Početna  |  Kontakt Simić

english YouTube facebook

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:

Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.

Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:

„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“

Dubrovački Srbi katolici

Grb Grada Dubrovnika i Dubrovačke Republike
Grb Grada Dubrovnika i Dubrovačke Republike

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića

Na osnovu ovog pisma u prilogu otputovao sam u Dubrovnik i Herceg Novi i snimio emisiju Srbi katolici, 1986. godine. Emisija je iste godine na konkursu Radio Beograda za „godišnja ostvarenja“ dobila godišnju nagradu za dokumentarnu reportažu.

Učestvovali su: Ana Matković Rajačić potpisnica pisma i filolog dr Nikola Tolja tada predsednik opštine Dubrovnik koji je te godine odbranio disertaciju na temu Srbi katolici.

Iz Politike: „Među nama“,
Ko su bili Srbi ~ katolici

U Politici sam 6. marta 1986. pročitala vrlo zanimljiv osvrt povodom odbrane doktorske disertacije filologa Nikole Tolje ~ „Književno znaćenje časopisa Srđ“.

Rođena sam u Dubrovniku 1898. godine. Kao devojčica doživljavala sam previranja i borbu za oslobođenje od Austro~Ugarske Monarhije. Više puta sam pominjala to doba, ali su moja kazivanja primana sa skepsom: kakvi Srbi katolici? Ali, kada je filolog Tolja u svojoj doktorskoj disertaciji osvetlio i fenomen Srba~katolika, vratila sam se u sećanjima u prošlost.

Pohađala sam srpsku osnovnu školu. Postojala je ovakva škola i za muškarce i pevačko društvo „Sloga“, u centru grada, u zgradi zadužbine Boža Boškovića. U školi smo učili ćirilicu i latinicu. Posle nastave družili smo se i igrali sa decom raznih vera i nacionalnosti.

Praznik svetog Vlaha bio je opšti. Od jutra do kasne večeri održavale su se priredbe, šetalo se Stradunom, a proslava se završavala obaveznom tombolom kod Sponze. U večernje sate za šetače su svirale tri muzike: hrvatska, srpska i pravaška. Iz reke šetača tiho su se odvajale grupice radnika i zanatlija i kod ugla prve zgrade. U blizini Orlandovog stuba, začulo bi se „Hej Sloveni“...

Dubrovačka inteligencija katoličke vere, deklarisala se kao Srbi katolici. Na svetosavskoj zabavi, pošto bi se završio program sastavljen od deklamacija, horskih pesama i „živih“ slika, ples bi otvorio markiz Luko Bone ~ Srbin katolik Brankovim kolom i dečacima i devojčicama obučenim u narodne nošnje.

U Dubrovniku je postojalo i gimnastičko društvo „Dušan Silni“, čiji su članovi imali specijalne uniforme za proslave. Gimnastičke priredbe su održavane u prostorijama „Sloge“ i u pozorištu. Na pozivnicama za priredbu bili su odštampani stihovi u zlatotisku: „Što je dragi kamen zlatu, to nek bude Srb Hrvatu.“ Članovi pevačkog i gimnastičarskog društva su bili amateri raznih vera i nacionalnosti. U prostorijama „Sloge“ prikazan je i pozorišni komad „Jazavac pred sudom“.

Moj stariji brat imao je divne drugove. To su bila braća Barberović. Stijepo Daleore, Rafo Laptalo, Vlaho Paljetak, Popo Tolentino, Baldo Ljutić. Sastajali su se i čitali časopis „Srdj“.

Na Sveslovenskom sletu u Trebinju (mislim 1910. godine), bili su zastupljeni svi narodi iz Austro~Ugarske Monarhije, a na čelu duge povorke bili smo mi Dubrovčani.

Upravnik pošte ............ Srbin katolik imao je tri sina: Mirka, Dušana i Branka, od kojih je najstariji poginuo u balkanskom ratu kao dobrovoljac. Po završetku rata Stradunom je marširala povorka uz muziku, a na čelu povorke je bila srpska zastava koju je nosio profesor veština Mario Statinger, uzvikujuči pozdrave i zahvalnost pobednicima.

Koliko je Austro~Ugarska uvažavala zahtev Dubrovčana rodoljuba, pokazuje i završetak šaljive pesmice uz ples „denći“: „Dokle se iz Beča vrati, počekaće svak, jer s' u Beču za nas miču k'o u moru rak:“

Ovo su moja sećanja do atentata u Sarajevu 1914. godine. Onda su nastala teška vremena, drugačiji odnosi.

Ana Matković
rođena Rajačić, učiteljica u penziji, Herceg Novi

Emisija nagrađena godišnjom nagradom Radio Beograda „Srbi katolici“ Dragoslava Simića, snimljena 1986. godine.

Slušaj:     (mp3)

Postavljeno: mart 2016.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Dubrovnik 1986.
Dubrovnik 1986.

Dubrovnik 1986.

Ove fotografije snimio sam u Dubrovniku tokom jednog karnevala na Stradunu. Ženski lik sa slike nema nikakve veze sa temom emisije Srbi katolici. Slike su postavljene samo kao ilustracija da se sve dešava u Dubrovniku.

Glasovi iz emisije:

~ Ana Matković stara učiteljica rođena u Dubrovniku 1898. U vreme snimanja živela je u Herceg Novom. U njenoj kući video sam dosta fotografija iz njenog detinjstva snimljenih u Dubrovniku iz vremena karnevala, nastalih pre početka Prvog svetskog rata. Međutim, mislim da do danas te fotografije iz njenog albuma nisu sačuvane. Da ih imam bile bi postavljene na ovoj stranici kao ilustracije. Ana Matković je bila vrlo simpatična stara gospođa sa kristalno jasnim sećanjima na te dane u Dubrovniku međusobnog druženja i karnevala. Između ostalog u emisiji je rekla i ovo: „Kad odem u Dubrovnik, ja se podmladim...“

~ Dr Nikola Tolja, u vreme snimanja bio je sekretar OKSK Dubrovnik, doktorirao je na temi „Srbi ~ katolici“.

~ Antun Kolendić, Dubrovčanin, bavio se i publicistikom. Političkim komentarima obraćao se čitaocima listova sa prostora bivše Jugoslavije. Zahvaljujući njegovom istraživanju i priređivanju za scenu ljubitelji pozorišta bili su u prilici da vide i dve dubrovačke renesansne komedije: "Buzdovan" i "Lukrecija - ili ti Ždero". Za rad na ovoj drugoj predstavi dobio je 1994. godine Sterijinu nagradu.

~ Tekstove su čitali:
Ljubomir Vujisić i Goran Cvetković

Matija Ban
Matija Ban (Iz Vikipedije) jedan od najpoznatijih predstavnika dubrovačkih Srba katoličke vere.

Matija Ban (Petrovo Selo kod Dubrovnika, 16. decembar 1818. - Beograd, 1/14. mart 1903.) je bio profesor Liceja, političar i diplomata. Deo Beograda po njemu je dobio naziv Banovo Brdo.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana