Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
David Albahari, pisac i prevodilac, jedan od najistaknutijih srpskih književnika. Peć 1948 ~ Beograd 2023. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. godine, a prvi roman, Sudija Dimitrijević, 1978. godine. Autor je dvadeset zbirki kratkih priča, petnaest romana i četiri knjige eseja.
David Albahari na beogradskom Sajmu knjiga 1998. godine. Foto D. Simić/
Davida poznajem još iz osamdesetih, iz vremena kada je objavio roman „Sudija Dimitrijević“. Ako ste hteli da vidite poslednju modu „farmerke i patike“, trebalo je da sretnete Davida. Uvek vitak, iz „generacije roka i igranki“, nikad nije pušio i pio. Sa prijateljem Rašom Livadom pokrenuo je u Zemunu odličan književni časopis „Pismo“ koji i danas izlazi. Raša je bio nerazdvojan prijatelj sa mojim kolegom Dragoljubom Bokonjićem, takođe iz Zemuna, koga ovde pominjem jer sumnjam da će ga se kao novinara Radio Beograda još neko setiti. I Bokonjić i Livada družili su se na dunavskim splavovima i zajednički su obilazili kafanice na obali velike reke u kojima ih je uvek čekalo društvance za šankom.
David je bio jedan od recenzenata knjige „Žene u selu“ Lujze Rajner. Prvo izdanje ove knjige na engleskom jeziku objavljeno je u Londonu 1956, a knjigu sam našao u biblioteci kod prevodioca Boška Milosavljevića. Njega sam upoznao preko mojih emisija koje je on redovno slušao na radiju i pisao mi o njima. Boško je bio avanturista i nekoliko puta je bežao iz nemačkog zarobljeništva dok najzad nije uspeo da stigne do Londona. Imao je život za film. David me je podržao da ujedinim napore više ljudi i ovu neobičnu priču Engleskinje koja je deo Drugog svetskog rata provela u selu Rušanj kod Beograda, objavimo na srpskom. Knjiga je štampana u Beogradu 1986. Ilustracija koju vidite je prikaz te knjige kao audio izdanje, a ovo je link koji vodi do te knjige.
Pretratragom po sajtu o Davidu došao sam i do ove adrese. Tu se pominje roman „Mamac“ bitan deo za ovu stranu sajta o Albahariju. Roman „Mamac“ dobio je priznanje za najčitaniju knjigu u 1997. godini koje dodeljuje Narodna biblioteka Srbije.
Skinuto sa sajta: „David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermeticnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nesto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegova izraza stvara prilično jak otpor. Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika.“ Albaharijeva dela osvojila su mnoge književne nagrade, među kojima su svakako najznačajnije visoko prestižne nagrade časopisa NIN za roman godine i nagrada Balkanika za najbolji roman na Balkanu 1996. godine, dodeljene Mamcu. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački i mađarski jezik.“
U ovom listu prema datumu koji vidite, objavljena je vest da je Albahari dobio nagradu Balkanika za roman „Mamac“. Naša Borba odavno ne izlazi, ali nije loše da se podsetimo kako je izgledalo zaglavlje ovog lista.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Albahari je za roman „Mamac“ dobio NINOVU nagradu 1996. godine. Dok sam pisao ovaj deo teksta za sajt, javio mi se telefonom Slobodan Bibić arhitekta i pozorišni fotograf. Rekao je da je sa Davidovom sestrom Delisijom /Ljiljanom/ školski drug, a da se sa Davidom zna kao Zemunac. Napravio je pre nekolko godina u zemunskoj Sinagogi na promociji Davidovih knjiga video zapis. Prilaže ga sajtu, pa se i to može videti na stranici „Promocije“. Vidi
Među prisutnima na dodeli nagrade u Narodnoj biblioteci kada je „Mamac“ proglašen za najčitaniji roman u 1997. godini, bio sam i ja. Sala je ispunjena do poslednjeg mesta. Govorili su Ljiljana Đurđić književnica koja je tada još radila u Narodnoj biblioteci na poslovima komunkacije sa javnošću i profesor Mihajlo Pantić. Kada sam danas posle toliko godina preslušao ove tonske zapise načinjene kasetofonom, zapazio sam da na snimcima ne postoje uvodni govori Đurđićke i Pantića. Pitanja posetilaca su toliko loše snimljena da ih zaista ovde ne treba prikazati. Međutim odgovori Albaharija su snimljeni dobro, pa sam se opredelio da pitanja prenesem u pisanom obliku. David Albahari je odgovarao u svom prepoznatljivom stilu, a to šta je on tada rekao, posetioci sajta mogu čuti.
David prvo odgovara na pitanje Mihajla Pantića i odgovorom replicira pitanja. Ti odgovori pisca skupa, dragoceni su za njegovu usmenu istoriju.
Slušaj: (mp3)
Sada jedna simpatična opaska na komentar Ljiljane Đurđić
Slušaj: (mp3)
Opet Davidov odgovor na pitanje voditelja
Slušaj: (mp3)
Pitanja posetilaca iz dvorane spajam u jedan okvir pitanja: „Kako se oseća pisac kada se institucionalizuje odnosno kada izađe u javnost?... Kako se oseća čovek koji dobija poklone, šeta se po televizijskim ekranima itd. Uopšte kako se tome odupreti?... U zbirci „Pelerina“ ima jedna rečenica: „najlepša priča je opisna priča... Da li je to aforizam koji je imao nameru da bude samo poetičkog tipa, /nerazgovatno/...... uopšte kakav je status te rečenice? .... U tom smislu da li je bila namera da li poetička ili namera da se njome saopšti neko drugo iskustvo?“
Slušaj: (mp3)
Dok se sve ovo dešava u Narodnoj biblioteci, Albahari već živi u Kanadi u koju se odselio 1995. godine. Zato je opravdano pitanje iz publike bilo čiji je on ustvari pisac.
Slušaj: (mp3)
Na kraju svog izlaganja Albahari je prokomentarisao ceo događaj.
Slušaj: (mp3)
Tako je protekla ova svečanost u biblioteci te 1997. godine. U međuvremenu u profesionalnom životu ovog pisca dogodile su se nove knjige. Prošle 2010. godine u Beogradu je objavljen Albaharijev novi roman „Ćerka“ koji je kao i njegovi predhodni romani naišao na uspeh kod čitalaca.
David je znao da ja pripremam njegovu stranu na sajtu. Javio mi se mailom iz Kanade, i potražio telefonom, ali u vreme njegovog boravka kada je predvideo da se vidimo, ja nisam bio u Beogradu. Na promociji „Ćerke“ u Kulturnom centru „Grad“, javio sam mu se. I ovde gužva. Predpostavljam da nije stigao da me potraži po drugi put.
Dr Milan Šaranović, čiji je otac lekar u Ćupriji imao pre Drugog svetskog rata jedini rendgen aparat u tom delu Srbije, pričao mi je da se u ovom pomoravskom gradu kao dečak igrao sa Davidom. Davidov otac je bio kolega starog rendgenologa i radio je u Ćupriji. Ovaj biografski detalj za Šaranovića više znači nego za Albaharija, pretpostavljam.
Dodatak:
Roman „Mamac“ počinje ovako: „Odakle da počnem, kaže majka. Istog trenutka pružam ruku i pritiskam dugme na magnetofonu. Magnetofon je star. Danima sam obilazio prodavnice i raspitivao se gde mogu da nabavim takav aparat, marka nije bila važna... Pružam ruku prema komandnim dugmadima na magnetofonu... Kolutovi počinju polako da se okreću... Magnetofon smo kupili po izuzetno povoljnoj ceni od bračnog para,.. koji su hteli da se oduže ocu... On je prvi snimio svoj glas odrecitovavši jednu pesmu Vojislava Ilića... tražio je da ima svoju traku na koju je nameravao da snimi razne stručne članke....“
U stvari David Albahari, pored mnogo drugih značenja, u ovom romanu, opisao je smisao sačuvanih tonskih zapisa. Da li je pisac sve ovo izmislio, nije ni važno, ali je sigurno da mi je i ovog puta pomogao da nađem opravdanje za svoj posao.
Pročitajte „Mamac“.
postavljeno: mart 2011.
David Albahari
20. oktobar 2011.
Dragane,
Dok se setim da ti se javim - dođe novi Sajam knjiga. Dopada mi se tvoj sajt i hvala ti što si me uvrstio. Nemam nikakve primedbe. Jedino što možes da uradiš je da negde uz moje ime daš i adresu mog vebsajta -
www.davidalbahari.com. Možda ce biti zainteresovanih koji ce hteti da doznaju nesto više o meni.
Pozdrav,
David
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
