bila za vreme rata, a onda mi ona stara gospođa kaže: “Pa vi biste mogli napisati knjigu o tome!” – Ja o tome nikada nisam razmišljala, ali tada sam otišla kući, kupila hartiju, sela i napisala knjigu.
U proleće 1944.godine saveznici su počeli da nas bombarduju i ja i moj muž smo, kao i drugi ljudi, pobegli iz centra Beograda i došli do Avale gde je bio jedan šumski hotel. Tu je bilo vrlo mnogo sveta i nije bilo mesta za sve, pa smo tako dobili ideju da pređemo preko doline i da se popnemo do sela Rušanj kod Orlovog Brda. Tamo su nas seljaci lepo dočekali. Na nekoliko mesta u selu smo pokušavali da nađemo smeštaj, dok ga konačno nismo našli kod Savke Nikolić koja nas je vrlo lepo primila.
Savka je živela sa svoje dve snajke i unučadima. Ni ona ni njene snaje nisu imale muževe jer su oni bili u logoru u Nemačkoj. Mi smo imali svoju posteljinu koju smo poneli i uzeli smo njenu jedinu sobu koju je imala i u kojoj smo svi spavali. Kuvali smo u kujni na otvorenoj vatri ili u šporetu. Nije bilo prozora tamo, samo dvoja vrata… Kokoške, svinje, mačke i psi su se šetali tamo-amo oko naših nogu u polumraku. Moja ćerka se odmah sprijateljila sa Savkinim unučadima. Unučad je pretežno čuvala svinje u dolini. Mali Živan, najmanji unuk, 4 godine je imao, je po ceo dan čuvao svinje i to je bila i njegova igra i njegov posao. Ostale tri devojke su takođe čuvale svinje, a najstarija je čuvala dve krave kad nisu bile potrebne za plug ili za kola.
Mi tamo ništa naročito nismo radili, nego smo samo gledali kako ćemo se prehraniti i kako da se sprijateljimo sa seljankama. Ja sam dosta dobro znala srpski u ono doba, sad sam malo zaboravila, ali onda sam jezik dobro znala i zato sam se i spasila od Nemaca. Na selu mi jezik nije bio nikakva teškoća i bez problema sam razgovarala sa Savkom koja je tada imala šezdeset godina, bar kako je ona mislila, nije bila sigurna. Pitala sam je kako se udala i došla u Rušanj jer ona je bila iz drugog sela. Pričala mi je da je tada bila prestara za udaju jer je imala dvadeset godina. Njen budući svekar je došao da je kupi, da plati za nju parama i kad je plaćeno došao je njen budući muž i onda su bili ispitani pred sveštenikom. Savka mi je rekla da je odmah htela da pođe s njim jer ga je odmah mnogo zavolela. Tako je došla u kuću u Rušanj.
Rušanj tada nije bio baš najbolje mesto za mlade zato što u to vreme nije bilo ni bunara, priča mi ona, nego su žene morale da silaze do reke i do izvora u dolini što je bilo teško za mlade žene. A ona je ipak tu došla i donela svoje stvari. Kuća je bila stara, drvena i puna stenica. Ona nije mogla da trpi stenice dok svekrvi to nije smetalo. Savka je uzela neki prašak koji se koristio za vinograd i njime je celu kuću iznutra očistila da bi ubila te stenice. Bila je tako čista i energična. A onda je došao Prvi svetski rat i muž i svekar su otišli u vojsku i nikada više nije čula šta je s njima bilo. Ostala je sama sa dva sina u kući i kao mlada udovica sa decom morala je sve sama da radi.
Kad sam ja bila u Rušnju bilo je bunara ali nije svaka kuća imala bunar. Savka nije imala bunar i od njene kuće smo morali ići uzbrdo do drugog dvorišta gde je bio Milevin bunar. Mileva je lepo dočekivala sve svoje susetkinje i žene su slobodno mogle da uzimaju vodu sa njenog bunara. Tako sam i ja često čekala na red za vodu i kad bi na mene došao red da uzmem vodu iz bunara uvek sam se čudila koliko je dubok taj bunar. Jedanput, kad sam tako izvlačila vodu i kad je kofa došla do vrha, videla sam kako iz kofe vire dve male žute noge. Toliko sam se uplašila jer nisam znala šta to može da bude, da li je mrtvo dete ili šta je – tako da sam ispustila onaj točak i kofa se brzo vratila i spustila na dno bunara, toliko brzo da se bunar zatresao. Mileva je odmah istrčala iz kuće da vidi šta je i šta se dešava sa bunarom. Kad je ona onda izvukla kofu iz bunara, videle smo one noge – bio je to jedan mrtav petao. Žene su gledale tog petla i pitale se čiji bi to petao mogao biti. Bio je dugo mrtav. Kad su se setile čiji je, bilo im je žao te žene koja je na taj način izgubila petla. – “Ma ništa to nije!”, rekla je jedna žena, “jer petao je i tako bio bolestan i ništa nije ni bio koristan.” – Ja sam samo mislila na to kakva li je onda ta voda u bunaru kad je tamo ležao ne samo mrtav nego i bolestan petao. A one žene gledaju u mene i kažu: “Vaš red je da vadite vodu…”,– Plašila sam se da li ta voda išta valja, ali uzela sam tu vodu u kojoj je nekoliko dana ležao taj mrtav petao i odnela kući. Nikome ništa nisam rekla kakva je bila ta voda, pili smo je i nikome ništa nije bilo od toga.
Upoznala smo tu staru udovicu Radojku čiji je bio taj petao. Ona je živela u kući sa sinom koji je bio udovac i sa tri ćerke takođe udovice. Jedna od njih je imala sina ali on nije bio sin Radojkinog sina. Cela kuća je bila upropašćena bolešću. A krave moraju da se hrane, žito mora da se seje i sve se mora raditi po kući, tako da niko ne može i nema vremena da misli na bolest. A stara Radojka koja je izgubila tri sina i nekoliko dece još je mogla da se smeje. Pitala sam se šta li je njoj bilo tako lepo i dobro. – Kaže mi: “Moja najstarija snajka mene toliko voli da uvek spava sa mnom u krevetu.”, i to joj je bila velika radost u tom tužnom životu.
Žene u selu su bile vrlo ljubazne. Kako smo jedno vreme spavali nas devetoro u jednoj sobi, tu onda nije bilo nikakih tajni. Svi smo sve gledali, svi smo sve videli i sve čuli šta onaj drugi radi… Svi su videli kad smo se oblačili, umivali… Sve je bilo javno, ništa tu nije bilo sakriveno, pa smo tako i pričale kao sestre: i po kući i po komšiluku… Sve se znalo i sve se moglo čuti: šta se govori, ko je bolestan, ko je star, ko je mlad, šta rade deca… Nikakvih tajni nije bilo.
Zato što sam čitala grčke i latinske klasike, naročito Homerove pesme, ja sam se interesovala za mnoge stvari jer sam videla da je mnogo toga što se radi u Rušnju slično onome što se opisuje u Homerovim pesmama od pre tri hiljade godina. Na primer, pojasevi koje žene nose – kad žena ujutro zna da će morati kopati, ona pojasom veže košulju vrlo nisko da se ne opuste mišići i da se ne bi dobila hernija – za to ima reč na grčkom jeziku kod Homera, za te žene koje moraju da rade na polju. A kad žena nije mislila da kopa, onda ona veže pojas malo više, iznad stomaka. – Isto tako su se i homerske žene opasavale. Za vreme praznika homerske žene su bile καλιδωνη, kalidoni, vrlo lepo i elegantno opasane. Isto tako i u Rušnju, kad bi pošle na portu da igraju kolo, žene su stavljale neke specijalne lepe pojaseve vezene sa perlama. Tako sam videla da su žene imale iste potrebe i iste ideje kao i pre tri hiljade godina.
Najinteresantniji događaj te vrste je bio kad bi se naglo povisila temperatura. Tada dim nije hteo da izađe iz kuće kroz rupu koja je bila iznad ognjišta u krovu na Savkinoj kući, nego se polako spuštao na dole: prvo preko lica ljudi u kući, a onda se posle toga spuštao tako da se nije videlo ni telo a onda ni noge… Cela kuća se polako punila dimom ali tako da su prvo nestajale glave. Nije bilo prozora, a kako su vrata uvek bila otvorena kroz njih se u dvorištu moglo videti sunce i deca koja se napolju igraju i koja su kroz dim delovala kao da su aveti. I meso u kući se nije dobro peklo i ostajalo je krvavo zato što se vatra gušila dimom. Homer opisuje kako je u jednu kuću došao jedan stranac koji je isto tako primetio kako prvo nestaju glave, a zatim tela i kolena tih ljudi tamo i kako se u dvorištu vide aveti, a u kući se vidi krv. Učeni ljudi to predstavljaju kao magiju, kao nešto nerealno i nemoguće da nestaju glave i tela – međutim ja sam to videla. Ključ je u tome što je temperatura naglo porasla. Da li Homer to opisuje? – Da, jer u pesmi piše da je ranije tog dana bio mraz a da je docnije istog tog dana “bog grmio” što znači da je temperatura rasla. I ovo što sam videla u Rušnju je objašnjenje za jedan veliki književni problem iz starih pesama.
Meni je bilo najprijatnije, ako se može kazati da je nešto prijatno za vreme rata, to što smo u selu Rušnju bili u sred polja, njiva, šuma, cveća – i to je bilo lepo. I zato što smo osećali da saveznici uspevaju i da su Nemci u teškoćama, jer čuli smo kako prolaze njihovi tenkovi i vagoni ispod Avale. Čak u Rušnju smo mogli čuti taj zvuk i gledali smo u kom pravcu se kreću: Prema severu? – Aha, oni se povlače! – I to je bio za nas vrlo dobar znak.
Kad sam došla u Englesku 1946. godine, očekivala sam drugo dete i kad se moja ćerka rodila ja sam se bavila oko nje. Sedeći sa njom u zagrljaju napisala sam jedno poređenje Savkine kuće u Rušnju sa opisom kujne u Odiseji. Objavila sam to u časopisu Greece & Rome, Grčka i Rim.
Mislim da sam htela da napišem knjigu o seljacima i seljankama zato što me je u prvom redu njihov način života podsetio na život opisan u homerskim pesmama koje sam dobro znala i mnogo volela. Na primer, kod Homera, kad bi se posvađali u kući neko bi uzeo sto pored zida i taj sto bi mu služio kao štit na ruci. A u Savkinoj kući sto je bio naslonjen uz zid. Bio je svega osamnaest do dvadeset centimetara visok, a ispod je imao četiri nogice vezane sa po dva drveta tako da je čovek lako mogao tu da umetne ruku i da ga drži tako da se taj sto mogao upotrebiti kao štit. I kad vidim da je to Homerov život, ja na to gledam sa velikom interesovanjem. Interesovalo me i kako se živi u toj sredini: kako peru sudove, kako sami sebe umivaju, kako spavaju, kakvi su kreveti... I na primer – ponjava – za to nema engleska reč, a na grčkom kod Homera postoji reč za pokrivač – regos. Reč regos je vezana sa glagolom koji znači cepati, a ponjava je napravljena od pocepanih odela, košulja i slično. A kod Homera se kao darovi daju razna odela, ali nikada ne regos. A zašto? Niko to nije znao dok ja nisam primetila da se ne može dati kao dar nešto napravljeno od starih pocepanih odela.
Kad sam učila školu i kad sam imala valjda trinaest godina, nisam volela profesora francuskog jezika. To sam ispričala jednoj drugarici i ona mi kaže: “Časovi grčkog jezika se daju u isto vreme kad i časovi francuskog i zato kada biste tražili da učite grčki ne biste morali ići na časove francuskog jezika.” – Tako sam otišla kod profesora i rekla: “Ja bih volela da učim grčki.” – “Dobro, dobro!”, kaže, “Videćemo!” A kad su profesori pogledali raspored, rekli su: “Pa, nećete moći izbegavati francuski jezik, nego možete ići subotom posle podne na grčki jezik.” – Ja uopšte nisam htela ništa da učim subotom posle podne ali nisam imala snage da odbijem i tako sam morala da produžim sa francuskim jezikom kod onog profesora koga nisam volela, a subotom posle podne sam morala da učim grčki, a onda kad sam već počela onda nisam ni prestala i tako sam, kad sam otišla na univerzitet, studirala grčki i latinski jezik.
Latinski i grčki sam studirala na Univerzitetu u Kembridžu, na ženskom koledžu. Nismo imali mnogo zabava zato što smo svi bili dosta siromašni. Bilo je zabranjeno da primamo muškarce uveče u svoje sobe ili da mi njih posećujemo ako sa nama nije bila bar jedna venčana, udata žena, a to je, naravno, bilo teško naći. Tako da smo imali vrlo malo društvenog života. Ujutro smo učili a onda bismo išli na predavanja, a posle podne smo igrale razne igre napolju: lakros, hokej, netbol, tenis… A uveče opet predavanja ili smo učili u svojim sobama. Bio je to vrlo miran život.
Posle univerziteta sam dobila mogućnost da godinu dana studiram u Rimu. Tamo sam mogla mnogo da naučim, da putujem po Italiji i da vidim sve te monumentalne građevine i da dobijem jednu bolju sliku Rimskog carstva i grčkog uticaja na njega.
Posle toga sam dobila tri ponude za zaposlenje: jedna ponuda je bila iz škole za bogate devojke blizu Londona gde je bilo vrlo mirno i gde je samo po nekoliko učenica boravilo u jednoj sobi; druga je bila za korespondenciju, za učenje putem pisama u Kembridžu gde je tada živela moja tetka kod koje sam mogla ostati; a treća ponuda je bila za jednu školu u radničkom kraju u Južnoj galskoj zemlji, u Svonziju u Velsu. A kako sam izabrala grčki jezik koji je težak jezik isto tako sam izabrala najteže mesto od ovih koji su se nudili i četiri godine sam bila profesor grčkog i latinskog jezika u jednoj velikoj školi u Velsu.
Godine 1930. sam pratila jednu prijateljicu u Jugoslaviju koja je imala zadatak da tamo piše neki istorijski rad o Rimskom carstvu. Mislim da je to bilo u Dubrovniku i tamo sam iznad jedne kancelarije primetila reči “Jadranska plovidba”. – Plovidba? – Jasno je da to ima veze sa lađama i plov me podsetilo na grčku reč plus – Vidim da ovaj jezik ima veze sa grčkim jezikom pa ću i da ga naučim, mislila sam. I kad sam se na jesen vratila u Englesku, potražila sam i našla jednog Jugoslovena koji mi je davao časove. On je bio student, ne mogu da se setim kako se zvao. A onda sam došla u kontakt i sa gospođom Popović, Engleskinjom koja je u Beogradu bila docent na Univerzitetu...
Bilo je to 1931. godine. Ona mi je tada rekla da ima mesta za nastavnicu u Angloamerikansko-jugoslovenskom klubu u Beogradu gde su svako veče držali časove i da bih tamo mogla da radim jer im je bila potrebna nastavnica engleskog. Tako sam napustila školu u Svonziju i prešla u Beograd gde sam od tada tamo radila i davala časove. Tada sam imala ideju da počnem da učim ruski. Na Univerzitetu sam to mogla i počela sam, ali onda je funta pala na engleskoj berzi i nisam imala dovoljno novca samo od večernjih časova pa sam morala davati časove po ceo dan da bih se izdržavala tako da nisam mogla da studiram. Tako sam predavala i po kućama, davala sam časove u klubu i na drugim mestima… Na primer, na Kolarcu sam davala časove engleskog jezika. Stanovala sam ovde-onde i nekako je to išlo.
Društveni život je postojao samo u tom klubu gde sam davala časove. Tu sam dobijala i večeru a ako je bilo potrebno i ručak između časova. Moje društvo tamo su bili Engleskinje i Englezi, Amerikanci… Bilo je i Jugoslovena koji su dolazili da čitaju novine, da razgovaraju, da čuju i uče engleski, ali to su uglavnom bilo malo zreliji i stariji ljudi. Mnogi od njih su bili izbeglice u Engleskoj za vreme Prvog rata, pa su ovde dolazili da čitaju novine da ne zaborave jezik. Nije bilo mnogo vremena za izlaske i za zabave, vrlo malo vremena je bilo za tako nešto. Moje prijateljice su uglavnom bile činovnice iz engleskog poslanstva. One nisu znale jezik tako da im je bilo dobro i korisno da ja pođem s njima u pozorište ili neko drugo mesto jer sam znala jezik. Ja sam jezik vrlo brzo naučila dok one nikako nisu mogle da ga nauče. Tako je to bilo.
Svog muža sam upoznala u Beogradu. Pošto je on bio Bosanac hteo je da se venčamo u Bosni, pa smo krenuli u Bosnu i došli u Sarajevo gde je njegov pokojni otac nekada bio sveštenik, okružni prota. I otišli smo u subotu posle podne kod sveštenika crkve u Sarajevu da pitamo za venčanje, a on kaže: “Nemoguće, jer od sutra počinje Petrovdanski post i tri nedelje do Petrovdana ne može biti venčanja u crkvi.” – “Pa šta da radimo?!” pitali smo jer nismo hteli čekati. – Onda je moj muž podsetio tog sveštenika da je njegov otac takođe bio okružni prota Kosta Božić, sveštenik koga su za vreme atentata na Franca Ferdinanda 1914. godine Austrijanci uhapsili i odveli u zatvor u Austriji iako naravno nije imao neke naročite veze sa atentatom / osim što je pričestio atentatore neznajući za njihove namere/ . Na to je sarajevski pop rekao: “Pa dobro, možete doći na venčanje u pola šest sutra ujutro. Ja imam po jedno venčanje na svakih pola sata počevši od šest sati pa sve do podne, a vi onda možete doći u pola šest pa ću vas venčati.” – I tako smo imali venčanje u Sarajevu u pola šest ujutro. Ja sam onda morala toga dana, u subotu posle podne, da trčim okolo i da kupim sve potrebne stvari: belu haljinu, beli šešir, rukavice, cipele, tašnu… sve za venčanje za par sati u nepoznatoj varoši. I tako smo se venčali. Međutim, kad smo izašli iz crkve u šest sati, iako je to bilo u sred leta, počela je da pada strašna kiša i sve one moje lepe bele stvari su bile upropaštene.
Posle toga smo odlučili da zajedno odemo na svadbeni put i da provedemo bar nekoliko dana u jednom selu u planinama iznad Travnika gde je muževljeva familija imala jednu lepu kuću u šumi. Do tamo uopšte nije bilo puta nego smo kroz šumu išli. Kad smo stigli tamo, kuće nije bilo. Kuća je propala zbog toga što tamo dugo niko nije živeo, a pošto je to bila kuća od drveta sa rupom za dim, a kad nema dima onda grede trule i kuća propada. Ali jedna dobra seljanka nam je ponudila pomoć i pozvala nas da budemo kod nje u njenoj kući koja se sastojala od samo jedne sobe. Imala je četvoro dece i muža i mi nismo mogli spavati tamo na podu i na zemlji. Pitali smo se šta da radimo i moj muž je dobio dobru ideju da spavamo u štali, na senu iznad mesta gde su držali krave. Bio je juni mesec, to seno je bilo sasvim sveže i bilo je vrlo lepo poneti ćebad i tu spavati. Kad je došla noć, popeli smo se gore na to seno i legli zajedno. Kad smo legli, ja sam pružila ruku da dodirnem muža; on je takođe pružio svoju ruku da dodirne mene – ali mi smo, i ja i on, u stvari dodirivali jednog pacova koji je ležao između nas u tom senu.
Ja, kao Engleskinja, uopšte nisam bila krštena jer moji roditelji su manje-više bili ateisti, bezbožnici. I onog dana u Sarajevu, kad smo se spremali za venčanje, onaj sarajevski pop me je brže-bolje krstio u pravoslavnu veru. Tada su izabrali i dali mi ime Jelisaveta, a moje prezime je bilo Garido zato što je moj deda bio Garido, Španac, a tamo sam dobila prezime Božić – Jelisaveta Božić.
Nikada nisam mislila da se u Beogradu bavim naukom zato što sam bila žena, domaćica, majka i imala sam svoj društveni život sa drugim damama i to mi je bilo dovoljno.
Društveni život se u prvom redu sastojao od druženja sa drugim majkama kad smo se šetale pre podne sa decom na Kalemegdanu. Manja deca su bila u kolicima, starija su trčala po travi a mi, majke, smo sedele na klupama i pričale i to je bilo moje društvo. Posle podne su neke druge osobe, neke druge Beograđanke koje nisu vodile decu bile na Kalemegdanu, a ja sam i posle podne tamo odlazila opet sa Marom. Inače, dolazile su na kafu i na čaj kod mene moje komšinice, moje učenice, moje prijateljice… I pričale smo uz slatko i kolače, pile crnu kafu... Bilo je to jedno žensko društvo. A šta se pričalo među ženama?
Ono što se uvek priča među ženama: o stanovima, o muževima, o deci ako ih imaju, o služavkama, o pijaci, o haljinama… Mi nismo nikada kupovale gotove haljine nego smo to radile kod raznih šnajderki, i o tome smo razgovarale: koja je dobra, koja nije, razmenjivale smo adrese šnajderki... Isto tako ni cipele nismo kupovale u radnjama nego smo išle kod obućara. I o tome smo razgovarale.
Ja nikad nisam kuvala slatko sama, ili kafu zato što sam uvek imala služavku koja je to radila. Kafu je znala bolje nego ja da kuva, slatko smo zajedno kuvale, a čaj nikada nije znala jer “to je engleski” i ja sam bila tu da vodim računa o čaju. A inače nisam kuvala. Bilo je potrebno imati devojku i zbog drva jer morala su da se cepaju drva u podrumu i da se nose gore a tada nijedan muž ne bi dozvolio da mu to žena radi. Jedna naša služavka, Marija, mislim da je bila Hrvatica, jednom mi je tražila kilogram masti da spremi jedno jelo sa mesom i povrćem za mene, muža i za sebe. Za večeru opet isto traži… I kad joj nisam htela toliko dati, ona me je pogledala sa prezirom i rekla je da ja “baš i nisam neka gospođa.” Ona je smatrala da to nije gospodski i da se mora kuvati sa što je moguće više masti. Ali kad sam ja ograničila upotrebu masti, ja i moj muž smo ostali zdravi, a mnoge moje razne prijateljice i drugarice su se žalile na stomak pa su morale ići u Vrnjce, Rogašku Slatinu i druge banje na lečenje.
Moj deda je bio Španac, rođen 1821.godine, umro 1883.godine u Španiji. On je bio socijalista, marksista, revolucionar i često je bio u zatvoru ili je morao da beži iz zemlje. Novine koje je uređivao i knjige koje je pisao su u vreme pod Frankom bile zabranjene, a tek sada, pod socijalizmom, u Španiji, njegove knjige se ponovo štampaju, La federación y el socialismo. Zato što je često putovao, moj otac, njegov najmlađi sin, se rodio u Francuskoj i dobio pravo na francusko državljanstvo. Bio je slikar i profesor slikanja. U Parizu gde je bio profesor, engleska studentkinja je učila kod njega i oni su se verili. Kasnije su se i venčali i ostali su i dalje da žive u Francuskoj.
Moja majka je Engleskinja, ćerka jednog lekara, i učila je slikarstvo u Parizu gde je moj otac bio profesor. Jedno veče studenti su organizovali bal kostima i moja majka je nabavila neke razne haljine tako da je izgledala veoma lepo. Kad je moj otac izašao iz svoje radne sobe i kad je video moju majku pozvao ju je u svoju sobu, upalio je lampu, uzeo sve one svoje stvari za slikanje i vrlo brzo naslikao moju majku. Dok ju je slikao, rekao je: “Hoćeš li ti biti moja žena?” – Ona je odgovorila: “Hoću!” – I ja sad imam tu sliku sa izrazom radosti na njenom licu.
Tako je počelo i ostali su da žive u Francuskoj. Kada je moja majka očekivala dete, moj deda, Englez, je rekao: “Ne sme moj unuk da služi u francuskoj vojsci, nego moja ćerka mora da pređe u Englesku da se dete tamo rodi!” Kako je vreme bilo vrlo rđavo, majka je čekala neko vreme jer nije smela da pređe zbog oluje. Kada više nije mogla da čeka prešla je u Fokston. Iz Fokstona je otputovala do Raja koji nije daleko i tamo je ostala u jednoj kućici jedne siromašne žene – i sutradan sam se ja rodila. Posle, kad je ozdravila, vratila se sa mnom u Francusku tako da ja nemam baš mnogo veze sa Rajom.
To je uglavnom bila tužna istorija zato što je moj otac imao tuberkulozu i umro je 1909. godine u Francuskoj. Kada se moja majka sa mnom i sa sestrom ponovo vratila u Englesku, živeli smo južno od Londona, u Juelu, kod njenog brata koji je tamo bio lekar. Tamo smo bili sve dok se moja majka nije razbolela a posle toga je i umrla. Umrla je 1918.godine, ali pre toga, dok je još bila u krevetu, prešli smo kod njene sestre, moje tetke. Posle toga smo živeli u Kembridžu i drugim raznim mestima u južnoj Engleskoj.
Ja sam se rodila 1904. godine.
Napomena priređivača
Boško Milosavljević, prevodilac, književnik i avanturista, kupio je u Keptaunu 1956. godine englesko izdanje knjige Lujze Rajner „ŽENE U SELU“.
* Integralni razgovor sa Lujzom Rajner biće objavljen u knjizi „I glasom se piše istorija“ koja je u pripremi.
Postavljeno: septembar 2020.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
