Poljska veza

Politika, Kulturni dodatak, subota 22. avgust 2020.

Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com. Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.

Do­šla sam u Ju­go­sla­vi­ju,gde sam mo­gla da imam baš sve, ali to sve ni­je mi bi­lo naj­va­žni­je u ži­vo­tu. Ono naj­va­žni­je ni­sam ima­la. Imala sam temperament naučnika, ispričala nam je Eva Voj­će­hov­ska

Dragoslav Simić

Ova priča dešavala se 80-ih godina 20. veka u vreme oštre podeljenosti u svetu, na Istočni komunistički blok i Zapadni kapitalistički blok. Istok je ograničio pravo svojim građanima na slobodna putovanja ljudi i kapitala u druge zemlje van Istočnog bloka. Hladni rat je u punom zamahu. Jugoslavija je bila zemlja negde između, ali njeni građani su sa crvenim pasošima mogli da putuju i na Istok i na Zapad.

Eva Vojćehovska (čija fotografija na žalost nije sačuvana) ispričala nam je tih godina svoju emotivnu priču vezanu za dolazak u Jugoslaviju...

- Moram da razmislim od čega da počnem. Hoću da ispričam ono šta je bilo, pre nego što sam došla u Jugoslaviju.

Bila sam stariji asistent na Univerzitetu u Toronju. Vodila sam vežbe i predavanja iz filozofije. To mi je bilo zaista veliko zadovoljstvo. Živela sam sama, to isto volim, pošto sam protivnik braka, što ne znači da sam protivnik i suprotnog pola i nekih trajnih veza. Naprotiv, baš smatram da samo tako trajne veze, nekoliko godina traju, a mogu i do kraja života. Naravno ako se to desi, meni se nije desilo.

Imala sam baš sređen život... Što se tiče prijateljstva bila sam podmirena. To su bile sve žene, a naravno imala sam i muškarce, neke bivše veze sa kojima sam uvek imala divna prijateljstva. Nekako sam imala talenat da završim te ljubavi lepo. Imala sam bivšeg muža i kad su prošla ona burna osećanja sa njim sam bila dobar prijatelj, tako da mislim da sam i tu srećna osoba, pošto sam volela i bila voljena.

Pre nego što sam došla u Jugoslaviju bila sam osoba koja je normalno živela, zadovoljna onim što radim, sobom i svojom pozicijom.

Desilo se da odem u Zakopane, nagovori me brat. Planina, vazduh, dobro je za telo i dušu, kaže. I da ne bih samo sedela u knjigama, u zatvorenom prostoru, odem u Zakopane i tamo sretnem svog budućeg muža. Tu je bila jedna veća grupa ljudi iz Jugoslovije. Prvi put sam tada videla i upoznala neke Jugoslovene.

Jedan od tih Jugoslovena tih dana vraćao se kući i ja sam ga pratila na železničku stanicu. Dogodilo se da će to biti baš moj budući muž. On pita da li bih ja da dođem u Beograd. Nije mi padalo na pamet da će se neko potruditi da mi pošalje garanciju iz Jugoslavije neophodnu za dobijanje vize i pasoša. Pomislila sam kako je lepo što će se neko toliko truditi. I opet mislim, a zašto ne bih otišla u Jugoslaviju... On kaže da će još jednom doći u Zakopane da me vidi. I to je počelo tako.

Bila sam zaljubljena i zaista sam želela da se viđamo. I tako taj moj budući muž pita me – pa dobro šta imaš protiv braka – ja kažem protiv imam sve. Jedino što imam neku asocijaciju dobru na brak to je da bi mogla da imam psa.

Na to me on pita: “Koja je to rasa”.

Kažem, nemački ovčar.

I sledeći put u Budimpešti kad smo se videli moj budući suprug kaže: – Evo kupio sam psa, nemački ovčar, kako si htela, e, sad samo da se udaš.

Međutim, nekako nije mi to lako palo, šta ja znam. Nisam imala naročitu želju. Može čovek iz Poljske samo jednom u tri meseca da putuje u Budimpeštu ili u Beograd, ali je zaista teško da to bude nešto redovno. Nisam mogla ni finansijski, a nisam mogla ni sa vremenom, tako da kažem, flertovati sa mojim budućim mužem.

Usred tog flerta i viđanja, pitali su me neki od mojih poznanika: – Pa čuj koji je taj tvoj muž. Ja kažem Jugosloven. Oni kažu, pa u Jugoslaviji ima više naroda, da nije slučajno Crnogorac. Ja kažem – nemam pojma, možda jeste i pitam, a šta tu nije dobro. Jao kažu oni, ni slučajno, samo ga pitaj. Kažu oni dalje: “Jel znaš da u Crnoj Gori, žena ide tri koraka iza muža”. Kažem – pa nemam pojma.

“Ali samo posle rata je išla tri koraka ispred muža, zbog mina, ako eksplodira, da muž ostane živ...”

I ja, prvo viđenje, pitam: Molim te Miodraže kaži mi kakve si nacionalnosti. On kaže – Srbin. Sva sreća, rekli su mi da slučajno ne budeš Crnogorac, baš mi je drago da si Srbin.

Nisam se udala baš odmah. Zamolila sam na poslu, neplaćeno odsustvo godinu dana. Rešila sam: biću u Jugoslaviji dva puta po pola godine koliko može da bude turista, a turistička karta važi šest meseci. Onda da budem šest meseci, pa da se vratim u Poljsku. Onda da uzmem opet turističku kartu, dobiću šest meseci i onda ću odlučiti da li ostajem ovde, ili se vraćam u Poljsku.

Tražim sve one silne dokumente za venčanje što je jako komplikovano da se dobije. Kancelarije, šalteri, neki različiti dokumenti, formulari, smučilo mi se. Stvarno sam mislila da zaista odustanem od venčanja samo zbog toga.

Međutim, sredim ja to sve. Moj muž je došao da me uzme sve sa velikim koferima i onda smo putovali za Beograd. I bila sam zaista puna nade i što se tiče i života i braka. Zaista sam bila optimistički raspoložena. Počeću nešto potpuno iznova u zemlji koja mi se već dopala usred ljudi koji su mi već bili dosta simpatični i sa čovekom koga sam stvarno volela i pored toga i što smo se razlikovali kao zemlja i nebo, ko vatra i voda. Ako uspe samo nekoliko godina još uvek sam na dobitku. Ipak to je nešto izuzetno i interesantno.

I došla sam u Beograd i rekla sam mom suprugu - bolje da budem pola godine prvo u Beogradu, a da se venčamo pri kraju, pre nego što se vratim u Poljsku, da ne uplićemo te dve države u naše venčanje i ovaj brak. Možda stvarno neće uspeti.

Međutim, moj muž se nije složio. “Ja želim da budeš tu, želim da budeš u ulozi moje supruge, a ne kao neka tu ženska koju sam doveo iz hotela”.

Ja sam navikla da budem nezavisna, da radim, da imam prijatelje. Nisam poznavala jezik. Naročito sam navikla da redovno čitam. Tu sam narkoman, moram da čitam. U svojoj zemlji kad dođe petak, subota ja jedva čekam na one listove koji izlaze petkom i subotom. Jednostavno neke ceremonije, svako ima u svom životu. Ovde nemam svoj list, nemam svoju omiljenu emisiju, nemam svoje knjige, nemam pojma šta se štampa, šta se čita. To je sada ustvari moja prava nova sredina. Ali bez tih ceremonija, bez toga nisam stvarno ja, nema za mene života.

Najveći problem bio je taj što se nisam zaposlila u Jugoslaviji. U Poljskoj sam uvek imala posao i to posao koji sam volela i uvek sam znala da je to ono u čemu sam mogla da tražim svoj intelektualni izlaz. Mogla sam da čekam da mi muž sredi ekonomski život, da me hrani da me oblači i da živim ustvari samo zato što je toliko dobar jer hoće to da mi čini.

Ja nisam na to navikla. Nikad nisam mogla da se sa tim pomirim. Od početka to je bila neka bolna tačka koja me je izluđivala. I u svakoj situaciji kad sam bila u nekoj depresiji, uvek sam shvatala da sam bespomoćna.

Ja verujem da to može da podnosi žena koja se odmah udala iz svoje porodične kuće i nikad nije bila nezavisna, nikad nije bila zaposlena, nikad nije osetila taj ukus slobode, ono nešto divno kad osećamo da živimo svoj život i da on samo od nas zavisi.

Žena treba da živi od svog rada, a ne od toga da suprugu izdržava suprug.

I pored toga što moj muž ne iskorišćava tu situaciju protiv mene, ipak to je kao otprilike, kako se kaže na poljskom jeziku, jedna kap katrana, može da pokvari bure meda. To je nešto što mi je uvek kvarilo zadovoljstvo. Ja nikad nisam osećala tu slobodu koju sam osećala u Poljskoj sa mojom platom koja, u prosveti nisu neke velike plate. Onako plate za osobe koje imaju skromne prohteve, tako malo da kupe knjige, jednom godišnje odu na letovanje. Ipak sam imala sa svojim novcem subjektivan osećaj slobode, a ovde taj osećaj nisam imala.

Imala sam naučnu karijeru i želju da se bavim naukom. Ne porodica, ne deca, ne muž. I zato pretpostavljam da je u tome nesporazum. Došla sam u Jugoslaviju, gde sam mogla da imam baš sve, ali to sve nije mi bilo najvažnije u životu. Ono najvažnije nisam imala.

Imam termperament naučnika, a tamo je toliko toga, da tako kažem, puna lepeza nepoznatih stvari...

Ne plaši me siromaštvo.

Odlučila sam da se vratim u svoju domovinu i to sa velikim zadovoljstvom zauvek.

*Integralan razgovor biće objavljen u knjizi “I glasom se piše istorija” koja je u pripremi

Postavljeno: septembar 2020.

Autor sajta

Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com Video zapis - O knjigama koje govore: Veče Dragoslava Simića. Narodna biblioteka Kruševac. Novinarka Maja Martinović, (Radio televizija Kruševac) 2006. Dragoslav Simić je ekspert za proizvodnju radio programa o čemu svedoči ovaj sajt na kome možete čuti 1000 dokumentarnih radio emsija Dragoslava Simića: opširnije vidi sicke41@gmail.com       sajta

---

Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Da li ste pročitali retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com

---

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad