Početna  |  Kontakt Simić

english YouTube facebook

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:

Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.

Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:

„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“

Slavoljub Đukić

Slavoljub Đukić

Kada sam 2008. godine objavio svoju knjigu “Autobiografije uživo”, Vidi, hteo sam primerak da poklonim Slavoljubu Đukiću. Nismo se poznavali. Javio sam mu se telefonom. Rekao je: “Dođi!” Mali stan u Kraljice Natalije. Divio sam se hrabrosti novinara koji je u vreme najžešče vlasti Sloodana Miloševića smeo da objavi knjige u kojima je analizirao dolazak i vladavinu čoveka koji je “uspeo” da vrati Srbiju na vreme pre 1912. godine i poništi rezultate generacija koje su živote ugradile u temelje Jugoslavije.

Počeo sam: “Gospodine Đukiću…. Vi ste hrabar čovek... Vi ste... “

“Mani to, da pređemo na ti. Rakija ili vino, šta piješ,“ ~ prekinuo me je srdačno i prijateljski Slava, razbijajući tako moj osećaj da treba da kažem nešto važno, veliko i lepo, kako se meni u tom trenutku činilo.

Onako jednostavno i neposredno pokazao mi je gomilu fascikli na pisaćem stolu. Rekao je da je to “dnevnik jednog vremena” sa kojim ne zna šta da radi, hiljadu strana otkucanih pisaćom mašinom. Pričao je podrobno sadržaj svog rukopisa koji je obuhvatao dešavanja u zemlji od 1945. kojima je kao svedok prisustvovao.

Tako je počelo naše prijateljstvo.

Kada sam godinu dana kasnije jednom svratio kod Slave, rekao mi je da je bio Dragoljub Žarković, glavni urednik „Vremena“ i da je njegov rukopis sopstvenom inicijativom odneo u „Službeni glasnik“.

2009. godine objavljena je knjiga Slavoljuba Đukića „Političko groblje“, one stotine strana sa pisaćeg stola koje sam video prilikom našeg prvog susreta. Na svečanosti u Biblioteci grada, februara 2010. Slava je dobio za tu izvanrednu knjigu nagradu „Desimir Tošić“ koju dodeljuje „Službeni glasnik“ za najuspelije radove iz oblasti publicistike objavljene u predhodnoj godini.

Nagrade su dodeljene u Rimskoj dvorani Biblioteke grada. Na fotografijama, osim Slavoljuba, tu su još Dragoljub Žarković, Vukašin Pavlović koji je u ime „Službenog glasnika“ dodelio nagrade i dr Nebojša Popov takođe dobitnik nagrade „Desimir Tošić“ za seriju napisa u „Republici“ objavljenih u 2009. godini.

Vi ćete sada čuti Dragoljuba Žarkovića koji je govorio u ime žirija u Biblioteci, a onda i nagrađenog Slavoljuba Đukića.

Dragoljub Žarković
Odluku o nagradi obrazložio je Dragoljub Žarković /desno/

Slušaj - Dragoljub Žarković:

  (mp3)

Slušaj - Slavoljub Đukić:

  (mp3)

Slavoljub Đukić
Dobitnik Slavoljub Đukić

U prilogu možete pročitati jedan Đukićev tekst koji se odnosi na studentske demonstracje u Beogradu 1968, pripremljen za knjigu „68 ~ lične ispovesti“, Đorđa Malavrazića.

profesor Vukašin Pavlović
Nagradu predaje profesor Vukašin Pavlović
Dr Nebojša Popov
Dr Nebojša Popov drugi dobitnik nagrade

1968. godina - 40 godina posle
Slavoljub Đukić

Naravno, glavno pitanje je bilo šta Tito o tome misli. Tito je bio jedno božanstvo, njegova reč je na njegovoj strani a svih drugih na drugoj i ona preteže. Junske demonstracije su došle kao da su pale s neba, niko nije očekivao da se tako nešto kod nas može dogoditi. Zbog toga je vladala opšta zbunjenost rukovodstva, prvih dana je bio haos u CK Srbije. Čak su delovale različite struje, jedni su išli na to da se pregovara a drugi su bili za to da se čak ide tenkovima, i to se pominjalo, itd. Dakle, vladala je opšta zabuna, pitali su se kako se to nama moglo desiti. Po onome što ja znam, to je iznad svega iznenadilo i povredilo Tita. Uvek kada se obraćao javnosti Tito se, verovatno to znate, posebno oslanjao na omladinu, radničku klasu i armiju. I sada, najednom ovo mu je priredila baš ta omladina i to je povredilo njegov ugled, do koga je njemu, pogotovo u međunarodnoj javnosti, bilo veoma stalo. Zanimljivo je da je dugo trajalo sve to, on je izbegavao da se izjašnjava, kod njega su dolazile razne delegacije, donosile mu informacije, davale savete itd., ali on je izbegavao da se direktno opredeli. Vodeći ljudi u zemlji, ili barem veći deo njih, nisu posebno pridavali značaj jer su oni znali da je Tito veoma neraspoložen zbog toga i da je on objektivno protiv celog tog događaja, koji je po njegovom mišljenju naneo veliku štetu ugledu Jugoslavije itd.

Dolazimo do ključnog trenutka, a to je 9. jun, kada se održava sednica vrha Partije, na kojoj se govorilo o studentskim demonstracijama. Tito je mirno slušao raspravu – opšte raspoloženje je bila osuda demonstracija. Ti ljudi su govorili ono što su pretpostavljali da i Tito misli. Kada je bilo negde oko 1 sat, oko podne, Tito je rekao da će se odmoriti i da će dati izjavu za televiziju.

Miroslav Josić Višnjić
Pisac Miroslav Josić Višnjić u publici, jedan od učesnika studentskih demonstracija 1968.

Tu sada dolazi jedna scena koju su mi ispričali, a ja sam je pažljivo zabeležio, dvojica učesnika toga događaja. Dakle, bilo je oko 16 časova, autentični svedoci su Zdravko Vuković, direktor Televizije Beograd i Jova Šćekić koji je bio reporter. Prema njihovom svedočenju, koje se ničim ne može dovesti u sumnju, nema ni razloga, Tito je došao dosta raspoložen. Oni su uključili kamere, on je održao svoj govor u kome je, uz neke male primedbe, objektivno dao jednu podršku studentima. To je najkrupniji događaj, najbolje što se moglo... Naravno, Tito je bio politički majstor, takvih se malo rađalo u 20. veku, mogao je on to sve silom da reši, ali gde nije morala sila da se koristi on je upotrebljavao druga sredstva. Iako je on najgore mislio o studentskoj pobuni, pogotovo o profesorima na Beogradskom univerzitetu, filozofima, koje je često u svojim govorima pominjao – u ovom obraćanju on im je na neki način dao i ruku pomirenja i spasenja itd. Zanimljiv je jedan neverovatan detalj, gde on u stvari pokazuje pravo lice. Kada je završeno snimanje on se obraća Vukoviću i Šćekiću i kaže im: E drugovi, završismo i ovaj posao, tako je to kada se nekoliko mangupa ne pohapsi na vreme. To je ono što je on stvarno nosio u sebi.

Tito nikada nije oprostio studentima što mu se dogodilo, odnosno ne studentima, jer je celo svoje nezadovoljstvo fiksirao na univerzitetske profesore. Posle toga skoro da nije bilo javnog govora u kojem ih on nije osuđivao i čak je javno zamerao CK Srbije što se odlučnije ne obračuna s njima. Zanimljiv je tu takođe jedan detalj koji pokazuje koliko su se odnosi menjali i u partiji i u Jugoslaviji, kako je vreme odmicalo. Dogodile su se i krupne promene u samim rukovodstvima. Mnogi su izbegavali da budu egzekutori i više su voleli da neko drugi to učini, da oni ne isprljaju ruke. Time se može objasniti što je sedam godina trajao taj slučaj, dok najzad Skupština Srbije nije donela odluku o toj osmorici filozofa koji su udaljeni sa Fakulteta. Tu je taj zanimljiv detalj koji ja često pominjem. Na toj skupštini jedan od govornika je ustao i rekao, sa čuđenjem – kako je moguće da se to nije efikasnije rešavalo, nama su bile dovoljne četiri godine da pobedimo u revoluciji a ne znam već koliko ovo traje. Tu se ta priča završava.

Sada prelazimo na jedan drugi teren, na atmosferu kakva je tada bila. Prvo da pomenem štampu. Naravno, štampa je bila pod ogromnim pritiskom da kritičkije rasuđuje o demonstracijama i ono što je moralo uradilo se. Ako se u celini uzme, pogotovo omladinska glasila, štampa je podsticala studente i to je rukovodstvo najviše zameralo novinarima. A intimno, mislim da nije bilo novinara koji nije bio na strani studenata. Tu sada opet dolazi do jedne zanimljive scene i priče koja mnoge stvari objašnjava i raspliće ovo što sam ja malo zapleo u ovom našem razgovoru. U Borbi, gde sam ja tada bio novinar, bili su uvereni da će Tito u svom govoru napasti studente. Da bi pokazali svoju, neću reći servilnost, koliko ažurnost novinarsku, dogovor je pao da se napiše uvodnik u tom smislu. To znači, kada Titov govor bude objavljen da istog dana i Borba ima svoj uvodnik na Titovoj liniji. Sve je to pripremljeno, čak i prelomljeno, već kako se to radi u novinama, negde popodne toga dana. Sledeći trenutak je i komičan i potresan. Mi smo svako veče sedeli u Borbinom klubu, čekajući da dođu sveži novinarski primerci. Toga dana dolaze novine, to je užas jedan – s leve strane je Titov govor, u kojem on podržava studente, a s desne strane je taj uvodnik pod naslovom „Mlado žito i kukolj“ u kojem se se studenti objektivno osuđuju itd. Nastala je panika nemoguća, šta je ... Logično je bilo pomisliti da je tadašnji direktor Momo Marković, inače da pomenem, jedan uljudan čovek s kojim smo lepo izlazili na kraj, bio obavešten o onome što Tito misli pa je u tom smislu i instruirao ljude koji su pisali taj uvodnik, znam i ko je pisao, to sada nije uopšte važno, umrli su ljudi, nema smisla ... Šta se dogodilo? Urednik spoljnopolitičke rubrike, moj prijatelj, umro je davno, Obren Milićević predlagao je da se spali ceo tiraž, da se baci ceo tiraž, da se štampa novo izdanje bez uvodnika itd. Međutim, Momo Marković, koliko god mu je bilo neprijatno, prisilno se dosta ponašao, kaže – dajte drugovi da još malo sačekamo. Otišao je i vratio se posle petnaestak minuta i kaže: – Hajde da mi to ostavimo sve ovako. Tada se prvi put dogodilo da Tito jedno kaže a Borba sasvim nešto drugo, koja je organ CK Jugoslavije, nije tada bila zvanično organ CK ali suštinski jeste, Formalno je osnivač Borbe bio Socijalistički savez koji je bio pod punom kontrolom partijskog vođstva. Šta se događa? Ja imam i tačne datume u svojoj hronici, posle nekih sedam dana bio je sastanak u CK Srbije gde se vodila post festum rasprava i postavljeno je pitanje Borbinog uvodnika. U CK je tada rečeno da drug Tito nema nikakvih zamerki na Borbin komentar. Koji je zaključak iz toga? Zaključak je sledeći: ono što je Tito govorio to je bilo namenjeno javnosti, da umiri javnost a ono što je Borba napisala to je upravo ono što je Tito mislio. Tu se pokazuje i njegova majstorija.

Tada se pojavljuju i mnoge sporne pozorišne predstave, filmovi, novine su oživele. Tu je bilo svakojakog naganjaštva ali se u isto vreme u javnosti pojavilo ono što je ostavilo veliki trag u daljoj demokratizaciji društva. Dosta sam na strani Bate Mihajlovića, slikara. Kada su njega to isto pitali što i vi mene, on je kao bio disident, kaže: to su priče za malu decu, od toga se prave razne biografije. Pogotovo danas kod nas, kada gledate ove novije događaje, to je veliko ulepšavanje ili dramatizovanje događaja. Tu je bilo velike smelosti. Recimo, profesor Đurić je bio oko devet meseci u zatvoru u Požarevcu. Ima tu još nekih ljudi koji su bili hapšeni. To su već druge priče. Slučaj profesora Đurića je vezan za rasprave na Pravnom fakultetu. Hoću reći, čak i reputaciji tih nekih prognanih predstava i prognanih knjiga doprinelo je i ovo naganjaštvo. Ne želim da minimiziram sve to, pogotovo ne želim da potcenim jednu smelost i osećanje potrebe tih ljudi da iznesu svoje mišljenje, da slede neki svoj put, ali tu ima veoma mnogo preterivanja.

Po meni, posle toga je najviše stradala raja, što se kaže. Uplašili su se ovi u vrhovima Partije da su ispustili stvar iz svojih ruku i onda je počela jedna stega koja je krenula slomom srpskih liberala, a to je već 1973, 1974. godina. Tada su doneta, po mom mišljenu, dva fatalna zakona, na sreću nisu dugo trajala, to su zakoni o moralno-političkoj podobnosti i o ispitivanju porekla imovine. Zakon o moralno-političkoj podobnosti, to su bile gluposti koje gotovo da nisu postojale ni posle rata. Recimo, za bilo koji posao koji dobiješ mora da se utvrdi koliko si ti politički i moralno podoban, znači da je stručnost sasvim u drugom planu. Sećam se da sam pisao seriju tekstova o tome, nalazio sam drastične primere. Recimo, za kuvara u Studentskom gradu tražili su moralno-političku podobnost. Ili slučaj ispitivanja porekla imovine. Imalo je šta da se ispituje kod nekih, ali je ispitivano poreklo imovine neke sirotinje. Recimo, jedan krojač iz Valjeva, on je od svoga rada sklepao neku kućicu na periferiji i tražili su da dokaže poreklo imovine. On je u tom rastrojstvu spalio i sebe i kuću itd. Kažem, više je u tom periodu stradala raja nego povlašćeni sloj koji je dolazio u sukob...

Postoji jedno opšteprihvaćeno mišljenje o studentskoj pobuni, koje se svodi na to da je ona imala jedan socijalni i demokratski karakter. Međutim, po mom mišljenju, postoji tu niz momenata koji se zanemaruju, a prethodili su studentskoj pobuni i na neki način su predistorija te pobune. Već od očetka 60-ih godina u Jugoslaviji dolazi do opštih previranja, prvi put na neki način, oživljava javna reč. Recimo, pravu senzaciju predstavljala je rasprava dvojice komunista, nekadašnjih partizana, Slovenca profesora Pirjevca i Dobrice Ćosića. Već se različito govorilo o putu kojim Jugoslavija treba dalje da ide, Slovenci su imali svoje viđenje, Srbi nešto drugačije. Takođe, dolazi do jednog senzacionalnog događaja, koji se više i ne pominje, kada se govori o Kosovu, jer kosovska tema je obično locirana od 1968, 1969. Recimo, 1963. godine u Borbi je vođena prvi put javna rasprava o položaju pokrajina. Tada se javio Miloš Minić s jednim tekstom u Borbi. Taj tekst je imao podršku i Petra Stambolića i Penezića koji je tada imao ogroman uticaj. Dakle, Minić je imao podršku srpske vrhuške, u svom tekstu on je tražio ukidanje pokrajina. Tu je došlo do velike frke i vrlo je zanimljivo da se tu čak razvila polemik. Javio se Kiro Hadživasilev, on je bio makedonski ideolog. Koliko ja znam on se javio po Bakarićevim instrukcijama, koji se suprotstavljao ovim idejama. Onda je to Tito presekao i to je zaboravljeno. Pominjem te neke detalje koje ne treba zanemariti.

Potom dolazi, po mom mišljenju, najkrupniji događaj. To je otvaranje granice 60-ih godina. Kada me mlađi ljudi pitaju koji je za mene najznačajniji događaj u Titovom režimu, kažem da je to dobijanje pasoša. Mnogo stvari se posle toga promenilo. Pokušavao sam da istražim čija je to ideja. Naravno, bez odobrenja Tita, Rankovića i u to vreme Kardelja to nije moglo da se zamisli. Izgleda da je ta ideja potekla iz Ministarstva inostranih poslova, u to vreme je ministar spoljnih poslova bio Koča Popović. Šta se posle toga dešava, to je neka stota situacija. Evo, da se setim na ovom mestu, vi ste mlađa generacija pa to ne možete da razumete, kakvo je užasno siromaštvo bilo posle rata. Sećam se, preko puta „Ruskog cara“ bila je robna kuća „Nama“, u njoj je bilo najmanje robe, sećam se da je u izlogu bio lepak za mušice, čak su se i mušice pojavljivale da dokažu efikasnost tog lepka. Ne mogu zaboraviti trenutak kada sam prvi put prešao granicu, odnosno na Zapad sam prvi put išao početkom 50-ih godina kao novinar, tada sam bio sportski novinar. Ne mogu nikada zaboraviti, kada smo došli u Maribor, prešli granicu i došli do prve pogranične stanice, u Austriji smo, prolazi prodavac sa slatkišima i viče: čokolada. Ja sam sav urliknuo: čokolada! To su bile nama nedostupne stvari, to je ovako jedna usputna epizoda.

Gastarbajteri su odigrali krupnu ulogu u daljem toku događaja u Jugoslaviji. Prvo, oni su tamo stekli neka nova iskustva, imali su vezu sa rodbinom, dolazio je ovde novac. Znači, imali su sasvim drugačiju predstavu o samom životu. Propaganda je bila usmerena na to da je sistem u kome mi živimo najveće blagostanje. Dakle, sve je to raskravilo atmosferu u Jugoslaviji. Onda dolazi jedan od ključnih događaja, a to je Četvrti plenum. Druga je priča o smenjivanju Rankovića, to je velika zavrzlama i nešto što ide u domen jednog politikantstva i političkog nasilja. Posle Četvrtog plenuma stvari su se promenile. Smenjivanjem Rankovića Tito i nova vlast želeli su da pokažu da se radi o korenitim društvenim, socijalnim, političkim promenama u zemlji i došlo je do jedne liberalizacije. Ni Udba više nije bila ono što je bila, ona je obavljala svoj posao, ali nikako na onaj način kao što je to radila ranije, niti je izazivala neki poseban strah. Posle Četvrtog plenuma događaju se i druge stvari, počinju da se otvaraju tribine, pogotovo u književnim listovima. 1967. godine se pojavljuje čuvena „Deklaracija o položaju hrvatskog jezika“ i odgovor srpskih književnika i intelektualaca „Predlogom za razmišljanje“, gde je došlo do prvog slobodnog suočavanja mišljenja. Oživela je i štampa, pogotovo omladinska. Sve su to neke predigre, predistorija onoga što će se dogoditi 1968. godine.

Pokušavam sada da zamislim drugu situaciju. Da je vlast bila ona koja je postojala pre Četvrtog plenuma, da je Udba bila ista kao pre Četvrtog plenuma veliko je pitanje da li bi uopšte do toga došlo. Ja mislim da ne bi došlo. Nije samo o tome reč. Promenili su se odnosi i u Savezu komunista i u partijskim rukovodstvima, pojavljuju se mlađi kadrovi, liberalniji po svojim uverenjima. Dolazi i do sukoba između stare i nove generacije. Detalj koji je već stotinu puta ispričan, kada je bila tuča kod podvožnjaka pojavilo se nekoliko funkcionera koji staju na stranu studenata. Sve to je te ljude ohrabrivalo da idu dalje. Da je vlast bila odlučnija policija je to mogla sve da zgazi za nekoliko sati. Studenti su imali i svoje istaknute predstavnike. Uzmite recimo govor Dragoljuba Mićunovića, mislim 4. ili 6. juna 1968. godine, to je bio takav slobodarski govor da se ja sada malo začudim kako je u to vreme moglo tako da se govori. S druge strane, i sami studenti su želeli da se to okonča...

Slavoljub Đukić

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Postavljeno: februar 2010.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana