Slikar Milan Milić Jagodinski

Milan Milić Jagodinski, pesnik i slikar Mićko. Zaista neobična priča, više nego običan životopis u stihovima.

Slušaj:     (mp3)

Kada mi neko pomene Novi Sad uvek prvo pomislim na Milana Milića Jagodinskog dragog prijatelja, slikara, poetu i maštara Mićka.

Zmajeve dečije igre u Novom Sadu 1999. godine održane su baš u toku NATO bombardovanja Srbije. Idemo posebnim autobusom iz Beograda za Novi Sad, ali putem za Zrenjanin, zaobilazno da “zavaramo trag” avionima. U autobusu “kolo vodi” pesnik Dragan Lukić, čovek u godinama, ali “srce od deteta”. Lukić nije više sa nama, ali ga pamtim onako razgovornog, eruditu, punog stihova koje onako opušteno u šali izbacuje sa ostalim kolegama pesnicima. Reklo bi se “pesniče se”. Negde u daljini gruva, a mi stižemo u Novi Sad. Pop Đurđev je pripremio program, rasuli se pesnici, ali odjednom primećujem da mi nema društva. Negde su nestali. Pitam nekog prolaznika gde su te Zmajeve igre, a on me upućuje u centru na sprat neke stare lepe zgrade. Samo se po graji koja dolazi sa sprata može zaključiti da se tu nešto dešava.

Šta dalje reći?!

Podne, mesec maj, žestina se toči, a “Pelagiju” govori neki lik koga prvi put vidim. Smejemo se svi i radujemo kao da nema aviona, bombi i one nesreće oko nas. Pobedili smo tako rat, a Mićko i ja smo ostali prijatelji.

Kada je Jagodinski rekao Nadi 2016. da se žestoko usprotivio mojoj nameri da ga postavim na sajt i tu emisiju takođe, pametna, mudra krojačica Nada njegova supruga, rekla mu je: “Pusti čoveka da radi svoj posao...” I tako je bilo.

Uživaćete na ovoj strani sajta jer je objavljen veliki broj Mićkovih crteža sa salaša Jakšića kod Sonte i ne samo sa tog salaša. Evo kako on jedan svoj zimski pejzaž potpisuje u stihu 2011. godine: ZGODILO SE ŠTO SE TEŠKO DADE, SAGLEDATI LIKOM, ALI MOŽE SLIKOM... U Mićkovom izvođenju objavljena je ta čuvena ljubavna pesma “Pelagija” čak autentičan snimak iz 1999.godine. Autor emisije Dragoslav Simić. Život Mićkov nije bio satkan od šećera. Uverićete se dok slušate emisiju.

Prve dve fotografije su moje /Dragoslav Simić snimio/, ostalo pripada Milanu Miliću Jagodinskom kao i dve zbirke pesama: PESME KLOZETSKE I SVETSKE i druga, PESME LEKOVITE I SLIKE LEKOVITE.

milan milić RAVNIČARENJE jagodinski

Ej što volem, ej, što marim po ravni da ravničarim. I još volem da u čudu glede me kad naklon dudu činim, kao i oraju, jer rastidu u mom kraju. Volem i u hladu tome, debelome, orovome, da dam očima na volju, da razmeću se po polju bačkom, nuz Dunav i Tisu i po sremačkome visu, po Banatu, koji daje suncokrete i ludaje celom belom svetu, koji, kasti, bez nas ne postoji. Pa kad krenu, nako, redom da opisuju pogledom, čega lepšeg od orova hlada ima i dudova, ploda, što se plavi putom do lenija, sve u žutom i zelenog i rumenog, ubranog i umivenog, kuća lepih, ušorenih, trskom jošte pokrivenih, nošnje razne, uštirkane, sveta s manom i bez mane i jezika od sve fele, što se množe a ne dele, no još neki treći tvorele, lepo da se razgovore ? Ajte, moliću vas lepo, ta recite ima l neko taki život ravnizvolit ? Može l mu se prigovorit ?

Gajdaš

(Iz knjige Pesme lekovite i slike lekovite, koja je, na desetogodišnjicu Nato bombardovanja, doživela i elektronsko izdanje, te se može naći na: jagodinski.blogspot.com)

Postavljeno: januar 2016.

SALAŠ 123

(Emil, Sonta, Mirko, miševi i kiša)

Upoznao sam ga tako što mi je pozvonio na vrata povodom nekog posla sa novogodišnjim kalendarom, koji bi trebao da bude sastavljen od slika vojvođanskih slikara. I reče mi da sam ga ja, jedini od slikara koje je posetio, pozvao unutra da uz posluženje o poslu porazgovaramo. Od pomenutog kalendara nije bilo ništa, zbog uslova tržišta, ali se druženje zapatilo i ostalo. Emil Jakšić je zapravo moj kolega, grafički dizajner, zaposlen u novosadskom Dnevniku na mestu skener operatera. Običan, neposredan i u poslu odgovoran i pouzdan. Posebno brižan u jednom : da posao ne meša sa privatnim i ličnim, ili, bolje rečeno, čvrsto rešen da lični život sačuva od straobalne mašinerije rada, reda i poretka, koji melju sve što se duše i duhovnosti tiče.

Kako smo se tada našli, tako trajemo i danas. Njemu mogu da zahvalim što su svetlo dana ugledale moje dve knjige pesama, obe neobičnog izgleda i sadržine. PESME KLOZETSKE I SVETSKE i druga, PESME LEKOVITE I SLIKE LEKOVITE. U našem daljem druženju bilo je dana kad sam ga zadirkivao, prigovarajući mu što je, baveći se odveć zemaljskim stvarima, zapostavio svoj slikarski zanat. Da bi mi dokazao njegovo još važeće umeće odradio je jedan crtež u pastelu i poklonio ga Nadi, izabranici srca mojega. Taj crtež je, shodno očekivanju, imao za temu darove prirode: kotlić sa štukom.

Lični ulov u kotliću ličnom

Ali to nije tema o kojoj bih ovoga časa. Ovde je reč o davnašnjoj želji Emila da živi sa prirodom i u prirodi. Iz tog razloga se bavi lovom, pa je jedared na sremskoj obali Dunava, sačinio i brvnaru, koju su mu tokom najnovijeg rata na ovim prostorima - baš na Božić katolički – spalili. Možda je nekome smetalo što se Emil Hrvatom rodio, jer su u to vreme carovale raznolike ostrašćenosti, koje su hrana svim nacionalizmima. Bog zna. Tek, zlo se rodilo. Ipak, deceniju posle Emil naleti na jedan salaš kod Sonte (njegovog rodnog mesta), koji kupi.

Neke kuće dobile su i stazu i trsku. Glavna će se podizati uz svinjsku zakusku

Pravo rečeno, podiže ga iz mrtvih. Naravno da su mu prva misao i zadatak bili da ga stavi u funkciju tako što će i izgledom i načinom trajanja nastaviti da živi kao salaš u svojem izvornom obliku. Oronule kuće, od kojih su neke sasvim propale, nanovo je ozidao, sačuvavši zidove od naboja i pokrivši ih novom trskom iz obližnjeg rita. Dvorište je povezao flasterom (stazama od cigala) a kočak (svinjac), čardak, poljski nužnik i sve ostale objekte pokrio je takođe trskom. Lešini, špicnamena Buvini, čiji to salaš bejaše, išli su u nadnicu kod novog gazde Emila, radi krčenja strva i korova u kome su svoje dojučerašnje imanje ostavili. A ima ih desetoro; čitava komuna, koja bi, da je vrednoće u rukama bilo, ovo gazdinstvo pozlatiti mogla.

Buvini su, više – manje u ovakvo stanje ovo svoje doveli imanje.
Od kapije kak’e tu ne beše ni govora, a ni put se nije vid’o od korova.

Salaš o kome je reč, kućnog broja 123, sagrađen je, kažu, još davne 1908. godine na prostoru Malog rita u potezu Fajzaš, koji je, najvećim svojim delom, šumsko lovište. A sve se to nalazi na nekoliko puškometa od prvih dvorišta Sonte. Salaš je obnavljan 1952. godine, kad su ga Lešini nastanili . Ono što se Emil trudi da načini trebalo bi da je slika tog tada obnovljenog salaša.

Evo Emila i Haje, pretresaju doživljaje. Moja Nada pod bagemom kunja.
Na direku šepuri se dunja. Sve životne radosti pokreće tek ubrano sa livade cveće

Moja Nada (sa kojom sve svoje delim još od 1968. godine) i ja banusmo na nekoliko dana u tu osamljenu pitominu bez radija, elektronike, televizije i ostalih ponuda gradske svakodnevice. Posle mnogo godina opet smo gledali i tumačili šare na licu punog meseca a mnoštvu zvezda se nanovo čudili i po sećanju prizivali školska znanja o Kumovoj slami, Velikim i Malim kolima, pa redom – bez žurbe i lagacko. Jedino smo brinuli o tome da se održi vatra od bagremovih oblica, koja je pucketala na ognjištu improvizovanom između tri takođe bagremova drveta . Emil je sa svojim Šokcima bio, naravno, u lovu na divlje svinje, čije su tragove još za dana pratili, kako bi znali na kojoj čeki (visokom vidikovcu, izgrađenom baš za tu priliku) da im prirede iznenađenje. U tom miru večernjem, koji se dugoj noći približavao, začujemo odnekud neko, da li kukanje, da li zapomaganje ili zavijanje, naliko glasovima razuzdane mladeži. To je u nekoliko navrata ponovljeno i trajalo je ni pet minuta ukupno. A onda – ništa. Od Emila, kad se iz lova (bez ulova) vratio, saznamo da su se to oglašavali higijeničari, tojest šakali, pristigli iz Bosne sa talasom najnovijih izbeglica. Našli su, izgleda, uginulo svinjče, koje se, može biti ranjeno, zavuklo u trsku i nepristupačni čestar. Tu razvlače lešinu, što lovci vide kao ekološki koristan posao, te ih zato zovu higijeničarima. Još jedna stvar. vezana za higijenu, vrlo me je iznenadila, a vala i nasmejala. Jednog dana na ostatku salašarskog krša, naiđem na neobično sedalo sa rupom u sredini, koje je više nalikovalo poklopcu od nužnika, nego li, pretpostavimo, stolici. Da ne bude zabune, o naslonu sedala je visio kartončić na kome je pisalo: SALAŠARSKI EKOLOŠKI POKRETNI SANITARNI ČVOR. OPTEREĆENJE 100 kg.

Ekološki klozet, zahod, na kome su ljudi kadgod izmeta se rešavali svoga.
O’ma pored, slika higijenskog zdanja toga

Novi domaćin je, verovatno radi prikaza autentičnosti ovog segmenta života na salašu Buvinih, sačuvao i njihov, vrlo originalan primerak ličnog olakšavanja u datim uslovima.
Prvi dani oktobra su već navlačili tamno ruho mrkle noći, rugajući se jutrima koja iz dana u dan svoju stražu ranoranilaca prepuštahu tamnookim čuvarima tame.
I dalje sam se, po automatizmu, budio u šest izjutra, te se, kao i neki pevci iz Sonte, čudio krmeljavom danu koji kasni, jedva se razdanjujući. U iščekivanju zrake sa istoka, uzmem kofu, te pravo na bunar, tj. đeram, pa – sve se diveći samome sebi – dohvatim bagremovu pritku, o koju je okačen limeni amper, i počnem da je spuštam upravo do vode na dnu bunara. Zahvaljujući nekoj vrsti potege na kraju drugog bagremovog debla, tu pritku zajedno sa kofom punom vode, gotovo igrajući se, nastavim da vučem prema gore. Vodu iz tog ampera saspem u drugi i to odnesem svinjama. Kad ih napojim, onda namirim i ostale sudove za dnevne kuhinjske potrebe. Dok moja Nada sa snovima druguje, jer toga radi je i došla na salaš, eto Emila iz lova, srećom, suvog i neolepljenog ritskim blatom. To Sonta davno kišu nije videla, pa se miševi po imanju razmileli i mnoštvo rupa izburgijali. Svojim očima sam video kako crna kera, Lajka, skače trupački iz mesta do metra visine, kao kakvo lane, i sa neverovatnom preciznošću strovaljuje se na miša. Sudeći po tome kako se sa njim igrala, muvajući ga tamo i ovamo, pa ga na kraju i ostavila, bilo je jasno da nije gladna. Istog časa je tog miša ćapio Bundaš, jedno drugo maleno pašče, i prosto ga usisao.Kad sam čuo da Emil u Novi Sad odlazi na nekoliko dana radi svojih potreba, na moje pitanje ko mu hrani pse i svinje, odgovorio je: snađu se. I to sa miševima je, verovatno, jedan oblik snalaženja.

Emil hrani svinje, radi na bunaru. Sa Mićom i Mirkom devastira hranu

Cunjajući tog jutra po kršu jedne još neobnovljene kuće, naiđem na dve rakijske čašice, izlivene u obliku čizme. To na bunaru oribam peskom i naspem sebi i umornom lovcu po jednu rakiju, da operemo grlo i oteramo maler zbog neuspešne lovine.
Zazorilo je, prezorilo i zasijalo, a na žutu zemlju i žuti asfalt (staze od cigala) rasulo se žutilo po salašu. I na drveću žutoga još ima, pa se, sa onim što je po kočaku popanulo, ili se u obliku kukuruza iz čardaka oglašava, okolina zlatastim dukatima postavila, Rečju, miholjsko leto je u dvore jesenje ušetalo. Pristavljamo kafu, a eto i Mirka. Taman oko devet. Mogli bismo po njemu sat navijati. Mirko je hleb naš nasušni za Sonćane. Zato mu oni svakog dana, tog hleba, tj. kruha radi, dobro jutro u njegovoj pekari požele. Naravno da se i na salašu pojavio sa svojim pecivom. Posle prijatnog razgovora uz kaficu otišao sam do njegove vikendice u izgradnji, koja će, kako mi se čini u salaš da izraste, jer se jasno uočava poveći zasad bagremove šumice na prilazu imanju. Mirkova kuća je nevelika, belo okrečena i nasprat ozidana. Dok sam mu pomagao oko spravljanja cementa za šalovanje jedne grede, napravili smo pauzu, pa se tu našla i neka flaša rakije u plastčnoj boci. Naspem sebi iz nje i probam, a Mirko upravo zinuo da mi kaže, jer je znao šta sam to popio.. Tako dođemo do priče da su ovdašnji susedi iz pokrajnih kuća sonćanskih, prema kazivanju Mirkovom, nekakav svet više sklon služenju nego gazdovanju. A to služenje je često podrazumevalo i raznolike nečasne oblike snalaženja, na koje je uvek morao računati onaj ko bi ih u službu uzeo.

Zna i Emil da se sused Tuna zatetura i tamo i tuna

Dođe tako često da mi pomogne oko nečega jedan vredan sused, špicnamena Tuna, priča Mirko. A taj voli da popije. Jednom, dok sam bio u drugoj prostoriji, on se dohvati ove, inače odlične, rakije, pa više puta dobro potegne. Da se ne bi videlo koliko je odvadio, on je dopuni vodom. To je ta brlja, ni nalika onoj dobroj kapljici. Jadni Tuna, spravio je piće ni sebi, ni drugom, a meni na jad i sramotu, završio je priču Mirko, čisto se izvinjavajući. Emil iz ruševina zapuštenog salaša još nije oterao sve duhove prirode, pa smo uočili vidljive tragove sovinog prisustva. Kad je prnula i zaustavila se u krošnji obližnjeg drveta, nije izgledalo da se boji našeg prisustva, pa sam uspeo i da je fotografišem.

Slika posle noćnog lova. Emil, rakija i sova.

Već se uveliko razdanilo kad je i Nada progledala, pa smo krenuli u obilazak atara. Danas u jednom pravcu , sutra u drugom, prekosutra na novu štaciju. Tek da upoznamo okoliš. Na lenijama smo viđali zečeve kako odmiču bez neke žurbe, tek da nam nisu na putu, a fazani su se lagodno šetali seoskim drumom. Znaju oni i vide, veli Emil, da mi nismo lovci a fazani dodatno znaju da je ovo lovostaj na fazane, pa se obezobrazili. Polja su čista, kulture obrane a na nekim mestima se još pali ostatak od kukuruzovine. Mirko i Emil uočavaju pokrete svojih suseda po nedalekoj šumici, što je znak da je došlo vreme da se ide u drva. Složilo se kao dobro što kiše još nema, jer je pala odluka da se o vikendu društvo bavi ogrevom za zimu. Organizovali su se, pa je tu bilo i mlađarije, Mirkov sin Marko, rođaci mu Predrag i Nenad i Miloš Emilov. Miloš je pre koju nedelju ustrelio divlju svinju, koja se, teško ranjena, zavukla u čestar, med trsku i tu uginula. To je verovatno ona lešina koju su šakali dokusurili. I ovaj put sam postavljao nezgodna pitanja u vezi sa odlaskom u drva, spominjući šumara i njegovu brigu o šumi, što je izazvalo podsmeh kod prisutnih, jer su verovatno dobro znali da je šumarova briga za šumu selektivnog karaktera, te kao takva nije zavređivala posebnu pažnju. Taj dan je za poletne i mlade bio pesma, za mene naporna avantura. Na stolu nas je čekalo i nešto čorbasto, zahvaljujući prisustvu dveju domaćica. Iz Novog Sada upravo pristigloj Emilovoj Haji (Hajnalka Jakšić) i mojoj Nadi.

Posle dugog i napornog rada od jela i pića pravi se parada.

Najzad je počelo da duva, što je mogao da bude prvi nagoveštaj kiše. Predveče, na putu za Novi Sad, kiša se zaista spustila, što nije moralo da znači da je padala i u Sonti. Nazvao sam Emila i potvrdio je. Da, kiša je padala i u Sonti. Najzad.

milan milić jagodinski
Salaš broj 123., Emila Jakšića u Malom ritu kod Sonte, na potezu Fajzaš, oktobra 2009.

aposteriori

(posle svega)

Bliži se kraj tekuće godine. Na pragu smo Božića katoličkog, koji braća naša po Hristu obeležavaju pre nego li pravoslavci onaj njihov. U čudu bismo se, a i u dilemi možda, mogli naći da prisustvujemo razmeni argumenata pripadnika dveju konfesija tim povodom, jer jedni tvrde da je prvi Božić onaj sa kraja tekuće godine a drugi vele da je prvi onaj sa početka sledeće. Potrefilo se dakle, da je, posle dugog sušnog perioda, pre kalendarske zime, pao sneg, i to poveliki. O’ma je naras’o do preko 30 cm. Kad je grtalica novosadskim ulicama krenula, stvoriše se, levo a i desno, pravi smetovi, tako da se pojedinim autima traga nije moglo naći. U času kad sam svojim prijateljima elektronskom poštom slao čestitke za Božić, tj.blagdan (to radim uglavno ručno i u obliku unikatnih crteža), stigle su mi od strane Emilovog mlađeg sina Miloša, slike sa sonćanskog, gore opisanog, salaša. Idilične slike salaša pod dugo željenim snegom.

A 2011. ZGODILO SE
ŠTO SE TEŠKO DADE
SAGLEDATI LIKOM, ALI MOŽE
SLIKOM

Mesec septembar sam proveo na salašu, koji je vrednoćom punačkog Emila poprimao izgled negda nalikujućih salaša, kojih gotovo da nema na ovom ravničarskom prostoru. Budući da je slikar po obrazovanju a umetnik u duši, Emil se nosio mišlju da, pored lovaca (lovstvo je jedna od njegovih strasti), počne ovde da dovodi i umetnike, te tako realizuje različne umetničke projekte, interesantne za bližnje iz njegove sredine a i za one iz sveta.

Naravno da sam mu se ja našao prvi pri pomoći u realizovanju ovakve zamisli.
Šta više ( pokazaće se kasnije) i kao glavni krivac za uletanje u tu avanturu koja je kuću Jakšića poprilično opteretila. Ali tako je to sa umetnicima. U tom poslu, iako su namere plemenite a ideje uzvišene, ništa ne ide lako. Jer, kako kaže narod, umetnost se - u ovom slučaju slike - ne maže na lebac. Kakogod bilo, meni je sledovalo da se, ništa manje nego Jakšići, žrtvujem za opštu umetničku stvar, verujući da će ovaj pionirski poduhvat pomoći da se na malobrojnim vojvođanskim salašima ovoga tipa zapate slični likovni i koji drugi kulturni sadržaji, te da će takve aktivnosti kasnije pomoći i Pokrajina.
Još mi je važnije bilo da slikare, i same galant golje, ubedim da, pored direktnog rada, kao i ja, krenu u sve to ulaganjem ličnih materijalnih sredstava. Zato je moje obraćanje koleginicama i kolegama, koje sledi, ličilo na marketinški letak lišen romantičarskog zanosa i brušene tananosti.

PRVO LIKOVNO PAJTASENJE
Budimo prvi na salašu Jakšića kod Sonte.

Kod Sonte, zapravo u sonćanskom ataru, med nekolicinom jedva sačuvanih salaša, stoji, vazneo se, živnuo je i sebi došao negdanji salaš Buvinih, zahvaljujući jednom umetniku sa vizijom, koji, ne da voli salaše, nego i živi salašarskim životom.
Radi se o Emilu Jakšiću, grafičkom dizajneru iz novosadske Škole za primenjenu umetnost, donedavno zaposlenom na mestu skener operatera u novosadskom Dnevniku, a od pre nekoliko godina stanovnikom SALAŠA JAKŠIĆ kod Sonte, obnovljenog, rečju, revitalizovanog na način i po pravilima života koji se živeo kako se vazda živelo na salašu. Pod ovim se misli na salašarsko gazdinstvo u pravom, najistinskijem smislu te reči, sa živinom, sitnom stokom, obradivim površinama, trskom pokrivenim krovovima, stazama od flastera (ciglje), neophodnom i sasvim dovoljnom rasvetom i tišinom koju narušava samo povremeno oglašavanje divljih zveri sa obližnjeg lovišta. Domaćin Emil, koji ovde živi sa svojim sinom Milošem, pasionirani je lovac, pa se tu i takva vrsta doživljaja može desiti. Pošto je Emil po zvanju i po osećanju slikar, nije mogla da izostane i želja da se na ovom prostoru i u ovakvom ambijentu začne i neka vrsta likovnog druženja, pa je iskristalisana želja za okupljanjem njegovih koleginica i kolega , koji bi se na salašu Jakšića sastali, i nekoliko dana prepustili se slikanju. Od tog materijala bi se sačinila izložba, uz neophodan katalog, a ako se posreći to druženje, kojemu je domaćin dao ime LIKOVNO PAJTAŠENJE, moguće je da pređe u tradiciju. Pošto je ovaj salaš ušao u zvaničan program revitalizacije vojvođanske baštine, zvane salaši, Emil je nameran da onima koji o toj baštini odlučuju prikaže još jednu dimenziju opšteljudske i turističke prirode, posle čega bi nadležni mogli da uoče i, može biti, izraze potrebu da se i u ovaj, ovako kultivisan način života na salašu ulaže. Dok se to ne desi, a i da bi se onima koji nešto о tome odlučuju, pokazalo šta je vredno i moguće, bilo bi lepo da učinimo napor i našem kolegi pomognemo u tome da započne ovu priču, tojest da, uz malu pomoć svojih kolega, održi prvo LIKOVNO PAJTAŠENJE na njegovom Salašu. A kad taj prvi korak učinimo, verujem da će Emil ličnim trudom uspeti da celu stvar održava i unapređuje, kao što je, na moje oči, iz mrtvih digao salaš Buvinih.
Da bismo podržali to prvo Likovno pajtašenje na salašu kod Sonte, neophodno je da prvog vikenda u maju, dakle 9. maja ove godine (četvrtak) dođemo na Salaš Jakšića sa svojim priborom, uključujući i jedno svoje platno, koje bismo oslikali do nedelje 12. maja. Poželjno je da to budu uljane ili u akriliku rađene slike, koje će, pošto budu opremljene, biti izložene u Apatinu uz kataloško predstavljanje autora o trošku domaćina. Ko nije spreman da slika na licu mesta, može da priloži sliku, koja će takođe ući u katalog. Domaćin se obavezuje da slikarima nadoknadi putni trošak do Sonte i nazad i da obezbedi boravak na salašu, po salašarski. Kako njemu - tako i ostalima. Na raspolaganju ima devet ležaja i sve ostalo što je neophodno za komotan, valjda se razumemo, salašarski život. Da biste imali jasnu sliku o izgledu salaša i životu na njemu, šaljem Vam neke svoje zabeleške o tome.
Nešto više o životu na salašu naći ćete i na fejsbuk mreži Salaš Jakšić.

O tome šta ste odlučili obavestite ili mene 021 498 528; 064 3833113
Ili Emila i Miloša Jakšića preko fb mreže, a možda i na
021 467320; 063 8424112; jaksha_m@yahoo.com
U najkraćem roku, moliću, jer pomenuti datum se bliži, a i zato da se domaćinu dadne neophodno vreme za nabavku ića, pića i ostale potrepštine, koja uz to ide.

Sa poštovanjem, Milan Milić Jagodinski

Prvo likovno pajtašenje (Ljiljana Milovanović Vorgić, Vilmos Harmos, Branislav Marković UMBRA, Igor Cvijanović, Stanko Rodić, Miroslav Borojević Che, Nikola Simijanović Milan Milic Jagodinski, Milosh Jaksić) održano je od 9. do 12. maja 2013. godine.

Imalo je skroman kataloški prikaz i sve slike su zaista izložene u Apatinu, u odgovarajućem galerijskom prostoru.

VRAPČEVO, SOVINO i LASTINO gnezdo su tri sobe za goste u kućama pod trskom. Krasnopisao Jagodinski

Postavljeno: mart 2017.

---

Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com

---

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad