Dragoslav Simić

Navijač

Kratka priča

Starac Stojan Pokimica ide svakog jutra od rodnog sela Rvati do Raške da kupi hleb.

Dok se vraća natrag, žvaće lepinjicu. Opet prelazi onih desetak kilometara puta koje je prevalio u odlasku.

Kad se ovaj jelovnik razvuće na ceo dan, ipak mu dosta vremena prođe u jelu. Pogubio je zube tokom godina. Lagano kvasi pljuvaćkom okrajak i sredinu. Lagano guta zalogaje, lagano stiže ta hrana do stomačnih sokova. Godine su prošle preko starca.

Jednom je samo u svom životu opsovao boga. „Bože oprosti mi - moli starac. - Nikad više, nikad više te neću ’sovati”.

Oprošteno mu je ili je kažnjen - to se neće doznati.

On misli da je rođen pre više od osamdeset godina. zdrav je.

Vidi - lupa se starac pesnicom u grudi. Nikad nisam bio bolestan.

Kroz debela stakla od naočara, koja skoro liče na sočiva, oči se ne raspoznaju.

Starac nije kažnjen što je slabovid. Nije sigurno zato kažnjen. Kad je nekad, dok je bio mlađi, češće koristio ašov i lopatu, lepše je video. Nepismenom starcu sada bolji vid i ne treba. To što ima, dosta je.

Ali, neka druga muka unosi nemir u starčev život.

Ženu, staricu Milisavu, sahranio je pre pet godina. Nikad nije zatrudnela. Da li je to ona kazna na koju starac misli.

Čvrsto veruje da bi mu sva deca pomrla od gladi, da ih je bilo, toliko je bio siromašan.

Starac gleda u fotoaparat. Pokazuje rukom na svoje lice, izborano, čekinjavo. Traži po kući lavorče i brijač. “Da slika bude lepša, veli. Smeje se dok čini nespretne pokrete brijačem.

***

Šta još Stojan Pokimica ima?

On ima žutu olinjalu mačku, lenju i bremenitu.

Ima iskrivljeni mlekar? Ima drvljenik i davno napuštena volovska kola koja su se iskrivila na suncu. Četiri crvotočna točka skoro da nose Pokimicine godine.

Tu je još nakrivljen koš i prazna drvara.

Ono malo ogradice od drveta i pruća pokušava da zakrili imanje.

A u centru tog starčevog imetka - kuća od blata gradjena. Soba i kujna. Šporet u kuhinji gori. toplo je unutra. Poda, onog od patosa ili betona, nikad nije bilo. Zemlja unutra, zemlja napolju.

Krevet u kujni, krevet u hladnoj gostinskoj sobi u kojoj se sijalica zadnjih pet godina nije upalila. Nema za koga.

Zidovi tamni od dima, a starčeva odeća nosi vonj od mokraće. Suknene pantalone vonjaju ustajalim mirisima. Ne može se protiv prirode. I bešika ima svoj vek. Srce valjda traje duže.

Sukneni kaput preko košulje pod kojim je šal. Lakše je prati šal nego košulju. Samoća je starca naučila da bude praktičan.

Šajkača na glavi, starinska. Čvornovato čvrsto telo i jedna ruka bez prsta, onog glavnog, za oroz, zbog čega starac nikad nije služio vojsku.

Ima li svojtu starac Pokimica, samac u rodnom selu Rvatima?

Snegovi ove godine nisu zakačili selo. Oni su daleko, padaju tamo nad “Sunčanom dolinom”. Zato je i ovog jutra livada pred starčevom kućom čista bez snega, skoro zelena.

Proleće zna svoje. Daleko su ti vrhovi kopaonički i vejavice. Proleće dođe uvek kad treba.

A starac kad izađe iz svoje kuće, na onu livadu, da pođe u Rašku, prođe stazom, pored kuća dva sinovca.

Ne treba im starac. To su mu svojta i naslednici. Ne pozdravljaju ga. I tako će to imanje kad umre, pripasti njima. I okućnica, možda hektar livade ili dva. Sve po sili zakona. Drugih naslednika nema.

Ni ova dvojica nisu više mladi. Ne vole se ljudi. Sede svaki na svom drvljeniku, komšije su, blizu su im i drvljenici, gledaju se i - ćute. Daleko su.

***

Starac je ipak za sebe učinio nešto. Postao je navijač.

Ivo Andrić u jednom romanu ima svog “]orkana”. Raška ima svog “zvezdaša”.

Tvrdi da je i njemu i Zvezdi od 1966. godine pošlo nabolje, to jest od one godine kad su se, on i Zvezda, zbližili.

Na trgu, u varošici, lako ga je prepoznati. Štap u levoj, a hleb u desnoj ruci. Nekad štap i hleb izmenjuju strane pa je hleb pod miškom, a i štap. Ali to za ovu priču nije važno.

Prolaznici ga znaju. Mlađi podvriskuju: “Ua Zvezda!”

Neki, bajagi ozbiljno, priđu mu i nude novac. Kažu: “Pokimice, evo ti pet hiljada, da navijaš za Hajduk”.

Drugi mu nude deset hiljada da pređe u Partizan.

Ljuti se starac i ne da svoje. Brani Zvezdu kao da mu je rod rođeni. To varošane još više uveseljava.

A starac voli da je među svetom. Prija mu razgovor čak i takav. Samoća je strašna u bezobzirnom svetu.

Dok je pre rata bio pružni radnik u Požarevcu, Kučevu, Užicu, Čačku, Jagodini, Boljevcu i ko zna sve gde, nikad nije video nijednu fudbalsku utakmicu. Podmetao je pragove pod čelične šine i dovozio kolicima sa jednim drvenim točkom tucanik.

I još jednu stvar nije probao. Osim svoje sad već pokojnice Milisave, ni jednu drugu ženu nije probao u životu.

U Raškoj se sa njim klade igrači spotske prognoze. Za budućnost ovaj detalj gde je lomio krampove i s kim je spavao u životu, prognozerima ne znači ništa. To je važno samo za dokone pisce.

Zato, starac Stojan Pokimica, umesto sopstvenog, ima život navijača.

Možda je tako onaj usud, koga je jednom opsovao, odredio.

U svojoj krovinjari u Rvatima, gde ga samo obilazi ono domaće čeljade, žuta, bremenita mačka, starac je - samac. Samac je i u sopstvenoj duši. Van toga, sa svetom - navijač.

Postavljeno: septembar 2012.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad