Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com
Slušaj: (mp3)
Tog dana, 3. juna 1968. godine, slučajno me je zakačila smena od što sam inače izbegavao, jer sam više voleo da radim noćne smene : do ponoći i od ponoći do 6 ujutru. Ne samo što me je zakačila smena - em da regulišem saobraćaj na uglu Vasine i Zmaj Jovine ulice.
Tog jutra dođem u našu stanicu, a to je bila 90. stanica milicije, trola i regulisanje saobraćaja, u Ulici 29. novembar, u Gradskom S IV spratu, i imam šta da vidim. Po našim svlačionicama - gde su kasete i ostalo, jer smo dužili letnje, bele, i one obične, zimske uniforme sve nam je to stajalo u kasetama - vidim da spavaju meni potpuno nepoznati milicionari. Spavaju na podu, na šinjelima, a pored sebe imaju palice. Kako spavaju, hvataju se levom rukom za pištolj, tada se pištolj nosio na levoj strani, da provere da li je tu. Pitam ljude šta se dešava. Odgovaraju mi da su bili nemiri u Studentskom gradu i da su dovukli milicajce iz cele Srbije. Nesrećnici koji su na podu spavali, bili su iz Lazarevca.
Potpuno sam u panici, totalno zbunjen. Lepo se obučem u svoju divnu uniformu, primim dužnost i odem na lice mesta. Negde do deset, pola jedanaest, sve je teklo najnormalnije, da bi oko jedanaest, pola dvanaest, moja smena - ja sam tada bio student Filozofskog fakulteta - krenula da zauzima Filozofski fakultet, dakle Kapetan Mišino zdanje. Ja stojim i regulišem saobraćaj na toj raskrsnici, a moje studentske kolege prelaze preko puta, sa ove strane Čika Ljubine, u Zmaj Jovinu, pored pošte, i krajnje bezobrazno i drsko mi bacuju ružne reči, nazivaju me raznim imenima. Ja održavam dostojanstvo u onoj beloj uniformi, kao fin gospodin, regulišem saobraćaj, pravim se važan, ne čujem ništa. To je tako trajalo do trenutka kada mi ističe smena. Kad se sve to smirilo, kada su oni prošli, stanem sa strane i zapalim cigaretu.
Tu su stajali nekakvi američki turisti, fini stariji gospodin sa suprugom i dve kćerke. U to vreme mi smo imali na uniformama obeležje jezika koji govorimo, kod mene je pisalo - engleski i francuski. Čovek mi se obratio, predstavio se da je američki turista i saopštio da se divi mom strpljenju, toleranciji - pazite, to je ’68. godina - u Americi, kaže...
Celu priču do kraja Miloša Vasića možete čuti u okviru serije radio emisije o “Studentskim demonstracijama 1968”... Dragoslava Simića, snimljenu 2008. godine.
Postavljeno: april 2015.
Danas Online
25.09.2021.
Jedan od osnivača „Vremena“, novinar Miloš Vasić, posle duge i teške bolesti, preminuo je u Beogradu, saopštio je ovaj beogradski nedeljnik.
Novinarstvom je počeo da se bavi 1969. godine. Pre dolaska u „Vreme“, proveo je 15 godina u nedeljniku NIN, koji je napustio zbog pritisaka režima Slobodana Miloševića. Na predlog Srđe Popovića, 1990. prihvata ideju da učestvuje u pokretanju novog nedeljnika „Vreme“.
„I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović… (…) Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja. Taman smo lepo krenuli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno, više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju, Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo sa prvim brojem“, ispričao je Vasić prošle godine u oktobru, kada je redakcija napravila presedan i odlučila da objavi intervju sa svojim osnivačem, povodom 30 godina postojanja „Vremena“.
Tokom tri decenije u „Vremenu“, Vasić je pokrivao apsolutno sve važne teme, od demonstracija 9. marta 1991, preko rata u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… Njegovi tekstovi nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića i tokom operacije „Sablja“, koja je potom usledila, postavili su standarde onoga što danas u Srbiji smatramo istraživačkim novinarstvom.
Vasić je tekstove iz tog perioda uzeo kao osnovu za knjigu „Atentat na Zorana“, a donela mu je gotovo sve bitne novinarske nagrade u Srbiji.
Autor je i više knjiga o oružju, romana „Ptica panike“, kao i zbirke kolumni „Moj muški život“.
Kao novinar, bio je oštar, precizan, sa prepoznatljivim stilom. Kao kolega, bio je sve suprotno od toga: blag poput roditelja, mudar savetnik i nežan kritičar, onaj od kog su svi mlađi članovi redakcije učili, svesni da nikada neće biti ni blizu kao Miša.
Iza Miloša Vasića ostalo je petoro dece i mnogobrojni unuci.
Dopunjeno: septembar 2021.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
