Zoran Modli

MOJ PRIVATNI RADIO

Da li ste ikada poželeli da imate vlastitu radio stanicu? Kao propagator medijskih komunikacija i radio-voditelj poznat u užim narodnim masama, siguran sam da mogu da vam pomognem da uđete u tajne stvaranja i emitovanja radio-programa. Možda se baš među sluđenim posetiocima ovog sajta kriju budući ton-majstori, muzički urednici, radio-voditelji, disk-džokeji i, što da ne, osnivači i vlasnici slušanih radio stanica? Ovu priču čuli su slušaoci moje radio-emisije "Zakon akcije i reakcije" tokom proleća i leta 2003. Red je da je sada vi pročitate i, usput, bacite pogled na poneku priloženu fotku. Ako ništa drugo, bar je placebo efekat zagarantovan: možda vam neće pomoći u medijskoj karijeri - ali sigurno neće ni odmoći!

RADIO, NE RADIO - SVIRA TI RADIO

Uprkos pesimističkim prognozama, radio je i dalje ostao najpopularniji oblik medijskog komuniciranja. Mogu samo da kažem: hvala bogu, te je na ovu planetu poslao Markonija i Teslu. Zahvaljujući njima, iz dvadesetog veka izašli smo sa najžilavijim medijem, koji nisu ubili ni film, ni televizija, ni video, ni Internet... A zahvaljujući radiju, rođena su i vrlo prestižna zanimanja: profesija spikera, disk-džokeja, voditelja, ton majstora, radio reportera i ko zna još koliko drugih delatnosti neposredno vezanih za opstanak tako atraktivnog medija kao što je radio.

Bakljonoše i dovikivači

Da biste spoznali svu veličinu pronalaska zvanog radio, neophodno je da se upoznate sa problemom koji nas je tištao odvajkada: kako preneti poruku na velike udaljenosti?

U tu svrhu ljudi su se od najstarijih vremena služili sredstvima koja su im, u zavisnosti od trenutnog stepena razvoja civilizacije, stajala na raspolaganju. Grčki istoričar Herodot pisao je još pre skoro dve i po hiljade godina da u Persiji postoje kule koje prenose vesti pomoću vatrenih znakova. Njegov nešto mlađi kolega, Aristotel, spominje da su persijske straže davale vatrene signale od granice carstva pa sve do Sueca i Egbatana.

Aristotelov savremenik, Filip Drugi Makedonski, inače otac Aleksandra Velikog, imao je organizovanu službu bakljonoša koji su tajno ulazili u neprijateljska utvrđenja, a zatim, kombinacijom od pet baklji, slali signale sa podacima o utvrđenju kako bi ono lakše bilo osvojeno. Bili su to pravi špijunski poduhvati u stilu Džemsa Bonda. Jedino što im tehnologija nije išla na ruku.

Uostalom, ni američki Indijanci nisu bili daleko od patenata koje su koristili naši preci u kolevkama evropejskih i maloazijskih civilizacija. I oni su palili vatre, ali su na njih "dolivali" svežu travu i zeleno granje kako bi slali što upečatljivije dimne signale. Kroz noviju istoriju, a to važi i za naše prostore, jednostavne informacije i, naročito, upozorenja o prirodnim kataklizmama i približavanju neprijatelja, prenosila su se dovikivanjem s brda na brdo i zvonjavom sa tornjeva podignutih na visokim kotama. Zar to ne podseća na današnje radio-predajnike koji se najčešće grade na vrhovima brda i planina, a ponekad i na krovovima impozantnih višespratnica?

Produžeci oka i brzopisači

Čega god da su se ljudi dosetili do 1608. godine, prenošenje vesti i poruka bilo je manjkavo i sporo. Srećom, te 1608. godine pronađen je durbin. On je omogućio razvoj optičkog prenošenja važnijih saopštenja. Do kraja istog veka već je organizovan sistem za prenošenje poruka upotrebom svetla i durbina. Nepunih sto godina kasnije možemo govoriti i o prenošenju saopštenja za potrebe javnosti, pa je čak ostvarena i prva redovna svetlosna linija duga devedeset kilometara između Londona i Njumarketa u Engleskoj!

Negde u to vreme francuski inženjer Klod Sape izradio je optičku spravu koju je nazvao "tahigraf" (brzopisač). Bila je to mehanička naprava čiji princip se do danas samo delimično zadržao kod železničkih signalnih komunikacija: imala je regulator koji se ručno pokretao iz telegrafske stanice i, na vrhu visokog stuba, indikatore: dve poluge koje su uzajamno mogle da zauzimaju stotinak različitih položaja. Sape je smislio i prvu abecedu takvih znakova, a njegovu spravu kasnije su nazvali "telegraf", što je prihvaćeno i kao službeni naziv.

Sve to je i dalje beznadežno daleko od informativnog i zabavno-muzičkog programa vaše radio stanice, zar ne? A zašto? Zato što su pronalasci o kojima je do sada bilo reči nastali u periodu pre pronalaska elektriciteta.

Dobro, pronađimo ga onda...

Električni telegraf

Početkom devetnaestog veka, Semjuel Tomas, istraživač koji se bavio galvanskim elementima, prikazao je vlastiti telegraf sačinjen od voltinog stuba, jednog davača i jednog primača. Davač je sa primačem povezivalo 26 izolovanih žica (26-ta žica bila je "nulta"). Na davač je montirao 25 metalnih štapića, a svaki od njih predstavljao je jedno slovo abecede. Na primaču se nalazilo 25 odgovarajućih pozlaćenih metalnih šiljaka, uronjenih u posudu sa kiselinom. Tako je, pobudom primača, uspevao da ispiše prve poruke na daljinu.

Prvi upotrebljivi igleni telegraf pojavio se tek 1833. godine. Njegov pronalazač bio je ruski naučnik Pavel Lvovič Siling. Medutim, prvi telegraf koji je godinama imao prakticnu primenu izradila su dva nemačka naučnika, Gaus i Veber. Aparat je radio na Faradejevom principu, realizovan je pomoću namotaja kroz koji je proticala struja i pokretala magnet, a poznat je kao Gaus-Veberov telegraf.

Semjuel Morze i Edvard Hjuz, nezavisno jedan od drugog, konstruisali su telegraf koji je ostavljao i pismeni trag prenetog teksta. Dok je kod Morzeovog telegrafa sadržaj kodiran ugovorenim znacima koji su nakon prijema morali da se pretvaraju u slova, Hjuzov telegraf je mogao direktno da prenosi čitljiva slova i brojeve. Sredinom devetnaestog veka Američka telegrafska kompanija ugradila je na Morzeove telegrafe zvučnike nazvane "klopferi", što je omogućilo primanje morzeovih znakova na sluh, a brzina otpravljanja povećana je na oko 120 znakova u minuti.

Radio telegrafija

Konačno, evo nas na poznatom terenu...

Teoretsku osnovu za praktičnu primenu bežične telegrafije, dakle, radio-telegrafije, prvi je dao Majkl Faradej, engleski fizičar i hemičar. On je 1831. godine otkrio da indukovane struje nastaju ukoliko se provodnik kreće u magnetskom polju stalnog magneta. Njegove ideje o električnim i magnetskim poljima dalje je razradilo više naučnika i pronalazača širom sveta. Fizičar i pronalazač Nikola Tesla opisao je vlastiti sistem bežičnog prenosa signala 1892. godine, a dve godine kasnije izradio i aparaturu kojom se signal prenosio na daljinu bežičnim putem.

Dalje su se događaji odvijali vrtoglavom brzinom. Đulijemo Markoni 1897. godine patentira aparat za radio-telegrafiju i iste godine uspeva da prenese radio-signal na udaljenost od pet i po kilometara. U osvit dvadesetog veka uspostavio je radio-telegrafsku vezu preko Atlantika. Od 1900. godine počele su da se instaliraju radio-stanice na brodovima svih trgovačkih mornarica u svetu. Uspostavljaju se pomorske obalske radio-stanice i uređaji za radionavigaciju na kopnu i brodovima. Sa drugom generacijom još nejakih aviona uvode se i radio-službe za potrebe vazduhoplovstva.

Kao logičan nastavak plodnog razvoja elektronike, od 1919. godine sledi dalje eksperimentisanje u radio-saobraćaju. To je omogućilo još intenzivniji naučni rad na usavršavanju primopredajnika, a radio-talasi su konačno omogućili i prenošenje govora na daljinu. Rođene su prve komercijalne radio stanice, a do ušiju tada malobrojnih slušalaca radija počele su da stižu prve emisije (magnetofona još nije bilo!) sa živopisnim ljudskim glasovima i, što je bilo još lepše - muzikom.

Radio kakav danas poznajemo bio je rođen.

RAT SVETOVA

Koliko god da je radio kućni galamdžija na kojeg najčešće ne obraćamo pažnju (greška!), ne mogu a da mu se ne divim. Znam i zašto: tehnološki je prilično jednostavan prema današnjim kriterijumima, pa predstavlja veoma jeftin način distribucije informacija elektronskim putem. Osim toga, ne zaokuplja sva vaša cula; traži samo da malo "odvojite uvo" - i nešto mašte. Baš kao i knjiga, zahvaljujući kojoj, dok iščitavate stranice, zamišljate slike junaka i njihovih doživljaja. I konačno, radio me je očarao još u ranom detinjstvu, jer tih godina televizija još nije stigla da postane neprikosnoveni medijski gospodar naše planete.

Bezbroj zabavnih, obrazovanih, duhovitih i dobro informisanih ljudi zarađuje svoj hleb radeći na radiju. To su radijski profesionalci. No, odvajkada su se radijom bavile i hiljade onih drugih, anonimnih ljudi svih uzrasta, naoružanih entuzijazmom i potrebom da pomognu drugima u nevolji. To su...

...Radio-amateri

Preskačem vreme koje nikoga ne štedi niti uvažava i eto me ponovo u istorijskom aspektu radija. Pričam o jednom plemenitom hobiju, s kojim možda nije moguće steći bogatstvo, ali zasigurno je moguće steći pouzdane i verne prijatelje.

Gde to ima? - zapitaće neko. Toga ima u svetu jahača na kratkim radio-talasima, dakle, u svetu radio-amatera. Tom svetu, na žalost, ne pripadam, ali sam, poput većine ostalih, imao bezbrojne prilike da čujem za njihovo postojanje i rad. Reč je o ljudima koji su, od ranih dvadesetih godina prošlog veka pa sve do današnjih dana, stvarali kodeks ponašanja ravan viteškom. Kad god se pojavi neki problem, opasnost ili preka potreba, tu su radio-amateri da se nađu u nevolji i priskoče u pomoć. Prirodne ili ratne kataklizme, elementarne nepogode, potraga za nestalima ili hitna nabavka preko potrebnog leka predstavljaju humani izazov za svakog pravog radio-amatera. Mnogi od njihovih podviga opevani su u nizu filmova, televizijskih serija i dokumentarnih reportaža.

Naravno, zadatak radio-amatera nije samo da rešavaju ljudske drame. Postoje i lepi trenuci druženja i razmene iskustava - ali i međusobnih takmičenja tokom kojih testiraju vlastite sposobnosti i sposobnosti svoje opreme na zadacima koji od njih traže da uspostave što više veza za što kraće vreme na što većoj udaljenosti od mesta boravka. Verujte, to nije ni malo lako kako na prvi pogled izgleda.

Komercijalni radio

I komercijalni radio datira od ranih dvadesetih godina prošlog veka. Tada nije bilo kvalitetnih i pouzdanih uređaja za snimanje emisija koje bi se kasnije reprodukovale, nego je kompletan program tekao uživo. U trenutku emitovanja radio-programa, u studiju su bili svi: spikeri, glumci, najavljivači, specijalisti za zvučne efekte, pevači i orkestri! Apsolutno svi.

Najavljivač (mnogo godina kasnije pretvorio se u disk-džokeja, kao i u oficijelnog radio-voditelja) poželeo bi slušaocima dobar dan, identifikovao stanicu koju slušaju, najavio kompletan dnevni program koji je trajao svega nekoliko sati, a zatim predstavio učesnike prve emisije po redu. Istog časa orkestar bi zasvirao, a pred mikrofon je utrčavao pevač - i šou je mogao da počne. Između dve pesme, grupa čitača radio-reklama izgurala bi pevača sa scene i brže-bolje ponudila slušaocima novi deterdžent, puder za bebe i prašak protiv buva. Onda red muzike, pa najnovije vesti u dramatičnoj interpretaciji spikerskog baritona. Posle toga bi krenula i radio-drama...

Kao što je dan-danji slučaj sa "TV sapunicama", tako su hitovi onovremskog radija bili ljubavni, avanturistički i humoristički radijski serijali. U njima su glumile najpoznatije filmske i pozorišne zvezde, što je još više uvećavalo njihovu popularnost. Da bi slika događanja u ovim radio-predstavama bila što sugestivnija, pratila ih je čitava gama najrazličitijih zvučnih efekata "in vivo": jedan te isti čovek, zadužen za efekte, koračao bi ili trčao u mestu na akustičnoj platformi, zveckao lancima da dočara kolonu robova, na razne načine pljuskao rukom u lavoru s vodom da dozove sliku veslanja, plivanja ili potapanja kakvog broda, gužvao celofan pred mikrofonom kako bi dočarao požar, snažno udarao o dlan naduvanim papirnim kesama različitog gabarita predočavajuci pucanj puške, topovski plotun ili eksploziju bombe, lupkao po velikom metalnom koritu sa namerom da izazove efekat mukle grmljavine... Riznica zvučnih efekata bila je neiscrpna.

Za aplauz je bila zadužena publika u studiju, nerazdvojni pratilac svih radio-emisija u živo. Propusnice za ulaz na ove šou-programe dobijale su se isključivo "preko veze", što je još jedna potvrda neizmerne popularnosti jedinog masovnog elektronskog medija do sredine prošlog veka - radija.

Rat svetova

Vrlo brzo, radio je prestao da se oslanja samo na izvikana imena sa filmskih ekrana i pozorišnih dasaka. Počeo je da stvara i vlastite zvezde. Jedna od njih ostala je upamćena za sva vremena...

Voja Antonić se na stranicama svoje knjige "Da li postoje stvari koje ne postoje?" priseća jednog od najuzbudljivijih događaja u istoriji radija: jesenje večeri, 30. oktobra 1938. godine, tačno u 20 časova, na programu američke radio-stanice CBS započela je radio-drama "Rat svetova", prema noveli čuvenog pisca naučne fantastike Herberta Džordža Velsa. Mada je u originalnom delu radnja smeštena u viktorijansku Englesku, scenarista Hauard Koh premestio je u radio-adaptaciji celu priču u savremenu Ameriku, i to u pitomi Nju Džerzi.

Elem, "loši momci" u ovoj priči su Marsovci: stigli su u monstruoznim ratnim mašinama iz kojih toplotnim zracima i otrovnim gasom polako ali temeljito uništavaju ne samo na hiljade ljudi, nego i sav živi svet na Zemlji. Napetost i panika rastu dok se neprijatelj približava Njujorku. Svi su izgledi da će kraj za ljudsku rasu biti tragičan, ali su u raspletu priče Marsovci ipak pobeđeni i uništeni. Za to nisu bili zaslužni ljudi i njihovo oružje, nego bakterije i virusi, za koje Marsovci nisu imali razvijen imunološki sistem odbrane.

Režiser i glavni interpretator ove drame bio je, tada mladi i ambiciozni glumac i spiker, Orson Vels. Priča je za to doba bila originalna kao malo šta do tad viđeno, ali sve to nije bilo dovoljno nemirnom duhu 23-godišnjeg Orsona Velsa. On se potrudio da emisija ne liči na priču, nego je predstavio u obliku radio-vesti!

Efekat je prevazišao sva očekivanja. Širom zemlje ljudi su u panici istrčavali na ulice i padali u očajanje, uplašeni za vlastiti život i za sudbinu sveta. Od šest miliona ljudi, koliko je pratilo ovu radio-dramu, svaki šesti je mislio da sluša prenos stvarnog događaja. To znači da je rezultat ove šale bio milion na smrt preplašenih ljudi! Neki od njih izlazili su sa oružjem u rukama i pucali u uličnu rasvetu i na vodotornjeve. Policija je registrovala čak i pokušaje samoubistva, jer bilo je nesrećnika koji bi radije umrli od svoje ruke nego od oružja Marsovaca.

Eto, takva je bila sugestivnost radija u njegovim ranim danima, a "gorivo" za ovu paniku bilo je (i danas rašireno) verovanje u onostrano. Potrebno je samo bilo da jedan genije, poput Orsona Velsa, zapali fitilj.

Radio u kući

Bizarni događaj iz 1938. godine načinio je Orsona Velsa neviđenom zvezdom. Bez obzira na niz neprijatnosti i tužbi koje je morao da izdrži nakon svoje istorijske emisije, vrata slave, a ubrzo i Holivuda, širom su mu se otvorila i pružila šansu da postane jedan od najslavnijih filmskih glumaca i režisera svih vremena.

A imate li vi neku originalnu ideju kako da predstavite sebe na radiju?

Pod idealnim uslovima, bavljenje radijom pretpostavlja i kreativnu i tehnološku crtu ličnosti. Kreativnost je umetnički deo vašeg bića koje pokušava da sliku sveta kakav vidi pretoči u zvuk. Poznavanje radijske tehnologije omogućiće vam da uspešno koristite alatke za svoj umetnički cilj (kao talentovani slikar koji odlično poznaje tehnolgiju boje, kista i platna). Naoružani znanjem i, još važnije, radoznalošću, možete da se prepustite mašti, idejama - i eksperimentisanju. Imajte na umu da originalnost uvek pali.

Istorijski dug prema radiju za sada smo odužili kratkom šetnjom kroz "kameno doba radija", ali i kroz njegove zlatne godine. Sada nam predstoji novi zadatak: da osmislimo vlastiti - dakle, kućni radio-program!

DOBAR DAN, DRAGI SLUŠAOCI!

Radio me je oduvek očaravao. U mojim predškolskim danima, a to su vremena kada je radio prijemnik u kući bio luksuz (od televizije nije postojalo ni slovo T), mozgao sam kako da se radijski izrazim. I našao rešenje: drveni sanduk bez poklopca stavio sam pobočke na sto, uzbuđeno seo iza njega, gurnuo glavu unutra - i počeo da pevam i pričam sve što mi je palo na pamet. A padalo mi je ono što sam, u odlomcima, popamtio sa "pravog" radija:

- Dobar dan, dragi slušaoci... Na programu je emisija "Dobro jutro deco"... Izvinite zbog kraćeg prekida našeg programa... Slušali ste arije iz Verdijevih opera... Upravo počinje direktan prenos prvenstvene fudbalske utakmice između Crvene zvezde i Partizana...

Bio sam i spiker, i pevač, i svirač, i reporter, i publika. Muzički instrumenti bile su mi prazne konzerve, čase do pola napunjene vodom, viljuške i zvončići sa jelke. Ah, da, i mala usna harmonika, od koje se nisam razdvajao ni u krevetu. Impresioniran vlastitom svestranošću, urlao sam s glavom zaronjenom u kutiju - a činilo mi se da proizvodim najlepše kosmičke zvuke! Svirali su simfonijski orkestri, publika je aplaudirala i navijala, avioni su se obrušavali ka zapaljenim mostovima, spikerski baritoni čitali su najuzbudljivije vesti iz sveta. Zaista, neviđeni spektakl koji je potresao moju dečju dušu. Bogme, i uši, budući da su se zvuci u unutrašnjosti sanduka prolamali kroz svaku moju moždanu vijugu.

Nisam mogao da verujem da majka, kojoj sam sve to priređivao i dalje ravnodušno krpi čarape. Zar do nje ne dopire sva ta čarolija koju tako predano stvaram?

Onda sam shvatio: radio je stimulans mašte. Ali i njena posledica. Da biste ga čuli, morate to i želeti.

Priručne alatke

Danas je lakše igrati se radija, mada i dalje nije ništa manje uzbudljivo. Naši domovi puni su uređaja koji govore, sviraju i snimaju. Radio-prijemnici su u dnevnim, spavaćim i dečjim sobama, u kuhinjama, predsobljima i automobilima. Prodavnice su pune CD, MD, DVD, MP3 i kasetnih plejera. Pojačala i zvučnika imate na stotine vrsta - od jeftinih plastikanaca do rafiniranih top-modela čiju cenu malo koji džep moze da izdrži. Isto važi i za mikrofone, slušalice, audio-miksere, digitajzere i zvučne kartice. Vaše je samo da izaberete.

A kada izaberete (zaista nemam nameru da ulazim u finese vašeg tehnološkog ukusa i finansijskih mogućnosti), imaćete na raspolaganju nekoliko alata s kojima već možete da uradite i ono konkretno: vlastitu emisiju.

Radio-program je izbor zvukova koji, poslagani na razne načine, upućuju različite poruke slušaocima. Govorni program sastoji se od glasovnih poruka čiji je cilj da slušaoce obaveste o raznim događajima ili otkriju način razmišljanja pojedinih ljudi. Muzički program sastoji se od znalački poslaganog niza muzičkih numera, a od muzičkog žanra za koji se odlučite zavisi ko će vas slušati - mladi, stariji ili oni najstariji. Kombinacijom glasovnih i muzičkih poruka dobijate celovitu emisiju. Veština i duh s kojim sklopite emisiju čini od vas zanimljivog ili dosadnog radio-stvaraoca.

Ono s čime, tehnički gledano, treba da raspolažete jesu: uređaji za reprodukciju muzike - CD plejer i (ili) alternativno MP3 plejer, mikrofon, audio mikser i pribor za kontrolu emitovanog zvuka - a to su slušalice i zvučnici. Ukoliko baratate samo sa muzikom, dovoljni su i zvučnici. Međutim, ako muziku kombinujete sa svojim glasom, slušalice su imperativ, zato što će svako uključenje mikrofona u blizini zvučnika izazivati mikrofoniju, a to je ono nesnosno zviždanje koje nastaje zbog pojačavanja povratnog signala između zvučnika i mikrofona.

Kako snimiti emisiju?

Ukoliko biste imali na raspolaganju radio-predajnik, onda ne bi bilo nikakve prepreke da svoj radio program odmah i emitujete. To se zove emitovanje "uživo". Lično sam poklonik "živih" radio programa, zato što vam omogućuju da se vezujete za niz aktuelnih događaja: meteorološke prilike izvan studija, izvikivanje tačnog vremena, direktna uključenja slušalaca ili reportera sa terena, najave zbivanja koja će se desiti za par sati ili komentare događaja koji su u toku. Radio-program uživo zahteva vrhunsku koncentraciju voditelja, jer tu vraćanja i ponavljanja nema.

Udobniji način je da emisiju najpre snimite. To je takozvano "odloženo" emitovanje. Snimljenu emisiju onda možete ponuditi nekoj od postojećih radio stanica i tako sebi uštedeti muke oko nabavke vlastitog radio-predajnika!

Snimiti emisiju znači sačuvati je u analognom ili digitalnom obliku na nekom nosaču zvuka. Uređaji za analogno snimanje su magnetofoni i kasetofoni. Magnetofon je skupa i već prevaziđena sprava, ali je bio nezamenljiv do početka digitalne ere - dakle, do ranih devedesetih godina prošlog veka. Zato na magnetofon zaboravite.

Kasetofon je i dan-danas popularan, ali se bojim da kvalitet snimljenog zvuka neće zadovoljiti profesionalne standarde, jer širina trake u kaseti i brzina kojom se ona okreće nameću ograničenja koja je teško prevazići. Osim toga, nova presnimavanja već snimljenog materijala čine da se početni kvalitet zvuka bespovratno gubi i, sa svakom novom generacijom presnimka, polako ali sigurno "isušuje". Zato i na kasetofon zaboravite.

Digitalne alatke

Pa dobro, šta nam onda preostaje?

Kompjuter, naravno! U vaš kućni računar implementirana je zvučna kartica čije performanse dozvoljavaju da svi oni harmonici, koji čine da muzika i ljudski glas zvuče onako kako smo navikli, budu valjano interpretirani, a zatim prosleđeni dalje - u slušalice, na zvučnike, hard disk računara ili, ako je potrebno, čak i ka radio-predajniku.

Na poleđini kompjutera pronađite slot sa zvučnom kartom. Većina standardnih kartica ima četiri različito označena priključka: SPK OUT (speaker out) je izlaz za takozvane "pasivne" zvučnike i u njega ubadate zvučnike ili slušalice; LINE OUT je linijski izlaz i u njega ubadate kabl koji vodi ka takozvanim "aktivnim" zvučnicima, eksternom pojačalu, uređaju za snimanje (magnetofonu, kasetofonu ili mini-disk snimaču), audio-mikseru (ukoliko kompjuter koristite i kao izvor zvuka) ili ka radio-predajniku; MIC (microphone) je ulaz u koji ubadate mikrofon; LINE IN je linijski ulaz i u njega ubadate kabl koji vodi od različitih zvučnih izvora (CD, MD, MP3 i kasetnog plejera, kao i audio miksera), ukoliko kompjuter koristite kao snimač.

Ako u LINE IN ubodete mikrofon, teško da ćete bilo šta čuti, zato što je pobuda koju mikrofon šalje mnogo niza od pobude koju šalju CD i ostali plejeri. Isto tako, ako u MIC ubodete neki od plejera, kao rezultat ćete dobiti tešku distorziju (izobličenje) zvuka, zato što ovi uređaji već imaju formiran i dobro pojačan signal, koji mikrofonski predpojačivač ne može da podnese. Zato dobro pazite kada spoljašnje uređaje povezujete sa svojim kompjuterom!

Za sada ćemo našem kompjuteru dodeliti ulogu snimača. Sa malim audio mikserom, na koji smo povezali CD plejer i mikrofon, rešili smo problem istovremenog mešanja govora i muzike - znači, možemo da čitamo prethodno pripremljene tekstove, naglas improvizujemo ili najavljujemo muzičke numere, dok izabrana muzika nesmetano teče ispod našeg glasa. Audio mikser ćemo povezati sa LINE IN ulazom na zvučnoj kartici - i emisija može da počne!

Ostaje samo da smislite šta ćete ispričati slušaocima i uz kakvu muziku ćete sve to učiniti. Doduše, neophodno je obezbediti još nešto, a to nešto su...

...Softverske alatke

Kompjuter će zabeležiti vašu emisiju na hard disk, ali samo uz pomoć odgovarajućeg programa. Softver koji je ugrađen u vaš operativni sistem, a pretpostavljam da ste se opredelili za neku od verzija Windowsa (uz svo poštovanje sledbenicima "meka"), sadrži rutinu zvanu SOUND RECORDER. To je skroman programčić za snimanje zvuka, ali prilično ograničenih mogućnosti. Maksimalna dužina snimka je limitirana, specijalnih efekata nema, a mogućnost naknadnog editovanja ne postoji.

Da bismo pregledali i do savršenstva doterali ono što smo snimili, nephodno je da zvučni snimak i vidimo! Da, baš tako: na ekranu moramo da dobijemo i vizuelnu predstavu našeg audio zapisa. E, to već rade neki drugi, mnogo profesionalniji programi. Moj omiljeni je "Sound Forge" (koliko vidim, koristi ga i mnogo drugih profesionalaca), mada sam sentimentalno vezan za "Cool Edit", koji "Sound Forge" u stopu prati po brzini i ugrađenim mogućnostima. Nažalost, ma koliko bili efikasni i prijatni za rad, to su veliki i skupi programi. Zato bih vam preporučio neki od besplatnih (freeware) ili polu-besplatnih (shareware) programa za editovanje zvuka, kao što je, na primer, "Gold Wave", s kojim takođe imam izvanredna iskustva. Informaciju o ovom svemogućem i neverovatno malom programu (nema čak ni megabajt!) potražite na sajtu www.goldwave.com.

Bilo koji od naznačenih programa da upotrebite, zvuk koji ste snimili ima da se na ekranu prostre pred vašim očima u vidu sinusoidalne slike sa živopisnim "brežuljcima" (pikovima) i "udolinama" (zonama tišine). Ovako vizuelizovan zvučni fajl možete po volji da seckate, premeštate delove s jedne pozicije na drugu, dodajete zvučne efekte, ubrzavate ga ili usporavate. To se zove postprodukcija, tokom koje vam se pruža prilika da određene segmente emisije učinite još atraktivnijim i uzbudljivijim.

Ukoliko ste smislili kratku emisiju, ne dužu od petnaestak minuta, onda će jedan jedini zvučni fajl biti sasvim u redu. No, ako ste odlučili da vaš program traje satima, očigledno je da resursi vašeg kompjutera neće biti u stanju da opsluže jedan jedinstveni zapis od ko zna koliko megabajta, možda čak i gigabajta. U tom slučaju, bićete prinudeni da, u prvoj stvaralačkoj fazi, najpre pripremite "sastavne delove" emisije - špicu, džinglove, najave muzičkih numera, kratke intervjue, ankete, komentare i interpretirane tekstove. Svaki od ovih segmenata biće zaseban audio fajl, koji ćete pažljivo obraditi kroz program za editovanje zvuka, dati mu redni broj i naslov - i sačuvati na hard disku.

U drugoj fazi ćete odabrati vašu omiljenu muziku. Pretpostavljam da će to biti razni hitovi u nekom od komprimovanih zvučnih formata kao što je MP3, recimo, koje ste mesecima pabirčili sa svih strana.

Zatim ćete sve to poslagati po željenom redosledu i tako napraviti konačni scenario zvučnog događanja, takozvanu "play listu" - spisak muzičkih i govornih numera vaše emisije.

U finalnoj fazi, vaš zadatak je da sve to zajedno pošaljete u etar, ka pojačalu školskog razglasa - ili, preko kućnog Hi-Fi uredaja, na recenziju članovima porodice! Emisiju možete da zabeležite i na CD rezaču, kako biste je na CD-u odneli u najbližu radio-stanicu.

Ovaj završni miks besprekorno će odraditi neki od besplatnih softverskih plejera. Jedan već imate uz Windows i zove se Windows Media Player. Lično, pre bih vam preporučio enormno popularni WinAmp, iz dva razloga: prvi se krije u činjenici da minimalno opterećuje procesor vašeg PC-a, a drugi je što, uz pomoć malog dodatka zvanog "Crossfading", dobijate mogućnost pretapanja iz numere u numeru, bez neprijatnih pauza između kraja jedne i početka druge pesme. "WinAmp" možete besplatno pokupiti sa sajta www.winamp.com, a dodatak pod imenom "Advanced Crossfading" potražite na adresi http://sqrsoft.audiogalaxy.com.

MOJA PRIVATNA RADIO-STANICA NA INTERNETU

Pretpostavljam da ste do sada detaljno spoznali svoje radio-afinitete, artikulisali zvuk i ideju s kojom ćete stvarati vlastite radio-emisije i obezbedili minimum tehničkih uslova za njihovu realizaciju. Ako je zaista tako, onda ste završili devedeset i devet odsto posla! Onaj preostali, jedan posto, nije nevažan, ali je bitan za distribuciju vaše emisije publici kojoj je namenjena: slušaocima radija...

Igračka za hod po živcima

U prvim trenucima, dok ste još pod svežim utiskom, uživaćete čak i sami u slušanju emisije. Ali ti trenuci brzo prođu, pa poželite da je demonstrirate i drugima. Ukućani nisu bogzna koliko zahvalna publika: obično reaguju nezainteresovano-pokroviteljski, po sistemu - bravo, sine, super si, ali kada ćeš da uradiš domaći? A to nervira. Itekako.

Narod lepo kaže da je teško biti pop u vlastitom selu. Setite se samo svojih letovanja: dok ste vi impresionirani plavetnilom mora i lepotom ronjenja, domoroci 'ič ne trzaju na to, a mnogi godinama nisu ni zaplivali! Egzotika je uvek negde tamo, a ne tu gde ste. Zato imajte na umu da ćete nepoznatim ljudima uvek biti zanimljiviji nego osobama sa kojima živite. Za strance - vi ste otkriće, za ukućane - najčešće ste simpatični smarač...

E pa, kako dopreti do tih dragocenih nepoznatih ljudi?

Spretan elektroničar ume od par jeftinih komponenti za tili čas da sastavi laki i upotrebljivi FM predajnik. Ume čak i da mu podesi frekvenciju na kojoj će emitovati signal. To su obično mijaturni uređaji male snage, pa samim tim i malog dometa - svega nekoliko desetina metara. Koriste ih TV voditelji i estradne zvezde kako bi izbegli da za sobom vuku dugačke mikrofonske kablove. Emitovani signal prihvata prijemnik uboden u jedan od ulaza razglasnog uređaja, pa glas voditelja tako čuje ceo auditorijum.

Ako bi se, umesto mikrofonskog signala, u takav minijaturni predajnik doveo zvuk iz vaše miksete, vašeg kompjutera, CD plejera ili kasetofona, dobili biste primitivnu radio-stanicu čiji program bi mogao da dopre do najbližih komšija - ali pod jednim uslovom: frekvenciju na kojoj predajnik emituje morali biste da podesite na područje koje pokrivaju komercijalne radio-stanice. Dakle, na neku od talasnih dužina između 88 i 108 megaherca, koje su u stanju da registruju obični radio-prijemnici. To je moguće, ali uz stalno prisutnu opasnost da vas službe zadužene za lov na radio-pirate optuže za nelegalno emitovanje radio-programa!

Pre više godina i ja sam se igrao "radija" na takav način. Sa tranzistorskim prijemnikom u ruci trčkarao sam naokolo i testirao njegovu čujnost. Bio sam presrećan što "moj program" uspeva da odleprša tako daleko van moje sobe. A onda sam čuo glas nekog suseda sa prvog sprata zgrade u kojoj sam stanovao:

- Koja li to budala ometa Radio Beograd? Polomiću mu kosti kad ga uhvatim!

Na prstima sam se vratio kući i brže-bolje isključio predajnik. Zaključak: ne čeznu baš svi za vašim talentom. Umesto da im hodate po ganglijama, dopustite ljudima da sami izaberu ono što im se dopada.

Radio preko Interneta

Kad samo pomislite šta vam je sve potrebno da skockate pravu radio-stranicu, zavrti vam se u glavi. Studijska oprema, emisiona tehnika i složeni, uz to i vrlo skup, antenski sistem, samo su vrh ledenog brega. Jer, uz to vas čeka ogromna glavobolja oko pribavljanja svih potrebnih dozvola za legalno emitovanje programa i registraciju radija, a onda, iz meseca u mesec i godine u godinu, borba za njegov opstanak. Dažbine koje vlasnici radio-stanica plaćaju državi vrlo su visoke, a to znači da vaš radio mora da zaradi i dosta para. Deo tog novca odlazi na redovno održavanje, popravku i nabavku još modernijih uređaja. U moru postojećih radio-stanica morate da se borite za slušaoce, ali i za one koji će pristati da se reklamiraju baš na vašem programu! Verujte mi, to uopšte nije lako, pa se bojim da u tom slučaju više nećete imati ni vremena ni snage da smišljate razne zanimljive emisije. Moraćete da angažujete druge da to rade umesto vas, a onda vas pitam - na čemu ste? Zar niste želeli da baš vi budete radio-stvaralac i kreator lepog zvuka?

Za one koji su manje skloni biznisu, a više individualnom kreativnom radu, postoji zgodan izlaz: Internet radio!

Ogroman broj mladih (i ne tako mladih) ljudi širom ove planete emituje vlastiti radio-program preko Interneta. Neki to rade svega par sati dnevno, a neki imaju program koji preko "mreže svih mreža" teče danonoćno. Internet radio je vrlo jeftin za opsluživanje, a od "emisione" opreme zahteva samo solidan računar i dobru vezu sa lokalnim Internet provajderom. Skuplju stranu ovakvog poduhvata predstavlja intenzivno korišćenje telefonske linije i, samim tim, gomilanje impulsa koje treba i platiti - mada srećnici koji imaju kablovsku vezu sa Internetom ne poznaju ni ovaj problem.

Doduše, Internet radio nije moguće slušati baš u svakoj prilici - u kolima, gradskom prevozu, šetnji, na izletu, plaži ili u kupatilu. No uvek je dovoljno onih koji, bockajući nešto po kompjuteru, potraže i kakav radio-program na Netu. Za njih se vredi pomučiti.

Kako radi Internet radio?

Odlično pitanje. Baš to pitanje postavio sam i jednom pravom znalcu. Ime mu je Nikola Stevanović, a radi u "Beotelu". "Beotel" je naš najstariji Internet provajder, a Nikola Stevanović je iskusni sistem-inženjer ove kuće, uz to vešt dizajner web prezentacija i osoba koja brine o besprekornom funkcionisanju živih radio-programa koji idu preko "Beotela". Evo šta mi je on ispričao:

"Prvo i osnovno: potreban vam je radio-program! Zatim treba taj program da pretvorite u oblik koji je dostupan korisnicima Interneta. To ćete uraditi na kućnom računaru, kako biste ostvarili neku vrstu digitalizacije vaše emisije. Osim digitalizacije, neophodno je da se taj radio-program na neki način i komprimuje, zato što je veličina podataka koje šaljemo kroz Internet ograničena. Taj zvučni "stream" (kako ga u žargonu zovemo) treba da kodiramo u oblik pogodan za prenos. A tu sada moramo da napravimo kompromis između veličine fajla koji se dobija i kvaliteta zvuka koji distribuiramo. Poznato je da sa većom kompresijom kvalitet zvuka opada. Ali to je žrtva koju morate podneti zarad tečnog prijema kod onih slušalaca koji ne mogu da ostvare visokokvalitetne telefonske veze sa Internetom."

Koji softver služi za digitalizaciju i kompresiju zvuka?

"Softver koji vam je neophodan jeste neki od kodera koji pretvara zvuk u oblik dostupan korisnicima Interneta. Tri najzastupljenija kodera su: softverski paket firme Real Networks (Real Encoder), Microsoftov Windows Media Encoder i enkoder za Quick Time, koji je kod nas manje zastupljen, jer je namenjen korisnicima "mekintoš" računara. Naravno, plejeri za slušanje zvuka komprimovanog u ovim formatima postoje za sve operativne sisteme, tako da, bez obzira na koder kojim ste izvršili kodiranje emisije, mogu da vas slušaju kako korisnici Windowsa, tako i korisnici Linuxa i Macovog operativnog sistema.

Dakle, u zavisnosti od platforme koju imate kod kuće, odabraćete i odredeni enkoder. Vaš radio-program, odnosno izvor sa kojeg ga emitujete, povezaćete sa zvučnom kartom na računaru, pa program od vašeg zvuka počinje da pravi zvučni fajl. Tako dobijate komprimovani "stream", koji zatim treba da prenesete Internetom."

Kako se zvuk prenosi preko Interneta?

"Za to vam je potrebna veza sa vašim Internet provajderom. Ako želite da idete uživo, morate da imate i "živu" vezu sa provajderom. U zavisnosti od kvaliteta veze, izabraćete i kvalitet stream-a- dakle, širinu opsega koji ćete distribuirati. Mi u "Beotelu" koristimo stream od 56 kilobita, a to je maksimalno mogući opseg za tečan prijem zvuka u kućama korisnika koji koriste klasične modeme. Doduše, radio-stanice se sasvim zadovoljavajuće čuju i sa bitrejtom od 28 kilobita, sto je neka realna granica koju naše centrale danas trpe."

Da li da emitujem stereo ili mono?

"Ovo je želja koja uvek zahteva kompromis. Bez obzira na našu zelju da program emitujemo sa što većim bitrejtom, dakle, sa što boljim kvalitetom, moramo da vodimo računa o tome da ljudi treba i da ga čuju! Veoma je neprijatno kada stavite veliki bitrejt i spoznate da korisnik ili ne može da ga primi, ili mu radio stalno "secka". Potrebno je odabrati optimalno rešenje. Pored toga, ukoliko poželite da se bavite Internet radijom, imajte u vidu da je ovaj proces hardverski prilično zahtevan i traži mašinu koja ne radi sa procesorom ispod jednog gigaherca. Doduše, radio će to izdržati, ali ako nameravate da emitujete TV program, svakakao obezbedite jaču mašinu!"

Šta se za to vreme događa kod provajdera?

"Kada vaša kodirana radio-emisija dođe kod provajdera, provajder mora taj stream da primi i da ga reemituje. Za to se koriste serveri koji vašu emisiju dostavljaju svim zainteresovanim korisnicima. Kao u slučaju ona tri softverska kodera, tako postoje tri firme koje prave i servere. Najzastupljeniji su Real Audio serveri, a jedan od takvih koristi i "Beotel" za reemitovanje radio-programa.

Ostali korisnici Interneta, znači, ne slušaju ono što vi kodirate, već ono što vaš provajder reemituje dalje. On, praktično, samo umnožava vaš signal, tako da, umesto jednog, opslužujemo proizvoljan broj korisnika. Ukoliko broj slušalaca naraste preko kapaciteta koje je jedan server u stanju da zadovolji, provajder može da poveže više servera u jedan lanac. Mi, recimo, imamo jedan server u zemlji i dva u inostranstvu, pa na taj način povećavamo broj korisnika koji mogu da slušaju vaš radio. Tako olakšavamo prijem vašeg radio-programa slušaocima u ostalim delovima sveta. Ako je neko, na primer, u Americi, on će se povezati sa sebi najbližim serverom, pa neće mukotrpno uspostavljati vezu sa udaljenim serverom ovde, u Beogradu."

* * *

Eto tako izgleda zaokruženi tehnološki lanac koji omogućava da emitujete radio-program preko Interneta. Deluje privlačno, zar ne? Moram priznati da sam se i ja zagrejao za ovakvu mogućnost. A neće ni stvoriti pakao od mog života kao što bi se desilo da sam jurnuo u potragu za snažnim i skupim FM predajnicima, pa se nakon toga upleo u šumu papira, dozvola, rešenja, odobrenja, inspekcijskih nalaza i finansijskih problema. Posao na radiju je lep samo ako u njemu uživate.

A sada, ono presudno: šta ćete ponuditi slušaocima? Nikakve vajde od dobrog ugovora sa izdavačem ako niste napisali i knjigu!

VAŠA PRVA EMISIJA

Do sada smo na gomilu sakupili dosta elemenata uz čiju pomoć vrlo efikasno možemo da nastupimo u čarobnom prostoru zvanom javna radio-difuzija. Da li da se bakćete sa neobično komplikovanim tehnološkim i administrativnim sistemom koji će vam dozvoliti da legalno emitujete vlastiti radio-program na nekoj od zvaničnih FM frekvencija? Treba da znate da za takvu borbu, pre svega, treba imati dovoljno godina, zatim dosta nagomilanog medijskog iskustva i, uz sve to, još i prilično dubok džep! Jednom rečju - ni malo jeftin poduhvat.

Predložio sam vam jednostavnije rešenje: Internet radio. A onda, uz pomoć stručnjaka koji se bave distribucijom Internet usluga, i objasnio principe na kojima počiva emitovanje radio-programa preko Neta. Pokazalo se da je ovo neobično praktičan način da čovek dođe do sopstvene "radio- stanice".

Pa, ako sve ovo već imamo - šta dalje?

Ćutanje nije uvek zlato

Čak i najskuplji automobil je samo beskorisno brdo metala i plastike ukoliko nema vozača. Čovek ima zadatak da udahne život mnogim naizgled mrtvim stvarima. Vešt vozač će čak i od osrednjeg automobila načiniti pravu cirkusku atrakciju! A pomislite samo šta će vešt radio-autor uraditi sa običnim računarom i par "prikolica" u vidu mikrofona, CD i MP3 plejera... Može da stvori čudo!

Potrebna vam je samo ideja.

Prvo što će prosečan tehno-manijak učiniti kada se dokopa mogućnosti da emituje vlastiti radio-program biće uživanje u muzici. Poslagaće desetine i stotine muzičkih numera iz svoje bogate kolekcije MP3 i WMA fajlova i vrteti ih u svim mogućim kombinacijama. Trajaće to satima, možda i danima. Ali, može li da traje večno, a da mu ne dosadi?

Siguran sam da ne može. Pazite, čak i pod pretpostavkom da se sve vreme vi odlično zabavljate, vaši slusaoci će promeniti stanicu čim se zavrti pesma koja im se ne dopada. Ogromna je ponuda muzike i u FM etru i na Internetu - a ne zaboravite i da apsolutno svi imaju bogatu kolekciju omiljene muzike i u svojim domovima. Zašto bi uopšte trošili dragoceno vreme čekajući omiljenu pesmu, kada mogu i sami da je, jednim klikom na PLAY, čuju kad god požele? Pored toga, sramotno je veliki broj radio-stanica koje rade isto: do besvesti vrte samo muziku, muziku, muziku. Ako mene pitate, sva ta bulumenta radio-emitora ne radi ništa drugo nego ide linijom manjeg otpora. Jer, najlakše je emitovati muziku. To je gotova roba koju je neko drugi, u trenutku nadahnuća ili umetničke potrebe, već stvorio i ponudio tržištu. Vi to preuzimate i po ko zna koji put iznova nudite slušaocima, ni ne pomišljajući da većina njih sve te hitove već zna napamet.

Molim vas, ne ponašajte se kao praznoglavi džuboks! Pitanje časti je da ne ličite na ostale.

Kreativnost na delu

Pre svega, setite se da imate mikrofon.

Mikrofon je savršena alatka za pretakanje vaših misli u glave onih koji vas slušaju. Znate, ljudska sorta je veoma radoznala. Slušaoci žele da znaju s kim imaju posla, kako izgleda i kako razmišlja osoba koja im se obraća, s kim se druži, kakve planove ima u životu, šta misli o svetu u kojem živi, da li ponekad doživljava neprijatnosti koje su i njima bliske. Tada su u prilici da se porede sa vama, ne bi li iz svega izvukli kakav zaključak ili dobili ideju kako da reše neki sitni problem koji ih tišti.

Tako se, između ostalog, uspostavlja i komunikacija između vas i slušaoca. On očekuje da budete "njegov" čovek - ne supermen, ne nedostižni uzor i autoritet, niti bilo ko koga će svrstati u neku od tih nepopularnih kategorija. Njemu je potreban prijatelj i sagovornik s kojim će ćutke razmeniti misli i, eventualno, saznati nešto korisno. Zato je poželjno da se u mislima obraćate jednoj konkretnoj osobi; zamislite svog najboljeg prijatelja, bliskog rodaka ili osobu koja vam se dopada, pa njoj govorite. Nipošto se nemojte obraćati masi, zato što od bezoblične mase nećete dobiti odgovore kao inspiraciju za nastavak priče.

Vođenje emisije na radiju jedna je vrsta egzibicionizma. Vi se, da tako kažem, "skidate" pred drugim osobama: odajete svoje male tajne, izlažete vlastita iskustva iz života, govorite o temama koje vas interesuju. A sve sa nadom da će vaše poruke čuti i ostali iz istog filma.

Budite sigurni da hoće. Odavno više ne postoje univerzalci, ljudi koje vole i stari i mladi, i pismeni i polupismeni... Takva vrsta kulta ličnosti pripada nekim prošlim i ideološki nabijenijim vremenima. Ljudi imaju pravo da se opredeljuju prema prirodnim, intelektualnim i ličnim sklonostima. I, shodno onoj krilatici da svaka krpa nađe zakrpu, budite sigurni da će i vaših "zakrpa" biti više nego što sanjate!

Samo progovorite.

Mali trikovi

Pošto smo se dogovorili da nećemo biti ćutolozi, odaću vam nekoliko malih tajni iz moje radio-kuhinje.

Ovako: moje profesionalne sklonosti, dakle, zanimacije u životu, vezane su za vazduhoplovstvo (pilot sam), tehnološke komunikacije (radio-voditelj sam), računare i visoke tehnologije (radoznao sam), za popularnu stručnu literaturu (spisatelj sam) i za grafički dizajn (pa sam i dizajner pomalo). Normalno je da sam i svoju radio-emisiju tako intonirao, iz prostog razloga što bih se sa drugim temama - poput fudbala, politike ili ekonomije, na primer - teško ili nikako snalazio.

Kako nazvati emisiju? Svoju radio-emisiju nazvao sam "Zakon akcije i reakcije". Činilo mi se to vrlo privlačnim imenom. Prvo, zato što nigde nisam natrčao na emisiju sličnog naziva. Drugo, ime je samo po sebi prepoznatljivo i govori nešto. Treće, zgodno zvuči i kao skraćenica: ZAIR! Odmah asocira i na istoimenu afričku državu, pa će ljudi pomisliti: ko zna o čemu se tu radi? A to je dobro.

Kakvu špicu izmisliti? Bez obzira da li je špica posledica emisije ili je emisija posledica prethodno kreirane špice, špica mora da bude ogledalo ritma i sadržaja emisije. Ona skraćenica, ZAIR, pomogla mi je da se odmah setim i muzičkog lajt-motiva za špicu, velikog hita Džona Vejklina iz druge polovine sedamdesetih godina, "In Zair"! Nedugo zatim, smislio sam i vlastiti tekst u kojem sam opevao sve ono čime se moja emisija bavi, a onda ga - uz muzičku matricu koju sam lično skrpio od raznih ritmičnih "otpadaka" (posebna priča) - sam i otpevao. Nije loše kad imate i nešto sluha!

Čime popuniti emisiju? Muzika mi je bila na poslednjem mestu, zato što je taj problem najlakše rešiti - popuniću je muzikom koja se meni dopada i koju odlično poznajem. Mnogo je važniji govorni sadržaj. Pošto sam bio načisto sa temama kojima ću se baviti (vidi gore spisak mojih zanimacija), počeo sam intenzivno da razmišljam o sledećem: već postoje emisije i o vazduhoplovstvu, i o računarima, i o visokim tehnologijama raznih namena. Ako i ja budem prepričavao iste vesti o novim tipovima aviona, novim matičnim pločama, brzim hard diskovima, grafičkim i zvučnim karticama i ko zna još o čemu - biću isti kao i ostali. E, nećeš, Zorane, rekao sam. Okreni celu stvar, pa je onda posmatraj iz drugog ugla! To sam i učinio. Zamislio sam da emisija bude posvećena reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Šta ljude nervira na Internetu, boje li se letenja, da li su imuni na kompjuterske viruse, koliko dugo im traju hard diskovi, maštaju li o vlastitom radiju, da li su zatrpani neželjenim e-mailovima, šta misle o virtuelnom životu? Slušajući njihove priče i komentare na tu temu, saznajem, zajedno sa svojim slušaocima, mnogo i o novim tehnologijama. E, tako opravdavam i onu reč reakcija u nazivu emisije...

Kako komponovati emisiju? Čokolade se ne bi tako dobro prodavale kada bi se sa gomile nudile na kilo. Ali, lep omot u koji su upakovane - to je već nešto. I emisija treba da ima privlačnu ambalažu. Od prvog sekunda mora da vas veže. Moji mamci su atraktivna špica, govorancija puna obećanja na samom početku i intenzivan ritam i dinamika emisije, do samog kraja. Ne želim da uspavam slušaoce, nego da njihovu pažnju održim budnom sve vreme. Hvala majci prirodi što mi je dala zvonak i mikrofonu prijemčiv glas, ali njega moram dopuniti zanimljivim načinom izlaganja, neočekivanim gegovima u sred priče koja preti da postane monotona, klasičnim disk-džokejskim upadicama kada dođe vreme za muziku - i pravom riznicom najrazličitijih džinglova i zvučnih efekata! Sve to zajedno čini da, ponekad, čak i naizgled dosadne i nepopularne teme zainteresuju mnoge ljude na čiju pažnju do tada nisam računao.

Kako uvek biti spreman? Emisiju pravim jednom nedeljno, a to traje već par godina. Nije mali posao kada sve radite sami. Zato uvek u džepu jakne nosim mali digitalni snimač (nekada mi je za to služio onaj klasični diktafon, sa kasetom) i, čim u gradu naletim na neku zanimljivu ličnost, podmetnem joj diktafon pod nos! Imam puno na taj način zabeleženih razgovora, na ko zna koliko tema. Ne postoji osoba koja nije zanimljiv sagovornik, a draž radija je u tome što za kratko vreme kroz vaše uši može da prođe bezbroj glasova. Svaki glas je jedna pričica i jedan stav o životu. Kada kasnije, snimajući emisiju, sve to povežete vlastitim opaskama i najavama, dobijate atraktivan kolaž zvukova, lepih poruka i korisnih informacija, a sve zajedno u stanju je da neverovatno oplemeni duh vaše emisije. Što je najlepše, sve te zvučne zapise "sa terena" nastavljam da čuvam i dalje na hard disku svog računara. Događalo mi se ponekad da, radeći novu emisiju, nemam baš bogzna koliko novog materijala. E, onda mi u pomoć priskaču ovi postojeći: dovoljno je da neke od njih samo "prepakujem" u novi kontekst - i da zazvuče kao svetska premijera! Tako sam uvek spreman za trenutke kad presuši inspiracija ili kad moji potencijalni sagovornici odu na godišnji odmor.

Kome ponuditi emisiju? Godinama sam na raznim radio-stanicama kao zvanični domaćin vodio razne emisije. Onda sam poželeo da sve to radim kod kuće. Ima to svojih prednosti: ne mlatite se po gradskom prevozu, ne gledate na sat jurcajući po kiši ili poledici kako biste stigli na vreme, ne susrećete se sa vazda istim licima iz svakodnevnog radijskog okruženja (dosadite i vi njima i oni vama, hteli vi to ili ne) i, što je najvaznije - u prilici ste da kreirate program u idealnom trenutku, kada ste u vrhunskoj formi i kada vam se radi baš to! Zato sam krenuo samostalno. Emisiju o kojoj sam već ispričao priču, ponudio sam radio-stanicama koje su mi se iz raznih razloga dopadale. Neke od njih su je uz fino obrazloženje odbile, a neke su je bez reči prihvatile. Rezultat svega toga možete da vidite i, na konto svojih budućih iskustava, detaljno proučite na mom sajtu, u okviru koga je i prezentacija emisije ZAIR.

Dakle, ako vam je prevelik zalogaj svakodnevno emitovanje radio-programa preko Interneta (makar to bila i samo dva sata dnevno), smislite, komponujte i isproducirajte jednu lepu, pametnu i za slušanje prijatnu emisiju, pa je ponudite radio-stanicama koje su vam simpatične. Možda neka i utrza!

MOJ RADIO

Za kraj ove epizode serije o kućnom radiju, želim da pročitate topao tekst o radiju jednog od saradnika moje emisije, Željka Živaljevića. On je, inače, student filozofije i veliki ljubitelj radija, razume se.

"Svako putovanje počinje jednim korakom. Naročito ono od hiljadu milja! Tako je počelo i moje Zairsko putovanje, jednog subotnjeg (pre)popodneva, decembra meseca 2000. godine u Beogradu. Bio je to beo zimski dan, u kome su nas, pored peći, grejali topli zvuci sa radio-aparata. To je stari radio, niska "Melodija", lampaš koji datira još iz prve polovine šezdesetih godina prošlog veka.

Za taj radio su mi roditelji svojevremeno, u mojih četiri-pet godina, rekli da svetli zato što se u njemu nalazi grad "malih" ljudi, čija je jedina želja da nama, "velikim" ljudima, olakšaju život pravovremenim informacijama, nečem nas pouče i nečemu nauče, a i dobro zabave, lepom rečju i muzikom. Oprostićete mi na ovom podsećanju, jer ono je bitno za dalju priču. Nego, da se vratim temi...

Već osnovac, slušao sam dečje emisije na tom radijskom "dedi" i u jednoj od njih je učestvovao bard našeg glumišta, Pavle Minčić. Znate, to je onaj čika sa polucilindrom, koji sedi za klavirom i "soli nam pamet". U okviru tog svog trenutka dotakao se i radija, na umetnički način, naravno, i rekao nešto što i danas pamtim:

"Jadan je onaj koji misli da u radiju ne žive mali ljudi!"

To je bila oda radiju u jednoj rečenici, koja sve objašnjava. U jednoj potpuno zaokruženoj, zatvorenoj misli.

A taj moj stari radio nije bio ultra-moderan, sa basovima i ekvilajzerima i ko-zna-čime još. Štaviše, zvuk mu je bio kašljucav, a veliko, zeleno, "magično oko" ponekad me je i prepadalo. Razlika između tog zvuka i zvuka današnjih uređaja ravna je razlici između ploče na 33 obrtaja vinila i ultra-modernog CD-a. Nikako time ne osporavam tehniku koja stalno napreduje, jer to čini samo naivan i zlonameran, već malo romantišem. To ništa ne košta, zar ne?

Vratimo se tim malim, a VELIKIM ljudima. Isti su kao svi mi (po veličini), ali se razlikuju po tome što imaju VELIKO srce, koje šalju svima, a sve u divnoj potrebi da nas učine zadovoljnima. Svih ovih teških godina istrajali su u tome, na čemu im dugujemo veliku zahvalnost. Jer:

"Jadan je onaj koji misli da u radiju ne žive MALI ljudi!"

A moj radio i dalje ponekad kašljuca i, kada poželim da se osećam svečano i nekako posebno, uključim ga i pomislim:

"U radiju zaista ŽIVE mali ljudi."

ČAK SE I RADIO MENJA

Iskreno verujući da već uveliko eksperimentišete sa vlastitim radio-emisijama, ovoga puta želim da odemo korak dalje. Korak je više tehnološki i neće unaprediti vašu kreativnost. Kreativnost je humana crta, a tehnologija joj samo pomaže da dopre što dalje.

Dakle, vi samo nastavite da lovite inspiraciju za zvučne poruke koje ćete upućivati drugima. Vežbajte jasno i, koliko god je moguće, duhovito kazivanje pred mikrofonom. Tražite zanimljive sagovornike i navikavajte se da im postavljate pitanja na koja umeju da odgovore. Pravite emisije koje će predstavljati neraskidivu celinu sastavljenu od vaših najava, komentara, kratkih intervjua, zvučnih iznenađenja i muzike. A onda sve to pažljivo "ispeglajte" u svom omiljenom programu za obradu zvuka.

Neki od vas su u međuvremenu, verujem, pokušali da vlastiti program emituju preko Interneta. Nadam se da im je u tome pomogao prethodni nastavak naše priče o radiju. Zato ću danas samo da vas podsetim na par radijskih novotarija, usavršavanih tokom proteklih desetak godina...

RDS

Od samih začetaka, koji datiraju još s početka 20. veka, radio, kao jedan od najstarijih komunikacionih medija, nije trpeo suštinske promene. Naravno, danas se radio-program emituje u luksuznoj stereo varijanti, predajnici i prijemnici radio-signala su neuporedivo savremeniji, ali je osnovni princip ostao isti: radio-stanice emituju program u vidu radio-signala, a slušaoci ga prate pomoću svojih audio-prijemnika - u kući, automobilu ili na bilo kom drugom prikladnom mestu. Ova naizgled nenarušiva postojanost radija svakako nije mogla da izbegne napredak.

Jedna od široko prihvaćenih tehnologija koja vidno pomera dosadašnje granice radija svakako je i RDS, Radio Data System.

Funkcionisanje RDS sistema zasniva se na dodatnim informacijama koje radio-stanice šalju uz standardni radio-signal, a koji se kasnije, uz pomoć odgovarajućih dekodera, pretvaraju u razne vrste informacija na samim audio-uređajima koji ih reprodukuju. Iako je razvoj ove tehnologije počeo gotovo dve decenije ranije, prvi audio uređaji koji su, između ostalog, pružali i podršku za RDS sistem, na tržištu su se pojavili 1987. godine, dok je sredinom devedesetih godina ovaj sistem i definitivno postao standard.

Naravno, za funkcionisanje RDS sistema potrebna je i odgovarajuća tehnička opremljenost, koja kod radio-stanica sa novijom tehnologijom uglavnom ne izostaje, pa ovaj sistem i na našim prostorima više nije retkost. Mogućnosti RDS sistema često nisu dovoljno iskorišćene i ljudi ga mahom povezuju samo sa mogućnošću prikaza imena stanice na displeju audio-uredaja. No, on može da pruži mnogo više.

Jedan od najpoznatijih RDS servisa je Programme Service, koji se često označava skracenicom PS. On omogućava prikaz naziva radio-stanice čiji program slušate. Za one kojima ova štura informacija nije dovoljna, iako je bez pogovora jedna od najkorisnijih, najčešće postoji i mogućnost izbora opcije PTY ili Programme Type, koja omogućava razvrstavanje radio-stanica u zavisnosti od njihove programske orijentacije. Tako, na primer, pojedine stanice mogu biti označene markerima: vesti, rok muzika, pop muzika itd. Grupisani su tako da pretraživanje radio opsega svode samo na stanice iste programske orijentacije.

Još jedna od često zastupljenih opcija je i Radio Text, skraćeno RT, koja radio-stanicama omogućava da, pored naziva pesme ili emisije koja je u toku, šalju i kraće EPP poruke, brojeve telefona stanice i slično.

Pomenute opcije RDS sistema uglavnom su dobro poznate i široko zastupljene, ali svakako treba navesti i neke koje se daleko ređe koriste, uglavnom zbog toga što zahtevaju naknadno aktiviranje od strane korisnika. Jedna od ovih opcija je i CT ili Clock Time: omogućava automatsku sinhronizaciju tačnog vremena koje na svom displeju prikazuje audio-uređaj. Opcija Clock Time, recimo, može da bude od koristi kod dužih nestanaka struje ili letnjeg i zimskog pomeranja vremena, koje automatski sinhronizuje. U slučaju da radio koristite u nekom prevoznom sredstvu, Clock Time znatno olakšava i eventualnu promenu vremenskih zona na dužim putovanjima.

Druga opcija, takođe korisna tokom putovanja, jeste RL, što predstavlja skraćenicu od Regional Links: u slučaju da radio-stanica program emituje preko mreže repetitora, omogućava automatsko prebacivanje na predajnik koji nudi najbolji prijem signala, što je izuzetno korisno kad slušamo radio u automobilu. Vozači najbolje znaju koliko pažnje odvlači često i grčevito traženje raspoloživih stanica u toku vožnje.

Na pomenutu Regional Links opciju nadovezuje se još jedna, potpuno nova RDS opcija, popularno nazvana Travel Announcements, često označavana sa TA. Ona omogućava automatsko prebacivanje na programe koji emituju izveštaje o lokalnom saobraćaju. Suvišno je i napominjati da ona čini jednu od obaveznih opcija novijih radio-uređaja namenjenih automobilima.

Travel Announcements čini samo deo novog RDS sistema koji nosi naziv EON (Enhanced Other Networks). Ukratko rečeno, omogućava da na početku emitovanja važnih vesti, vremenske prognoze ili stanja na putevima, radio-prijemnik automatski prelazi na frekvenciju sa koje se ovi sadržaji emituju. Nakon toga, ponovo se vraća na talase stanice koju ste prvobitno odabrali.

Za RDS možemo još reći da predstavlja budućnost radio-programa koji je, posle skoro čitavog veka, postao bar donekle "vidljiv" svojim slušaocima. Nadajmo se da u tome neće biti preterivanja, jer, pored svih prednosti, radio ipak nije zamišljen kao vizuelni, već isključivo kao audio-medij, koji je svoj integritet zadržao sve do danas..

Digitalni radio

Rekosmo već da se radio nije mogao pohvaliti preteranim inovacijama, uprkos čitavom veku postojanja. Sporadično su se pojavljivale novine u koje spada i RDS, ali ove, 2003. godine, najnoviji događaji najavljuju i prve revolucionarne izmene ovog elektronskog medija.

Naime, posle satelitske televizije, i zemaljske radio-stanice će uskoro krenuti sa emitovanjem programa posredstvom digitalnog signala. To, između ostalog, znači da će radio-program uskoro biti emitovan sa kvalitetom CD snimka, a ovaj kvalitativni skok često se poredi sa prelaskom sa audio kaseta na CD tehnologiju. To sigurno neće biti jedina prednost digitalnog radija. Slušaoci će pored nemerljivo boljeg kvaliteta zvuka imati i mogućnost iščitavanja raznih sadržaja na displejima digitalnih radio-prijemnika koji će, pored onih karakterističnih za već postojeći RDS sistem, moći da sadrže i veće količine teksta, slike izvođača ili voditelja, logo radio-stanice itd.

Pored toga, biće moguće i razgledanje dnevnog programa stanice, pa će korisnici imati priliku da izaberu emisije koje će slušati u toku dana. Digitalni radio signal će, pored unapređenja kvaliteta zvuka, omogućiti i poboljšanje prijema. Radio-stanice, na žalost, neće povećati domet, ali će zato izbeći smetnje koje deluju na klasičan analogni signal, kao i međusobno ometanje bliskih radio-stanica. Znači, sve vreme dok se nalazi u dometu digitalne radio-stanice, slušalac će imati konstatntno dobar prijem, sa zvukom CD kvaliteta - a on će, između ostalog, pokazati i pune potencijale moćnih hi-fi sistema!

Međutim, za slušanje digitalnog radio-programa neophodan je i digitalni radio-prijemnik koji će se, sudeći po procenama marketinških stručnjaka, uskoro naći u prodaji. Nažalost, po ceni koja će biti nešto veća od klasičnih radio-prijemnika. No ako uzmete u obzir sve prednosti ove tehnologije, žrtva nije prevelika.

U Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama već postoje prve zakonske regulative koje daju zeleno svetlo digitalnom radiju, a prve radio-stanice već naručuju opremu i u niskom startu čekaju na zvanično "porinuće" ove tehnologije. Interesantno je da će u početku pomenuta oprema omogućavati simultano emitovanje analognog i digitalnog radio-signala, dok vlade pomenutih zemalja u bliskoj budućnosti planiraju da digitalni radio definitivno prevlada u radio-etru.

* * *

Nije loše biti u toku sa novotarijama na planu radiodifuzije. Zahvaljujući demokratskoj prirodi radija i jednostavnosti s kojom se konzumira, omiljene emisije i muziku možemo da slušamo bilo kada i bilo gde: na radnom mestu, dok učimo, u javnom prevozu, automobilu, na plaži, za vreme šetnje... Radio ne zahteva apsolutnu pažnju kao video-mediji, pa je zato i dalje neobično omiljen.

MALI KORAK ZA RADIO, A VELIKI ZA NAS

U emisiji "Zakon akcije i reakcije", koju skraćeno zovem ZAIR, propagiram ono što sam osamdesetih započeo u "Ventilatoru 202", a devedestih nastavio u emisiji "Modulacije": nove tehnologije, kompjuterizaciju naših svakodnevnih života, medije (posebno radio, koji obožavam), vazduhoplovstvo i, naročito, tehnološke komunikacije među ljudima.

Ali, da ne bih pravio emisiju kakve su sve ostale sličnog usmerenja, u obliku kolaža vesti i informacija o novom ovom i novom onom (znate već kako to ide: red dosadne priče, red nekakve muzike), pokušao sam da je drugačije intoniram. Tako je "Zakon akcije i reakcije" postao radio-šou u kojem možete čuti isključivo reakcije na ljude i svet visokih tehnologija oko nas.

Mogu reći da se vaše mini-emisije savršeno uklapaju u koncepciju moje, pa vam ovom prilikom odajem dužno priznanje na idejama, rečitosti, svežini u vođenju i visokom stepenu tehničke pismenosti s kojim ste uradili svoj prvi radijski zadatak.

Kako je to na "pravom" radiju?

Oprema emisionog studija profesionalne radio-stanice predstavlja složen audio-sistem. Osnovu čini radiodifuzni audio-mikser. On je specifične konstrukcije i sa mogućnostima koje ne poseduju DJ mikseri i mikseri za muzička snimanja i ozvučavanja. Njegova konstrukcija mora da omogući korisniku da u kućište ugradi potreban broj ulaznih modula raznih namena: mikrofonske module, stereo module uređaja za snimanje i reprodukciju zvuka u tehničkoj režiji i telefonske module za uključenje slušalaca u program.

Uobičajena konfiguracija podrazumeva 4 mikrofonska, 6 stereo i 2 telefonska ulaza. Pored standardnih kontrola za podešavanje ulaznog nivoa (gain) i "farbanje" zvuka (equalizer), tu su i PFL tasteri za uključenje predslušanja na odabranom ulazu, kao i klizni potenciometri sa mikroprekidačima za daljinsko komandovanje uređajima za reprodukciju zvuka (fader start) i uključivanje studijske signalizacije (svetlo "pazi, snima se!") na mikrofonskim ulazima.

U govornom studiju neophodno je postaviti kvalitetne dinamičke ili kondenzatorske mikrofone sa usmerenom karakteristikom. Na njih se po potrebi postavljaju i sunđerasti pop-filteri za eliminaciju štetnih prizvuka koje izazivaju suglasnici "p" ili "b"!

Za priključenje telefonskih linija na audio mikser radi uključenja slušalaca u program neophodan je telefonski hibrid, koji prilagođava studijske nivoe signala i frekvencijski opseg signala na nivo telefonske linije. Preporučljivo je koristiti odgovarajuće proverene i atestirane uređaje, a ne improvizovana rešenja.

U govornom studiju je neophodan spikerski pult koji se povezuje sa audio mikserom u tehničkoj režiji, a namenjen je za vezu između realizatora (tonca) i voditelja programa, njihovoj međusobnoj komunikaciji i sprovođenju programskog signala (emisije koja je u toku) do monitorskih slušalica u studiju. Na pult se priključuju i kontrolni monitorski zvučnici u studiju koji služe za kontrolu programskih dešavanja u pauzi između dva uključenja mikrofona. Na istom pultu je predviđen i taster za iskašljavanje i dogovor sa režijom. Uobičajeni su i potenciometri za podešavanje nivoa zvuka u slušalicama i monitorskim zvučnicima u studiju.

Kako popuniti program?

Mnogi teoretičari radija tvrde da je osnovna faza uvođenja računara u tehnološki i produkcioni deo radiodifuznog procesa završena. Najveći broj radio-stanica upošljava kadrove koji znaju da koriste Radugu, WinAmp, Sound Forge ili Cool Edit i koji su čuli za WAV, MP3 ili WMA audio formate. Međutim, pomoću računara i uz pametno korišćenje Interneta, moguće je uvesti i inovacije u popunjavanju programskih praznina i obezbeđivanje jednog dela informacija iz velikih civilizacijskih centara.

Novinari, urednici i voditelji lokalnih radio-stanica često iz štampe prenose informacije zabavnog tipa. Šarene strane dnevnih, nedeljnih i mesečnih novina služe za popunjavanje praznina u programu, ali delom i za pripremu emisija i programskih blokova namenjenih relaksaciji i edukaciji slušalaca. Muzički urednici se takođe na razne načine dovijaju kako bi pratili muzičke trendove.

U okviru stalne potrebe radio-stanica da zadrže pažnju slušalaca i zadovolje njihovu potrebu za aktuelnim informacijama različitih profila, Internet se pojavljuje kao spasonosno rešenje. Upotreba Internet-servisa kao što su mailing liste, diskusione grupe i "surfovanje" kroz milione potencijalno zanimljivih stranica na www adresama, omogućava veću samostalnost radio-stanice i originalnost u informacijama koje se plasiraju slušaocima.

Internet je krcat informacijama. One su ili besplatne ili plaćate da biste im pristupili. Internet brzo i sigurno postaje desna ruka svim programskim segmentima jedne radio-stanice, a na koji način će biti upotrebljen zavisi samo od umešnosti, kreativnosti i slobode mišljenja radijskih stvaralaca koji ga pretražuju.

(Serijal "Moj privatni radio" emitovan je tokom
maja, juna i jula meseca 2003. godine u
radio-emisiji "Zakon akcije i reakcije".
Autor serijala: Zoran Modli)

Postavljeno: juni 2013.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad