Početna  |  Kontakt Simić

english YouTube facebook

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:

Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.

Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:

„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“

Čeda Petrović

Ložač u logoru Aušvic

Snimljen 1984. godine, vreme dešavanja, 1943. i 1944. godina:

„...Prebacili su nas sa juga Srbije u jedan logor u Francuskoj. Tu smo ostali godinu dana, a odatle su nas transportovali u Aušvic. Tamo sam bio određen na rad u krematorijum. Sortiranje kose vršeno je po sobama: kratka kosa, dugačka, crna, plava, sve smo to skidali sa leševa, ljude različitih nacionalnosti. Nas po četiri, pet, ne možemo da podignemo onaj leš da ga nabacimo u peć. Tu ima, kao neka gvozena nosila, i onda se ona ubace na otvor i kako ulaze unutra tu se peć automatski pali i ona tela gore. Sve tako dok i poslednju furunu nenapunimo. Onda je ona prva peć već gotova, izgorela. Otvaramo vrata mašicama. Uzimamo dugačku gvozdenu šipku i kopamo po onim kostima da se sve rasture. Jer one dođu kao kreč, nedogore ponekad, sasvim. One koske od mladih tela teže idu pa može plamen da se ugasi. Ispod peći su vagoneti gde se seju kosti. U tim kostima se nalazilo zlato, srebro, čivije, šunugle, razni klinovi. Zlato je najčešće bilo u zubima. Ja sam to trijerisao. Tako, dok mi po onom pepelu ceo dan radimo, sakupi se pola kante zlata ili drugih otpadaka... Bacati živu decu u vatru, to je kao da se srce otkida, kao da će srce da ti prepukne... Puste čoveka golog, a onda ga juri pas. Dresiran je. Stigao ga, a onda mu odgrize ud.... Za mene je to trajalo tri meseca. A onda, jednog jutra, više nas ne bude psi. Mnogo sirena i neki drugi zvuci. Ne verujemo da smo slobodni. Bežimo natrag u baraku. Ja sam bio u poslednjoj ekipi koju je trebalo takođe da spale jer se navršilo tri nedelje rada u krematorijumu, a onda posle tri nedelje i njih sve spale. Ali nas je spaslo oslobođenje, došli Rusi.“

Komentar urednika sajta

Ova emisija pod nazivom „Ložač iz Aušvica“ u produkciji Dokumentarnog programa Drugog programa Radio Beograda, bila je emitovana na raznim jugoslovenskim radio stanicama, nekoliko godina pre izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, devedesetih godina prošlog veka, kada su proterivanja naroda i slične scene o kojima je pričao Petrović, bili naša svakodnevnica. Stvarnost i istorija, uverava da dokumentarni program radija nije baš tako uticajan, i da pouke nema ili da baš oni koji su trebali da ga čuju, tada nisu bili pored ovog radio aparata. U stvari, možda jesu, ali su sluašali neki „drugi radio“ sa drugačijom porukom.

Govori Čeda Petrović

Slušaj:     (mp3)

Vidi "Knjige koje govore"

Postavljeno: jul 2013.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Reportaža iz Reportera

Reportaža Reportaža Reportaža Reportaža Reportaža

(klikni na slike za uvećanje)

SVEDOČANSTVA

Ložač iz Aušvica

Ovo je priča penzionisanog milicionera Čede Petrovića koji je deo svoje mladosti proveo u krematorijumu zloglasnog nacističkog logora.

Rođen sam na Kosovu, selo Livade. Moja majka i moj otac imali su desetoro dece . Ja sam kao mali, najstariji, čuvao tuđu stoku. Nisam imao ni kaiš - pantalone da vežem. I zimi i leti bili smo bosi. Parče hleba za ceo dan. Tako je to bilo do moje osamnaeste godine, do 1941. Tad sam prišao Partiji.

Bio sam partizanski kurir. Odnosio sam poštu, a zatatak mi je bio da budem kao crkvenjak u seoskoj crkvi, da me ne uhvate. Znao sam napamet sve molitve i ceo crkveni obred.

Jednoga dana došlo je do provale i balisti su nas predali Nemcima. Bila su blokirana sva srpska sela, pa su pored mene uhapšeni bili i mnogi moji zemljaci. Oterali su nas u školu u Livade, sve osumnjičene. Odatle, terali su nas u vojni odsek u Prištinu putem kao ovce. Roditelji su išli kroz njive, sa strane. Žene su kukale, a vojnici su ih kundačili.

Bili smo tu malo. Sve što smo imali, i najmanje bezvredne stvarčice, su nam oduzeli. Bila je to 1943. godina. Tog leta utovarili su nas jedne večeri u stočne vagone i prebacili kroz Italiju do nekog logora u Francuskoj. Tu sam radio skoro godinu dana, a kad su saveznici izvršili invaziju Normandije, Nemci su ceo logor hitno evakuisali. CEO TEKST - PDF

Postavljeno: februar 2016.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana