Treba reći da je autor knjige „Glasom se piše istorija“, prvo zamolio profesora lingvistike Ranka Bugarskog (Sarajevo, 1933) da iznese svoj stav o temi zajednički jezik. Tokom razgovora koji je vođen u njegovom kabinetu na Filološkom fakultetu u Beogradu 2019. godine, pre epidemije korone, iskristalisala se izuzetno zanimljiva lična biografija Bugarskog. Ta biografija omogućava sada čitaocima uvid u genezu njegovih stavova koje je izneo u knjizi „Govorite li zajednički?“, Beograd, 2018, uzetu za tematsku osnovu ove priče.
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
ISTORIJA IZ FIOKE
Naslov “Djeco pričajte naški”, reči su majke Bugarskih koja se obraća svojoj deci u Sarajevu 1941, uplašena što deca u igri u dvorištu govore engleski, dok Nemci marširaju ulicom.
Ranko Bugarski:
Rođen sam prvog januara 1933. godine u Sarajevu, u Kraljevini Jugoslaviji. Sarajevo je tada bilo, a i ostalo više decenija potom, izrazito multikulturno, ali ako mogu tako da kažem, to nije znalo. Kako to nije znalo? Pa nije tako što se u Sarajevu odvajkada živelo zajednički. Bile su tu razne nacije, etničke grupe, veroispovesti. Najnormalnija stvar na svetu bila je ta izmešanost. To je bio jedan poseban kvalitet tog grada. A zašto sam rekao da to nije znalo? To je bilo nešto što se samo po sebi podrazumevalo, pa onda nije moralo ni da bude imenovano. Tek kasnije, u novije doba, kad su pitanja multikulturalnosti postala važan deo evropske agende, ta reč se odomaćila, kao i druge srodne reči: multikulturnost, interkulturalizam itd.
U ono vreme o kome govorim, u vreme moje mladosti, u Sarajevu se to jednostavno živelo, a nije se o tome raspravljalo. Moje prve godine života već su me uvele u svet jezika na jedan nešto drukčiji i (ako mogu da kažem), bogatiji način nego što je to bio slučaj kod mnogih drugih ljudi. Višejezičnost je bila na neki način deo moje porodične tradicije. Oba moja deda bili su doktori nauka. Svaki je govorio po dva-tri jezika. Otac mi je bio poliglota. Predavao je nekoliko stranih jezika u sarajevskoj gimnaziji. Bio je pre svega anglofil i kad se oženio naučio je moju majku engleskom jeziku. A kad su došla deca, najpre moja sestra Vesna (koja će posle stradati prilikom granatiranja Sarajeva u poslednjem ratu, 1992. godine), a za njom ja tri godine kasnije, mi smo počeli od malih nogu da se služimo engleskim, koji nam je tako postao drugi kućni jezik.
U našem slučaju zanimljivo je to što su mi otac i majka etnički bili Srbi, i kao svojim prvim jezikom govorili srpskohrvatskim, kako se on tada zvao, ili srpski ili naš. Ali je otac kao zaljubljenik u jezike hteo da mu i deca što pre budu izložena i drugim jezicima. I vrlo je zanimljiv njegov izbor engleskog jezika u to vreme - a mi govorimo o tridesetim godinama prošlog veka. Tada je engleski još bio daleko od nekog ozbiljnijeg međunarodnog statusa, ni blizu onog koji danas uživa kao vodeći jezik međunarodne komunikacije u celom svetu. A specijalno u Jugoslaviji, pa i u Bosni i Hercegovini i u Sarajevu, vrlo malo ljudi je znalo engleski jezik. Tamo su u to vreme glavni strani jezici bili nemački i francuski, kako gde: u Beogradu više francuski, u Sarajevu nemački. A engleski je tek tu i tamo poneko znao, govorio ili bar čitao.
Moj otac je bio i član engleskog kluba koji je osnovan u Sarajevu 1938. godine. Zatim, u to isto vreme objavio je i jedan priručnik koji se zvao “Anglicizmi i fraze za englesku konverzaciju”. To je bila jako popularna knjiga, u kojoj je bilo raznih dijaloga, šala, viceva i anegdota, jer je otac verovao da se na taj način jezici najbolje uče. Dakle ne knjiški, nego onako živo, što će čoveka da privuče, zainteresuje. Mnogi su koristili tu knjižicu kao svojevrstan udžbenik engleskog jezika. A predgovor za nju napisao je prof. Vladeta Popović, osnivač engleske katedre na Beogradskom univerzitetu (zajedno sa svojom suprugom, Engleskinjom Mary Stansfield Popović).
Elem, odrastao sam u kući punoj knjiga i punoj jezika i pisama, i to je uveliko odredilo pravce mog interesovanja u životu. (Kad je reč o pismima, ne mislim samo na našu ćirilicu i latinicu nego, recimo, i na goticu i rusku ćirilicu). Svega toga je bilo u mojoj roditeljskoj kući, zato što se otac bavio raznim jezicima. Osim toga predavao ih je i bio sudski tumač za nekoliko njih. Davao je i privatne časove, naročito posle Drugog svetskog rata, kao i majka, koja je govorila nemački, francuski i engleski. Na taj način se uvećavao kućni budžet, koji je u tim poratnim godinama bio jako oskudan.
Upisao sam engleski jezik sa književnošću pod A i nemački jezik sa književnošću pod B, kao student prve generacije na novo-otvorenoj katedri za germanistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, koji je i sam bio nova ustanova, otvorena nekoliko godina ranije. I tako sam naučio nemački, a engleski sam “poneo od kuće”; ali sam kasnije, naročito čitajući i putujući po svetu već kao student, malo zavirivao i u druge jezike.
Nego da se za trenutak vratim, biće zanimljivija jedna pojedinost iz mog detinjstva. Kako rekoh, engleski nam je bio drugi kućni jezik. Otac je insistirao da se u kući govori samo engleski, čak do te mere da je Vesni i meni govorio na engleskom: “Deco, nemojte da se svađate. A ako već morate da se svađate, svađajte se na engleskom”! Ta pričica ima i zanimljiv nastavak. To smo Vesna i ja ukapirali, da treba da se svađamo na engleskom. I sad pazite, to je vreme Drugog svetskog rata, Sarajevo je okupirano, to je Nezavisna Država Hrvatska. Tu su ustaše, domobrani, nemačke trupe. Vesna i ja se igramo jednog dana u bašti ispred kuće. I svađamo se glasno na engleskom. Kad utom ulicom pored bašte prolazi vod nemačkih vojnika. Mama, koja je sa prozora gledala nas dvoje šta radimo, odjednom počne da viče: “Ma djeco, šta vi to dole pričate, ništa ja vas ne razumijem. Pričajte naški!” To, naravno, zbog tih Nemaca koji su prolazili...
A inače, otac je bio na crnom spisku tadašnjih vlasti kao anglofil. On je, uzgred da kažem, praktično ceo rat proveo po sarajevskim zatvorima kao talac, i svaki čas je pretila opasnost da dođu i po nas. I sad mi je živa slika pred očima: u ostavi pored kuhinje tri spakovana ruksaka sa najnužnijim stvarima, različite veličine – Mamin najveći, Vesnin srednji i moj najmanji. Čekamo da nas odvedu u logor. Srećom, to se nije desilo, najviše zahvaljujući tome što je otac, kao dugogodišnji profesor u Sarajevu, gde god se okrene imao nekog svog bivšeg đaka. Tako da je u svakom od tih zatvora bio neki njegov đak, pa bi onda taj, kad bi saznao da se te noći sprema deportacija, dao signal gde treba, da se otac premesti u neki drugi zatvor. Pa kad bi u tom drugom zatvoru zapretilo odvođenje u logor i verovatno smrt, bio bi prebačen u neki zatvor koji je trenutno bio kao nekakva sigurnija baza. To je sve onako usput. Možda ovo pokazuje kako znanje jezika može da odmogne, ako znate pogrešne jezike u pogrešno vreme, kao što može i da pomogne ako znate prave jezike u pravo vreme.
Međutim, osim engleskog ja sam vrlo rano postao osetljiv i na razlike u sopstvenom jeziku, kako god ga zvao – recimo srpskohrvatski. Tako se evo i danas sećam kako me moj deda sa majčine strane jednom držao za ruku, šetajući me sasvim malog po sarajevskim ulicama. Nama u susret naiđe jedan stariji gospodin sa dugom belom bradom i javi se dedi: “Dobar dan gospon direktore!”. (Deda je bio direktor gimnazije). A deda će njemu: „Zdravo mladiću“!. E sad ja zapanjen: “Pa deda, kako mladić? Do kolena mu brada a on mladić”? A deda kaže: “E vidiš, kod nas u ranija vremena, pa i sad u mom govoru, mladić je muškarac dok god se ne oženi, a ovaj je neženja.” Ovo je mene zaintrigiralo. Zamislite da to do danas pamtim, skoro 80 godina. To je tako jedna pričica.
Druga, otprilike iz istog vremena. Ja kao klinac sedim u stanu dede i bake. I tu ima više starijih gospođa. Dođe još jedna, koja se poznaje sa jednom od drugih a nisu se dugo videle. I sad pridošlica pita: “Kako si, imaš li djece, a gdje stojiš?” Sad ja zinem. Gledam, sve sede. A ona pita “gdje stojiš?”. A ova odgovara: “Eto, tu iza Markala.” Onda sam shvatio da je to dijalektizam ili arhaizam za – stanovati. To danas možete naći samo u istorijskim i etimološkim rečnicima, ili čuti u nekim dijalektima, ali ja sam to doživeo u gradu i zapamtio do danas.
Onda dolazi rat, okupacija i NDH. Uz ostalu literaturu bilo mi je zanimljivo da čitam stripove, kao i sva deca u tom uzrastu pa i kasnije. U to vreme bili su popularni stripovi koje su radila braća Nejgebauer iz Zagreba. Sećam se da sam video u jednom od njih kako se mušterija brije u frizerskom salonu. I sad je razgovor, da li može pripravnik da brije ili treba da dođe sam gazda, odnosno glavni majstor. Međutim, ovaj kome je upućeno to pitanje, a koga je već jednom taj kalfa brijao i bio je zadovoljan, kaže (a majstor je na nižem spratu): „Nek ostane samo dolje, naučnik mu brije bolje“. More kakav naučnik, pomislih, ovde se radi o brijanju, koja je to nauka. Tek nešto kasnije sam shvatio šta je posredi. U tadašnjem hrvatskom naučnik je bio učenik, pripravnik, kalfa, pomoćnik. To je bio naučnik. A ono što je meni bio naučnik, to je bio znanstvenik. Tako sam ja učio i svoj jezik u raznim varijantama.
I kad pomenuh varijante, to uključuje i dijalekte. Sećam se kako sam kao gimnazijalac bio prvi put na školskoj ekskurziji na Braču. Brač, kao i mnoga druga mesta, ima jedan specifičan govor. I jednom sam u seoskoj radnji, jedinoj koja je bila tu u tom selu, čuo kao ulazi žena u crnini i poručuje šta hoće da kupi: “Daj mi deset joja, kilo cukar i bokun mortadel.” Ja sam sad gimnazijalac i nije mi to sa onoga sveta. Ajde bokun, u redu. Joja, ajde to su jaja. Ali ono mortadel i cukar, dakle neki padeški sistem jako različit. Naravno ja sam već sada sa svojim lingvističkim iskustvom, ako tako mogu da kažem, to primao sa velikim interesovanjem, nikako kao znak da ti ljudi ne znaju da govore. A većina ljudi bi rekla, kao ova žena nepismena, nema pojma i ne zna kako se govori i nema padeža. I danas slušamo kako od Niša pa tamo dole ljudi ne umeju da govore (“Što bliže Nišu to gore pišu”, “Što južnije to tužnije”). Ali ja sam već sada primao to načuljenih ušiju i prosto sam te stvari gutao.
Ceo tekst biće objavljen u knjizi koja je u pripremi GLASOM PISANA ISTORIJA.
Postavljeno: april 2021.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
