Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Posle praznika,
dolazim na posao ujutro oko devet, prilazim portirnici. Portir koga znam i koji me svako jutro pozdravlja, ovog jutra kaže: “E, Anči, jesi li ponela propusnicu? Daj mi je! ~ Šta je tebi, čoveče, zbunjeno pitam. Znaš
me, tolike godine ovde radim, ~ odgovaram dok preturam po torbi. “Daj mi propusnicu, traže nam da proveravamo podatke.” I ja izvadim propusnicu, dam mu, on je i ne pogleda, nego je slavodobitno pocepa i baciu plastičnu kantu pored
prijavnice. Dobacio je: “Više ne radiš, napolje!”
Ana Kotevska, Mr
Posle završenih studija u Beogradu (Odsek za komparativnu književnost sa teorijom na Filološkom fakultetu i Katedra za muzikologiju FMU u Beogradu) kao stipendista francuske vlade nastavlja studije u Parizu gde 1974. brani tezu (Dosctorat du troisième cycle) pod naslovom La notion de danse chez Ravel na Katedri za filozofiju i estetiku Unverziteta Sorbonne - Paris pod mentorstvom Vladimira Jankelevića (Jankélévitch) i stiče titulu Docteur en philosophie. Diploma je na Univerzitetu umetnosti nostrifikovana kao magistratura.
Beleška Dragoslava Simića
Članak sa nadnaslovom „Ne miruju duhovi na Drugom programu Radio Beograda“ koji je sigurno objavljen posle štrajka novinara Radio Beograda 2, koji sam prvi put video u ličnoj dokumentaciji Ane Kotevske bez datuma kao isečak iz novina za koji ne znamo koje su to novine bile, zaista odslikava stanje na Drugom programu. Prema sačuvanoj dokumentaciji taj štrajk dogodio se 21.04.1992. u utorak u 12 časova. Evo šta su bili zahtevi novinara. Naravno učestvovali smo i Ana čija se biografija iz tog vremena može pročitati i ja koji sam tada bio novinar Radija:
ШТРАЈК ЗАПОСЛЕНИХ У РТБ ЗАХТЕВИ
1. Да се поништи конкурс за сва одговорна места у РТБ. Да се обави избор директора и главних и одговорних уредника у складу са законом и уз прибављање мишљења редакција или делова предузећа.
2. Да Влада Србије именује нови Управни одбор РТС, чији би састав гарантовао остваривање нестраначке концепције програма РТС, и да се представници РТС у Управном одбору именују уз предходну сагласност колектива.
3. Да се према запосленим на II програму Радио Београда не предузимају никакве репресивне мере и да надлежни орган донесе одлуку о томе.
4. Да финансирање везано за државне интересе (нпр. Сателитска ТВ) не падају на терет запослених у РТБ, већ на терет буџета Републике.
5. Да се на зараде запослених у РТБ примењују одредбе општег колективног уговора, тако да се запосленима компензују губици настапи услед инфлације, и да се вредност бода убудуће аутоматски повећава у складу са стопом инфлације, што је основни услов да се запосленима у РТБ омогући стандард достојан човека.
ПОЧЕТАК ШТРАЈКА 21.04.1992.
УТОРАК У 12 часова
Politika 6. aprila 1992. povodom ovog događaja piše:
Pobuna poštenih” /izvod iz teksta/
Urednici i saradnici (stalno zaposleni i spoljni) Drugog programa Radio Beograda, umesto na svom talasu - i juče su se pojavili na izuzetno brojnom skupu - konferenciji za štampu u Kulturnom centru Beograda. I ovom prilikom potvrđeno je da je odluku o štrajku na Drugom programu od 78 zaposlenih potpisalo 72, što je za dugogodišnjeg filmskog kritičara ovog programa Vladimira Bunjca bio povod da kaže kako je „četiri decenije čekao, i sada dočekao, ovakvu jedinstvenost novinara u odbrani novinarske profesije”. No, povodom ovog štrajka, čije je polazište - ističe se - u zahtevima stručne, profesionalne, a ne sindikalne prirode, Predsedništvo Udruženja novinara Srbije ćuti.
Podrška štrajkačima i dalje stiže sa svih strana. Pružaju je, kao juče na ovom skupu, dugogodišnji spoljni saradnici Drugog programa, a stiže i u vidu telegrama kojih je, od pojedinaca i ustanova, organizacija, do subote uveče stiglo više od stotinu. O štrajku - saopšteno je - redovno izveštavaju Udružene radio stanice Srbije, a neke od njih nude svoj talas za emitovanje obustavljenog Drugog programa. Ceneći ovu vrstu podrške, ljudi sa Drugog programa ističu da žele samo to da u svojoj kući i na svom talasu rade ono što su i do sada radili, bez nametanja „nekompetentnog” urednika sa strane. Dosadašnji v. d. glavnog urednika Drugog programa Đorđe Malavrazić rekao je juče da će novopostavljeni generalni direktor RTV Srbije Milorad Vučelić i ministar za informisanje Srbije Milivoje Pavlović, „kao intelektualci shvatiti protest i zahteve sa Drugog programa Radija”.
Predstavljajući se kao „dugogodišnji uporni slušalac Drugog programa", lekar dr Dragoslav Petrović rekao je juče da je to što se zbiva u Radiju „pobuna poštenih protiv kloniranih umova” i poručio štrajkačima da izdrže protiv blaže forme 'crvenog vetra' u vidu i ličnosti Ljiljane Bulatović".
Posle jučerašnjeg skupa, štrajkački odbor nastavio je stalno zasedanje, najavljen je novi redakcijski sastanak Drugog programa, kao i - za danas u 15 časova - zbor zaposlenih na Prvom programu Radio Beograda.
Sve emisije za redovno emitovanje na Drugom programu su, inače, pripremljene, ali one su, kao što je juče rekao jedan od urednika ovog programa Ratomir Damjanović „kod nas, a bez nas i tih emisija nemoguće je rekonstruisati Drugi program”.
Branka Otašević
Vladimir Stefanović
Opširnije sa tekstovima svih beogradskih novina koje uredno prate ovaj događaj na linku http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/DjordjeMalavrazic.html
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
I zaista, nas je sve režim Slobodana Miloševića upropastio.
Počeli su ratovi, dolazile su izbeglice, ljude su vraćali u plastičnim vrećam sa ratišta u Bosni i Hrvatskoj. Bombardovani su Sarajevo i Dubrovnik. Pokolj u Srebrenici. Kao ideal prethodnih generecija Jugoslavija, zajdenička država svih Jugoslavena, razorena je.
Stari Slovenac ing Leon Kavčnik rekao mi je u jednom razgovoru krajem osamdesetih, citat iz emisije ~ Moja Jugoslavija 1918. - 1988.: “...I najgora Jugoslavija bolja je nego nikakva Jugoslavija. Ako se Jugoslavija raspadne sada, mi se više nikad nećemo vratiti na 1918. godinu.”
U potrazi za dokumentima iz tog vremena nalazim Matiju Bećkovića koga sam tada snimio. On u svom otvorenom pismu Predsedniku Republike Slobodanu Miloševiću na konferenciji za štampu u Međunarodnom pres centru u Knez Mihajlovoj ulici, izgovara ove reči pred novinarima, 6. juna 1992. godine:
Matija govori, slušaj: (mp3)
„Gospodine predsedniče, ~ govorio je Matija, okupator je za vreme Drugog svetskog rata za Srbe propisao odmazdu 100 za jednoga. Organizacija ujedinjenih nacija traži jednog za sve. Svi, to je srpski narod, jedan, to ste vi, predsedniče Republike Srbije. Istina, zasad ne traže vašu glavu već odlazak sa položaja...“ i promenu rezima u Srbiji. Uz to odluci da se povučete kao da se nadaju oni dobronamerniji i mirotvorniji dok drugi osvetoljubiviji priželjkuju da istrajete kako bi mogli da se naplate za sve stare račune i nađu opravdanja da dođu ne samo po vašu glavu. Kao patriota Vi biste svakako bili spremni da sili koja Boga ne moli platite i glavom ali to bi bilo u ovim okolnostima manje patriotski jer biste i tom najvećom žrtvom pokazali da ste sebi preči od sudbine naroda i da pripadate onom soju koji zbog vlasti i živi i umire...”
Dobrila Smiljanić, razgovor u Sirogojnu 1993. Iz emisije Dobrila Smiljanić - Audio i Foto arhiv SIMIĆ Preko puta sela je Bosna, sve ječi od granata:
“Šta da ti kažem za prošlo leto cele jeseni i zime, tutnje topovi, mi ih slušamo. Nemam više tog zanosa, ne verujem da i moji saradnici mogu više gledati sa takvim optimizmom i užasavam se od tog jednog osećanja da nemamo budućnosti. Na žalost danas u ovim godinama, mogla bih da kažem, proživala sam jedan lep period sa tim ženama u Sirogojinu na Zlatiboru. Ali ne mogu da se pomirim da mladi više nemaju optimizma. Ja ne unosim takav defetistički duh ali je taj osećaj prisutan svuda. Mi nemamo više prijatelja, ne možemo da komuniciramo sa prijateljima iz Slovenije, iz Hrvatske, iz Sarajeva, ne mogu da se pomirim s tim da mi sad to ostaje da pokazujemo ovde sami sebi, a da ne govorimo o tom tržištu koje je postalo suženo, ograničeno i da sve to postaje besmisleno...”
Muzičke kritike i ne / kritičko mišljenje 1992-1996.
Iz recenzije Milana Vlajčića, odlomak: ”...I odmah da kažem, ova izvanredna knjiga može se čitati i razumevati u nekoliko ravni. Najpre, u godinama 1992-96, dok je Jugoslaviju razdirao plamen građanskih ratova i bezumnih krvoprolića, Ana Kotevska radila je svoj posao: gotovo iz dan ispisivala je muzičku kritiku, uprkos sankcijama koje su pogađale ponudu na javnoj mizičkoj sceni, i uprkos materijalnoj oskudici kad su mnogi kulturni radnici odabrali da u tišini sačekaju bolja vremena. Da li su ih dočekali?
Čak i oni koji su u tim godinama pratili sadržaje u kulturnoj rubirici Politike, najstarijem listu na Balkanu koji je i sam bio zahvaćen vladajućom, ratnohuškačkom retorikom, teško se mogu setiti šta se događalo u muzičkom životu prestonice i drugih gradova dostupnim ovoj kritičarki, bez zvaničnog prelaska granica. Na tom elementarno informativnom nivou ova knjiga nudu ogromno iznenađenje, ostaje kao podsetnik šta se zbivalo u sredini zahvaćenoj neviđenim sankcijama, ogromnoj medijskoj blokadi (malo se znalo šta se doista zbiva na frontovima unutar nekadašnje nam domovine)...” CELA RECENZIJA - PDF
Kako je izgledao rastanak sa radijem.
Ana govori.
Slušaj: (mp3)
Na radiju sam radila preko 25 godina i počeću od kraja način na koji se moja saradnja zavrsila. Dakle to je negde 3. januara 1994. Posle štrajka na 2.programu Radio Beograda završenog posle moje ostavke sa mesta muzičkog urednika i zamenika glavnog i odgovornog urednika 2.programa Đorđa Malavrazića, ja sam ostala da radim i uređivala neke emisije. I trećeg januara, devedeset i četvrte, posle praznika, dolazim na posao ujutro oko devet, prilazim portirnici, portir koga znam i koga sam svako jutro viđala, kaže, e, Anči, je si ponela propusnicu? Da. Daj mi. Kažem, šta je tebi, čoveče, znaš me sto godina ovde. Izvadim propusnicu dam mu, on je me pogleda, slavodobitno pocepa je, baci je u onu plastičnu kantu pored prijavnice, i kaže, pošto sam ja rekla sto godina radim ovde, on je rekao, više ne radiš napolje. I ja sam rekla, ja mogu da uzmem svoje stvari koje su mi u stolu pisaćem. On je rekao, ne možeš više da uđeš i nemaš prava. I onda sam ja rekla, očekujem da dobijem zvanično jer ja sam izbačena od portira. A onda sam sledećeg dana dobila i zvanično na kuću saopštenje da sam na, od tog i tog datuma, to mislim da je bio prvi, recimo januar, zaboravila sam, već nije bitno, potpisano sa Milorad Vučelić, inače, dobar poznanik i mog muža preko sporta i novinarstva. To se tako završilo.
Postavljeno: januar 2025.
Snimio D. Simić
Nisam apsolutno mogla ni da shvatim da će neko mene u tom trenutku obeležiti kao Makedonku sa nekim svojim jugoslovenskim opredeljenjem ? E, pa, obeležili su me, jer su me u hodniku Radio Beograda, neke kolege kad me sretnu, pitale, a ti nisi u Skopju?!...
Ipak da podsetim, bile su to devedesete godine, da je reč o jugoslovenskim ratovima, da je reč o režimu Slobodana Miloševića. Dešavaju se kao i u celom drustvu, etničke i druge čistke. I da je sada reč o meni. S nekom svojom buntovničkom prirodom, nisam mogla da se složim sa tim. Naravno, ime mi je Ana Kotevska i lako je bilo prepoznati moje poreklo. Bilo je i smešnih trenutaka. Pripadam prvoj generaciji žena rođenih u Makedoniji posle II svetskog rata kojoj je bilo omogućeno da zadrži svoje izvorno prezime. U mom slučaju Kotevska. Ja sam ga zadržala, naravno. Na to je moj muž Backo rekao: Odlično, šta će ti moje prezime! E sad kad je nastalo ovo “Miloševićevo” drugačije vreme, ja mu kažem: Dikliću, možda je vreme da uzmem tvoje prezime. On je samo rekao, prodato. Tako da je to mala anegdota. Na kraju je taj proces završen tako u jadu i našem porodičnom smehu....
Ko me je presretao na hodniku, na žalost se sećam, i to su bili ljudi koje sam odlično znala. Zvali su se Dobrica,... ali nisu više živi, kolege. Imala sam dnevno na telefonu, fiksni, mobilni nisu ni postojali, svako jutro, pozive: “Ostaćeš i bez onog malumnog deteta". Svako jutro. Mi smo u to vreme sankcija, kada benzina nije bilo u prodaji, švercovao se preko Dunava iz Rumunije, imali po neku flašu benzina i kola reno 4 parkiran u našem dvorištu. Naš sin je išao u specijalnu školu, do koje, od naše kuće nije postojao nikakav prevoz. I da bi se on kako tako školovao, čuvali smo taj benzin, vozili ga i vraćali njega i njegove drugare kućama. Od jednog trenutka je svako jutro zvao jedan isti glas i govorio: stavili smo ti kašikaru ispod Renoa. I onda je Backo svako jutro legao pod naša kola, od ponedeljka do petka, subotom i nedeljom nije bilo škole, i gledao ima li nešto sumnjivo.
Iz lične dokumentacije AK
... Mislim, to je bio najteži period. I sećam se da sam jedan put, bio je neki protest studenata na platou. Ja sam htela da vidim kako to izgleda. I došla sam greškom ranije. Pošto sam se družila sa Vidom Ognjenović, ona je još uvek bila direktorka Narodnog pozorišta, idući na plato, otišla sam kod Vide da popijem čaj i onda je ona mene pitala. Anči šta je s tobom, gde je onaj tvoj čuveni osmeh. Ja sam onda pukla i počela da plaćem i rekla: Jao Vido prete mi.
To je vreme kad ja još radim na radiju, 1992.
Ona kaže, šta ti prete bre!
Otvorila je fioku i pokazala mi prepunu fioku pretećih pisama. Izvadila je dva, tri, da vidim sadržaj. I kaže, gde ti je muzičko uho? Slušaj! To je neko koga poznaješ i koga viđaš svaki dan na radiju.
Onda sam uzela svoj mali reporterski kasetofon koji sam imala kod kuće i sledećeg jutra prislonila mikrofon na telefon i snimila taj glas i odnela, tada je direktor bio Nikitović, uletela kod Nikitovića. To su počeci Miloševićeve vlade i tek će se videti šta će se dešavati, pre one zabrane ulaska 1994. Uletela sam i sekretarica mi kaže, ne može ima sastanak. Ne interesuje me, bukvalno sam nogom gurnula vrata i uletela unutra. On je bio naravno sam, nikakav sastanak, i onda sam mu rekla sve onako iznervirana. On je svakoga zvao Lale, Šta je bilo Lale? Kako si, baš mi je drago da te vidim. Šta ima novo? Ja kažem, ima novo, Nikita, to što mi neko svakodnevno preti, to je čovek sa radija. I sad ću da ti ostavim snimak tog glasa. I ako se nešto desi mojoj deci, za mene apsolюtno više nije bitno, ti ćeš da odgovoraš. Ao, Lale, ma šta kažeš? Jesi sigurna? Sigurna sam. Pa, dobro, evo, preslušaću pa da vidimo. Nikad mi ništa nije odgovorio, vrlo je brzo otišao i došao je drugi direktor.
Dakle, to je godina 1992. sigurno, jer ja od 1994. ne radim više na radiju.
Čitav taj period pamtim po svom neizmernom trudu da i dalje radim na radiju. Iz jednog vrlo ozbljnog razloga. Moj muž je radio u Tanjugu koji je još uvek bio državna agencija, a kad su ga sklonili sa mesta direktora Tanjugovog Međunarodnog pres centra, on je povukao svoja dokumenta i ostao bez socijalnog osiguranja i bez posla.
To je 1992. godina, velika inflacija i politička kriza. Na političkoj sceni su pored Miloševića koji će držati vlast sledećih osam godina i Dragoslav Avramović i Milan Panić, studentski štrajkovi protiv Miloševića.
1996. godine
kada je održavano Takmičenje u besedništvu na Pravnom fakultetu,
u Beogradu su izbili veliki studentski protesti zbog političkog i socijalnog stanja u zemlji.
I ja sam se onda trudila da na svaki način ostanem u radiju. Naše dvoje dece, jedno baš sklono bolestima, i dvoje izbegličke dece iz Like, iz Otočca koji su bili na školovanju kod nas i oni i Backo, su na mom socijalnom. A u našoj kući to dvoje dece iz Like bi ostali potpuno nepokriveni bez ikakve socijalne zaštite. I ja sam se izuzetno trudila da radim, a sa druge strane baš mi je i prijalo da radim dnevne emisije, da se bavim muzikom. Baveći se tom muzikom, u mojim najavama ili tekstovima koje sam pripremala uz muzički program koji je imao, recimo, 60% do 70% i ono malo govora, teško da sam ja mogla da napravim prostora nekome da me optuži da kroz te emisije provlačim bilo kakve, da kažemo, opozicione, antirežimske ideje. Ja sam bila muzički urednik svojih emisija i... na neki način sam stvarno i uživala. Bila sam u kontaktu sa radijem. Ovde da kažem da me tada neko nije pomerio sa radija, pa ja bi ostala ceo život i dan-danas bih radila iz penzije u radiju.
Ana Kotevska bugaraški novinar
Šta je bio razlog?
Ja sam bila član nezavisnog sindikata, član "Beogradskog kruga". Za "Beogradski krug" me je zvao da budem član književnik Rade Konstantinović, koji je bio i jedan od osnivača i koji me je znao sa trećeg programa Radio Beograda. Ja sam išla na sastanke. To je bilo vikendom, subota ili nedelja u Domu omladine. Bile su to sesije gde se govorilo veoma mnogo o kulturi, više nego o politici, ali posebno jednom velikom zamahu nacionalizma.
Samo sam jedan put ili dva puta malo govorila o muzici, nisam bila neki eksponirani član "Beogradskog kruga" da bi bilo ko prenosio moje reči.
IZ BEOGRADSKOG KRUGA
Znam da je u jednom trenutku negde neko, možda Ratko Dmitrović, u nekim od tih tadašnjih jurišničkih listova, napisao za moga oca i majku, da su i moji roditelji podvučeno Makedonci; onako, kao da je to neka vrsta greha. A pritom uopšte u tom trenutku nismo bili kao država u nekim neprijateljskim odnosima sa Makedonijom, niti je bilo nekih religijskih i nacionalnih tenzija. Tako da to meni uopšte nije išlo u glavu. Sve do trenutka, dok Vojislav Šešelj u listi novinara koji uništavaju našu državu na udarnom dnevniku Radiotelevizije Srbije, nije spomenuo moje ime i rekao bukvalno ovako... Ana Kotevska, bugaraški novinar, supruga ferventnog zastupnika snaga Ante Markovića /poslednjeg premijera SFRJ/. I pošto se tada dnevnik radio-televizije slušao po celoj Jugoslaviji, moja nomadska familija, Makedonci koji su živeli po celoj Jugoslaviji, od Vardara do Triglava, su navalili da zovu moje roditelje i da pitaju da li je moguće da je Ana “bugaraški” novinar. Ovde niko nije znao šta to znači, ali u Makedoniji je to bila strašna stvar za moje partizanske korene. Tako da je, to stvarno bio čitav cirkus. I bio bi, možda onako prošao, i mogli bismo da se smejemo, da zaista posle toga nije počeo taj strašan pritisak na mene.
E sad, samo malo, šta je to Beogradski krug? Zašto je bio strašan u to vreme Beogradski krug!?
Takođe i po mene i po Backa. Da, da. I eto, ispostavilo se da od nekih kvazi naivnih stvari, kao što je zaista i po meni tada zaista potpuno bezopasnih, kao što je taj Beogradski krug se ispostavilo da sam ja neki neprijatelj države. I naknadno sam čitajući, razgovarajući sa ljudima kao što su Borka Pavičević i drugi, koji su zaista bili intenzivno uključeni u sva ta okupljanja, njihovu pripremu i vođenje, shvatila sam smisao. Beogradski krug je bio jedan intelektualni pokret koji je za mene predstavljao stvarno, ne samo unutrašnji otpor, već je i služio za povezivanje sa sličnim sredinama u ostalim, centrima i Jugoslavije. I kao takav sa stanovišta tadašnje aktuelne nacionalističke politike da je u stvari, morao da bude uništen i zatvoren, jer je dokazivao mogućnost i daljeg postojanja jugoslovenskog kulturnog prostora i jezičkog kruga. Tako sam ja tamo mnogo naučila i zapravo mi je čitav taj period, sa današnje tačke gledišta, veoma mnogo pomogao da se odvojim od usmerenosti samo na muziku, muzikologiju i te da kažem, i lokalne probleme, jer sam ja sebe najviše doživljavala kao muzičkog kritičara i hroničara muzičkog života.
Ana nastavlja:
Patriotizam danas, šta je to?
To vreme je meni više sadašnjost nego budućnost, ja ne vidim neki veliki odmak u vremenu. Zanimljivo je šta je Đorđe Malavrazić tokom štrajka novinara Drugog programa Radio Beograda rekao u Sali Kulturnog centra Beograda, obraćajući se javnosti aprila 1992.
Deluje kao da je izgovoreno danas:
Đorđe Malavrazić: /izvod/... “Na programu su često nalazili svoju tribinu ljudi najrazličnijih pogleda, pripadali oni vladajućoj stranci ili bilo kojoj od opozicionih stranaka. Ako se pogleda celina koncepcije toga programa, onda je to jedan krajnje razuman i odmeren program, ali možda je samo paradoksalno, a u suštini sasvim logično, što je upravo na jednom takvom demokratskom, tolerantnom i miroljubivom programu Radio Beograda, došlo do eksplozije celokupnog sistema radiotelevizije Srbije. Do nas su već stigle i prve optužbe, da je ova naša pobuna otpor državi i da je, pogotovo u ovom trenutku, nešto što se radi protiv interesa srpskog naroda.
Ja bih se pritom, hteo da odredim prema tome i da odbranim vrlinu patriotizma, koji, uprkos svim nanosima, laži i podmetanja, smatram vrlinom, kada se sa nje sastružu sve te negativne konotacije i banalne upotrebe, po mome mišljenju, patriotski je, zarad svoje zemlje, odreći se čak i dela svoje ideologije, svojih ideoloških ubeđenja, kako bi ta zemlja stekla veći ugled u svetu i kako bi brže i bolje ostvarila svoje interese. Po mom mišljenju, patriotski je, odreći se, kao što je već ovde rečeno, na vreme, odmah, hitno i bez odlaganja, simbola znamenja i obeležja koja u očima demokratskog sveta izazivaju saznanje da mi još živimo u predmodernom stanju. Patriotski je, po mom mišljenju, odreći se, zarad interesa svoje zemlje, dela represivnih sredstava, kojima vlast i svaka vlast raspolaže, ali koja mudra, demokratska i odmerena vlast upotrebljava sa krajnjiom merom, oprezno i samo u izuzetnim, ekskluzivnim slučajevima. Patriotski je, po mom mišlenju, odreći se, zarad interesa svoje zemlje i monopola nad sredstvima informisanja, jer samo demokratska javnost, konstituisana i kroz medije javnog komuniciranja, može stvoriti onu ravnotežu i protivtežu vlasti i opozicije koja doprinosi društvenom razvoju, a time u najboljem smislu i interesima zemlje. Dakle, po mome mišlenju, patrioti smo mi, a ne oni.
Mi pripadamo onoj kuli od zvuka i mi pripadamo onoj Srbiji, koja je satkana od još neostvarenih ideala demokratije i pravde. Hteo bih ovo izlaganje da završim nekim zgodnim citatom i, naravno, po iskustvu i po sećanju na to kako su prošli gotovo svi naši ideali tokom naših života, morao bi to da bude neki pesimistički citat, kao što je ona Brehtova misao da istina uvek ispluta na površinu, na kraju krajeva, ali gotovo uvek kao utopljenik. Čini mi se, međutim, da ovoga puta ima razloga za nadu, jer mi više nismo sami. I u Radioteleviziji Srbije i van nje mi nalazimo podršku i nalazimo se u sve boljem i većem društvu. Zato ću završiti ovo svoje kratko izlaganje i ovu svoju zahvalnu reč, jednim ipak optimističkim citatom, mišlju Emila Zole iz njegovog čuvenog pamfleta, “Optužujem”. “Istina je krenula, ništa je više ne može zaustaviti.”
Dokumenti iz arhive Ane Kotevske
ŠEST MESECI POSLE ŠTRAJKA
“Istina je krenula, ništa je više ne može zaustaviti.”
Ana nastavlja:
Krenula sam u neku vrstu don Kihotovske borbe, i svi su onako rekli da to nema svrhe da se ta nepravda ispravi, a zahvaljajuči Predragu Atanackoviću advokatu, koji mi se vrlo brzo našao, pošto sam upućena na prinudni odmor, javio mi se i rekao: “To nisu smeli da urade, ja ću da vas zastupam...” Rekla sam mu, i moj muž Radomir Diklić Backo koji je radio u Tanjugu, mi smo bez posla... I mi nemamo apsolutno nikakve šanse da iznajmljujemo i plaćamo advokate. Atanacković je na to rekao: “Nema problema, vaš slučaj je veoma jasan i moja žena je stručnjak za radno pravo, i mi ćemo vas zastupati besplatno.”
Došao je čovek kod nas i dala sam mu sve što sam imala od podataka i dokumenta iz radnog odnosa. Atanacković je rekao: nisu smeli da vas otpuste iz dva razloga i naveo ih je. Vi ste pre ovoga potpisivali kolektivni ugovor u Radio-televiziji i tamo je bilo poređano nekoliko kriterijuma po kojima će se udaljavati sa posla ljudi i smanjivati broj zaposlenih zbog ekonomške situacije. Dva kriterijuma koja su isključivala svako udaljavanje sa posla u vašem slučaju bili su: ukoliko bračni drug ili neki član porodice zavisi finansijski od porodice, ne može nikako da se udalji sa posla. Druga tačka, ukoliko postoji hendikepirani član porodice koji apsolutno zavisi od tuđe pomoći i nege, lice koje izdržava tog člana porodice takođe ne može da se udalji sa posla.”
Mi smo imali sina doskora, koji je imao down sindrom i koji je bio po svim dijagnozama hendikepiran.
Taj process, vrlo neprijatan, je trajao šest godina od 1994. do 1999. RTS se pokazao barem po mišljenju sudije i mog advokata, potpuno nesposoban za ovaj zadatak “samozaštite” jer je slao neke mlade pravnike koji pojma nisu imali o ovoj vrsti posla. Zatim, sudija je stalno tražio neke nove svedoke, onda su dolazili ljudi, zaposleni kojima sam ja bila urednik, i sudija je stalno pitao da li Ana Kotevska nije ispunjavala radne obaveze, kakav je bila urednik, i sve tako neka pitanja.
Negde početkom januara 1999. sam pozvana u sud. Dotle su me advokati nekako štedeli. Oni su odlazili na ročišta. Bila sam jedan put, dva put, to je stvarno bilo užasno, traumatično. I štedeli su me jer su videli da teško to podnosim, međutim jednom me pozove advokat i kaže moraš da dođeš.
Problem je bio u tome što tadašnji glavni urednik drugog programa, Dragan Babić koji je bio pozvan na tri ili četiri suđenja nije se odazvao. Bio je pozvan kao svedok i uvek je nalazio neke razloge. Jedan put je na službenom putu, jedan put je u Arilju, jedan put je u Guči. A poslednji put kad su mu došli da ga privedu na sud, on je pitao koji Dragan Babić? Ima tri Dragana Babića. I onda mi je sudija, to jest advokat javio, da moram da preciziram, koji Dragan Babić da navedem srednje slovo njegovog imena. Ja, na radiju više nisam imala apsolutno nikakvih veza, to jest i one ljude koje sam znala, svakako ne bih pitala da kopaju i traže njegovo srednje slovo. Ja sam se setila da mi je profesor Dević muzikolog kada je jedan put bio na snimanju rekao da je “kolega Dragan Babić sin jednog od najboljih trubaća iz Arilja. ... “ I profesor Dević da mi adresu i sve potrebne podatke i ja to predam sudu. Onda me pozovu i kažu: Biće “pravi” Babić priveden sa srednjim slovom u imenu... Tog datuma smo se našli u sudnici. On je bio u gornjem delu pidžame. U pet ujutru su ga izveli iz stana. Ja sam sela na klupu blizu njega i čekali smo da nas sudija pozove. A onda Babić kaže: vidi šta si mi uradila, jel imaš cigare? Ja sam u to vreme još pušila, rekla sam mu imam, ali ti ne dam.
Sad mislim, stvarno je trebalo da mu dam tu cigaretu. A tako je bilo vreme, ne mogu sebe da objasnim, ništa nije ličilo na profil Ane Kotevske koji su svi drugi poznavali. Dakle, okolnosti i vremena su me naterala da postanem odjednom neko druga ličnost, osorna.
Ušli smo kod sudije, sudija pita Babića: “Zašto ste uputili na prinudni odmor Anu Kotevsku, to nije po kolektivnom ugovoru, to niste smeli da uradite... A on kaže, zato što nije uopšte radila, nema ni jednu emisiju. Sudija sad pita mene, da li je to tačno? Ja kažem, nije i mogu da dokažem. Kako da dokažete? Kažem mu da svaki muzički urednik je dužan da ostavi trag o muzici koju je koristio za emisiju. Ja sam se toga jako držala. Jedan primerak ide u SOKOJ, jedan ostaje radiju, jedan ostaje u redakciji, jedan primerak je na radiju. A Babić se na to veselo nasmeje. Kaže, pa mi smo sve to uništili, toga nema. I sudija pita, jeste sigurni? Jesam.
Na to sad ja kažem. Dobro, ali ima i drugi trag. Ja ću da donesem ~ muzičke košuljice. Dakle, košuljice muzički urednici uvek, posle svake emisije, moraju da napišu zbog autorskih prava koja je muzika korišćena i to se predaje u tri primerka posle svake emisije, to je bila obaveza.
Do kada možete, ~ pita sudija. Kažem, do sutra.
Onda odem, ja kao “probuđen Sherlock Holmes”, u SOKOJ, gde sam već honorarno radila u Legatu Josipa Slavenskog u muzičkom informativnom centru i tamo kod pravnice pitam da li i kako mogu da dođem do arhive SOKOJA? Simpatisala me je. Ona vadi iz svoje fioke ključ. Ali, kaže, ja ne znam da li smem to da vam dam, moram da pitam nekoga. Objasnim joj zašto mi treba. Ona veli, idite dole, doduše u podrumu, smo smestili celu arhivu, idite, uzmite šta vam treba, kopirajte, vratite originale i vratite mi ključ.
Siđem u taj podrum koji je super osvetljen i uopšte ne liči na vlažne podrume i kako mi zamišljamo arhive. Sjajno. I tamo nađem svoju kompletnu biografiju na radiju, sve košuljice. Dakle, od 1970. kada sam počela honorarno da radim na Trećem programu, pa 1971. kad sam primljena i tako dalje. Sve složeno uredno po godinama i tako dođem do te moje arhive.
To su te slučajnosti koje nekad život znače.
Sudija mi je reko da je dovoljno kao dokaz imati košuljice od nekoliko poslednjih meseci iz 1992. godine, jer Babić je tvrdio da ja nisam radila ništa i zato sam izbačena. I dovoljno je, kaže sudija, jedno desetak košuljica. Sve sam izvadila iz cele 1993. godine. I time se cela stvar završila sem što je sudija rekao da će doneti presudu do kraja marta, a onda je počelo bombardovanje 24 . marta, a u aprilu ili maju, ne znam tačan datum kada se desio taj strašan događaj bombardovanja televizije. Neposredno posle tog događaja na svoju kućnu adresu ja dobijam pismo da je sudija doneo presudu u moju korist. Saznajem od advokata da je sudija toliko bio revoltiran događajem u televiziji kada su neki ljudi bili prosto izloženi toj pogibji, nisu bili sklonjeni kao neki drugi... Tražila sam da se potvrdi da sam radila, da bi moja deca znala da ja nisam neradnik... Prosto sam tražila pravdu i tražila sam da mi se nadoknade sve te godine koje nisam radila i sve sam to dobila. Tako sam ja kao pobedila.
A tu je već vreme kad se malo smiruju stvari. 1999. je godina, potpisan je Dejtonski sporazum, nema više tog ludila iz devedesetih godina...
Odšteta je stigla kada se završilo bombardovanje. Mene su zvali iz radiotelevizije i tražili mi žiro račun. Shvatila da je to vreme još uvek jako krhično, uzimati tolike pare u kešu iz banke je bilo opasno, još nije došao 5. oktobar, nema još onih jesenjih izbora, i tako dalje. Dosta je rizično bilo da se uplaćuje na neki račun suma od 12.000 maraka. Otišla sam u jednu turističku organizaciju i pitala da li imaju neko putovanje? Jel svi smo bili tako strašno umorni i gladni od nestašica, od bombardovanja, od sankcija...
Stvarno, kako da kažem, uopšte se nisam osećala ponosnom što sam dobila taj novac. Tamo u televiziji preko hiljadu i nešto ljudi koji su ostali bez posla, u to vreme nisu dobili ništa. Naravno da zbog toga nisam bila srećna.
I onda smo mi otišli u Tunis Backo i ja. I uredno smo sve pare potrošili i stvarno smo se malo izlečili. Eto, to je bila jedna dobra stvar.
Ali ja i do dan danas nemam nikakav osećaj neke bilo kakve slavodobitnosti. Pre svega sam beskrajno zahvalna mojim advokatima, koji su ispali sjajni. I dan danas se družimo. I mislim u mom slučaju da je to neka pravda izgurana, mala mogućnost pravde. Ali nemam nikakav osećaj da sam tu ja nešto bilo šta doprinela i da su to neke moje zasluge, osim što sam eto u jednom periodu bila jako spretna i domišljata.
Ta priča je deo mog života.
U kakvoj se atmosferi živelo tada u Srbiji, početak devedesetih godina, može da ilustruje
„Apel za spasenje Sarajeva“
Potpisali su ga članovi DEPOSA /Demokratski pokret Srbije/. Između ostalih i književnici Ljubomir Simović i Slobodan Selenić, juna 1992. godine.
„Najnovije pojačano bombardovanje i razaranje Sarajeva koje su zavađene srpske, muslimanske i hrvatske snage nastavile još većom žestinom, uprkos molbama i apelima srpske demokratske javnosti i dalje produžava agoniju i očaj građana svih vera, nacija i ubeđenja. Stotine hiljada stanovnika Sarajeva danas gladuje, gine i propada pod sve jačim napadima i obračunima srpskih i muslimanskih vojnih snaga. Desetine i desetine hiljada dece ostalo je bez vode i hrane, zatvoreno u podrumima bez svetla i vazduha. Lekovi u gradu su nestali. Bolesti haraju. Mrtvaci se ne sahranjuju. Sarajevo gori. Gore medrese, semeništa i sinagoge. Gore škole, naučni instituti, porodilišta i bolnice. Spaljeno Sarajevo je ljuta ljaga na obrazu svih onih koji su odgovorni za toliko i takvo bezumlje. U ime čovečnosti demokratski pokret Srbije preklinje sve zaraćene strane da odmah obustave neprijateljstva u Bosni i Hercegovini, i da bar oslobađanjem sarajevskog aerodroma omoguće doturanje hrane, lekova i humanitarne pomoći svim stanovnicima grada. Ako još ima trunka vremena možda mogu da se saberu i skine sramota sa svih lica. U to ime Demokratski pokret Srbije se obraća prvenstveno srpskoj strani u bosansko-hercegovačkom sporu sa upozorenjem da svaki njihov surovi i nerazumni korak pada na savest čitavog srpskog naroda, kome je u ovom času i bez toga previše zla, prokletstva i nesreće“.
Ana nastavlja: /Mart 2025./
Bili smo jedna jugoslovenska porodica.
Pa to jesta daleka prošlost, to je zaista prošlost. Meni sve to izgleda kao da je bilo juče, ali to je prošlost.
Jao, ti ljudi koji su se tada rodili, danas imaju 30 i 40 godina, tako da mislim pričam kao da se to juče događalo, ali je to tako da se sada pitam da li se to zaista dogodilo!... Sada se pitam da li je Backo zaista ispod kola u našem dvorištu gledao ima li eksploziva i to u našoj kući u Beogradu u kojoj danas živimo. I kad to pričamo, da li i tebi deluje neveroatno, ali je taj neko mene zvao telefonom svakog jutra, pa me je pitao: šta tražiš ti ovde?
Radomir Diklić Backo, januar 2025. Foto D. Simić
Da, da. I moji roditelji su imali istu priču onda kad je Šešelj i mene prozvao na televiziji... “bugaraški novinar”. On je rekao, znači spomenuo moje ime, “bugaraški novinar”, udata za ferventnog pristalicu reformskih snaga Ante Markovića. Nije spomenuo prezime moga muža Diklić. Tako da je ostalo kao da je i Backo Kotevski jer Diklići su ono turbo~Ličani, turbo~Srbi. Stric Backov je poznati književnik i partizan Arsen Diklić. I bilo je vrlo dobro smišljeno kako sam i na koji način i ja tu novinar. Bila član UNSa I NUNSa, novinarskih udruženja, ipak je ispalo da sam ja novinar, a ne muzički urednik. To je isto bilo neverovatno.
Ali tu je bila širih reperkusija po moju porodicu. Najstrašnije je bilo po našu čerku Janu, koja je tada bila đak u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji. I sledećih dana, kad se to desilo, televizija je prikazala Šešeljev komentar. Ona je otišla u školu i njena profesorka srpsko-hrvatskog je rekla, Jano, je l' tvoji roditelji nisu u braku? Ona je rekla, ja koliko mislim jesu. A profesorka kaže, nisu. A kako nisu? Jesu! A profesorka opet kaže, nisu. Ti si Diklić, a tvoja majka je Kotevska. A Jana je rekla. Pa da, ali ona je zadržala svoje prezime. Profesorka odgovara: “Znaš šta, Jano, da ti kažam, evo i ceo razred da čuje, imao je vojvoda pravo”... Naša ćerka je imala valjda 15, 16, 16 godina drugi gimnazije, koji vojvoda, ono uopšte nije shvatila šta je njena profesorka književnosti i razredna njoj rekla. Onda smo joj objasnili o čemu se radi.
A druga stvar je što su odmah počele telefoniranje mojim roditeljima. koji su tu blizu nas stanovali, promenili stan da bi nam se našli oko dece, pre svega oko sina. Oni su svakodnevno dobijali telefonske pozive sa pitanjem kada ćete da prodate stan i da idete u Skoplje.
Znači, ništa se naročito nikome nije desilo, ali su moji roditelji stavili na vrata, kad smo otišli kod njih na ručak, pločicu, Kotevski, a ispod toga Diklić. I ja pitam oca i majku, zašto? Hoćete vi žutu zvezdu da stavljate? Šta je ovo? A oni su rekli, pa ne sine, i onako mislimo o Damjanu, mislili su na našeg sina, da njemu ostavimo stan.
Moji mama i tata su bili oboje iz Skoplja. Metodije Kotevski moj otac je bio još tokom svog gimnazijskog školovanja, ilegalac. I znam priču da je promenio devet adresa jer se krio. Bio je levičar. I mama je počela posle gimnazije da studira u Varni prava i onda je morala da se vrati kad je počeo rat 1941. Upoznali su se u partizanima. Tata je bio komesar Dvanaeste makedonske brigade, a mama, Cveta je bila sekretar SKOJA /Savez komunističke omladine/, i onda su posle rata hteli da se venčaju. U Makedoniji nije bilo dovoljno oficirskog kadra. Moj otac je želeo da studira psihologiju, ali je bio “postavljen”, u oficirski kadar po nalogu partije. I počela je neka selidba po Makedoniji svaka tri meseca u drugom gradu. Tako da sam ja rođena 1947. u Strumici. Tata je ostao tri meseca tamo, a onda je otišao u Niš. Nikad nisam shvatila zašto smo se toliko šetkali, ali smo svi postali nomadi. Zahvaljujući tom načinu života, moj brat je rođen dve godine kasnije u Sremskoj Mitrovici, da bismo se onda našli u Beogradu i otada smo tu jer je tata najzad i upisao psihologiju i Višu vojnu akademiju i Akademiju je završio i bio general-potpukovnik ili tako nešto. A mama je ovde tek upisala studije jer ja sam rođena sa srčanom manom i nisam ustala do pete godine, što bi se teško sad moglo povezati sa mnom i sa načinom na koji sam živela, ali živim.
Cveta Kotevska (1923-2013) i Metodije Kotevski (1923-2014). Snimljeni, maj 2009. Lična arhiva Ane Kotevske
Mama Cveta je studirala francuski i zavrišila je francusku kniževnost. Tako da, mislim, mnogo dugujem roditeljima. Možda sam kakva takva, ali sam zahvaljujući njima baš ~ ovakva.
Cveta je bila u stvari taj motor koji je nama, i mom bratu i meni, davao taj osećaj slobode i uverenje da je važno raditi ono što voliš. Ona je stalno to govorila. “Radi ono što voliš, nećeš imati komplekse...”. To pamtim, te njene reči. I ona je u stvari još za vreme, kad smo dosli u Beograd, znači to je bila 1949. godina, prvo je radila u Radiu Jugoslaviji i posle toga je radila u Jugoslovenskom pregledu, gde je bila urednik, da bi se vrlo brzo, čim je završila studije, zaposlila u Narodnoj knjizi kao urednik, i mislim, vrlo uspešni urednik, koja je recimo pokrenula nekoliko značajnih edicija jugoslovenskih pisaca i još što šta.
Bili smo jedna jugoslovenska porodica.
Mama je sve vreme prevodila knjige sa francuskog i sa makedonskog i mislim da je njena najznačajnija prevodilačka zaostavština prevod romana Gistava Flobera “Madam Bovari”, koja je potpuno na nekim novim osnovama postavila u odnosu na predhodne prevode. Isto tako prevodila je i makedonske pesnike. Moja mladost je bila vezana za pesnika Blaže Koneskog koji je stalno dolazio kod nas. Bili smo kućni prijatelji. Ona je jako bliska bila sa njim i prevodila je puno njegovih pesama, a i sama je pisala pesme.
Sve bilo je muzika
Dok je Slobodan Atanacković, glavni muzički urednik na radiju, pretio nama i slao preteća pisma, meni je govorio: kako vas ne mrzi da toliko govorite na radiju, smanjite malo, puštajte muziku...”
Direktor Mićović koji je postavljen dok sam još uvek bila muzički urednik Drugog programa, tražio je od mene da skinem špicu emisije "Sve bilo je muzika" koju je Tića Petrović vodio godinama. Rekao mi je Mićović da se javljaju slušaoci i žale se jer čuju, recimo 3O sekundi, više se tačno ne sećam, instrumentala od Arsena Dedića, pesme "Sve bilo je muzika". To je bila prepoznatljiva muzička matrica, a Mićović mi je tražio da skinem špicu u kojoj je Tića još nekoliko decenija pre toga postavio instrumental Dedićeve istoimene pesme po kojoj je emisija dobila ime. Direktor je tražio da to skinem jer je to prokleti Hrvat koji uznemirava slušaoce Drugog programa Radio Beograd. Tražila sam da mi taj zahtev napiše. Rekao je: "Aha, pa da odneseš u Vreme!" "Šta vas briga, ~ odgovorila sam. Otkud vi znate šta ću ja s tim da uradim, ali morate mi napisati da tako mora. Ako nam je Slobodan Atanackocić tražio da mu dostavljamo sinopsise svih emisija, napišite i vi!"
Nisam htela da skinem tih nekoliko desetina sekundi sa špice i rekla sam mu da je Tića autor koji to treba da uradi kao urednik emisije. Ni Tića nije hteo. Tihomir Petrović kompozitor i interpretator pesama džez i zabavne muzike, (Beograd, 22. oktobar 1935. — 3. decembar 2004) sjajan lik, inače gospodin u pravom smislu reči.
Šta da kažem, to su bili i za Radio Beograd mračni dani; iz fonoteke, iz kartoteke u roku od jednog dana, nestali su kartoni, recimo za muziku Ivane Stefanović. Mi tada nismo imali digitalizovanu fonoteku.
U emisijama narodne muzike kao što su od “Zlata jabuka” prvo su po tim novim nalozima uprave Radija, izbacili svu drugu narodnu muziku osim srpske. Emisiju je uređivala i vodila Nada Zamfirović, kasnije postavljena na mesto muzičkog urednika Drugog programa, ali je potpuno podlegla toj histeriji srbovanja. Odjednom je u Radio Beogradu bio otvoren put za novokomponovanu muziku. Jer je nastao prazan prostor. Ja sam na to upozoravala, međutim uvek mi je bilo rečeno, ...” A da, da, ti hoćeš da slušamo Makedonsko devojče,... i ne znam ni ja šta su još navodili u negativnom smislu. Hoću da kažem, ljudi kao Hecigonja ili Slavenski, nisu smeli da se emituju jer su Hrvati u Radio Beogradu, bez obzira što je Slavenski od 1925. živeo u Beogradu. Venčao se u pravoslavnoj crkvi ovde, kao pravoslavac, živeo u ulici Svetog Save godinama, nije se smeo emitovati.
Mislim, to je bilo strašno vreme.
Preživljavanje u mračnim vremenima
Naravno da ne zaboravim da kažam da nisam jedina iz korpusa muzičara Radio televizije Beograd, koji su udaljeni sa posla. To je stvarno bila jedna odlična ekipa koja je postala odjednom slobodna za neke druge kreativne aktivnosti. Tu pre svega mislim na koleginice Anicu Nonveje, Bojanu Žižić koja se vratila kasnije na radio i Đurđicu Kostić Mijatović, rodom Dubrovčanku, sa Prvog programa. Naravno mislim i na Ivanu Stefanović koja je bila muzički urednik Prvog programa i kasnije i osnivać radionice zvuka, koja je bila naša zastava u međunarodnim okvirima Radio Beograda.
Dakle, odjednom je bilo dosta slobodnih ljudi, ali bilo je, moram da kažem, i ljudi van radija koji su razumeli naše potencijale i hteli da iskoriste na najbolji način tu “našu slobodu”. Ja sam brzo posle tog januara 1994. dobila, a da čak nisam ni tražila, posao, zahvaljujući pozivima različitih ljudi. Jedna vrlo zanimljiva stvar mi se desila, to je bilo, pretpostavljam, zahvaljujući Radošu Glišiću sa Drugog programa radija koji je bio iz Valjeva. Mene je pozvalo tamošnje lekarsko društvo da za Valjevsku gimnaziju i sa njima napravim koncertnu sezonu. I ta koncertna sezona je trajala tri godine. I ja sam, zahvaljujući činjenici da sam ostala bez posla, iz uloge muzičkog kritičara našla se u ulozi muzičkog organizatora ~ producenta i nekoga ko je trebalo da osmisli ćitavu tu sezonu koja bi imala na neki način veze sa Srpskim lekarskim društvom koje je plaćalo sve to. Napravila sam seriju terapija muzikom. Onda sam se ovde povezala sa muzičarima koji su ostali u Beogradu i Srbiji, koji nisu otišli u inostranstvo, i da njihova generalna proba bude za đake valjevske gimnazije, da probaju ali i da objašnjavaju đacima šta sviraju. Od osam uveče, kad se završi škola, bio je koncert za Valjevce. Tako sam ja ostala honorarno da radim na tom programu i odjednom sam otkrila Valjevo.
Moja drugarica sa Svetske književnosti, Branislava Lješević, koja je bila direktorka Budva Grad Teatra, pozvala me je da budem selektor muzičkog dela programa Festivala. Pet godina sam radila za tu manifestaciju i živela od toga, kao deo prihoda. To mi je prosto omogućilo, da izađem iz te svoje udobne radijske kritike. Pisala sam kritike i za Politiku, i za radio celog života, ali sada i da mnogo bolje upoznam muzičare, njihove probleme, taj fantastični zategnuti konopac po kome oni na svakom koncertu hodaju i mogu da padnu svaki čas. I onda sam i kao organizator shvatala koliko sam se plašila da se to ne dogodi. Dok kao kritičar imate sasvim drugu opciju. Vi ste u svojoj fotelji, ima ta rampa između vas, a oni pokazuju šta imaju. To je tako. Mislim takve vrste poslova koje sam radila mnogo su mi pomogli da izađem iz te “zaštite” nekoga, ko stalno nešto i nekoga nadgleda i sudi. Mnogo bolje sam razumevala i ceo svet muzike jer muzičare nisam gledala više odozgo, nego iznutra. Shvatila sam da je i programiranje vrsta kreacije, kao što je i kritika vrsta kreacije, kao što je i izvođenje i komponovanje. I prosto sam shvatila od tada da je to jezičko jedinstvo izuzetno bitno. Hoću da kažem da je svima nama, a meni lično svakako ta vrsta brutalnog udaljavanja sa posla u stvari otvorila i neke nove puteve.
Istovremeno dve godine sam radila, mnogo više možda nego na radiju, BIS časopis, muzički informator koji je pokušavao da poveže ne samo događaje u Srbiji, nego i u celom regionu. Izdavač je bio Sava Centar. O tome se vrlo malo zna, ali to je bio jedan mali dragulj u čemu su učestvovali i fotografi i muzički novinari.
Međutim, svi mi koji smo bili sad van te priče, mi smo odjednom krenuli, što bi rekli Hrvati, “da zujimo”, i nekim drugim kanalima, tako da sam ja, recimo, eto, zahvaljujući strašnim, nesrećnim okolnostima kad već govorimo o tom muzičkom životu, od onih sadržaja koji su bili blokirani u jugoslovenskom smislu reči, manifestacija, kao što je bila recimo Jugoslovenska muzička tribina u Opatiji, zatvorena je. Međutim, mi smo ipak uspeli da napravimo Međunarodnu muzičku tribinu 1992. godine koja i dan danas traje i da na taj način, u stvari, sačuvamo tu promociju i kreaciju naših kompozitora i to zahvaljući odličnoj ekipi koja se našla u tom trenutku, kompozitorima kao što su Srđan Hofman, Milan Mihajlović, Zoran Erić, Ivana Stefanović obavezno i, naravno, nekoliko nas muzikologa. To je u svari, bio jedan period koji je za nas bio mukotrpan, jer je sve počinjalo iz početka. Ista stvar je i sa jugoslovenskim muzičkim časopisom "Novi zvuk", koji je tridesetih godina pokrenula Stana Đurić Klajn, kao časopis "Zvuk". Pred objavljivanje časopis se našao u Zagrebu, kada su našim kolegama u Zagrebu zabranili da objave časopis, koji je već bio sklopljen. Oni su nam tu vest o zabrani javili, a Srđan Hofman koji je bio predstavnik Upravnog odbora Sokoja, putovao je u Segedin da nađe štampariju, a Ivo Josipović, budući predsednik Republike Hrvatske, kao kompozitor iz Hrvatske, doneo je kompletne štamparske šifove, kako se to govorilo, gotov otisak časopisa i mi smo objavili taj broj u Beogradu. I do dan danas, evo, 65 brojeva “Novog zvuka” imamo.
Poučena raznim primerima iz života hoću da kažem, ne treba uvek gledati sve strašno negativno.
Ana Kotevska ~ Jugoslovenka
Ova lična priča iz naslova dobila je na kraju svoje tumačenje.
Ana: Rođena sam 1947. u Strumici, Republika Makedonija, FNRJ. Od 1948. živim u Beogradu. Moji roditelji i njihove sestre i braća su se borili za Jugoslaviju i do kraja života se izjašnjavali kao Jugosloveni. Živeli su širom Yu, a njihovi potomci danas žive po celom svetu. Svi članovi moje uže porodice se i danas izjašnjavaju kao Jugosloveni. Meni je i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bila tesna. A mislim da osećaj pripadnosti jednom kulturnom prostoru ne mora biti u direktnoj vezi sa državljanstvom. Ja sam Jugoslovenka.
Povezani linkovi:
Štrajk novinara Radio Beograda II, 1992. godine i Protesti novinara 2025. Sličnosti i razlike.
http://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/DjordjeMalavrazic.html
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
