Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Za istoriju slučaja “Lustig i ja”, treba navesti ovaj detalj.
Godina je 1980. Kraj marta. U punom sjaju u Beogradu se održava Festival jugoslovenskog dokumentarnog filma. Novinari, filmadžije, posetioci, gužva u Domu sindikata gde se festival održava. Pored mnogih drugih tu je i reditelj kultnih filmova “Kozara” i “Bitka na Neretvi”, Veljko Bulajić. Njega sam poznavao od ranije. Sa njim u društvu bio je čovek srednjeg rasta, bujne crvene kose, u odelu bež boje sa bordo maramom oko vrata. Sreli smo se, a Veljko, onako neposredan, praćen svitom radoznalaca, kada me je ugledao, uzviknuo je: “Evo ga mali Lustig”. Razlog: i ja sam imao boju kose kao njegov pratilac Lustig pa je taj detalj u onoj festivalskoj euforiji valjda naveo Veljka da me uporedi sa svojim producentom. Ja, početnik u poslu novinara, zahvaljujući ovom slučajnom susretu, upoznao sam Lustiga. Nisam mogao ni da predpostavim tada da ću sa Brankom Lustigom u Zagrebu, oktobra 2011. voditi razgovor. Branko odavno nije bio producent Bulajićevih filmova već dobitnik dva Oskara za produkciju dva čuvena američka filma “Šindlerova lista” i “Gladijator”.
Da navedem i ovaj detalj. Kada smo započeli razgovor u sobi na petom spratu hotela Dubrovnik u kome sam odseo, Lustig je iznenađeno konstatovao da je to ista soba u kojoj je bio smešten kao đak, neposredno posle rata 1945. jer je hotel bio u to vreme gimnazijski internat.
Fotografije Branka Lustiga koje gledate snimio sam na Ilici u Zagrebu.
Kako sam došao do informacije o Lustigu danas?
U subotu, 9. jula 2011. u Kulturnom dodatku Politike, pročitao sam razgovor Gordane Popović sa producentom Brankom Lustigom pod naslovom “Moj život”, i podnaslovom Oskar i nije tako velika stvar.
Zahvaljujući ovom tekstu, došao sam do prve infromacije o Branku Lustigu posle našeg slučajnog poznanstva osamdesetih godina Dvadesetog veka.
Zaista impresivna biografija, film o čoveku koji je pravio filmove. Posetioci ove strane sajta moći će izvorno da čuju kako je izgledao nesvakidašnji život ovog neobičnog čoveka.
Branko Lustig: „Sve ovo što danas čitamo i gledamo o Aušvicu napisali su ljudi koji su to, neću da kažem izmislili, nego dopisali. A ja sam bio tamo, i danas imam broj na ruci. Sećam se rudnika u kome sam radio, sećam se da su nas tukli, sećam se ljudi koje su vešali, sećam se zime, gladi...
Kad pišu o meni, uvek kažu da sam dobio dva Oskara. To fino zvuči za biografiju, ali Oskar i nije tako velika stvar. On je divna stvar one večeri kada ga dobijete, a već ujutru je ništa. Na kraju se svede na to da uvek govorite kućnoj pomoćnici: „Nemoj da ga trljaš tako jako.“ Eto, samo to ostane od Oskara! A, zapravo, najviše vam ostane u sećanju momenat dok ga čekate i kad vam supruga skoči dva metra uvis kad čuje da ste vi dobitnik. Po tome ga bar ja pamtim.“
Postavljeno: decembar 2011.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Čovek sa tamnim naočarima koji je prebacio ruku
preko ramena glumca Pavla Vuisića, je Branko Lustig na snimanju filma
“Boško Buha”, oko 1970. godine.
Iz dokumentacije Mirjane Vuisić. Ona sedi krajnje desno.
“Ja sam Branko Lustig, broj A3317 ...” , oznaka iz logora Aušvic
Od nacističkog logora u Drugom svetskom ratu Aušvic, do filmske nagrade Oskar za produkciju filma „Šindlerova lista” reditelja Stivena Spilberga i „Gladijator”
„Dugačak je put od logora Aušvica do OSKARA. Ja sam bio u logoru i imao sam sreću da preživim i kasnije da pomognem reditelju Stivenu Spilbergu kao producent da napravi film „Šindlerova lista” u kome smo rekli kako su umirali Jevreji u Aušvicu.”
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
