Nekoliko anegdotskih zapisa o generalnim direktorima koji nisu ušli u knjigu „Zum u čelo“: Milan Vukos, Ratomir Vico, Aleksandar Tijanić i Dušan Mitević. Veroslava Tadić je bila glavni urednik. I o njoj po nešto.
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
ISTORIJA IZ FIOKE
Nenad Ristić je napisao odličnu knjigu „Zum u čelo“ koja je 2005. godine nepravedno štampana samo u 300 primeraka. Izdavač RTS. Ovaj novinar, urednik i direktor RTS, opisao je na duhovit način, bez ljutnje, dokumentarno, ljude sa kojima je u rasponu od 40 godina sarađivao. Njegova metodologija kojom je pokretao večernji dnevnik bazirala se na vicu. Vreme dešavanja su osamdesete godina XX veka.
Punih 10 godina čamio sam u Televiziji, u potpunoj anonimnosti, sve dok nisam ispričao jedan vic na početku Trećeg dnevnika.
Vic je služio kao najava za vest koja je upravo stigla iz Vlade o poskupljenju 10 najvažnijih artikala – mleka, hleba, mesa, itd. Vic je glasio ovako:
„Dobro veče, šta mislite šta bi se dogodilo kad bi se naša zemlja iznenada našla u pustinji?
- Prvi dan bi se svi čudili.
- Drugi dan bi zasedala Vlada.
- Treći dan bi poskupeo pesak.“
A onda je spikerka Staka nastavila da saopštava razna poskupljenja.
Više moja ćerka nije morala u školi da objašnjava šta njen tata radi u Takovskoj. Svi su govorili:
- Priča viceve u TV dnevniku.
U Televiziji sam se bolje snalazio u bočnim programima kao što je Beogradska Hronika ili Treći Dnevnik, nego u centralnoj informativnoj emisiji kao što je večernji Dnevnik.
U Takovskoj 10 proveo sam 33 godine. Podnosio sam i podneo deset generalnih direktora. Najlakše sam podneo Milana Vukosa, a najteže samog sebe. Naime i mene je snašla funkcija generalnog direktora, u vreme kad je Takovska izgorela i kada se Televizija u celini preselila na periferiju – u Košutnjak. Evo nekoliko anegdotskih zapisa o generalnim direktorima koji nisu ušli u knjigu „Zum na čelo“. Milan Vukos, Ratomir Vico, Aleksandar Tijanić, i Dušan Mitević. Veroslava Tadić je bila glavnii urednik i o njoj po nešto.
Milan Vukos
Nije takoreći ni zagrejao stolicu, a Ibro Hadžić, glasnogovornik CK Jugoslavije i Staneta Dolanca saopštava da Vukos nema moralnu podobnost da vodi Televiziju jer je kao potpredsednik Skupštine Beograda bio glavni sponzor „crnog filmskog talasa“. Bio sam u ulozi izveštača sa konferencije za štampu koju je Ibro Hadžić držao i kad sam se vraćao prema Televiziji u Aberdarevoj ulici me je presreo Milan Vukos, otvorio prozor na autu i rekao:
~ Nemoj slučajno da ne objaviš u TV dnevniku ono što je o meni rečeno na konferenciji za štampu.
Spakovao sam ja u izveštaju za Dnevnik Hadžićev zahtev da Vukos ide sa mesta generalnog direktora ali sam postao malo zbunjen činjenicom da su predveče usmenim putem do mene počele da dopiru i vesti iz kafane Madera, gde se nalazio “glavni štab” u to vreme glavne političke ličnosti Srbije, Dragoslava Draže Markovića: „Vukos ostaje“. To mi je javio Gile Đurić, direktor beogradske garaže.
Dnevnik je objavio ono što je Ibro Hadžić u CK-u rekao, ali se stvar odvijala onako kako je Madera saopštila. Vukos je u Televiziji na mestu generalnog direktora ostao punih trinaest godina.
Nenad Ristić
Ratomir Vico između Mire i Slobe
Bio sam na mestu direktora Televizije, uglavnom po izboru generalnog direktora Vica, kad me je on pozvao i prosto naredio:
~ Zakupite salu u Sava Centru i spremajte velelepnu proslavu tridesetogodišnjice Televizije (avgust 1988.), Sloba dolazi.
Dva dana pre velelepne proslave, Vico je otišao da odnese predsedniku Miloševiću dve svečane ulaznice. Malo se opustio i raspričao o tome šta će sve predsednik Milošević da vidi u Sava Centru. Milošević ga je rasejano slušao, gledao i rekao:
~ Slušaj, bre Vico, digni bre i ti ruke od te Televizije i dođi ovde kod mene da radiš, treba mi čvrst čovek kao što si ti za partijskog ideologa.
Velelepna proslava tridesetogodišnjice u Sava Centru je održana, Sloba nije došao, sutradan je Vico sa mesta generalnog direktora otišao, a na njegovo mesto došao Dušan Mitević, po Mirinom izboru.
Aleksandar Tijanić
Kažu: cinik. Jeste, ali oplemenjen humorom i ironijom, često i na svoj račun. Kažu: podilazio Slobi i Miri. Jeste, ali ih je na vreme napustio, dok su još bili jaki i moćni. Kažu: kao generalni direktor Televizije, nikog ništa nije pitao, a doveo svoje ljude. Tačno: ali ni te svoje ljude koje je doveo ništa nije pitao. Kažu: nije se saginjao pred onima iznad njega, ali prema onima ispod njega nastupao je nemilosrdno.
Samo je jednom napravio grešku koju su skupo platili i on i Televizija. Izvikao se na šefa porodice tenisera Đokovića, Srđana Đokovića, onako kako je vikao na svoje potčinjene. A na reportera Viškovića nije ni vikao, njemu je odmah dao otkaz. Sutradan su prenosi tenisa sa RTS-a prebačeni na B92. Tijanić je morao da gleda najmanje dvadesetpet nedelja godišnje kako njegova Televizija postaje mala srpska Televizija a B92 velika evropska Televizija. Slučajno sam ušao u njegov kabinet onog dana kada je Đoković slavio pobedu na Vimbldonu, a B92 to neprestano prenosio. Bio je bled, ćutljiv, deprimiran, slomljen, izgledao je u skladu sa naslovom svoje knjige „Ja i niko moj“.
Dušan Mitević
Padao je i dizao se, udarao je i primao udarce, kao glavni urednik na potčinjene po hodnicima nije vikao, ali kad bi mnogo zgrešili izvodio bi ih je na partijsku odgovornost.
Kad ga je srpski politički vrh posle izveštavanja sa Kosova direktno zveknuo u bradu, zateturao se ali nije pao. Tirke /Tirnanić/ ga je u „NIN“-u odmah proglasio „srpskim Tajsonom“.
Mnogi direktori su bili i prošli ali jedino je on doživeo da zaposleni u Televiziji na svom liftu napišu „vratite nam Mitevića“. Kada je izgubio sve tačke oslonca u CK-u ušao je tiho u dom Mirjane i Slobodana Miloševića i počeo polako da im ocrtava scenario buduće Osme sednice. Govorio je: „Ne sme da ostane sve na politici“. I Tito je Rankovića lako odgurnuo kad je objavio da je prisluškivao njega i Jovanku. Kada je obračun između Miloševića i Stambolića počeo Mitević je zajedno sa Slobodankom Gruden i Radošem Smiljkovićem napisao pismo u kome oni svedoče da je Stambolić protivno statutu intervenisao u korist Dragiše Pavlovića. To pismo je odigralo veliku ulogu na sednici Predsedništva CK Srbije, a Mitević će porodici Milošević postati bliski, najbliži prijatelj. To će mu otvoriti vrata budućeg političkog pada, koji se desio 9. marta tokom demosstracija1991. godine.
I kad su svi pomislili više mu nema spasa i povratka Dušan Mitević je postao direktor Panićeve firme ICN Galenika za Evropu sa sedištem u Budimpešti, a povremeno je dolazio u Beograd, uglavnom da ga vide.
U isto vreme u Takovsku 10 ušlo je još dvoje istaknutih omladinskih lidera: Borivoje Mirković i Veroslava Tadić.
Čim se pojavila u TV dnevniku, televizijska publika je Veroslavu odmah zavolela. Delovala je intelektualno i asketski. Suvoparne partijske komentare ona je uvek davala uz zanimljive dosetke i anegdote. Kamera je volela njen lik. Novine su bile pune naslova kao što su; „Volite li Veroslavu“, „Veroslava i kamera“, „Vera u Veroslavu“ .
Veroslava Tadić postaje glavni i odgovorni urednik Informativnog Programa. Imala je tada samo 28 godina.
Prva je politički satrvena Veroslava, Bora Mirković se lakše snalazio u političkim vrtlozima, ali je imao visok pritisak pa je rano umro, jedino je punu televizijsku karijeru ostvario Dušan Mitević.
Zašto sam sebe kao direktora najteže podnosio
Kad su me događaji 5. oktobra 2000. izbacili na čelo RTS-a kao generalnog direktora prvo veče je štrajkački odbor digao ruku i smenio me. Uzeo sam svoje stvari i odmah otišao kući.
A onda pred sam Dnevnik me je isti štrajkački odbor pozvao da se vratim. Prihvatio sam, vratio sam se i pokajao sam se. Odluku sam doneo na brzinu, iz čiste sujete a znate ono „ko na brzinu odluči natenane se kaje“ a ja sam se kajao punih osam meseci obavljajući dužnost generalnog direktora u stalnom prepucavanju sa štrajkačkim odborom.
Kako sam se inficirao novinarstvom
Dok sam studirao, u Beogradu uspeo sam da se domognem razglasne stanice Studentski Grad, u kojoj su radio karijere započeli Mića Orlović i Svetislav Vuković. Studije sam završio, iz razglasne stanice sam morao da odem, a u Radio Beograd nisam uspeo da uđem. Konkurisao sam više puta, ali uvek sam bio prvi ispod crte. Jednog dana, Veroslava Tadić je poručila: „Dođi u Televiziju“. Tako sam počeo desembra 1969.
Ceo tekst biće objavljen u knjizi “Glasom pisana istorija” koja je u pripremi.
Slušajte “Gosti sajta” Nenad Ristić "TV vremeplov"
Postavljeno: februar 2021.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
