Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Glumicu Cecu Bojković poznajem dugo godina još iz Ateljea 212 gde sam rado odlazio u bife iza službenog ulaza u pozorište. Tamo me je poveo osamdesetih godina Taško Načić glumac koji je igrao monoramu „Ne pucaj bre“ autora Nedeljka Ješića i Dragoslava Simića. Reditelj je bio Nikola... ? Taško je, ovu tužnu priču, o seljaku iz okoline Užičke Požege koji je iz nemačkog zarobljeništva doneo sinu harmoniku, ali sina nije zatekao, igrao raskošno sa energijom i darom glumca koga je samo svevišnji mogao da obdari takvim talentom. Glumci na sceni su neki drugi ljudi, posebni, izuzetni, neponovljivi, u kafani kako ko. Neko je glumio i dalje, a neko je plenio šarmom, pameću i obrazovanjem. Pored Cece, tu sam upoznao Slobodana Aligrudića „Aliju“ divnog čoveka i glumca, Ljubu „moljca“, Petra Kralja, a od reditelja Mucija Draškića, dramaturga Borku Pavičević i druge. Na moju veliku žalost nisam tonski snimio našu monodramu „Ne pucaj bre“, i Taška. Ova se greška nemože ispraviti.
1996. u Čačku sam upoznao majora VKJ Nikolu Kosića koji se u svojoj 82 godini vratio iz Amerike. Njegov najbolji prijatelj u Klivlendu u kome je Kosić živeo, bio je Cecin deda, a stari Kosić je sačuvao neke dedine porodične relikvije koje je hteo da preda glumici. Zato ova priča koju ćete čuti počinje tim detaljem našeg puta u Čačak. Sve ostalo je u svom šarmantnom tonu kao životopis ispričala Svetlana Ceca Bojković na putu između pozorišta, radija i Helsinkija u kome živi, februara 2015. godine.
Slušaj - 1.deo: (mp3)
Slušaj - 2.deo: (mp3)
Iz emisije:
„...Ja sada imam 67. godina. Meni je glupo da se kriju godine. Ja imam toliko godina pa imam. Nisam neko ko ne voli da kaže godine. Ne razumem zašto bih krila. To je jedna realna činjenica koja postoji. E sad, nikome nije baš prijatno da stari. Lažu kad kažu da vole svaku novu boru.
Sa druge strane spadam u žene koje se ne bi podvrgavale zahvatima esteske hirurgije. Zato što pre svega to nije zdravo. Drugo, izmeniti svoj lični opis, ja bih doživela šok kada bi se pogledala u ogledalo. Prema tome bolje da imam i bore. Bolje da su mi opušteni mišići. Sve to može nekakvim masažama, nekakvim dobrim kremama da se reši. Ili ishranom itd. A sve ostalo se prepoznaje da je veštačko. Ja to prepoznajem. I ne bih volela da to prepoznam na svom licu. Ne bih se osećala kao u svojoj koži. To je što se tiče toga. Najvažnije mi je ustvari da budem zdrava; da budem u dobroj kondiciji; da budem dobro raspoložena.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Za dobro raspoloženje i to je nešto što se može utrenirati. Čovek treba da čini sebi, što je stariji treba sve više sebe da mazi i neguje. To stvatrno mislim. I to da radim svesno, radim. Uvek sam govorila, ako sam neraspoložena pa izađem na ulicu da kupim cigarete ili novine, i sada u tom neraspoloženju se obratim prodavcu novina i kažem: „Evo daj te mi jedne novine molim vas“. Onda iz tog neraspoloženja ne mogu ni da izađem. Ali, ukoliko se osmehnem, i prosto sa osmehom i jednoom lepom rečenicom zatražim novine, ili šta god kupujem, ja se već bolje osećam.
To je ono kad sažu ovi istočnjaci: smejte se. Smejte se i to se glasno smejte. Ima jedan Kinez ili ne znam koji, koji vežba smejanje. Odnosno uči ljude kako treba da se smeju. A to uopšte nije bez veze. Verujte mi. A baška to koliko se tu pozitivne energije razmeni. Znači ta neka vedrina je veoma važna. I to čovek mora malo da pogura kod sebe. I zato je važno družiti se samo sa ljudima koji vam prijaju. Izbegavati mračni osobe. I okružiti se prosto lepim stvarima. Dobrom literaturom, umetničkim delima, prijateljima. Biti sa mladima. Izbegavati priču o svojoj generaciji ili samo o lekovima, i o kontrolama kod lekara...“
Emisiju i fotografije snimio urednik sajta Dragoslav Simić.
postavljeno: mart 2015.
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
