(neautorizovan tekst, izgovoren na „Beogradskom krugu“ 1994.)
Ja ću vam izneti nekoliko utisaka koje imam o samom kongresu, ličnih utisaka o takozvanom kongresu Srpskih intelektualaca. Ja sam to čak i napisao. I osvrnu ću se prosto da vidimo koje su to glavne teze te takozvane Republike Srpstva, kako joj se predlaže novo ime.
Moj prvi utisak je da je to ponašanje na kongresu bilo urođeničko. To je nesumnjivo. Čovek može da postavi sledeće pitanje: Ako su intelektualci u jednom narodu, takvi ili tako se ponašaju, kakvi li smo tek mi ostali koji tu živimo koji smo taj isti narod. Ljudi se u nekom smislu dele po nekim osnovama. I to je normalno. Pa bi trebali i u tom smislu da se dele. Zato izgleda smešno, ali je to ozbiljno pitanje.
Druga stvar. Oni su zbilja stvorili utisak ono što se piše u toj zapadnoj javnosti da su Srbi poslednje pleme u Evropi. I da je ozbiljno pitanje šta je sa tim narodom. I kako se desio taj civilizaciski feler da se evropirizira ceo taj prostor zato što je jedan narod koji je potpuno trebalistički. To je drugi moj utisak. Hoću da kežem. To je bio manje kongres. Po najmanje intelektualan a bojim se po najviše srpski u smislu tih naših Srpskih poslova. Druga stvar koja mi se nameće. Ti ljudi se i služe nekim zloupotrebama. Oni su spremni da se kite sa profesorom Đurićem. Ja nemam vremena da podsećam mlade šta se desilo sa profesorom Đurićem, ali verovatno znaju. I profesor Đurić je takođe spreman. (to važi i za njega) da častvuje taj skup. Ali, mora se pokazati da su oni kroz neka ponašanja na kongresu demonstrirali kakvu oni hoće tu demokratiju. Drugim rečima ja se bojim da bi oni u nekoj drugoj situaciji bili takođe spremni da sude nekom Đuriću. To je ta muka. Sa jedne strane brinite profesora Đurića, i Đurić se sam brani od nekakve ne demokratije. A jednog dana profesor Đurić sende sa jednom grupo,m tih takozvanih intelektualaca, i ljudima ne daju čak ni da govore? Zamislite neku situacijue koja je moguća takođe da stvarno oni sude jednog dana ako oni naprave tu republiku srpstva raznim đurićima koji se ne slažu sada sa njima.
Ja mislim da je problem kod srpskog naroda u generaciskom smislu kad je reč o demokratiji problem što se demokratija uvek veže za neku stranu. U smislju onog partizanskog - stranšarskog itd. a ne na jedan suštinski način u kome je demokratija prije svega onda (i kada je politčki protivnik na vlasti). To je demokratija. A ne ustvari kad smo mi na vlasti to je najviše u interesu jednog naroda, a kad su drugi onda je to suprotno. Onda nema to značenje. Što se tiče samih ideja tu nema ništa novo.
Koleginica Olivera je to dobro pokazala kroz ova ključna dva pitanja. To su ideje Srpskog kulturnog kluba iz 39 godine radikalizirane Mihajlovićem i tim pokretom. I u krajnjoj liniji to je zapravo pokušaj da se sa jedne strane napravi hegemona a kad nemože hegemona Srbija onda može homogena Srbija. I to je cela filozofija u tome. Šta je bitno tu? Tumačenje kako je došlo do dezintegracije srpskog naroda. Oni na biološki način tumače tu našu dezintegraciju. Na primer Krestić govori kako je nešto u nama usađeno, biološki usađeno, pa da se mi onda dezintegrišemo. Ili druga teza. Oni smatraju da mi imamo vrlo loše mentalitete kao narod. I smo te loše i rđave mentalitete nasledili od Austrougara, od Turaka i od Mletaka.
Uzmimo da je to tačno. Znači mi smo bili nekada prije tih naorda koji su nam zajašili zavratbili izvrsni - odlični. Jeli srpstvo je bilo sjajno. Samo prije tih naroda, pa su došli komunisti pa su nas pokvarili. Sad se postavlja jedno pitanje. To nisu objasnili na skupu. Kako su ti naarodi posle napravili tri velike uređene i demokratske zemlje. Kao što je Austrija kao što je Turska i kao što je Italija. Kako sa takvim mentalitetima ako su nam oni dali te mentalitete oni napreduju a mi zaostajemo. To morate objasniti ljudima kada se pozivate na tu nesretnu prošlost. Uopšte, ključna stvar da oni dezintegraciju vide u formiranju Jugoslovenske a ne Srpske države. Ja nemam ništa protiv da se gleda i tako. Ali da postavimo dva pitanja: Da li stvarno neko misli da je bilo moguće rešiti Srpsko nacionalno pitanje i ne samo tada nego i danas pogotovu posle svega ovoga, bez nekakve šire zajednice. Ja tvrdim ljudi da to nije moguće. Ja nisam siguran da se na nacionalizmima može rešiti Srpsko nacionalno pitanje kao i sva druga nacionalna pitanja.
Ali moramo reći zašto je ta Jugoslavija pošto je ona stvorena (pa bez obzira ako smatramo da ona nije valjala ili kako neki kažu da je ona bila naša nesreća itd. itd.).
I druga stvar koja je isto tako važna. Za vreme vJugoslavije i prve i druge Srpski narod, (a to je reč i o drugim naorodima) nikad duže u miru nije živeo u svojoj istoriji. Od oslobođenja. Nema primera da je srpski narod duže živeo u miru nego što je za vreme ove Jugoslavije. Mnogi su se pozivali na Zapad. Sad tu ima dve struje na kongresu. Imate ovu Smilju Avramom koja smara da mi treba da idemo na istok. A imate i ovu drugu orjentaciju da trebamo da idemo ipak na zapad u smislu one Skerlićeve teze da je zapad prosto zakon života. I to i Ekmedžić izgovorijo. Oni nesretnici vide da to nije dobro što je urađeno, ali valjda podsvesno reaguju. I na tom kongresu nije rešeno da li ćemo ići na zapad ili istok. Neznam kako će to da reše. Drugo, ja razmišljam o jednoj stvari. Razume se oni kad kažu oodnosno kad misle na zapad oni misle o zapadu na istočnjački način. To je ta kombinacija. Oni sad pokušavaju da objasne jednu stvar kako mi idemo ka samouništenju odnosno uništenju. Sad kažu da je ključna stvar u sledećem: To da ima Srba, Jugoslovena, Crnogorava, muslimana, Makedonaca internacionalista, Kosmopolita, monarhista, autonomaša, antiautonomaša, republikanaca i neznam sve čega. Oni u tome vide ne našu nesreću. I zbog toga smo mi podložni tako nekoj vrsti masovnog uništenja.
Ja sam postavio jedno pitanje. Svi ga moramo postaviti bez nekog mudrovanja vrlo realno i trezveno. Moramo li mi Srbi ustvari u nekom smislu zabnavek propasti, samo zbog toga što postoje neki drugi narodi koji žive okolo nas. Isto ako bih ja sada rekao: ja moram ovde opstati, a celi ovaj skup da nestane. Da li je to uslov egzistencije jednog naroda da svi drugi propadnu pa da bi mi opstali. To je ozbiljno pitanje. Da li ti ljudi stvarno tako misle. Kako oni misle jedno društvo jednu naciju da nema unutrašnjih podela. Svih tih podjela, i komunista, i anti komunista, i reakcionara itd. Svak može birati svoju stranu. Što bi se reklo. Ono što on misli. A nemožete vi dovesti u pitanje unutrašnje političke podjele. Hoću da kažem, da oni razmišljaju u nekom organskom smislu..... narodu, koji nezna za unutršnje političke podjele. Ne priznaje druge narode. To su sada ozbiljne stvari. To više nije politika. To je neki ozbiljan trompološki karcinom.
Postavlja se jedno pitanje, oko Josipa Broza. Ma da ja moram sa svom delikatnošću da nešto kažem o tome. Oni govore o tome da je Josip Broz doprineo da se priznaju razne nepostojeće nacije. I pošto su one priznate Srpski narod zbog toga nemože da ostvari svoju nacionalnu integraciju.
** ovde ima prekid u snimku.
Bio i Crnogorac i musliman i ovaj Makedonac, i tako dalje. Sad se postavlja pitanje. Šta leži u osnovi tih takvih mišljenja. Koja su takva kakva jesu. Svi se ovde čudimo tome. Mi moramo biti načisto drugovi... „Naši najveći neprijatelji su Hrvati i muslimani, ~ po njima. Dakle, to je celo objašnjenje. Samo što ovi kao vođe kongresa to nisu rekli, ali su rekli ljudi iz publike.
Takođe ima jedno objašnjenje koje je izneseno na kongresu. Oni polaze od toga da je Srbija zemlja velikog naroda. To je jedno ozbiljno pitanje. Ne velikih ljudi nego velikog naroda. Sada ako je zaista Srbija zemlja velikog naroda onda nije čudo da mi gledamo one druge narode kao male narode. Onda ćemo sa te pozicije da ih slistimo.
Ja mislim da treba tragati za tim i antropološkim tumačenjima kad je reč o toj našoj eliti.
Hteo bih da još nekolike stvari iznesem.
Oni smatraju da su strane sile izazvale rat. To je ta stara teza. Nema tu ništa novo. I oni tu negde onaj proces iz 1987. godine. Ta federacija koju Milošević nudi (da tu budemo načisto) moderna i efikasna nije mogla da se primi il da je prime ljudi. To mora Srpski narod da shvati. Nije mogla da se primi od drugih etničkih nacija. Zašto? Iz jednog prostog razloga. U Jugoslaviji kao vrlo složenoj etničkoj zajednici nemože biti jedan čovek jedan glas. To jeste vrhovno načelo demokratsko. Vidovdanski ustav 1921. godine je bio vrlo demokratičan ustav sa stanovišta demokratskih standarda. Ja vas uveravam. Ja sam ga proučavao i vraćao se na njega. Ali on ima jednu ozbiljnu manu. U Jugoslaviji nema demokratije, kao složenoj etničkoj zajednici bez onog drugog pola. A to je prije svega ova nacionalna komponenta. Jer u Jugoslaviji nema jugoslovenskog jedinstvenog naroda.
Milošević je nudio federaciju (kad danas objašnjavamo posle svega), koja po ugledu na Njemačku i po ugledu na Ameriku. To su jedinstvene nacije. Jedinstveni narodi. U Jugoslaviji žive, odnosno živeli su Srbi, Hrvati.... To se njima na kongresu dobro uklapa, ako oni misle da ovi drugi narodi ne postoje. Onda je to tačno. Onda bi se to moglo i prihvatiti.
- Objašnjenje oko medijskog rata da srbijanska inteligencija nije htela da prihvati medijski rat? Znate, ja neznam da li je neko hteo ili nije hteo da prihvati mediski rat. Rat koji smo mi vodili nemože se mediski dobiti. Ne zbog Loših tehnologija, ne zbog toga što mi nismo podplaćivali, ne zbot toga što mi nismo hteli najveće naše umne snage da stavimo u službu mediskog rata. Nemože se sa tim ciljevima dobiti taj rat. Da je umesto ovoga Jovanovića (tada ministra inostranih poslova SRJ), sam Kisindžer ne bi mogao da uveri međunarodnu zajednicu.
Ima tu stvari o kojima takođe treba reći nekoliko reči.
Oni ipak razmišljaju o nekoj vrsti poraza? To se čulo. Odgovaraju na to: mi nećemo poraz. Skrećem vam pažnju.
Neću dalje komentirati. Razmišlja se već kod njih o porazu. A kad je reč o njima samima oni odbijaju tu reč. Teza da ni jedan cilj srpskog naroda nije takav da bi se dobio ratom. To je teza Mihajla Markovića.
Kad je već reč o tome, šta je problem u Bosni.
Ja sam odrastao tamo. To znam ne iz knjiga nego iz života. Vi imate jedno selo na primer. Kaže srpsko selo. Samo zamaknete iz toga sela. Imate zaseok. Vi nemožete reći srpska teritorija. Samo je pet opština za koje bi se moglo reći, ovo je pretežno muslimansko, ovo je pretežno srpsko, (sa stanovišta količnika). I sad ako vi postavite takav cilj da vi delite Bosnu etnički vi morate završiti u zločinu. Nemožete drugačije.
Ja pri tom neću reći da su ti ljudi rođeni zločinci. Niko se ne rađa kao zločinac. Niko ni dobar ni rđav. I to je to što je opasno kod nas. Srbi nikada nisu bili zločinci u onom smislu po sebi nego su ih nacionalno-politčki programi vodili ka genocidu i 1941. 1943. godine na Drini, i danas ih tome vode. To je problem.
Ključni problem je kod nas što mi dnas imamo takvu elitu koja nas vodi u genocid. Ustvari nije ni elita, ali se ona tako zove. Ja lično mislim da ta etnička podela Bosne završava tako. Kamo sreće. Hajde i etnički da se podelimo. Međutim oni neće samo etnički. Oni nude etnički ali oni imaju iza toga još šest sedam kriterijuma. Jel' kad vi hoćete da podelite Bosnu, onda vidite problem saobraćajnica, reka, veza. Ako nemože etnički onda oni kažu: pa istoriski, pa gruntovno pa strateški, pa kosti našeg naroda, pa vekovni princip, pa onda, muslimani odneše najkvalitetnije teritorije ekonomski. Mi ćemo ostati najsiromašniji. I onda po tome njihova je Bosna. Onda je 90% njihova Bosna. Tako da vi mate posla sa ljudima koji su mitomanski zacrtali tu državu i sada samo podešavaju koji kriterijum da to namaknu. I onda naravno sa njima nemože da se razgovara.
Ja sam odrastao na Drini. Kupao se, lovio ribu, ašikovao. Ni jedan musliman nije rekao nemožeš da se kupaš na Drini. Nemožeš da loviš ribu. Nesmeš da se zabavljaš sa muslimankom. I sad došao neki šegrt iz Hercegovine Karadžić i oni traže da Srbi ostvare vekovni san da Srbi žive na Drini. Pa ja sam bre živeo na Drini.
Teško Srbima ako se ova republika srpstva ostvari. To vam ja ozbiljno kažem. Jer ako paljanska demokratija dođe mi smo nadrljali. Oni su Josipa Broza prihvatili, samo sada sa drugim predznakom jurišaju. Kod njih nema više parlamenata. Nema više vlada. Nema više predsednika. Jedna vlada, jedan narod, jedan predsednik, i tako dalje, i tako dalje. To je prosto nemoguće. Čak i ako se ostvari ta republika srpstva. Pa postoje neke specifičnosti u tom narodu. A na kraju krajeva radi samog ujedinjenja, ako već hoće to možda za sto godina. Možda će se to nivelirati.
Oko komunizma htio sam da vam kažem jednu stvar. Ja mislim da je komunizam prirodno stanje u kojem se srpski narod nalazi. Uzmete radikale 110 godina vladavine. To je prirodno stanje.
Bojim se za Crnu Goru iz prostog razloga (kako Olivera kaže), to čudovište da se više ne ponovi. Jer oni smatraju da Crna Gora nema dovoljno srpskog identiteta. I ako nema dovoljno srpskog identiteta oni srbizirati Crnu Goru. Vi znate šta to znači. To znači rat. Dve trećine tog naroda se oseća Crnogorcima. Pri tome oni misle da su oni Srbi. Ali nemojmo da stvaramo problem tamo gde ga nema. Crna gora i Srbija prirodno naležu. To je ujedinjeno. Šta ima da se ujedinjuje ujedijneno. Ali će oni dovesti sa ovom politikom da razjedine srpski i crnogorski narod. I u tome je ta nesreća. I to vrlo ozbiljno oni o tome govore. To neće biti ni konfederacija ni federacija čak nego unitarna država. Ja mislim da sa tog stanovišta dve trećine crnogorskog naroda to neće prihvatiti.
I mi sada imamo taj sindrom, kompleks anti slovenački, anti hrvatski koji nam se ponovo ponavlja ali sada sa Crnogorcima. Ako oni hoće da ostvare republiku srpstva. U Srbiji živi 38% drugog naroda. Vi nemožete očistiti Bosnu i napraviti republiku srpstvaa, ovde ostaviti Mađare Albance i ostale.
Pa oni će preći ovde na etnička čišćenja. Nemože Bosna da se očisti, a Srbija da se ne očisti.
Eto dosta optimistički sam završio.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.