Vidak Rajković

Solženjicin i njegov prevodilac

“Crnogorska veza” nije radila

Kada je nedavno profesor Nikola Milošević izjavio da je svakako najznačajniji izdavački poduhvat u posleratnoj Jugoslaviji “objavljivanje trotomne knjige Aleksandra Solženjicina “Arhipelag Gulag” i da je ta knjiga jedno od najznačajnijih dela 20. veka” postavilo se pitanje: ko je čovek koji je preveo tako značajnu knjigu

Ime prevodioca Vidaka Rajkovića čak i za posvećene, a pogotovu za obične, radoznale čitaoce, nije govorilo mnogo. Činjenica da živi i radi na Cetinju, a da pri tom u svojoj bibliografiji nema nijednu prevedenu ni objavljenu knjigu, čak ni članak s književnim namerama, mogla je da uvreži mišljenje da su veze i “rođaštvo” čak i kod tako značajnog projekta opet dosli do izražaja. A zna se u “čaršiji” da su i direktor i glavni urednik izdavača beogradskog “Rada” takođe iz krajeva u kojima živi Vidak Rajković.

Istorija prevoda

Na sreću i čast kulture ove zemlje, sve se dogodilo drugačije, upravo onako kako se u najboljim duhovnim sredinama Evrope takvi poduhvati i stvaraju. Zato Vidak Rajković zaslužuje da bude objašnjen na drugi način.

- Ja sam - govori prevodilac – “Gulag” prvi put video na francuskom jeziku dok sam 1977. boravio u Parizu. Kada sam delo pročitao, shvatio sam da to prevazilazi sve što se moglo dotle pročitati o logorima. To nije ispovest jednog čoveka, to je knjiga o totalitarnom društvu koje može da zadesi čovečanstvo kao što je u ovom veku u više navrata zadesilo ne samo Rusiju nego i neke druge zemlje. Meni ni na kraj pameti nije bilo tada da ću ja prevoditi ovu knjigu na naš jezik jer za to nemam kvalifikacije. Nisam prevodilac. Diplornirao sam francuski i bio sam profesor u jednoj srednjoj školi. Očekivao sam da će za koju godinu “Arhipelag Gulag” biti preveden i kod nas. Međutim, vreme je prolazilo, a knjiga se nije pojavljivala.

Onda sam se jednog dana upitao: pa zašto je ja ne bih preveo!? Naručio sam knjigu na ruskom jeziku iz Pariza, kao i svu potrebnu literaturu za prevođenje. Jedna od knjiga bila je i rečnik Solženjicinovog jezika u Gulagu bez koje se “Gulag” ne može prevesti. Kad sam se dobro opremio, počeo sam da prevodim na svoj rizik.

Ići na rizik

Tako se Vidak Rajković u pedeset i nekoj godini života odvažio na avanturu...

Nikad do tada nije ništa preveo, a žrtvovao je pet godina života radeći na prevodu, uz verovatnoću da to neki profesionalac s overenim ugovorom kod izdavača i isplaćenom akontacijom već radi. U međuvremenu, Vidak menja posao. Kao profesor nije mogao da se složi sa “prevođenjem gimnazija” u “obrazovne centre”. Zaposlio se u Centralnoj biblioteci “Đurđe Crnojević” na Cetinju.

I posle toga odakle ruski!?

Ovaj deo ličnog života Rajkovića vodi u pozne šezdesete godine. S jednom diplomom u džepu, poželeo je da studira i ruski. Zahvaljujući Solženjicinu i izdanjima disidentske literature ruske knjižare u Parizu, čitanje ina ovom jeziku postala je Vidakova strast. Ovaj veliki slovenski jezik i literaturu studirao je i taman kada je trebalo da diplomira, pao je kod profesora Babovića na drugom delu ispita i taj ,ruski" nikad nije završio. Više godina kasnije, kad se odlučioda prevede “Arhipelag Gulag” doživljavao je to kao izazov i radost.

- Počeo sam prvo od osme glave II toma “Žene u logoru” - nastavlja Rajković. - Posle mi se to dopalo, pa sam produžio. Rođak Šoškić iz Titograda, moj prvi čitalac, kad je video nekoliko prevedenih glava, stalno mi je govorio: “Ne smes to da prekineš! Idi na rizik...!" A bilo mi je i teško. Često sam poželeo da batalim posao. Šoškić. me je okuraživao. Glavni cilj koji sam sebi postavio bio je da u prevodu negujem lep srpskohrvatski jezik.

Kada je najzad blizu 2000 strana “Arhipelaga Gulag” bilo prevedeno, tekst je Rajković predao sarajevskoj kući “Veselin Masleša”. I kad je izgledalo da je knjiga dobila zeleno svetlo, u BiH su se dogodile neke stvari zbog kojih izdavački savet ne prihvata ovu “vruću knjigu”. Međutim, inteligentni urednik sarajevskog izdavača Ivan Lovrenović, znajući vrednost dela i prevoda, knjigu i svoj rad na njoj, sa najboljom recenzijom, ustupa beogradskom izdavaču “Radu”. Tako se petnaest godina posle svoje pariske premijere ovo delo na neuobičajen način našlo pred jugoslovenskom čitalačkom publikom.

“Gulag” u sebi

Cetinjani gotovo da i ne poznaju skromnog bibliotekara Vidaka Rajkovića. Njegove knjige još nema u tamošnjim knjižarama. Tu malo ljudi i zna da je “Gulag” izašao iz štampe. Međutim, neminovno, nameće se pitanje, šta je, sad već čoveka koji će ući u anale posleratnog jugoslovenskog prevodilaštva, navelo da se lati prevoda baš Solženjicina, a ne bilo kog drugog ruskog pisca.

Sujeta!? Slavoljublje!?

- Solženjicin je aktuelan jer niko nije siguran - kaže Rajković, da ovoj civilizaciji neko opet neće nametnuti vlast u ime svoje grupe i svoje ideologije. Jer, kaže Solženjicin kad država postane zločinac, kad država postane neko ko upotrebljava kriminalne metode u vladanju, a to se opet podigne na stepen ideologije i države, onda čoveku nije mesto u tom društvu. Čovek je izbrisan. Uzeta mu je duša... Pitanje Rajkoviću da možda i sam nosi neki “Gulag u sebi”, ostalo je bez preciznog odgovora.

Rajković nije imao nekih posebnih teškoća da objavi svoj prevod. On je, istini za volju, “Arhipelag Gulag” ponudio najbližem izdavaču, titogradskoj “Pobjedi”. Tamo su mu predložili da izdaju jednu brošuru o “Gulagu”. Na sreću, prevodilac je ovu ozbiljnu ponudu shvatio kao dobar vic i pošao je dalje.

Dragoslav Simić
INTERVJU, 27. MAJ 1988. GODINE

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad