Mihajlo Đoković Tikalo

Moj drug Tikalo,

slikar, Mihajlo Đoković, sa tako lako pamtljivim nadimkom Tikalo koje je sad slikarevo umetničko ime, koga poznaju svi posetioci izložbi od Amsterdama, preko Čačka, do Beograda, talentovani usmeni propovedač, ispičao je kako izgleda njegova “galerija nenaslikanih slika”, ali i zašto “Tikalo”? U jednom trenutku sedamdesetih, na aerodromu u Amsterdamu uđe naš bahati putnik i hoče da se upozna sa mladim Tikalom koga uopšte nepoznaje. Tokom leta do Beograda priča Tikalu da je bio na nekoj izložbi i video čuvenog španskog slikara Tikala... Preslušajte emisiju do kraja.

Dragoslav Simić.

"Galerija nenaslikanih slika"

Dokumentarno popodne.

Moj drug slikar Mihajlo Đoković sa neobičnim nadimkom Tikalo sredinom decembra 2012. sa kičicom u ruci dočekuje me u svom stanu u Meštrovićevoj ulici u Beogradu.

Veliki skulptor Ivan Meštrović, po kome nosi ulica naziv i veliki slikar Tikalo, našli su se bar jednom makar po priloženoj adresi, zajedno.

Tikalo mi je prićao o tome kako neke njegove kolege prodaju sliku na santimetar. Obračunaju koliko slika ima santimetara, pomnože sa cenom santimetra, i to je cena slike.

Tikalo nema tu vrstu materijalnog opterećenja. “Slikarstvo je umetnost", ~ kaže on, a ne način za proizvodnju robe.

Ali moj slikar ima još jedan talenat, to je moć pripovedanja. Tako je nastala ova emisija, koju smo nazvali “Galerija nenaslikanih slika”.

“Ako očekujete teoriju, prevarili ste se.

Život je satkan od vedrine, - nastavlja Tikalo, a radio je deo tog života. Pa ti si me pitao prošli put o nekoj, ajde uslovno da kažem, - o galeriji. Ali ako je to prikladan termin, ajde nemamo bolje, pa neka bude o galeriji slika koje zapravo nisu naslikane.

One kao slike, kao objekati, ne postoje. To se meni dogodilo dosta davno, kad sam došao u Beograd kao mlad, i onda me je Branko V. Radičević, naš poznati pesnik, upoznao sa Liberom Markonijem, zato što je i Libero slikao, i crtao, i Branko je imao tu ideju da mu pokaže moje crteže koji su u ono vreme bili ovako, ajde da kažem, dosta šašavi, pomereni, isčašeni.

Ali sve to je rađeno bez nekog znanja crtačkog jer ja nisam učio ni crtanje, ni slikanje. Ja sam iz gimnazije došao, i to je bilo tako, u nekom obliku koji je bio, kako da ti kažem, kranje amaterski; mada je tu bilo i mašte i spontanost. U glavnom, ja sam osetio veliki strah, jer Libero Markonije za mene je bio, i ne samo za mene, naročito tih godina, veliko ime, neka vrsta ikone. Tako ja sam osećao strahovitu tremu od susreta sa njim.

I, naravno, sastanak je bio u Bezistanu. To je, naprimer, 59-60. godina, Bezistan na Terazijama je bio kultno mesto, sastajalište beogradskih umetnika svih mogućih profila muzičara, glumaca, pisaca.

I sad, ja nosim taj blokčič, i, naravno, Libero se pojavljuje. Upoznajemo se, ja uplašen, oću da padnem sa stolice od straha. On uzima one crteže, gleda, gleda, gleda, i kaže meni: aha, kaže, znaš, ovo nije loše, ovo je dobro, kaže, nego ti ćeš meni da napraviš portret. Ja, ja ne mogu da verujem da li sam to dobro čuo šta se događa. Ali, nastavlja Libero, ja ću da ti kažem kako. Evo, ja, kao sedim, u velikoj stolici, i u narućiju držim mladog lava. Ispred mene je sto. Čini mi se baš da nije rekao sto, nego astal. Ispred mene je astal, a na astalu, veliki srebrni oval, i u tom ovalu Hitlerova glava. Kaže, pored tog ovala je jedna zdela, dosta velika zdela, puna kukastih krstova, svastika, to je salata. A, kaže, okolo, umesto salveta, mrtve čavke.

Slika strašna, ja sam se prvo zaprepastio, plašio se od same slike. Dakle, arabalovski, i onako, mislim, potpuno, neverovatno, šašavo i iščašeno, stravično. E, sad, šta se događa? Mi smo se dogovorili da se nađemo, da se vidimo opet, da on meni pozira, pa da mi da i fotografiju, pa da kombinujem to.

Vreme je tako prolazilo, mene prime na akademiju. Mi smo se povremeno viđali, kad se sretnemo u tim noćnim pohodima, onda me on uhvati pod svoje, onda se pije. Naravno, ja nisam tad mogao, nisam imao kondicija, nisam mogao da izdržim. Toliko piće. Obično, uvek pobegnem negde jer ne mogu da izdržim. To je stravičan ritam bio i intezitet. I tako je vreme prolazilo. Završim ja i akademiju, počnem da izlažem.

Ko želi da čuje šta je bilo sa portretom, preslušajte emisiju do kraja sa još mnogo Tikalovih priča o galeriji nenaslikanih slika.

Trajanje emisije 30 minuta.

Slušaj:      (mp3)

Postavljeno: decembar 2012.

Tikalo je rođen januara 1941. godine u Čačku, a "Galerija nenaslikanih slika" - radio emisiju snimio sam u njegovom stanu u Meštrovićevoj ulici u Beogradu decembra 2012. godine.

Tako je ova stranica sajta objavljena sa nedovršenim tekstom, verovatno moj nemar ili ko zna šta sve, do danas je ostala nedovršena dok nisam pročitao vest da je Tikalo, genijalni slikar, otišao. Očevidno zakasnio sam, ali bar su ostale dve njegove fotografije koje sam snimio kod njega u stanu i Tikalove priče pretočene u radio emisiju.

Slušajte Tikala koji je odisao vedrinom i kome je život bio nadahnuće. Tako sam ga zapamtio još iz Čačka kada smo se upoznali davnih sedamdesetih jednom slučajno na nekoj audiciji.

Dopao mi se zapis Ksenije Pješčić Lebdinski koji je objavio DANAS pa ga prilažem Tikalu. Nisam ni znao da je Tikalo bio i golubar. Mala dopuna njegove biografije.

JEDNO SEĆANJE NA SLIKARA MIHAJLA ĐOKOVIĆA (1941 - 2026)

Tikalo šalje par sivih golubova Ludom Đoki u Bor

Ksenija Pješčić-Lebdinski
25.01.2026. 19:06

„Ludog" Đoku sam upoznala sredinom šezdesetih godina posle prvog treninga na terenu borskog Rukometnog kluba. Bilo je to nekoliko dana po nasem doseljenju u grad sa bakarnim olucima, imala sam 12 godina.

Kad je „otišao svojim poslom" nove drugarice su me opomenule da se ne kačim sa njim, hoće iz čista mira da prebije, „lud" je. Onda su mi ispričale da je on nekad bio „normalan", ali mu je, negde u pubertetu, umro stariji brat, Đoka je na sahrani plakao i plakao – sve dok se nije onesvestio. Od tada je „lud".

U pauzi narednog treninga Đoka mi je prišao i na tipičnom srpskom jeziku istočne Srbije ozbiljno rekao; „Imaš dobar šut. E, ako te neko samo pipne, ti da mi kažeš, ću ga ubijem!" I tako počne prijateljstvo moje i Đoletovo, naravno niko nije smeo da me pipne.

U mom prvom gimnazije odlazi Đoka u vojsku, dobijam pisma koja se završavaju sa „Primi mnogo pozdrava od vojnika Đoku". Bio je ponosan što je u JNA, i što će, ako zatreba, braniti svoju domovinu. Mojoj majci je ovo bio najlepši deo svakog pisma. Kako je rečnik u tim pismima bio malo ograničen, ona me posavetuje da napišem Đoki da počne tamo da odlazi u biblioteku i da gleda da što više čita. U odgovoru na moje pismo je stajalo da dosta čita „Politiku ekspres" i „Čik".

Prošle su neke godine, ja na valjda drugoj godini studija u redakciji „Ježa" (Terazije 27), ispred sobe u kojoj su sedeli Brana Crnčević i Nikola Rudić, upoznajem Mihajla Đokovića Tikala i sa još nekim mladim ljudima odlazimo u Bezistan na kafu. Hemija, briljantno opisana u nikad kod nas prevedenoj knjizi „Leadership and the New Science" (Berrett-Koehler Publishers, 1994) proradi između Tikala i mene. Prijateljstvo, zakucano, nema šanse da se ekser izvadi.

Malo o tom „Ježu", krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih. Pišu: Brana Petrović, Brana Crnčevic, povremeno Vlada Bulatović VIB, Gordan i Velibor Mihić, Miro Glavurtić, Milovan Vitezovic, Milenko Vučetic, Pera Cvijić...

Karikaturisti: Koraks, Nikola Rudić, Desa Glišić, Rade Ivanović... Matija proteran na deset metara udaljenosti u „Čik".

Tikalo, mladi slikar, nepoznat srednjoj klasi, živi, tačnije preživljava (od po jedne ilustracije nedeljno u „Ježu") u potkrovlju sa velikom terasom na Voždovcu i gaji svoje golubove. U tom malom prostoru skupljaju se golubari, od tapkroša, sitnih i nešto uspešnijih džeparoša do jednog visoko rangiranog generala JNA, pa je jedan baš visoko rangirani i od velikog ugleda džeparoš, za vreme svađe oko toga koji golubovi najbolje lete, sa velikim prezirom rekao generalu: „Ne seri, bre, Momo! Nemaš pojma!"

Golubarske idile ovog stila je mogla da rasturi samo jedna osoba na planeti Zemlji: Mama Vasilija. Kad bi doputovala iz Čačka prvo bi razjurila tu „mangupariju" što ometa njenog sina da slika, pa bi onda krenula da čisti i sređuje stan atelje. Taj stan mu je ona obezbedila, pričala mi je kako je otišla nenajavljena kod gradskog sekratara za kulturu, Milana Vukosa, i postavila mu pitanje: „Kako Vi mislite da moj sin slika kad nema gde?" Kojim je tonom bilo postavljeno ovo pitanje može da zamisli samo onaj ko je poznavao Mamu Vasiliju.

Eee, pusto komunističko...

Sredinom sedamdesetih nađem se sa mojim drugarom Đokom u Boru i tu tek saznam da je i on strastveni golubar, hoce da kupi par nekih retkih golubova, pisao na sve strane u Jugoslaviji, ali ljudi ili nemaju, ili neće da prodaju.

Beograd je veliki grad, da se raspitam. A on ne pita šta košta.

Vratim se za Beograd i pravo kod Tikala, da mi on pronađe prodavca.

Ispričam mu Đokinu sudbinu, da u gradu sa mnogo nasilja niko nije smeo da me takne, a i ono: „Primi mnogo pozdrava od vojnika Đoku".

Tikalu pune oči suza, ja mislim mrka kapa, niko od njegovih golubara nema te golubove.

„Mozda bi i general Moma mogao da pomogne, ipak je on neka marka", kažem.

„Platićemo!"

Moj dobri drug Tikalo se nasmeši i kaže mi: „Slušaj, Ksenijice moja, imam ja takve golubove. Pokloniću mu jedan par. Dođi sutra da ih pokupiš“.

U zakazano vreme Tikalo mi je dao veliku kartonsku kutiju sa nekim rupama kroz koje sam uspela da razaznam da su golubovi bili tamno-sive boje. Predala sam je vozaču autobusa na liniji Beograd-Bor.

Autorka je magistar ETF-a

Postavljeno: februar 2026.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad