Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Andrija Radenić i Nikola Pašić, unuk Nikole Pašića.
Fotografiju je snimio Dragoslav Simić 2001. godine u radnoj sobi Andrije
Radenića u vreme kada je Nikola Pašić došao iz Kanade u kojoj je živeo
prvi put u Srbiju posle 1944. godine. Želeo je da upozna razne ljude,
a između ostalih i tada najstarijeg živog istoričara Andriju Radenića.
Andrija Radenić rođen je 1913. godine, a umro je u Beogradu u svojoj 97. godini. Bio je to jedan od onih istoričara kojima je strast za proučavanjem prošlosti i veliko znanje omogućilo da u istorijskoj nauci ostave veliki trag. Naslov “Od Načertanija 1844. godine do stvaranja Jugoslavije 1914–1918.”, samo je jedan od približno dvedeset obimnih knjiga koja su ostala iza ovog naučnika. Tonski zapis od 4 minuta gde govori Andrija Radenić može se čuti na ovoj stranici. Snimak je načinio Dragoslav Simić 2003. godine, a taj tonski zapis pronađen je sredinom 2016. godine.
Slušaj: (mp3)
/Beleška o Andriji Radeniću - u pripremi/
Autori: Dragoslav Simić i Milan Petrović
Izdanje: 2009. godina
str. 90 orginalnog izdanja
Zamolio sam istoričara dr Andriju Radenića, čije se ime pominje na početku ove priče, vezano za otkriće Dnevnika Benjamina Kalaja, da mi da svoje lično svedočenje vezano za pedesete godine XX veka. U to vreme je Radenić zaposlen u Akademiji nauka u Beogradu.
Kada sam mu se obratio maja 2008, imao je devedeset pet godina, nekoliko dana kasnije dao mi je svoja sećanja u rukopisu.
Bio sam sekretar partijske organizacije u SANU u vreme vladavine Komunističke partije Jugoslavije. U toku je bila hajka na Informbirovce, članove partije, koji su se javno ili tajno, stvarno ili navodno, saglasili sa optužbama Informativnog biroa Komunističke partije Rusije, prema Staljinovim direktivama protiv Titovog režima u Jugoslaviji.
Podrazumevalo se da sam se i ja, kada je trebalo da se to učini, bio izjasnio protiv Informbirovskih insinuacija, kao i pobornik Titovih argumenata protiv staljinizma.
Ipak u forumima Udbe u međuvremenu je zapisano tri puta, u manjim ili većim razmacima, prema kazivanjima uhapšenih i tučenih Informbirovaca, da sam i ja među onima koji se smatraju Informbirovcima.
Pri redovnim, u kraćim i dužim razmacima vođenim informativnim razgovorima, članovi Udbe i vodeći članovi partijske organizacije u SANU o držanju pojedinaca u vezi sa Informbiroom, posebno Andrije Radenića, imajući u vidu kazivanja zatvorenih informbirovaca, jedno vreme je ponavljano nešto što se uobičajilo, da je Radenić neizostavno protivnik informbirovskih napada.
Samo, ja sam počeo da bivam manje aktivan kao sekretar partijske organizacije, pošto sam radio na pripremi doktorata. Sledila je moja ostavka na položaj sekretara partijske organizacije i izbor novog sekretara. Tražio sam i dobio rešenje za istraživački rad na doktoratu u Arhivu u Vršcu.
Na putu za Vršac, kad je voz stao na stanici Boka, sela gde sam rođen, pokušao sam da siđem, ali mi je rečeno da moram imati propusnicu zbog blizine granice prema Rumuniji. Zato sam po dolasku u Vršac telefonski zatražio od čelnika Istorijskog instituta SANU da mi nabave propusnicu za rodno selo. Sutradan, dobio sam odgovor da se odmah vratim u Beograd, u Institut, na zahtev predsednika SANU Aleksandra Belića. Prekinuo sam tek započeti rad u vršačkom Arhivu i vratio se u Beograd.
Kod kuće sam našao nalog da se smesta javim dežurnom u Udbi. Kada sam se pojavio dočekao me je načelnik urlajući: „ Otkrili smo te! Hteo si da bežiš u informbirovsku Rumuniju!“
Zatvorili su me u jednu sobu da pišem priznanje o svojim političkim opredeljenjima na liniji Informbiroa. Ujutru, pročitavši napisano, uz psovke da sam lažljivac i da bi tre balo da me upute na Goli otok, islednik mi je saopštio da po nalogu nekih naredbodavaca, mora da me uputi kući. Biću pod stalnim nadzorom. Veruje da će se u celosti dokazati moja krivica. A u Istorijskom institutu će me izbaciti iz partijske organizacije i doneti odluku o mom prestanku rada u Institutu. Odista, čim sam se sutradan javio na posao, dočekala me je povika kolega, posebno članova partije. Ponavljalo se u horu: „Udba je morala da otkrije i potvrdi tvoje pokvarenjaštvo. Dobićeš rešenje o prestanku rada u Institutu.“
Dve godine sam uspevao da mi ne uruče otkaz. Svakog prvog u mesecu bio sam na bolovanju. Po tadašnjim propisima, ko je bio prvog dana u mesecu na bolovanju, nije mu se mogla uručiti odluka o prestank u radnog odnosa. Tako sam bolovanjima uspeo da dočekam dolazak sekretara KP SSSR Hruščova u Beograd 1955, što je značilo normalizaciju odnosa SSSR i Jugoslavije. Tim dolaskom objašnjavam prestanak gonjenja optuženih za informbirovsko opredeljenje. Po izuzetnom rešenju predsednika SANU, pored istovetnog rešenja direktora Istorijskog instituta, prema ta dašnjim uzusima, vratio sam se na rad u Institut. Zahvaljujući zakonskoj odredbi da je samo prvog u mesecu na radnom mestu uručivano rešenje o otpuštanju iz službe, što sam ja osujetio navodnim bolovanjem, ostao sam u Istorijskom institutu. Bio je to redak primer uspešne snalažljivosti.
Postavljeno: avgust 2016.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
