Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Životopis književnice Ljiljane Đurđić prema razgovoru koji je vođen uživo 2002. godine za emisiju "Govori da bih te video" Radio Beograda 2. Za knjigu u pripremi "Glasom pisana istorija 2"
Iz biografije prema Vikipediji:
Ljiljana Đurđić, rođena u Beogradu 1946. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa za Svetsku književnost. Objavila je zbirke poezije: Švedska gimnastika (1977), Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli (1980), Preobilje/Nula (1991); zbirke pripovedaka: Kako sam ljubila Franca Kaspara (1986); Slike iz prethodnog života (1997) i Stadijum ogledala (2004); Svi na kraju kažu mama (2009, 2010, nagrada „Stevan Sremac”); objavila je i zbirke eseja Beograd by my mind(1995) i Nek crkne svet (2012), eksperimentalni kolumn-roman Udri kravicu (2001), hroniku tranzicione Srbije Presvlačenje No 5102000 (2003), kao i brevijar Fool Memories (2004).
ISTORIJA IZ FIOKE
...Nisam ja imala nikakvu ideju o tome da postanem nekakav disident kakvi su bili recimo kasnije Lazar Stojanović sa Plastičnim Isusom - za mene je to tada bilo strašno. Na kraju je on dospeo u zatvor. Zatim kasnije čak i Gojko Đogo sa Vunenim vremenima... Ja sam tad bila već odrasla osoba ali i dalje sam imala taj strah, strah da se u jednoj totalitarnoj državi to jednostavno ne sme i da se zbog toga strada.
I šta je sad paradoksalno u celoj mojoj priči? Paradoksalno je to da dolazi do pada Berlinskog zida, dolazi Slobodan Milošević na vlast i mi ulazimo u najstrašniji period naše istorije. Dakle, komunisti su još uvek tu, samo uvijeni u nacionalističko ruho. Počinje rat, ali ja se oslobađam straha, ja počinjem da govorim. To je taj paradoks.
Miloševićevih dvanaest godina ne mogu se uporediti sa, uslovno rečeno, rezervatom u kojem sam ja pre toga živela. Ja nisam imala snage da budem disident u Titovoj Jugoslaviji. Danas mislim da mi prave disidente i nismo imali. Pogledajte samo šta se desilo, recimo, sa disidentima kakav je bio Ljubiša Ristić – čovek je završio u JUL-u, i meni obično pripadne muka kad o njemu govorim. Što se tiče Lazara Stojanovića – pa on isto nije bog zna šta uradio, jednostavno je ostao vezan za tu neku “uvređenu” komunističku vrhušku, tu levu orijentaciju, šezdesetosmašku, koja se borila za “komunizam sa ljudskim likom”, što je za mene isto bila jedna priča za malu decu. A što se tiče Gojka Đoga i njegovih Vunenih vremena – bogami knjiga je mnogo doprinela da brojni njegovi kompanjoni, pesnici i prijatelji, potpomognu rat u Bosni preko Radovana Karadžića i ostalih.
Tako da je celo to disidentstvo u Titovoj Jugoslaviji u stvari bilo lažno, i Titova Jugoslavija se pokazala kao veoma kompaktna i uredna zemlja ali koja nije bog zna šta proizvela na duhovnom planu, pre svega na književnom, onom koji mene naročito interesuje, i da smo tu ostali prikraćeni. Zapravo, tu je došlo do reza i mi smo izgubili kontinuitet u književnosti, vezu sa onom pravom književnošću, književnošću između dva rata, našom pravom avangardom, piscima kakvi su bili Crnjanski ili Rastko Petrović. Naravno da je to u Titovoj Jugoslaviji nadomešteno pričom o nadrealizmu, početkom moderne i tako dalje, ali sve u svemu skor nije bog zna kakav. Evo, sad je treći milenijum, imamo to što imamo, nismo prebogati, neki bi rekli da preterujem, međutim ja sam tu dosta radikalna.
Sa dolaskom Miloševića počinjem da govorim, oslobađam se straha. Kad su svi puni straha, ja odjednom počinjem da govorim. To izgleda neverovatno i paradoksalno, međutim i nije. Miloševića je interesovalo nešto drugo. Trebalo je stvoriti kapital, trebalo je izvršiti prvobitnu akumulaciju kapitala. On ju je izvršio kao što ju je izvršio. Zna se da su ratovi najbolji način da se dođe do velikih profita. Neću da ulazim u druga politička objašnjenja šta se sve dešavalo na ovim prostorima, ali činjenica je da sam ja u tom periodu pisala i to vrlo slobodno pisala i da me niko nije dirao.
To je zaista činjenica i ja sam to radila prvo u staroj Književnoj reči, počela sam da pišem svoje kratke kolumne o stvarnosti koje nas okružuje, koje su bile veoma oštre, koje su imale svoje vrlo otvorene političke stavove, koje su bile vrlo kritične, u kojima su se pominjala imena ljudi, dakle ništa više nije bilo tajna. Ja nisam imala više strah da kažem da je Ljubiša Ristić za mene jedna pozorišna prevara, recimo; ili da kažem da se u tekstovima Željka Simića, pulena Mirjane Marković, još 1992. ili 1993, prepoznaje čovek koji lako može biti duševni bolesnik, jer njegova leksika pokazuje da tu nešto nije u redu. To je otprilike neka salata od reči i psihijatri to prepoznaju kao neku vrstu mentalnog poremećaja.
Nikakav strah nisam imala.
Posle gašenje Književne reči opet je bio zatvoren prostor za pisanje ovakve vrste. Znate da je tada Politika bila u vrhu štampe i da se nije moglo više tako lako govoriti i objavljivati. Prosto nije bilo mesta. I dalje tvrdim da Miloševića i njegovu prvu grupaciju to previše nije interesovalo, pare su bile osnova svega. Oni su imali u svojim rukama televiziju i sva ova glavna javna glasila, prema tome ovo drugo nije bilo ni važno.
Znači, bilo je bitno naći prostor za objavljivanje. Tada sam došla na ideju, pošto se pojavio Soros i još neke nevladine organizacije, da se mi žene malo suprotstavimo tim muškim lobijima i da napravimo jedan časopis koji će biti posvećen tzv. ženskoj književnosti i kulturi. To jeste bila moderna stvar koja je u to vreme mogla doneti novac. To je činjenica. A isto tako je bila činjenica to da smo mi, neke žene, prvi put dobile mogućnost da same uređujemo, vrednujemo ono što objavljujemo u sopstvenom časopisu i da ne budemo u tom smislu zavisne od muškaraca koji su mahom bili urednici, a i sad su u svim časopisima i glasilima. Dakle, osnovale smo ProFeminu. Glavnu ulogu je tu odigrala Svetlana Slapšak, žena za koju je gospodin Predrag Palavestra jednom rekao: “To je žena superiorne inteligencije.”
Dalju priču o njihovim odnosima ne bih da ispričam, ali reč je zaista o izuzetno obrazovanoj i darovitoj osobi. Svetlana danas živi u Sloveniji, tako da smo mi veoma teško pravile taj časopis, ali časopis i danas izlazi, već sedam godina, i mislim da smo napravile veoma veliku stvar za takozvanu “žensku književnost” ovde. Ne samo što smo objavljivale žene koje nisu imale gde da objave na drugom mestu i to jako i visoko estetski vrednujući književne priloge, nego smo i revalorizovale sve ono što su pisale žene vek, vek i po, pre nas. Tako da su se tu iz broja u broj pojavljivala nepoznata imena: od pesnikinje Danice Marković, preko Mage Magazinović, Anice Savić Rebac... – nisu sasvim nepoznate, ali imena koja nikako nisu mogla da se stavljaju u isti red veličina kao velika muška književna imena.
ProFemina i dalje izlazi, ja sam takođe jedna od njenih urednica i veoma sam zadovoljna. Kažu da smo mi trenutno, sad se malo hvalim ali ne mogu da odolim, jedini pravi književni časopis koji donosi stvari koje nisu, da tako kažemo, bajate. Jer ukoliko uzmete u ruke ProFeminu i Književne novine koje izdaje Udruženje književnika Srbije, desno krilo koje je ostalo u Francuskoj 7, to je stvarno strašno – oni pišu verovatno nešto iz 18. veka, a mi smo vezane za 21. vek. Tu nema apsolutno nikakvog kontakta, jednostavno smo opet napravili neviđeni diskontinuitet i ja zapravo ne znam kako ova književnost opstaje.
Postoji jedan čovek koji je ceo život posvetio tome da nekako “uzglobi” tu srpsku književnost. Taj čovek se zove Gojko Tešić. On je vrlo vredan književno-istorijski istraživač i on godinama stalno pokušava da nekako na tu našu predratnu, stvarno divnu generaciju, avangardnu, nalepi sve ovo što je pisano kasnije do kraja dvadesetog veka, ali nikako mu to ne polazi za rukom. Onda sam ja u jednom tekstu njemu poručila otprilike ovako: „Znaš šta Gojko, ti jako voliš Stanislava Vinavera i mnogo voliš da ga objavljuješ. Ali, ti nikako ne možeš da napraviš vezu između Stanislava Vinavera i ovog doba, jednostavno zato što nećeš da priznaš da i ja pišem slobodno, skoro kao i Stanislav Vinaver, ali u svom dobu. Jednostavno mi ne dopuštaš. Ti si stao kod Stanislava Vinavera i tu stojiš i naprosto ništa nećeš napraviti.” E, zbog takvih izjava i zbog takvih stvari ja sam poprilično neomiljena ličnost u književnim krugovima.
Sad dolazimo do onoga što mene čini javnom ličnošću, a javnom ličnošću me ne čini to što sam ja napisala neke knjige do sada, nego to što sam shvatila da književnost nema više onu ulogu koju je imala još pre recimo deset-dvadeset godina, da je sa prodiranjem interneta i svih audio-vizuelnih medija književnost izgubila na primatu i da ona postaje sada nešto drugo. Ona postoji, ona se neće izgubiti, ali vi morate da pronalazite načine na koje ćete uspeti da komunicirate sa potencijalnim čitaocima.
Stalno sam bila u nekim, da kažem, sporovima sa ovdašnjim piscima i kritičarima te me oni kao odveć radikalnu nisu prihvatali, a ni meni nije bilo mnogo stalo da me prihvate. Videla sam da mogu dobro da pišem za novine i da se novine jako mnogo čitaju, jer ako vas čita 30.000 čitalaca – to je neverovatno. Zaista ne mogu da zamislim, toliki tiraž nema nijedna knjiga, ne znam da li je Dobrica Ćosić imao 10.000 primeraka u staroj Jugoslaviji.
Počela sam za Danas da pišem kolumnu “Contra/Schiht” i te kolumne su postale jako čitane, između ostalog zato što sam ja imala tri pravila: prvo, u jednoj takvoj kolumni koja može da iritira ljude, morate pomenuti barem tri stvarna imena iz sredine o kojoj pišete; drugo, morate imati lični, apsolutno sopstveni autorski stav u odnosu na političku situaciju ili kulturnu situaciju, ili bilo šta o čemu pišete; naravno, treća stvar je da to bude kratko i što se mene tiče da bude muzikalno, da ima ritma –
Tako sam postala kolumnistkinja.
Moj uzor je možda bila jedna žena koja je svojevremeno, a verovatno i sada objavljuje u Zagrebu svoje kolumne, vrlo se dobro držala i održala, to je Tanja Torbarina. Međutim, kad sam počela da objavljujem kolumne u Danasu, ispostavilo se da su pisane previše oštro i previše kritički. Ono moje pravilo da treba u svakoj kolumni pomenuti barem tri imena iz stvarnosti, iz političkog i javnog života, pokazalo se veoma provokativnim, tako da mi je otprilike rečeno da sam tim svojim kolumnama “povukla đavola za rep”. Šta je to u stvari značilo? Značilo je da se do tada u takozvanim nezavisnim novinama mogla govoriti istina, ali do izvesne mere. Mogla se govoriti istina do onog trenutka dok se nismo oslobodili zajedničkog neprijatelja Slobodana Miloševića.
Znači, do 5. oktobra mi smo mogli govoriti istinu, mogli smo pominjati imena, ništa se tu nije strašno dešavalo; međutim posle 5. oktobra stvari su počele da se razvijaju na sasvim drugačiji način. Sad smo svi bili nezavisni i slobodni, sve novine su, uslovno rečeno, bile nezavisne i slobodne, a kolumne poput mojih, što se tiče nekih ljudi u novinarstvu i javnom životu, mogle su i da nestanu. Jer o čemu sada pisati ako nije reč o Slobodanu Miloševiću i njegovoj dvanaestogodišnjoj torturi, nije više bilo materijala za neku dublju kritičku misao koja bi pogađala pravo u metu. Što se mene tiče, ja sam mislila da moj posao tek počinje. Naime, sa dolaskom opozicije na vlast, to jest DOS-a, počele su svakodnevno da se dešavaju neke nove neverovatne stvari, tako da sam ja imala, što bi se reklo, posla preko glave. Ono što me je iznenadilo bilo je reagovanje mog urednika i uredništva Danas-a koje je odjednom počelo “kiselo da se smeje” iako se broj čitalaca mojih kolumni povećao. Naime Danas, kao nezavisno glasilo koje je odigralo svoju zaista pozitivnu ulogu u vreme Miloševićeve vladavine, smatralo je da sad, što je i normalno, treba da se stavi na stranu DOS-a i da potpomogne tu borbu za konsolidaciju zemlje: političku, finansijsku i svaku drugu; i da sad moja kritička reč jeste potrebna, ali da ona na izvestan način mora biti cenzurisana. To je ono što je mene zaprepastilo jer ja sam, kao svaki naivni novopečeni demokrata, verovala da će sa dolaskom demokratije takve priče otpasti i da će apsolutno biti skinuto sa dnevnog reda pitanje slobode govora, a za mene je to bila osnovna stvar.
Međutim, ja pišem kolumne i posle Petog oktobra. Mnogi me pitaju šta će mi sad to sve, jer ja sam svoj posao odradila. Ja sam rekla da mislim da nisam odradila svoj posao, da tek sad ima puno posla u ovom društvu koje je potpuno dezintegrisano i da su se na te nekakve kolumne, te nekakve moje komentare neki ljudi navikli, neki su verovatno dobijali ospice svaki put kad bi videli moju fotografiju ili tekst u novinama, i verovatno je tim ljudima koji su to čitali bio potreban produžetak tog nekog kritičkog mišljenja. Verovala sam da je potrebno održati jednu kritičku svest baš u ovom periodu da bi se stvorila nekakva kritična masa u društvu koja bi mogla slobodno da se odnosi prema pitanjima politike, vođenja države, smene vlasti, svega onoga što nije postojalo u prethodnom periodu. Znači, smatrala sam da radim jednu korisnu stvar. Naravno da su se tu ljudi opredeljivali ili za ili protiv mene. Svaka moja kolumna ili tema bila je propraćena obično pismima ili podrške ili onim takozvanim “pljuvačkim” pismima koje sam ja jako dobro izdržavala.
U celoj mojoj kolumnističkoj priči za mene je bio veoma bitan i književni momenat. Moje kolumne nisu bile samo politički i društveno orijentisane već su imale, da kažem, ambiciju da budu književno validne. Dakle, taj spoj politike i jednog književno validnog, estetski validnog teksta je verovatno nešto što je bila apsolutna novina i što je meni dalo mogućnost da napravim konačno nekakav prodor iz svoje relativne anonimnosti u taj javni život. Otuda i ova moja pojava na radiju i taj moj javni život koji se pisanjem kolumni zaista potpuno promenio i postao zaista izložen javnosti, tako da sam nekoliko puta povodom pisanja kolumni doživljavala i neprijatnosti.
Jedna od najzanimljivijih priča koja mi se desila u vezi sa pisanjem kolumni je reagovanje dramskog pisca Dušana Kovačevića. U jednoj kolumni sam napisala da se on uselio u kuću u kojoj je nekada živela Isidora Sekulić, da to nije bio baš moralni gest od jednog starog opozicionara i čoveka koji se borio za demokratiju, te da smatram da je na toj kući koju je on prepravio, uradio kako je hteo, napravio ogradu, mogao barem da stavi tablu da je tu živela jedna od najvećih književnica srpskog naroda. Posle toga je je gospodin Kovačević prvo pretio batinama celoj redakciji Danas-a, zatim i meni lično, da bih konačno u novinama pronašla vest da će me njegov advokat tužiti za klevetu jer ta kuća suštinski nije pripadala Isidori Sekulić iako je ona u njoj živela i tako dalje, i tako dalje. Mislim da je to u suštini jedna sramna priča koja me je na kraju, preko Helsinškog odbora koji se zauzeo za mene, dovela do MUP-a gde me je Kovačevićev prijatelj Božo Prelević, tada petooktobarski šef policije, “ubedio” da povučem svoju tužbu, a gospodin Kovačević će povući svoju i tako smo se oboje lepo povukli i do sad se ništa nije desilo, mene niko nije tukao. Međutim, evo vidim da je veliki demokrata Kovačević pre neki dan došao na čelo, ni manje ni više nego Odbora KBC “Dedinje”. Dobro, nećemo dalje o gospodinu Kovačeviću.
Zanimljiva je jedna druga kolumna koju sam ja napisala 10. novembra 2000. godine, znači Peti oktobar je već bio prošao. To je upravo ono o čemu govorim: o slobodi govora i o određenoj cenzuri koja je uspostavljena odmah posle Petog oktobra koju su, naravno, ovog puta uveli oni koji su pobedili – opozicionari. Naime, gospodin Tepavac je napisao u listu Danas jedan tekst koji je nazvao “Zločini i kazne”. Ja sam odgovorila kolumnom “Zločini i saučesništva”. Pročitaću vam jedan deo jer mislim da je kolumna zanimljiva. Ja sam je kasnije objavila u svojoj knjizi o kojoj ću vam nešto kasnije reći ponešto.
Kako se to mogu oprostiti zločini učinjeni u ime komunizma, Titovog, morala bi da objasne gospoda i gospođe Tepavac, Perović, Kovačević i ostali savremenici i savremenice. Kako to da do danas nisu otvorena dosijea, na primer Golog otoka? Znači li to da su oni njima oprostili ali ovima neće, ili možda su onima oprostili a mi bismo morali njima, pa onda svi skupa nećemo ovima? Ova zapetljancija takozvanog logičkog mišljenja pogađa svakog onog ko nesmotreno posegne za Kantom i napiše: “Kada bi bilo naše pravo da im oprostimo ono što su učinili nama, nije naše pravo da im praštamo i ono što su u naše ime učinili drugima.” – piše Mirko Tepavac. U ime Srba ili u ime komunista, liberalnih? – dakako, pitam ja. Ne sumnjam gospodo da je nad vama još uvek zvezdano nebo, makar zvezda i ne bilo svih ovih strašnih godina, ali imam pravo da sumnjam u moral u vama.
Tito je 1968. prevario studente. Vi biste mogli sada da prevarite otporaše na primer, mada sumnjam gospodo. Drugi je ovo svet, informatička i atomska bomba nam vise svima nad glavama. To što vi mislite da treba obesiti Miloševića, ja takođe mislim da bez kazne nema odgovornosti. Ja odavno, recimo to mislim za Jovu Kapičića, glavnog mučitelja sa Golog otoka kome niko nikada nije sudio. Celog svog detinjstva i mladosti, viđala sam ga kako šeta Dorćolom. O drugima da ne govorimo.
Svi pokušaji Dragoslava Mihajlovića i Miroslava Popovića ostali su na razini literature i kao takvi bezopasni. Vi ste u međuvremenu živeli. Vi, svedoci jednog takođe strašnog vremena o kojem niste hteli da govorite ili ste govorili onoliko koliko je to vama odgovaralo, onoliko koliko vam je omogućavalo da sačuvate sve svoje privilegije koje nikada niste sasvim izgubili – kao Dobrica Ćosić na primer. Zločini učinjeni u ime komunizma za vas su opravdani i to je ono gadno u celokupnom vašem delovanju. Posredno, vi ste podržali Miloševića. Drug Milošević vas nije dirao, lepo ste i dalje živeli, baš kao što Tito nije dirao svoje disidente.
Što se Đilasa tiče, Tito mu je samo učinio uslugu. Bez zatvora ne bi mogao da se iskupi i postane “prvi komunistički svetac”, veći od Solženjicina, kako neki tvrde. Vi ste po prirodi stvari prihvatili da i dalje budete saučesnici. Ko će vama suditi, vašoj generaciji koju ni liberalizam ne može zaštititi od saučesništva? Očigledno Bog, kako sami kažete. Pretpostavljam deus ex machina u vašem ključu ili ste se to pod stare dane uhvatili za mantiju. Kažete da smo u komunizmu živeli. Da, neki. Bili ste spremni da u ime “mekog komunizma” i antistaljinističke Titove politike ubijate. Za ovaj narod je možda bolje bilo da je iskusio “dobrobiti”, pod znacima navoda, pravog komunizma kao i svi ostali. Uštedeo bi svih ovih deset godina moralnog i svakog drugog srozavanja, a Milošević uopšte ne bi bio mogućan. Svi Titovi disidenti ostali su vernici, tvrdim. Nema sumnje da je veza između despota i pobunjenika takoreći organska. Ne mogu jedno bez drugog. Vi ste jedini koji nemate pravo da sudite. Sudite prvo sopstvenom saučesništvu i povucite se zaboga! Nije politika jedino penzionersko zanimanje.
Kažete da se nedokumentovano danas napadaju zločini počinjeni u ime komunizma, danas posle Petog oktobra. Pa zašto ih vi niste dokumentovali na vreme, vi savremenici, da ih mi ne bismo precenjivali? Zašto ste nam ostavili, nama rođenima posle Drugog svetskog rata, da se svetimo u ime lažnih svedočenja, kako vi kažete? To je ono što vi pitate današnje savremenike Miloševićevih zločina, zar ne gospodine Tepavac?
I da niste spomenuli Kanta i moral, ja sve ovo ne bih napisala, ali sam za ovih deset godina videla i iskusila da je čovek bez tog Kantovog zakona u sebi zaista ništica pod zvezdama, a za to je potrebno mnogo više nego biti na pravoj, pobedničkoj, disidentskoj, frakcijskoj, pa posredno saučesničkoj strani. Kako uspostaviti tok istorije bez kontinuiteta, to jest bez vašeg svedočenja?
Za vas stradanje počinje tek 1991. Pre toga ništa nije postojalo ili barem ne treba o tome govoriti. Jer, zločini su činjeni, kako vi kažete, dok se aplaudiralo lažnim herojima zaštićenim razbuktalim patriotizmom. Dakle, šta biva kad se reč patriotizam zameni rečju komunizam, gospodine Tepavac? Vi kažete: “Izgovori nisu odgovori.” Pa kao što vidite, i nisu. Neka vam Bog pomogne, vama i vašim prijateljima, samozvanoj uvređenoj komunističkoj eliti.
Šta se desilo? Tekst o gospodinu Tepavcu nije objavljen u Danas-u. Počela je da se sprovodi prava cenzura. Međutim, budući da sam ja pre svega pisac, vodila sam računa da se sve što napišem nađe u nekakvoj knjizi, sakupila sam svoje kolumne u jednom trenutku, uključujući i ove koje nisu bile štampane u Danasu i objavila ih u jednoj knjižici, veoma smešnoj, jer se na njenim koricama nalazi mladi vo . Slikom vola na korici pokušala sam da nekakvoj vrsti sprdnje izložim ljude ovdašnje koji su na korice obavezno stavljali svoju sliku, poput recimo gospodina Jovana Marića koji je napisao nekakve groteskne knjige o Srbima i seksu. Moju knjigu kolumni sam nazvala ”Udri kravicu”, prema jednom grafitu koji sam pročitala u Beogradu, a i jedna od boljih kolumni u toj knjizi zove se “Udri kravicu”. Kravica je, u ovom slučaju, nesretna Srbija koju progoni mladi vo i tuku je na sve strane. Knjigu sam organizovala tako što sam pokušala da se narugam, opet ispada da se stalno rugam, ima nekakve istine u tome, tako što sam napravila, uslovno rečeno, roman u devet glava i trideset sedam kolumni o stradanju Srbije. Naravno da niko živ ne može napraviti roman od kolumni, ali meni je to pošlo za rukom i to sasvim izgleda zanimljivo. Na samom početku stavila sam jedan moto koji je zapravo američka reklama za Fossil satove i otprilike kaže: “Ništa se ne plaši baby, to je samo jedan blesavi srbijanski film!”.
Ova knjiga za mene je bila veoma važna. Mnogi ljudi koji su bili protiv mog javnog, otvorenog kritičkog govora, nadali su se da će sa pročitanom kolumnom koja se pojavljuje utorkom i nestaje već u sredu kad se pojave nove novine, svi ti tekstovi biti zaboravljeni. Ono što ja između ostalog pokušavam kroz te kolumne jeste da se sačuva sećanje na ono šta smo radili – šta je ko radio svih ovih deset-dvanaest godina. Dakle, ti ljudi koji su pominjani u kolumnama nadali su se da će jednostavno to novine progutati i da će sve biti zaboravljeno.
Pojavila se knjiga, knjiga je nešto drugo, ona ipak ima više šansi da preživi i to da preživi duži niz godina i da uvek podseća one koje sam ja u svojim kolumnama podsećala na ono što su oni činili u svoje vreme, što im svakako nije bilo drago. Tako sam se ponovo sa izlaskom ove knjige sukobila sa jednim brojem ljudi koji mi nisu mogli oprostiti spominjanje njihovih imena javno i direktno podsećanje na ono što su radili ili nisu radili u vreme kada je to bilo potrebno, znači u vreme kada smo imali zajedničkog neprijatelja koji se zvao Slobodan Milošević.
Šta bih dalje mogla da kažem o svom javnom životu kolumnistkinje sem da je istinita ona priča, zapravo jedna opaska Mirjane Miočinović koja govori o ljudima – “slobodnim strelcima” u novinarstvu, kulturi ili u politici. U politici zapravo i ne postoje “slobodni strelci” jer se nikako ne mogu održati. Mirjana Miočinović otprilike kaže da pripadati vrsti “slobodnih strelaca”, recimo poput mene, u ovoj zemlji nije nimalo lako, jer svaki “glas izvan hora” ovde mora da bude žestoko kažnjen. I biva. Ovde se uvek pronađu nekakvi dušebrižnici, nađu se zaštitnici, kako kaže Mirjana Miočinović, uvek za one kojima zaštita zapravo i nije potrebna jer iza sebe imaju svoj takozvani ugled, svoje pristaše, svoje advokate, svoje forume, udruženja, pare i tako dalje.
Da bi neko poput mene imao pravo da u svom stilu koji je potpuno apartan, čega sam ja potpuno svesna, mogao da izrazi svoj lični sud o bilo kojoj pojavi kod nas – književnoj, kao što su to bile moje kolumne o fenomenu Biljane Srbljanović, ili o političkoj – ispada da je nezamislivo, i pre Petog oktobra, a čini mi se još više posle Petog oktobra. Mirjana Miočinović govori o tome da čim nekoga spomenete, zaštitnici odmah stupaju na scenu. I oni su obično organizovani, vrlo dobro organizovani, unisoni su, i do u tančine istim argumentima se suprotstavljaju onome o čemu vi govorite, što je samo dokaz da, u stvari, sve potiče iz iste kuhinje.
Ovde čovek gotovo refleksno mora gajiti sumnju u odnosu na svaku ličnost koja uživa široku podršku javnosti – to kaže Mirjana Miočinović i ja se slažem s njom. Kao što se slažem sa tim da vi možete danas govoriti o ogromnim tiražima knjiga, recimo, Ljiljane Habjanović Đurović ili Dobrice Ćosića, ali svaki tiraž iznad pet stotina u ovom društvu je sumnjiv, književno sumnjiv. Dakle, ista stvar se dešava i na planu javnih ličnosti. Svaka ličnost koja uživa široku podršku javnosti mora biti na izvestan način sumnjiva. Čini mi se da je tu osnova i mojih kritičkih tekstova jer sam pokušavala da rušim razne vrste tabua u jednom još uvek duboko autoritarnom društvu i da neprekidno pominjem ljude koje je ova sredina proglasila nedodirljivim. Mislim da je to ono što je najviše intrigiralo i iritiralo i moje čitaoce i ukupnu beogradsku javnost.
Usuđivala sam se da pomenem sve, od predsednika države do pisaca, članova Akademije nauka. Jednostavno, za mene niko nije bio nedodirljiv jer sam smatrala da je u demokratskom društvu, onakvom kako sam ga ja shvatala, to sasvim normalna stvar. Sad mi se već čini da nije sasvim normalna, jer već sada ostajem u grupi takozvanih ekstremista iliti zaostalih Jakobinaca, koje je, u ovoj novoj društvenoj konsolidaciji, potrebno odstraniti jer nastupa jedno novo vreme u kojem kritičko mišljenje opet mora da bude svedeno na najmanju moguću meru da ne bi došlo do razaranja ponovno uspostavljenih nekih novih autoriteta, novih tabua, novih cenzura, novih institucija i tako dalje. Budući da sam ja po prirodi oduvek pripadala tim takozvanim “slobodnim strelcima”, verujem da će moje dalje učestvovanje u javnom životu, pre svega preko pisanja kolumni, a nadam se i preko objavljivanja nekih drugih knjiga iz domena književnosti, ostati isto onako kritički i otvoreno kao što je bilo i pre nego što je, da kažemo, demokratija stupila na ovo tlo.
Činjenica je da ovo društvo još uvek može, kako bi se to kolokvijalno reklo, da “proguta” muškarce koji se na ovaj način bave pisanjem ili kritičkim mišljenjem, ali kad je žena u pitanju onda je to čista katastrofa. To mogu lično da tvrdim, mislim da sam i u prvom delu o tome govorila, i za to je zaista trebalo imati veliku hrabrost. Kad to kažem, uopšte ne govorim pro domo sua, kako se to kaže, ili hvaleći se, jer tu hrabrost, o kojoj svi govore kao o građanskoj hrabrosti, zapravo malo ko upražnjava sem kad nije kolektiv u pitanju, dakle kad ne izađe hiljadu ljudi pa ste vi među tih hiljadu ljudi. Individualna, građanska hrabrost je veoma retka u našem društvu. Mi jednostavno nismo takvo društvo i imamo veoma mali broj tih ljudi koji su u stanju da se održe u poziciji tzv. slobodnog mislioca. Ona nije nimalo laka, ali istovremeno ona donosi određenu vrstu zadovoljstva jer je u sve uključen nekakav lični integritet koji vas, iako vam ne donosi finansijsku, karijerističku ili bilo kakvu drugu korist, približava jednoj grupi ljudi kojima je to potrebno i koji su na neki način vaši istomišljenici. To stvarno donosi neku satisfakciju, a isto tako pitanje građanske hrabrosti je vezano i za neku razinu morala koju ta ličnost mora posedovati. Živimo u društvu u kojem dolazi do nove potpune razgradnje morala, religije i svega onoga što predstavlja osnovu jednog društva, mislim da je zaista podvig održati u njemu neku razinu ličnog morala. Opet moram da kažem, kad je žena u pitanju onda to još pomnožite sa dva.
Šta sad posle iskustva sa Miloševićevim totalitarizmom u kojem nisam bila cenzurisana? Šta posle ovih godinu dana demokratske slobode, godine u kojoj sam bila cenzurisana? */Napomena priređivača: odnosi se na 2002. godinu kada je ova emisija bila na programu uživo./ Ne znam kako će se stvari odvijati dalje. Sigurno je da u ovom trenutku postoje samo jedne novine u kojima ja mogu da objavljujem još uvek – to je Danas. Nikada me ne bi objavile novine kakve su NIN, Vreme... Možda Politika tu i tamo, možda neke novine koje bi zaželele da imaju neku, kako bih ja to rekla, “liberalnu značku” na reveru, i to povremeno, da bi mogle da se pohvale time. Danas se još uvek drži sa svim svojim zapetljancijama. Međutim, činjenica je da nezavisnih medija nema, da nezavisni mediji jednostavno ne postoje. To je nešto u šta smo mi verovali dok smo se borili protiv Miloševića. Sada je potpuno jasno da su svi mediji zavisni i da će bitka za medije, koja je ovde tek započela, biti vrlo duga i da će sve manje biti mesta za ljude poput mene, te takozvane “slobodne strelce”, ljude koji bi da govore istinu. A čini mi se da je još Gramši govorio: “Istina nije revolucionarna”, a današnji političari bi rekli: “Istina nije politički upotrebljiva”.
Postavljeno: avgust 2021.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
