Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
/Ovu stranicu je opremio, fotografije i tonske zapise načinio urednik sajta Dragoslav Simić/
Mihajlo Miša Blam, foto Dalibor Danilović
Srednjoškolac Dragan Simić vodi svoj lični dnevnik, šezdesete godine prošlog veka.
„Priča se po školi da Američka čitaonica u Beogradu daje gramofonske ploče upisanima u njihovu biblioteku. Ploče nose kući, slušaju muziku i ploče vrate. To nisam znao. Vest je donela Zaga „engleskinja“, profesorka, za koju se sumnja među „komitetlijama“ u školi da radi za Amere. Stroga je i strašno precizna u ispitivanju. Ili znaš ili ne znaš.
Nikad neću naučiti engleski.
Američka čitaonica nalazi se u Knez Mihajlovoj, „na štrafti“, do nje je poslastičarnica „Medžed“ sa najboljim baklavama. Tetka Dada mi daje džeparac za kolače i šalje me da uzmem vesti „Glasa Amerike“ koje u biltenu objavljuje čitaonica. Otišao sam danas po bilten.
Stoji milicajac na ulazu u zgradu čitaonice, iz Čika Ljubine. Na portirnici daju bilten. Bio sam glup. Pitam milicajca da li mogu u čitaonicu na spratu. On kao ne haje za takva pitanja, a znam da registruje ko dolazi i ko odlazi iz čitaonice. To mu je posao. Radio je javio da je održana sednica CKSKJ koju je sazvao Tito, zatvorena za javnost, na kojoj se raspravljalo o nacionalnom pitanju. Osuđen je šovinizam i ekonomsko zatvaranje u granice republika. Tetka je znala da u biltenu ima komentar na ovu vest. Na prvom spratu, biblioteka. Učlanjujem se, ali sa zebnjom. Neke moje starije drugove ispitivali su šta traže u američkoj čitaonici. Nas su isterali iz stana 1948. pa baš nije zgodno da im stajem „na žulj“. U biblioteci su zaista izdavali i ploče. Preturam po njima i vadim omot na kome piše „Dizi Gilespi“. Vidim neki crnci na slici, muzički sastav: truba, bubnjevi, klavir, bas i... Nikad nisam slušao džez. Ćale mi je kupio „suprafon“ gramofon koji se kači na radio, bez zvučnika. Sutra nas je zvala drugarica iz razreda Mira, idemo kod nje, dobila je nove ploče. Ako ona nema džez među tim pločama, biću glavni...
Francuski dramski pisac Arman Selaku rekao je: „Svaka umetnost koja se neobnavlja postaje muzejska umetnost. Ono što čini život jedne umetnosti, to su dvadesetogodišnjaci, mladići koji nas starije, isteruju kreativnom energijom, napolje.“
Kupio sam „Dekamerona“ na otplatu.“
Posetioci sajta koji budu čitali ovaj mali uvod iz mog dnevnika, treba da znaju kako je džez muzika sporednim putevima, ulazila u naš život. Studentske demonstracije će tek doći 1968, a šta nas je sve očekivalo u decenijama koje su išle prema nama, to se danas zna.
Blama tada nisam poznavao kao ni on mene. Kasnije, znatno kasnije, slušao sam Rafajla, oca Miše Blama, kako svira na harmonici preko radija.
A kako sam upoznao Mišu?
Pa to je bilo manje politički dramatično od onog susreta sa Dizi Gilespijem pre 40 godina.
Kolarac, Džez orkestar RTS, ima koncert dvehiljade i neke, diriguje Bubiša Simić, a jedan visoki, suvonjavi tip, sa brčićima, elegantan, u orkestru, drži bas u ruci. Instrument „sa guzom“ i basista po visini, izjednačili se. U nekom trenutku njegove kolege iz orkestra se utišale, a samo kontrabas radi. Samo kontrabas je na sceni. Tajac u sali, prolaze minuti, reklo bi se, život, u stvari, sve je stalo, samo muzika traje, instrument je oživeo, zvuci osvajaju staro zdanje. Nema više ni instrumenta, ni onog muzičara na bini. On i instrument stopili se u jedno. Prvi put sam doživeo da ona duguljasta drvena forma, nalik ogromnoj violini, sa razvučenim žicama, ima dušu, misli, krvotok pomera.
Bio je to Miša Blam sa svojim kontrabasom. Tako smo se upoznali.
Ovacije u sali, posetioci na nogama, opšte oduševljenje.
Oktobra 2012, dogovorili smo se da se vidimo „kod klavira i starog gramofona“. Eto ih na slici. Razgovaramo, dok u jednom trenutku Blam dođe do dela svog života u kome ima „love koliko hoćeš“. Ja skraćujem i kažem: „Tezga!“
Nisam znao da je to „šifra“ kako razljutiti Mišu.
„Nikada nisam tezgario. Muziku sam uvek shvatao ozbiljno, bez obzira da li sam svirao sa Ciganima ili sa nekim drugim vrhunskim ansamblima. U muzici nema prevare..., rekao mi je Blam.
Neka i ova opaska uđe u „zbirku utisaka“ o ovom sjanom momku, kolegi Dizi Gilespija.
Kakve je sve nagrade Miša Blam dobijao za umetnost kojom se bavi u životu, ukucajte njegovo ime na Internet adresi „Blam“ i tamo ćete dobiti odgovor.
Slušaj 1.deo: (mp3)
Iz emisije:
Mi smo stanovali u ulici "Braće Jugovića". U Čika Ljubinoj
ulici se nalazila Američka čitaonica. Oni su svakog dana pre podne,
izdavali na šapirografu bilten. I moj otac me stalno slao da uzimam
taj bilten. Odmah pred vratima iz "Čika Ljubine" ulice uzimam taj bilten
da bi otac saznavao istinu. Otac me je upozoravao:
"Ako vidiš nekog čiku u dugom kožnom kaputu koji obično imaju brkove,
nemoj da kažeš čiji si".
To mu je bilo važno. Da ne kažem čiji sam. Uglavnom ja sam svaki dan
išao. Uzmem bilten. Vraćao se, donosio mu taj bilten. Dobijao sam one
aluminijumske pare. To je pet dinara da mogu da kupim tri svilene bombone
i recimo zabavnik. Jednog dana sam naleteo na jednog čiku koji ima dugi
kožni kaput i koji me pitao:
- Gde ćeš?
- Ja idem da kupim... da uzmem bilten.
- Čiji si?
- Nisam ničiji.
I sad moram da citiram i ako je nepristojno. Ćuška po glavi.
- Marš kući! Pička ti materina.
Niko me do tada nije udario u životu, ni mama ni tata. Nije to bio udarac. To je bila ćuška ustvari po temenu. I ja sam se uplakan kao crvić vratio od ćoška do stana. Ulazim i plačem. I moj otac kaže:
- Šta je, jel bio čika u kaputu?
- Jeste tata.
Moj otac se okrene i viče mojoj majci:
- Ženo komunisti su počeli i decu da nam tuku!
Onda se ja potpuno rasplačem. Katastrofa. U tom momentu zazvoni telefon. Moj otac diže telefon, tada, onaj od bakelita.
- ...Da... jeste... kad... dobro... uredu... ko peva? Gotovo
Moja mama ga pita šta je bilo.
- Zove me Farbin, to je Titov šef protokola. Krcun pravi neku sedeljku.
I sad dolaze kola po mog oca. I on kaže: - Da li imam uštirkane košulje?
Tada su se nosile uštirkane košulje sa onim fišbajnima koji su se ubacivali u kragne.
- Evo imam svirku za Krcuna. Moram da idem. Peva Danica Obrenić, Nada Mamula....
A moja majka pita:
- Hoće oni to da plate?
A moj otac kaže:
- Kako da ne. Komunisti su ozbiljni ljudi.
Slušaj 2.deo: (mp3)
Nekerman je čovek koji je imao čitav lanac robnih kuća. Bio je prijatelj sa mojim ocem jer su zajedno bili u logoru kao Jevreji. Moj otac mi je dao Nekermanov telefon, koji je živeo u Berlinu, pa ako mi nešto zatreba da se javim čika Nekermanu i on će mi izaći u susret.
U tom momentu smo Zoran Živković (sin Radojke i Tineta Živkovića) bili U Berlinu. Trebada polažemo audiciju. Naravno mi smo sve one male novce koje smo imali sa sobom potrošili, jer smo bili fascinirani kada smo uleteli u muzičku robnu kuću u kojoj smo videli hiljade ploča klasične muzike. I mi smo sve pare potrošili kupujući ono čega u našoj zemlji tada nije bilo. Zoran kupio 100-200 komada. Ja kupio 100-200 komada ploča i jednog trenutka smo ostali bez i jednog feninga. Ja kažem Zoranu: Tata mi je dao Nekermanov telefon. I odemo. Ja se najavim. Nekerman kaže: kako da ne šta radi Rafael itd. Dođite. Ja sam u toj i toj ulici. U toj i toj ulici je inače jedna od njegovih robnih kuća. A Nekerman sedi za kasom. Dakle štedi na jednom radnom mestu a ima uvid u neki dnevni prosek. I mi dođemo. On je vrlo ljubazan. Počastio nas je čak i onim nekim reklamnim malim čokoladicama. To nam je dao. To je sve što smo od njega dobili. Ja mu sad kažem: Gospodine Nekerman tata mi je rekao ako mi zatreba neka pomoć mogu vama da se obratim. On kaže: kako da ne. O čemu se radi?
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
- Pa meni treba nešto finansija da pozajmim.
Pa, dobro vidim, već mu je radost od našeg susreta malo splasnula.
- Koliko vam treba?
Pa, rekoh hiljadu maraka.
Čovek dobije srčani udar. Padne. Počne da se previja.
- Pa ja te pare nemam, kaže.
A tog momenta postoji nekoliko hiljada maraka u njegovoj kasi.
- Ja te pare nemem. Pa to je neverovatno.
I sad pošto ja znam taj zakon kod nas Jevreja. Moramo da se cenjkamo. Sad ja smanjujem na 700. Ne, on viče 150.
Ja odem na 500. On je povećao na 180. Nije ono 150-200
nego na 180. I nađosmo se mi na oko dvesta i nešto maraka. I ja izguram
to na 300 maraka uz sve njegovo gušenje i srčane udare, on mi odobri
kredit od 300 maraka. I sad broji. Izbroji 300 maraka. Već mu ruka drhti
kao kod alkoholičara. I ne daje mi te pare. Okrene telefon. Na moj užas
okrene mog oca i kaže:
- Hajli, (tako su se zvali) tvoj sin je kod mene. Kako je. On kaže sve
je u redu. Nego znaš moram da te pitam da li ti odobravaš, on mi je
zatražio određenu ekonomsku pomoć. Ja sad čujem srčani udar sa druge
strane. Sad moj otac sa druge strane pada, grči kolena i viče "ta bitanga"
(to sam ja). Ali ukapira ja nisam probisvet. Ne kockam se. I teška srca
on odobri da mi Nekerman da 300 maraka. Završi se to. Verovatno je moj
otac zvao hitnu pomoć da ga spasu. I Nekerman broji i odvoji tri marke
i da mi 297 maraka. Ja pitam - Zašto?
On kaže: za telefon.
Slušaj 3.deo: (mp3)
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Korice knjige Miše Blama, „Džez u Srbiji“, izdavač Stubovi kulture, Beograd, 2011.
Mišina knjiga prepuna je dragocenih podataka ne samo o tome kako je došao džez u Srbiju već predstavlja pravi kulturološki bedeker o vremenu koje obuhvata naslov, a odnosi se na društveni život naše zemlje pre Drugog svetskog rata i tokom nemačke okupacije. Da nije ove knjige kojoj je Miša dao lični pečat, sva ta imena koja se pominju bila bi zaboravljena. Jasno je da je najveći broj podataka objavljen u knjizi stigao do nas posredstvom njegovog oca Rafaela Rafe Blama od koga je Miša nasledio neiskazani šarm, talenat velikog muzičara i smisao čoveka velike kulture da oplemeni svojim lepim i radosnim životom i druge.
Slušajte Rafu, Rafaela Blama, pa će vaša slika o muzičkoj porodici Blam biti potpuna. Snimak je dobijen od Miše Blama prilikom snimanja našeg razgovora tokom 2012. godine i Mišinoj želji da i Rafa progovori zajedno sa njim na sajtu. Prema tonskim zapisima Rafe Blama iz 1986, koje je načinio Nikola Veselinović za sajt priredio Dragoslav Simić.
Slušaj - Rafael Blam:
Zapis, kada sam čuo tužnu vest:
Mihajlo Blam 1947. ~ 2014.
Ne krijem suzu pred vama sada, juna 2014, dok zamišljam da nas Miša, Gospodin među džezerima, Gospodin među Beograđanima, Laf, šarmer planetarnih razmera, gleda odnekuda sa neke daleke zvezde i smišlja novi štos... Život, zezanje, muzika, ~ ma to je Miša Blam, kotrlja se iz mene, dok mislim kako da ga opišem.
Pili smo viski dok sam ga snimao, to je tačno, što se može videti na ovim fotografijama. I to ne jednu čašu, u stanu opremljenom muzičkim relikvijama, i flašama, i teglicama domaćeg ajvara koji je sam iz zadovoljstva pripremao. Ali nikad nisam video treznijeg i pametnijeg tipa od tog Blama, čudesno nadarenog čoveka koji je imao prijatelje na svim tačkama sveta gde se svira džez.
Bane Krstić iz “Garavog sokaka”, poslao mi je ovu kratku poruku: Miša Blam, bio je to divan čovek.
Da. Miša je bio divan čovek.
On će vam sve to i sam ispričati autobiografski, onako kako je on to umeo da ispriča sa mnogo žara i šala, pre svega na svoj račun, osobina svojstvena velikim ljudima.
Rekao je i ovo:
„Najveći sam ljubitelj Miše Blama. Obožavam ga, jer Miša Blam je ličnost koja nikome nije naškodila. Za razliku od mnogih, bar sam nešto uradio. Uradio sam mnogo i kao instrumentalista, i to sa kontrabasom, a ne recimo sa trubom, izdao sam neke svoje ploče, obeležio nekakvu epohu, napisao i izdao knjige. I strašno se tučem za taj džez. I još nešto, ja sam samofinansijer, što je velika stvar. Ta nezavisnost je zapravo jedna od najbitnijih stvari. Mislim da je Miša Blam sjajan tip.”
Postavljeno: oktobar 2012.
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
