Ovu stranicu o našoj velikoj glumici Kseniji Jovanović osmislio je i snimke razgovora načinio Dragoslav Simić urednik sajta. Korišćene fotografije su iz porodičnog arhiva Ksenije Jovanović.
(Tekst skinut sa trake u dokumentarnoj emisiji „Govori da bih te video“ Dragoslava Simića, novinara Drugog programa Radio Beograda, koji je izgovorila Ksenija Jovanović, februara 2011. Fotografije kojima je ilustrovan ovaj tekst su iz privatnih i autorskih kolekcija dobijene od Ksenije Jovanović za potrebe sajta.)
Počela bih priču o nekim mojim intimnim trenucima kojima nije bilo mesto ni u novinama ni u mojoj monografiji, ali koja može biti zanimljiva za slušaoce koji prate ovu emisiju, čiji mi se naslov veoma dopada. On pretpostavlja da se kroz govor, koji je inače uzasno zanemaren i u pozorištu i na televiziji, može, slušajući nekog, o njemu mnogo saznati i zaključiti. To je za mene prvo iskustvo ove vrste i drago mi je što imam priliku da nešto o sebi kažem da bi me slušaoci „videli“.
Razmišljajući na temu paradoksa u mom životu pada mi na pamet da sam u stvari iz paradoksa i rođena. Evo male predistorije.
Mamin otac, moj deduška, Dr general Milo Iličković, bio je upravnik Vojne bolnice u Skoplju. A moj tata, Branko Jovanović, je bio lep, mladi prvak skopskog pozorišta. Tata je bio muzikalan i igrao veliki repertoar, naročito operetskih ljubavnika; bio je zvezda. Deduška je imao stalnu ložu u Narodnom pozorištu u Skoplju i dovodio je svoju decu na premijere. U to vreme moja mama, Irena, je bila u gimnaziji i zaljubila se u mog tatu. Ta je ljubav bila toliko jaka da su se mama i tata tajno venčali, na opšti užas građanskog društva. Ćerka jednog uglednog, tada pukovnika, lekara, koji pripada „džet-setu“ Skoplja onoga vremena, beži iz kuće i udaje se za mladog prvaka pozorišta. To je bio takav društveni skandal, da moji babuška i deduška za mog tatu nisu hteli ni da čuju. Mama i tata su se krišom venčali u Skoplju. Kum im je bio gospodin Radivoje Karadžić, ondašnji upravnik skopskog pozorista. Posle venčanja, tata je odveo mamu u mesto svog rođenja, Kruševac. Kada je mama videla da je došla iz vile sa vrtom, posilnima, poslugom i klavirom u tešku sirotinju, doživela je šok. Ruskinja po majci Klavdiji, crnogorka po ocu, tvrdoglava i ponosna, izbora nije imala. Bilo je stid da se vrati roditeljima i ostala je u braku sa ocem da dele zajedničku sudbinu. Posle Skoplja, tata je dobio angažman u sarajevskom pozorištu. Kad sam se ja rodila, mamini roditelji su, u znak pomirenja i prihvatanja mog oca za zeta, priredili veliko slavlje u Skoplju povodom mog krštenja. Tako sam se ja rodila iz paradoksalnog spoja skopskog „džet-seta“ i kruševačke sirotinje. – Ostala sam u Skoplju, kod maminih roditelja, jer zbog poluputujućeg karaktera sarajevskog pozorišta, roditelji me nisu mogli povesti sa sobom. Živela sam kao princeza. Samo tada i ponekad na pozornici. Moj deda je vodio poreklo iz plemena Iličkovića, koji su u Crnoj gori bili poznati kao vidari. Kralj Nikola im je dao pravo da se slobodno bave svojim umećem, a moj deda je prvi iz tog plemena koji je stekao doktorsku diplomu u Moskvi, zahvaljujući stipendiji Kralja Nikole. Tamo se oženio, rodilo se četvoro dece i vratio se u Crnu goru. Radio je kao lekar u Peći, Đakovici i na Cetinju, a prvo značajno mesto mu je bilo postavljenje za upravnika Vojne bolnice u Skoplju. Tata je iz Skoplja prešao u sarajevsko pozorište i mama ga je pratila na svakom koraku, iz ljubomore. U to vreme, upravnik je bio Branislav Nušić. On je rekao mami: „Znate šta? - Kad ste već tako stalno u pozorištu, a lepi ste i obrazovani, hajde da pokušamo da budete glumica.“ I tako je mama počela: od statiranja do manjih pa do sve većih uloga, da bi postepeno stala uz rame tati. Posle dve godine, oboje su dobili, na njihovu veliku sreću, ponudu da pređu u novosadsko pozoriste Dunavske banovine. Ja sam završila prvi i drugi razred osnovne škole u Sarajevu, a dalje školovanje sam nastavila u Novom Sadu. Ja sam u stvari, tek u Sarajevu, upoznala svog mlađeg brata i svoje roditelje. Njihova sreća zbog prelaza u Novi Sad bila je utoliko veća, što su i mamini roditelji bili u Novom Sadu, jer je u međuvremenu, deduška dobio premeštaj na mesto upravnika Vojne bolnice u Petrovaradinu. Tako su moji roditelji imali rešenje za decu, jer je i Novosadsko pozorište moralo da povremeno gostuje i na duže vreme u Somboru, Subotici, ili Petrogradu.
Irena i Branko Jovanović, majka i otac Ksenije Jovanović
Četiri godine u novosadskom pozorištu bile su najsrećniji period za karijere mojih roditelja. Igrali su velike pa i naslovne uloge. Sećam se da je tata igrao „Merkadea“ Balzaka, mama u Goldonijevom „Sluga dva gospodara“ prerušena u muškarca, „Na trećem spratu“, „Kad je sreda petak je“, „Voda sa planine“, „Glembajevi“, „Tartif“, „Seoski lola“ u kome je mama igrala Lenku. Roditelji su me držali daleko od pozorišta. Smela sam da dolazim samo na dečje predstave. Sećam se da sam bila ljubomorna kad u „Seoskom loli“ partner Decermić poljubi moju mamu i da sam vrlo ozbiljno doživljavala dramske trenutke predstave. Novosadsko pozorište bilo je jedno značajno pozorište, dobro organizovano, sa jakim, disciplinovanim ansamblom i dobrim rediteljima, na visokom profesionalnom nivou. Bilo je novca za sve. Za modernu frizuru mama je odlazila kod privatnog frizera u Dunavskoj ulici, srebrna lisica bi se pozajmljivala od krznara... Mislim da sam se u Novom Sadu i inficirala pozorištem, neznajući.
1939. godine, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Milan Predić, angažovao je samo moju mamu, Irenu Jovanović, a nas je bilo petoro. Mama, tata, moj brat, ja i naša verna domaćica Katica. Ja sam najveći deo svoga detinjstva provela uz kućne pomoćnice. To su bile moje alternativne majke. U Beogradu je bilo teško opstati samo sa maminom platom. Moj otac, Branko Jovanović je pokušavao da raznim honorarnim poslovima dopuni kućni budžet. Na primer, u Radio Beogradu postojala je emisija „Reči nacije“ i tata je čitao te rodoljubive stihove, a igrao je i u privatnim glumačkim trupama. Prva mamina uloga u Beogradu bila je slepa Berta u „Cvrčku na ognjištu“, Dikensa. Publika tog vremena pa i danas govori da lepša žena nije stala na scenu Narodnog pozorišta. Za vreme okupacije i tata je dobio angažman u Narodnom pozorištu, što je posle oslobođenja skupo platio. Bio je otpušten posle saslušanja pred, po zlu poznatom, kolegi i partizanu Nikolom Popovićem. Nova vlast je napravila „pozorišni udar“. Prerano, pre punog radnog staža, oterala je u penziju velike glumice kao što je bila Nevenka Urbanova, Dara Milošević, Irena Jovanović, Jelka Vujić... sve one su to teško podnele. Nevenka Urbanova, takoreći, nije više kročila u Narodno pozorište. Nije volela ni da prođe Dositejevom ulicom, uostalom kao ni moja mama.
Posle oslobođenja, pri Udruženju dramskih umetnika postojala je umetnička komisija, koja je imala mogućnost da nekim glumcima koriguje penziju, predlažući ih Ministarstvu kulture za značajno povećanje. Red je da pomenem ljude koji su bili u toj komisiji: Joza Rutić, Braca Borozan, Mlađa Veselinović, Božidar Drnić. Osim gospodina Drnića, svi su bili članovi Partizanskog pozorišta narodnog oslobođenja. Uživali su poverenje vlasti, koja je razumela da je kultura neodvojiv uslov rasta, razvitka i prosvećivanja jednog naroda. Tako su i moji roditelji dobili uvećanu penziju, ali mama je imala veću penziju od tate, što joj on nikad nije oprostio. Sarajevska početnica prestigla je prvaka skopskog pozorišta. Opet jedan životni paradoks. Inače, nije to bio uspešan brak. Iako su se oni uzeli iz ljubavi, razlika između njih je bila toliko velika u vaspitanju, u karakterima, u porodičnoj tradiciji, da je, relativno brzo, svako od njih na neki način imao svoj život. Moj tata, poznati „čika Branko“, dosta je honorarno režirao u „Abraševiću“(Ružici Sokić, Nikoli Miliću...), a igrao je i posle odlaska u penziju. Od tih honorara kupio je jedno malo imanjce u Zaklopači, i naručio montažnu kućicu iz Zavidovića, koja je postala njegov raj. Odneo je iz kuće sve svoje fotografije, sva priznanja i pohvale, pokačio ih je oko sebe na zidove, i tu je provodio vreme od proleća do zime. Bio je razočaran što ja i moj brat nismo imali interesa za tu kućicu. Nismo često dolazili. Imali smo svoje živote, a ja i brigu o maminom zdravlju.
Moj brat je bio loš đak u Trećoj muškoj gimnaziji. Bežao je od škole da bi najzad, u svojoj četrnaestoj ili petnaestoj godini rekao: “Neću više da idem u gimnaziju, ja hoću u Pomorsku akademiju.“ Roditelji su bili presrećni. Otišao je u Pomorsku akademiju u Divuljama i završio je kao jedan od najboljih. Kao takav, bio je u grupi marinskih oficira na brodu „Galeb“, kad je Tito prvi put putovao za London. Zvao se Ban Jovanović. Nažalost, rak mu je prekratio život u četrdeset i prvoj godini. Na njegovu sahranu došli su mnogi marinski oficiri, došao je admiral, došao je počasni vod, koji je ispaljivao plotun u njegovu čast. Tek na njegovoj sahrani, ja sam videla koliko je on bio poštovan i odan svom pozivu. Imao je visoki čin. Bio je kapetan fregate, a to odgovara činu pukovnika u suvozemnoj vojsci. Bivši ponavljač, čuburski mangupčić, otišao je kao visoko vojno lice. I paradoks i sudbina.
Mislim da nisam tipična glumica. Iako sam odrasla u glumačkoj porodici i jela glumački hleb od rođenja. Nisam tipična glumica u onom opštem, da ne kažem pravom smislu reči. Zato što nisam dovoljno komunikativna, što sam introvertna, što ne sedim posle predstave u bifeu da otpričam predstavu; da se sa nekim sretnem i porazgovaram; da revnosno odlazim na premijere; da pratim pozorišna zbivanja. Nekako, moj unutarnji život bio je takav da mi nije ostajalo ni mnogo vremena za tu vrstu eksponiranja, a nisam imala ni tu želju. Prosto, takva sam. Ljudi se obično čude zašto glumica, koja je stekla karijeru kakvu je stekla, sa nizom značajnih priznanja, na pitanje da li biste ponovo bili glumica, kaze da ne bi. Ne bih zato što glumacki posao zavisi od niza okolnosti na koje vi kao pojedinac ne možete da utičete. Početak svega je podela uloga. Vi je ne pravite, ne birate ni reditelja ni partnera. Vi možete, ako ste vešti, da i te kako sebi obezbedite kontinuitet u radu. Taj kontinuitet ja kao glumica nisam imala. Bilo je nedozvoljeno velikih pauza između uloga. Prosto nisam umela da oko sebe oformim ili da uđem u krug ljudi koji odlučuju, koji se drže zajedno. Pod tim ne mislim samo negativno o tome. To su saradnici koji se okupe oko jedne ideje i to ih vezuje. I normalno je da tu postoje i određeni interesi. Neko je bliži, neko je dalji. Taj svet podrške oko sebe ja nisam umela da realizujem. Onda, jos jedna vrlo važna okolnost: glumački posao podrazumeva kontakt sa mnogim i raznim ljudima. Najpre je to saradnja s rediteljem. Saradnja s partnerom. Saradnja s tehnikom. Pod tim podrazumevam kostim, svetlo, masku, frizuru, rekvizitu... Sa njima morate da se viđate svakodnevno i da sarađujete. Ali, to su ponekad ljudi čije vam vaspitanje, mentalni sklop, obrazovanje i stil ne odgovaraju. A da biste održali dobru atmosferu na probama i predstavama, morate prvo zaboraviti sebe i svoje afinitete, morate se uklopiti u vrlo raznorodan, kolektiv. Svaka površnost, aljkavost, netačnost, mene je u mojoj karijeri najviše kostala. Ako me električar ostavi u mraku, ako rekviziter zaboravi rekvizitu oko koje se odvija scena, ako telefon ne zazvoni kad treba, ako partner ne zna tekst...
U režiji Arse Jovanovića igrala sam ulogu Ledi Magbet. Mislim da je to Arsa vrlo zanimljivo režirao: dao mi je u zadatak da u početku scene dođem sa jednom umešenom pogačom. E sad, ako rekviziter donese pogaču koju nije posuo brašnom i za koju se moji prsti lepe, pa celu scenu igram pokušavajući da se ne vidi kako skidam testo sa ruku, ja igram sa podeljenom koncetracijom, ja nisam svoja. I gde je tu gluma? Kad bi me pitali: pa dobro šta biste vi bili da niste glumica, odgovarala bih da bih bila veterinar za male životinje. Rekla bih da patološki volim životinje. Doživljavam ih kao ravnopravna živa bića. A možda bih se bavila nekom profesijom u kojoj bih bila sama. Tu bi sve što uradim, zavisilo samo od mene. Kao što je slučaj kompozitora, slikara, književnika. To je jedna vrsta posvećenja sebi i rezultat je samo ono što si ti sam stvorio. A kao glumica, ja sam samo deo jedne celine, jedan manji ili veći akter. Osim toga, glumački poziv vas apsolutno vezuje, jednostavno krade vašu ličnost, jer kad dođete na probu ili predstavu, vi nemate pravo na svoje intimne trenutke. Neko vam je bolestan u kući. Neko je umro. Bivalo je situacija da sa probe odem pravo na groblje. Morala sam imati snage i samodiscipline da svoj privatni život podredim profesionalnom. Nekim glumcima to lako uspeva, meni ne.
Ciga Jerinić i Ksenija Jovanović, iz predstave “Jelena
Ćetković”
Kad vraćam film svoga života unatrag i pokušavam da kažem nešto što se ne zna o meni, onda mi padaju na pamet razni paradoksi u mom glumačkom životu, koji su manje ili više i dokumenti jednog vremena. Jedan od paradoksa, ne baš najveći, ali svakako značajan, je taj što sam igrala narodnog heroja Jelenu Ćetković. To je bio jedan, verovatno jedini loš tekst, pokojnog autora Ace Popovića. Ja sam se zapanjila kad sam na podeli pročitala svoje ime, jer sam i ideološki i politički bila izvan komunizma. Ne samo izvan, nego i duboko pogođena dolaskom partizana na vlast, jer su oni 1943. godine, streljali roditelje moje majke. Bez obzira na tu tragediju, ja sam uvek znala da je glumački hleb moj jedini hleb i da nemam prava na hoću-neću. Morala sam da prihvatim. Videla sam da je to loše pisan tekst. Da nije inspirativan. Da nemam za šta da se uhvatim. I onda sam krenula da tragam za Jelenom. U to vreme sam igrala kao gost Lauru u „Dundu Maroju“ na Dubrovačkim letnjim igrama pa sam iskoristila jednu pauzu između predstava da dođem u Beograd da bih potražila svedoke, koji su je poznavali. Prvo sam otišla u Istorijski muzej. Tamo sam ponešto saznala, ali najbitniji je bio moj razgovor sa majkom Jelene Ćetković. Tu je došlo do jedne fantastične spoznaje o tome šta je i kakva je ona bila: njena majka je u jednom trenutku iznela kutiju od cipela. U toj kutiji bile su složene stvari koje je Jelena Cetković u logoru na Banjici izrađivala. Bila je šnajderka po profesiji. Na primer, na jednom parčencetu platna izvezla je korpu sa cvećem i na njoj ispisala svoje ime, Jelena. Zatim mi je njena majka pokazala jednu lutkicu u crnogorskoj nošnji. Delovi na toj lutkici bili su delovi njene odeće. Iako ona nije mogla nabaviti adekvatan materijal, to je ipak bila prilično prepoznatljiva crnogorska nošnja. Crnogorski zubun bio je od delova njene spavaćice, a kosa na lutki deo njene kose. Mene je zapanjila činjenica da jedna mlada žena, koja je prošla kroz pakao mučenja, koju su tukli po tabanima tako da je na streljanje jedva otišla, imala snage i mira da veze u zatvoru. Pitala sam se koja je to snaga duha, koja može da pobedi fizičku patnju i kako snaga ideala moze da nadvisi stvarnost. Tu sada dolazimo do mene, do mog mentalnog sklopa. Ne znam od koga sam to nasledila, ali verovatno je moj život, moje najranije detinjstvo, odsustvo roditelja, formiralo moje poimanje života. Ne bih htela da budem patetična, ali rano sam shvatila da ovaj život nije bač najudobnija stvar na svetu. I da nije život isto što i poljem preći. Shvatila sam da je patnja, čeznja za nekim, vera u nešto, neodvojivi deo života i s tim sam se rano pomirila. U ličnosti Jelene Ćetković prepoznala sam tu veru i neverovatnu snagu ljudskog duha da prevaziđe, u ime svojih ideala, sve fizičke patnje. To nisu bili moji ideali, ali mene je susret sa njenom majkom preobrazio. I ja sam, takoreći, zgrabila ulogu. Sve sto sam saznala od nje pokušali smo da unesemo u predstavu. U poslednjem činu, ja sam stalno ležala na podu zatvora, uvijenih nogu u krpe, a dizala sam se u trenutku kad umirem. Metaforično.
Svi smo tu predstavu časno odradili, shvatajući da je ona više nego pozorište. To je bila misija da se prvi put na sceni oživi jedan junački ženski lik i da joj se time oda pošta. Jelenina majka je bila na premijeri. Bojali smo se da je predstava ne potrese i da joj ne pozli. Podnela je to kao antička heroina. Mislim da je to bila jedina premijera na kojoj nisam imala tremu. Nije bilo važno da li ću ja uspeti. Jelena je pobedila moju glumačku tremu. Bilo je jedino važno da nju oživim, da je vratim u sećanje, da joj se odužimo pozorište i ja. Tu sujeti nije bilo mesta. Predstavu smo, posle veoma uspešnih kritika, igrali više od deset godina pred punim gledalištem. Ja i danas duboko verujem da je davno izrečena istina da patnja oplemenjuje opet potvrđena. Da iskustvo čoveka uzdiže. Da ga čini sposobnijim da razume druge. Prosto me je bilo stid kad sam za tu ulogu dobila nagradu Saveza boraca. Unuka ubijenog generala, lekara, naronog neprijatelja, dobija nagradu za tumačenje lika jednog narodnog heroja i to baš od onih koji su joj streljali dedu. Ima li većeg životnog paradoksa?
Predrag Tasovac i Ksenija Jovanović, iz predstave
“Jelena Ćetković”
Negde na početku svoje karijere u Narodnom pozorištu, u koje sam prešla iz Beogradskog dramskog 1961. godine, dobila sam ulogu barunice Glembaj, u režiji Bojana Stupice, iako sam i kao glumica i kao žena bila premlada za taj zadatak. Očekivalo se da Bojan Stupica tu ulogu dodeli svojoj supruzi, Miri Stupici, a deset godina kasnije, kad sam ja bila zrelija i iskusnija kao glumica, reditelj Milenko Maričić dodeljuje ulogu barunice Glembaj baš njoj. Zašto? Paradoks, sigurno. Bojan je našu predstavu režirao koliko je mogao, jer je u isto vreme u zagrebačkom Narodnom kazalištu režirao „Šumu“ Ostrovskog. Tako ga nigde nije bilo dovoljno. Ni tamo u Zagrebu, ni ovde u Beogradu. Predstava, nažalost, nije najbolje prošla kod kritike. Isključujući moju ulogu. Potvrdilo se moje staro iskustvo da pravu radost dobro odigranoj ulozi donosi samo predstava koja u celini privlači pažnju, i ima oreol kompletnog uspeha. Još jedan glumački paradoks u mojoj karijeri predstavlja činjenica da sam tu ulogu sama radila, čitajući Krležu, čitajući njegov ciklus o Glembajevima, i noćima razmišljajući ko je ta barunica i kako je odigrati. Sama sam sebi pomogla.
Niko ne bi verovao da sam ja samouka glumica. Posle mature upisala sam Ekonomski fakultet. Poštovala sam želju moje tuberkulozne majke, da ne budem glumica. Na tom fakultetu polagala sam političku ekonomiju kod velikog znanca marksizma, profesora Mirka Markovića. Dobila sam čistu desetku. A omladinski funkcioneri hteli su da me izbace s fakulteta, jer sam imala lakirane nokte, jer sam u ono vreme igrala moderan „troking“, a to je bio, zaboga, negativan uticaj zapada. Dakle, s jedne strane sam bila predviđena za izbacivanje s fakulteta, a sa druge dobijam desetku iz najtežeg predmeta. Opet jedan paradoks. Na ispitu iz knjigovodstva, koji sam vrlo pedantno uradila, napravila sam neoprostivu grešku. Umesto da pravim mesečni obračun, ja sam pravila godišnji. Tako sam jedva prošla na tom ispitu, tek da ne padnem. Shvatila sam da sam zalutala i da je to za mene izgubljena godina. U meni je počeo da radi crv: kako bi bilo da ipak pokušam da budem glumica, pa sam rekla mami: „Mama, otvara se Filmska škola na Dedinju. Direktor je tvoj i tatin kolega iz predratnog vremena, Vjekoslav Afrić. Pusti me da vidim mogu li ja to da radim, imam li ja talenta za to. Inače ću celoga života kriviti tebe i tatu što mi niste dozvolili da napravim svoj izbor.“ Dobila sam mamino odobrenje. Onda su mama i tata otišli kod Vjekoslava Afrića da pitaju kakva je to škola. Naravno, Vjeko im je ispričao bajke: da ćemo u novoj Jugoslaviji imati i Holivud, da će krenuti filmska industrija i da ću ja imati lakši život nego što je bio njihov. Nažalost, već u drugoj godini, škola je bila neočekivano ukinuta, jer je, iz nekih razloga, trebalo kazniti Vjekoslava Afrića. I umesto da ga kazne partijski javno, oni su ga kaznili ukidanjem škole. Mnoge moje kolege otišle su na Pozorišnu akademiju. Ja nisam htela. Smatrala sam da već dosta znam i vukla me je kamera, film. Već sam bila odigrala jednu veliku ulogu u prvom filmu Vlade Pogačića „Priča o fabrici“. Naravno, u tom filmu pripadala sam sloju buržoazije: bila sam supruga direktora fabrike, kapitaliste, koga je igrao Strahinja Petrović, i ljubavnica njegovog saradnika, koga je igrao Tito Stroci iz Zagreba. Glavnu ulogu, radnicu u fabrici, igrala je Marija Crnobori, njenu ljubav Branko Plesa. Oko mene, početnice, bila su velika glumačka imena, i velika odgovornost. Sećam se da za mene nije bilo kostima, zbog moje visine. Odveli su me u kuću Bajlonijevih i od gospođe, ne znam koje Bajloni, posudili smo jedan penjoar i jedan kostim. Snimali smo u jednom elegantnom salonu, scenu između mene i mog ljubavnika, Tita Strocija, da bi ideološka komisija Partije to pogledala i rakla da „ne može“. Ovakav luksuz nije mogao da se pojavi u filmu koji se rađao u zemlji socijalizma. Tako smo celu scenu morali da ponovimo u mnogo skromnijem ambijentu.
Snimila sam još jednu ulogu u filmu „Operacija Beograd“, u režiji Žike Mitrovića. Tada sam tačno predvidela da novih uloga za mene neće biti i pobegla sam u pozorište.
Mi koji nismo hteli, posle ukidanja Visoke filmske škole da pređemo na Pozorišnu akademiju, ali i neki stariji glumci koji nisu imali angažman u Beogradu, bili smo članovi novoosnovanog Filmskog pozorišta pri Avala filmu, gde je reditelj bio značajan profesor gospodin Josip Kulundžić, a njegov asistent, pokojni Aca Ognjanović. Novih filmskih uloga za mene nije bilo, jer su se tražile glumice koje bi mogle da igraju radnice, seljanke, proleterijat, a ja sam bila suviše urbana. U meni je sazrela odluka da pokušam da uđem u neko redovno pozorište. Sama sam otišla kod upravnika Beogradskog dramskog pozorišta, a to je bio mamin i tatin kolega Salko Repak, koji je dosao iz Pozorišta narodnog oslobođenja. Rekla sam mu šta sam, ko sam, i šta bih želela: da dolazim na probe, da slušam probe i kad-kad da probam. Bio je dosta neljubazan i ja sam izašla iz kancelarije sa uverenjem da me nikad više neće pozvati. Međutim, prevarila sam se. Odobreno mi je da alterniram ulogu ćerke u komadu „Inspektor je došao“, Pristlija. Ćerku je igrala Olga Ivanović. Kako jednog dana nije došla na probu, ja sam dobila šansu. Uspela sam i probila led. Dobila sam mogućnost da redovno alterniram tu ulogu i posle prve reprize dobila i angažman. To je bilo 1951. godine, moj prvi izlazak pred publiku. Kolege koje su dolazile sa Pozorišne akademije već su imale neko iskustvo, jer su već igrali neke male uloge. Ja sam na reprizi prvi put u životu stala pred puno gledalište. I sada pamtim to osećanje, to uzbuđenje koje je mešavina straha, treme i sreće.
Kako su godine prolazile ja sam sve više shvatala da mene kamera ne voli. Pa tako ni ja nisam volela kameru. Tako smo se film i ja mimoišli. Jedna od mojih retkih dobrih odluka u životu bila je da napustim film. Ja do danas, kada imam 82 godine, imam samo dva filma za sobom. Školovana za kameru – završila sam na „daskama koje život znače“. Sudbina ili paradoks?
U karijeri nisam imala sreće da radim sa velikim rediteljima. Mogu možda da izdvojim samo Batu Putnika. Bilo mi je naročito teško da sarađujem sa rediteljem koji je nemaštovit, neinspirativan i od koga se treba spasavati. Znači, sve što ti kaže kao primedbu – zaboravi, razmisli i radi po svome. U takvim trenucima sam zaista osećala da sam samouka glumica. Znala sam u tom Beogradskom dramskom pozorištu da odstojim u portalu ceo čin u kome ne igram. Da gledam Radeta Markovića. On je bio moj fakultet. U njega sam gledala kao mače u žižak: izuzetno darovit, inteligentan glumac, drag i dobar prijatelj. Gledala sam kako se transformiše iz predstave u predstavu. U hodu sam učila svoj posao. Kao početnici, stalno su mi govorili da gutam krajeve rečenica. To primećujem i sada kod glumaca i kod spikera na televiziji. Bitni podatak, koji je na kraju rečenice, samo promrmljaju i vi ne saznate ono što treba. Ja sam učila da govorim. Da sebe korigujem. A mislim da sam imala i prirodno postavljen glas. Danas, publika i kolege smatraju da negujem govor, da razumeju šta kazem, šta mislim. Možda sam zato posebno osetljiva na haos koji vlada u našim medijima, Sterijino pozorje je, nažalost, ukinulo nagradu za dikciju. Nisam volela kad shvatim da delo razumem bolje i dublje od reditelja, jer je to značilo da moram da preuzmem njegovu ulogu. Jedan zgodan primer iz rada na predstavi „Ričard drugi“, Šekspira, u Narodnom pozorištu, u režiji pokojnog Bode Markovića: igram vojvotkinju od Jorka i čekam na izlazak. Pada šlagvort i izlazim na scenu. Izgovaram samo nekoliko replika i čujem Bodu kako viče iz partera: “Ksenija, izlazi sa scene.“ Kazem: “Bodo, ja znam da imam još teksta.“ „Kad ti kažem, izađi.“ Izašla sam i onako zlurado stojim u portalu i čekam da dođe trenutak u kome ja opet moram da progovorim. Svi ćute. Ja u portalu, ćutim. A Boda onda vikne iz partera: “Ksenija, izađi sad!“ odgovorila sam mu: “Bodo, pročitaj komad!“
Bilo je raznih dogodovština na sceni tokom mog glumačkog veka: zaboravljenog teksta, rekvizite, zemljotresa, čak i požara. Evo jednog: igrali smo predstavu „Rat i mir“, ja sam igrala groficu Rostovu i pojavljivala sam se na samom početku. Tog dana, u ulici gde sam stanovala, zapalio se u podrumu zgrade neki materijal i počeo je da se razvija dim koji je ispunio stepenište. To je bilo negde popodne. Došli su vatrogasci i ja sam mislila da ću moci da izađem iz zgrade. Međutim, jako sam se prevarila. Gašenje se odužilo, taj dim je bio gust i ljut i nije bilo šanse da siđem sa četvrtog sprata. Lift se nije smeo koristiti. Pozovem vatrogasnu službu i kažem da imam takav i takav problem i pitam: „Da li imate gas-masku?“ Vrlo smireno mi je rečeno da ne brinem i da će uskoro doći po mene čovek sa gas-maskom. I zaista, posle kratkog vremena, dolazi čovek, lupa na vrata i ulazi sa maskom. Kaze: “Hajte sa mnom!“. „Gde Vam je maska za mene?“ „Pa nisu mi rekli.“ Onda je opet sišao i doneo gas-masku. „Sad mi stavite gas-masku, jer ja to ne umem.“ Tada sam prvi i valjda poslednji put nosila gas-masku. Božanstveno se diše, čist kiseonik. Siđemo niz stepenice, a pre toga telefonirala sam u pozorište inspicijentu Cocetu, da ne počinje predstavu dok ne dođem, jer imam vatru u kući. Kad sam izašla iz kuće sa vatrogascem, čujem komentar: „Njoj je pozlilo. Ona je u drugom stanju.“ A ja sam tada imala 60 godina. Nije bilo vremena za smeh i nije bilo šanse da stignem svojim kolima do pozorišta pa sam zamolila čoveka koji se tu parkirao: “Ko Boga Vas molim, odvezite me do Narodnog pozorišta. Imam predstavu.“ Malo se mrštio, ali učinio mi je. Ulazim u pozorište i na svoj užas čujem prve taktove muzike. Predstava je počela, a ja treba u tom trenutku da sam na sceni, kostimirana i s frizurom. I poludim od panike. Pre moje scene, pred zavesom je Bogdan Diklić imao jedan kratki monolog. Diže se zavesa i ja izlazim na scenu kao iz topa izbačena, bez šminke, sa privatnom frizurom, samo u kostimu. Moja partnerka Slavka Jerinić, gleda me u čudu i jedva izgovara tekst od smeha. To je bila drama u drami. Pozorište je za mene magična kutija, puna mračnih i vedrih trenutaka, katkad gorkih razočarenja, tračeva, nemoći pred zlom, korisnih neuspeha i opasnih uspeha. Bilo je i radosti posle uspešne probe, posle dobre predstave. Bila sam kritična prema sebi. Možda i previše. Ali, bivala sam i srećna, obuzimala me je ponekad ona čista, esencijalno čista sreća, i to koliko se sećam, na tri premijere: posle „Jelene Ćetković“, posle „Sare i krika jastoga“ sa Mišom Žutićem kao partnerom i posle „Tri visoke žene“. Tu predstavu, po tekstu Olbija, a u režiji Vide Ognjenović sam igrala u Jugoslovenskom dramskom kao gost, sa Đurđijom Cvetić i Anom Sofrenović kao partnerkama, divnim koleginicama i izuzetnim glumicama. Malo je reći sreća. To je nešto više ili drukčije od toga. To je nešto kao da ste dobili krila, i da ste poleteli pod oblake. Isti osećaj imala sam kad sam iz ruku njegove Svetosti patrijarha Pavla primila orden Svetog Save drugog reda. Dobila sam ga u vreme najveće srpske nesreće, a to je povlačenje Srba iz Krajine. Osećala sam grižu savesti što mi je tako lepo u duši u trenutku kad je mom narodu tako loše. Pamtim onog dečka koji je vozio traktor od Krajine do naših krajeva i dovezao porodicu žive, gladne i žedne. Bez ičega. To su događanja ravna čudima. Patnja je za mene odavno postala pokretač, večiti gost u životu. Bolela me je njihova nesreća. I onda, bila sam podeljena između sreće za to visoko priznanje i nekog nepoznatog stanja duše. Nisam nikakav fatalista, nisam ni religiozna na način na koji se to podrazumeva; ali kao da je neki duh sišao na mene, da ne kažem sveti duh. Neko unutarnje prosvetljenje, neko blaženstvo i mir. To je prava reč. Ne sreća nego blaženstvo. To čudo se više nikada nije ponovilo.
Pomenula sam da je moja majka bila bolesna od tuberkuloze. Razbolela se u vreme okupacije 1943. godine, imala je kavernu na plućima. Ležala je u Vojnoj bolnici, na grudnom odeljenju. To je bilo jedno veoma teško vreme za mene, jer sam bila vrlo emotivno vezana za mamu. Kao tuberkulozni bolesnik, mama je morala da dobija jaču hranu, a najbolje što sam mogla da odnesem bio je pržen krompir. Ona to, skoro redovno, ne bi pojela pa bih ja, vraćajući se, usput, pojela. Glad je bila sveopšta. Sećam se jednog detalja: kad sam se vraćala iz bolnice, sirene za uzbunu su me zatekle u Katanićevoj ulici, preko puta male crkve Svetog Save. Ušla sam u najbližu visoku kuću. Sišla sam u podrum. Sa užasom sam shvatila da tu nema nikoga. Da sam sama. Svi su bili u bežaniji. Mi nismo mogli nigde zbog mame. Morali smo joj donositi hranu. Živeli smo u Mutapovoj ulici broj 40 na trećem spratu. I taj trenutak pamtim kao vrhunski užas. Ne samo zbog straha od bombardovanja, nego zbog činjenice da sam sama i da, ako poginem, niko neće znati gde sam. Kad se završilo bombardovanje izašla sam iz podruma. Videla sam da oko meine ništa nije pogođeno. Puste ulice, a ja mislim: „Bože, da li je pogođena bolnica? Da li je pogođena Mutapova?“ Trčeći sam došla do Mutapove da bih sa olakšanjem videla da je sve ostalo čitavo.
Htela bih i ovo da kažem: moja je porodica dugo vremena bila samo moja mama, moj tata i moj brat. Ja nisam imala tu intenzivnu želju ženskog bića da imam dete. I često sam se pitala zašto. Možda je to zato što sam bila jako vezana za majku, a ona je samim čudom božjim preživela bolest. Uvek sam brinula o njoj. Moj život se odvijao između kuće, studija, kasnije pozorišta i treptanja nad njenim zdravljem, jer se svakog časa mogla aktivirati tuberkuloza, što se i desilo, kada je prerano penzionisana. Onda sam uz pomoć Save Severove, bivše žene Bojana Stupice, uspela da je smestim na Golnik u Sloveniji. Tamo je provela više od pola godine. Vratila se oporavljena, ali zauvek nežnog zdravlja. Nisam mogla da pomirim majčinstvo, karijeru i brigu o maminom životu. Bila sam u jednom relativno kratkom braku, iz koga sam pobegla na vreme, zbog ljubomore. Onda sam, posle godina lutanja, zabluda i samovanja najzad dobila jedan mali stan u Dušanovoj ulici, tačno iznad stanice „dvojke“. Moje noći zato nikad nisu bile pravi odmor. Slučajno sam upoznala jednog novinara, Nemca. To je bilo 1968. godine, kada je dolazio u našu zemlju i kojom prilikom su mu demonstranti na mostu hteli da prevrnu kola. Znajući prilično ruski jezik, jedva ih je ubedio da nema veze ni sa vlašću, ni sa čim. Da tek dolazi u Beograd na posao, kao dopisnik nemačkog državnog radija. Naša zajednica je trajala više od četiri decenije. Zvao se Georg fon Hübbenet. Umro je pre devet meseci. Bio je rođen u Varšavi; imao je tešku i siromašnu mladost u posleratnoj Nemačkoj. Nije bilo hrane, nije bilo odeće, nije imao čak ni roditelje pored sebe. Kao mladić bez ikoga svoga, obreo se u Kelnu. Tu je zazvonio na vrata jedne porodice koja je imala isto prezime, koje je francuskog porekla i nije uopšte često u Nemačkoj. Oni nisu hteli da ga puste u kuću. Javili su se tek kasnije kada je postao neko. Želeo je da studira arhitekturu, ali nije imao novca pa je studirao slavistiku i ekonomiju. Hranio se tako što je zarađivao kao student: naplaćivao je kiriju, struju, nekada nosio materijal na građevini. Otada je omrzao mleko, jer su im za doručak davali samo mleko i nesto hleba. Počeo je da pise honorarno za neke novine. Malo po malo, stasao je u jednog mladog perspektivnog novinara, tako da je kao dopisnik velikog nemačkog lista „Die welt“ bio poslat u Moskvu. Smatralo se da on, koji je bio tako siromašan, može imati razumevanja za SSSR, za njihovu ideologiju. I da će oni imati razumevanja za njega. Na žalost, morao je da napusti Moskvu, jer se sticajem okolnosti našao negde u Sibiru, gde je počeo rat sa Burjatima. Bio je svedok toga i kao revnostan novinar, to je i napisao. Bila je to velika greška, jer je nehotice usao u političke tajne SSSR-a i za kaznu je morao da napusti Moskvu. Napustio je i „Die welt“ i počeo je da radi za nemačke novine „Dojče cajtung“ kao i za nemački radio „Dojčlandfunk“. Posle Moskve, bio je dopisnik sa Bliskog istoka. Boravio je u Libiji, u Alžiru, a 1968. godine su mu ponudili da ide ili u Afriku ili u Beograd. On je izabrao Beograd.
Bio je vrlo dobar po srcu, čestit i vrlo težak kao čovek. Kao novinar, bio je ambiciozan, vredan, izvrstan analitičar. U vreme njegovog boravka u Beogradu dobio je visoko nemačko odlikovanje zasluga za narod prvoga reda. Osim Beograda, dobio je i dopisništvo za ceo Balkan, tako da je dosta vremena provodio u Grčkoj, manje u Bugarskoj, a kada je izbio rat u Rumuniji zamalo nije poginuo. Kupio je, od dela svoje penzije jedan lep stan u Atini i ja sam tamo povremeno odlazila. Pošto je penzionisan, kratko vreme je sarađivao sa „Dojče vele“, ali posle jednog velikog sukoba, povukao se i posvetio knjizi koju je počeo da piše. Naslov je trebalo da bude: „Dvadesetpet godina podstanar u socijalizmu“. To je bio njegov lični doživljaj našeg mentaliteta, naše politike, naših zbivanja, koje je komentarisao na svoj način. Pri tom se savetovao sa raznim prijateljima, kolegama, diplomatama, da proveri koliko takva knjiga može biti zanimljiva. Pisana je pre svega za nemačku čitalačku publiku, ali smo uspeli da je prevedemo i na srpski. Na žalost, u toku prevođenja, gospodin Zlatko Krasni, prevodilac, je preminuo. Prevod je nastavio da radi sin gospodina Krasnog, Jan Krasni.
Kroz sve ove decenije, ja sam uz Georga, htela ne htela, postala mali poznavalac političkih prilika. Naučila sam da mislim politički. Nekada sam mu ja bila takoreći jedini sagovornik. Morala sam sa njim da slušam sve vesti, da ih komentarišem i ta navika mi je ostala. Svakoga dana palim radio u tri sata. Tada smo ručavali i slušali vesti. Gledam i dnevnik na RTS-u, ali i na B92. I uspevam da vidim koje su tu razlike. Iako sam u detinjstvu umela da budem sama, sad vrlo teško podnosim svoju samoću. Na kraju krajeva, i on i ja smo bili ponekad sami, ali u zajednici sami. On u svojoj sobi nešto radi, ja u svojoj sobi nešto radim. Ali imate mir, jer znate da je još neko tu. Sad je to prošlo. Na sahrani Georga vön Hubbeneta, očekivala sam nekoga iz nemačke ambasade, ali kako se to nije desilo, sama sam održala govor na srpskom jeziku. Nemačkog novinara, višedecenijskog žitelja Beograda, koji nije napustio Beograd ni za vreme NATO bombardovanja, koji je imao brojne prijatelje i poštovaoce u Beogradu, ispratio je srpski jezik, umesto njegovog maternjeg jezika. Još jedan gorak životni paradoks.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
