Dragoslav Simić

Pariz

Rekla je da će mi se javiti za tri četiri dana. Došla joj je neka gošća iz daleka.

Šestoga dana postao sam nestrpljiv. Dotle uopšte nisam obraćao pažnju ko me zove. Ali tog šestog dana počela je da mi se priviđa zvonjava telefona. Dok sam se brijao, nešto je dobovalo po limenom krovu, iznad moje glave, a ta vibracija u mojim ušima stvarala je zvuk telefonskog zvona. Trzao sam se na svaki šum koji je proizvodio bilo ko u mom čujnom polju. Sve me je podsećalo na nju. Analizirao sam njen glas, te dve tri kratke rečenice kojima mi je saopštila svoju fatalnu odluku da će se javiti za tri četiri dana.

Dobro, mislio sam, neka se javi kad tad. Ali to je bilo zamorno. Želeo sam da je čujem sad i odmah. Nisam mogao da shvatim da neka gošća može da bude toliko važna da ona koju čekam nema vremena da se javi. To ustvari znači da joj ne značim ništa. Sad sam ja postao ništa, a ona sve u mom životu. Pa treba samo da me pozove i da kaže da će mi se javiti opet za neki dan, da sad nema vremena, da joj je došla nova poseta, da ima časove, da pegla veš, da ide na pijac, da ima kijavicu, da je boli glava, da ima veliko spremanje, da kuva zimnicu, da je lenja, da mora u kupovinu, da joj snaja čeka bebu, da kaže bilo šta što bi mi pomoglo da dočekam novi dan, da verujem da posle danas dolazi sutra, a ne da je ovo kraj svega što sam voleo i za šta sam se odlučio.

Najzad, tog šestog dana, u zlo doba, zazvonio je telefon. Javljala se pijanistkinja. Ta me je svaki dan zvala da mi saopšti najnovije vesti u njenom životu. Prvo mi se javila da mi kaže kako mi nikad neće zaboraviti što sam je upoznao sa novinarom. Bila je zaljubljena i srećna. Da mi se oduži, rekla je da će me upoznati sa jednom njenom prijateljicom. Kad je vidim pašću u nesvest; tako je „dobra riba“, rekla je. Onda me je opet zvala da mi kaže da je besna na novinara i da ne može očima da ga vidi. Rekla je da je gad i da je odvratan. Onda me je malo kasnije zvala da me zamoli da mu ipak ne kažem šta mi je rekla. Već sutradan me je zvala da mi kaže da je on bezobrazna svinja koja se samo grebe za lovu i kad treba nešto da se plati u kafani, on uvek nema pare. I opet me je kasnije zvala da mi kaže da zaboravim na to što mi je govorila jer „to sve nema veze i nije važno“. Onda me zvala da mi kaže da ne može bez njega, ali da on voli neku drugu, neku malu koju je u njenom društvu pipao. Razbesnela se, pričala je dalje, i zviznula mu šamarčinu. Napravio se čitav skandal, svi prisutni su ih gledali, a on nije mogao da shvati šta joj je i zašto je to uradila, i hteo je da ode, a onda je ona plakala i molila ga da joj oprosti i tako se to završilo.

Sve sam ove detalje skoro i zaboravio, ali kad se javila ovog šestog dana, stvar je bila znatno ozbiljnija. Saopštavala mi je da je on oženjen i da ima dvoje dece. Ona nema ništa protiv njegove dece i žene. Njegovu ženu, ubrzo je zavolela, ali ne može da podnese činjenicu da on mora svako veče da se vrati kući, ženi. Mora, i kvit. Bez njega, hoće da se ubije. Kad se selila u neki drugi stan, on je „tako lepo skidao i dodavao“ kutije sa stvarima sa neke police. To ne može da zaboravi jer samo ona zna šta se posle dogodilo na tim policama između nje i njega.

Dok mi je pričala sve te svoje muke, razmišljao sam kako da joj pomognem. I, dosetio sam se. Predložio sam joj da se preseli kod novinara i da žive svi zajedno. Poznajem mu ženu, ona je vrlo dobra, rekao sam, i neće imati ništa protiv ako novinar dovede u stan i svoju devojku.

Da bi ovu ideju potpuno objasnio, da bi je učinio što prihvatljivijom, morao sam svoju priču da potkrepim ovom novom pričom. Kazao sam joj. Prošle godine sreo sam zaljubljenog Drainca koji je svu svoju pažnju usredsredio na ženu jednog činovnika. Ta žena je bila crnomanjasta i nije bila naročito lepa, nije bila ni mlada ni neiskusna. Uglavnom, ona mu je uzvraćala na njegove izjave ljubavi. Iako je odlazio kod nje u kuću i sa njom izlazio u šetnju, on je po nekoliko puta dnevno prolazio pored njenog prozora i pisao joj pisma i pisamca. To nije bila zaljubljenost, to je bilo ludilo. Ispadalo je kao da u celom gradu ne postoji ni muž te žene, niti svet koji ih je poznavao, nego da samo postoje ona i on. On je kovao u zvezde njen šarm, njenu ženstvenost, duhovitost, pamet, inteligenciju, što sve pre njega niko nije primetio. Muž je bio zaista tolerantan. Raka je u njegovoj kući i ručavao i večeravao, ali je ponekad bio ljubomoran na divnoga muža, a i na druge posetioce koji su u tu kuću dolazili. Najzad se ta žena porodila i gurala je gradom kolica sa svojim detetom u pratnji Rakinoj. Povremeno bi im se i plemeniti suprug pridružio...

Morao sam da skratim da bih joj najzad kazao poentu koja je otprilike izgledala ovako: sada ona poput Drainca, treba da se porodi u stanu novinara, a da prepusti dete njegovoj dobroj ženi, pa bi se tako stvar zacementirala, a ona bi rešila sve svoje ljubavne probleme i svi bi bili srećni i zadovoljni. Dok sam pričao bio sam vrlo ozbiljan.

Ona me je slušala onako zanesenog ovom idejom, i ćutala, a onda je valjda pomislila da se sprdam sa njenim osećanjima i rekla mi je da nisam ništa bolji od novinara, da sam obična hulja i skot i da idem u kolenc, i zalupila mi je slušalicu. Mogao sam da razumem njen opravdani bes, ali tu psovku na kraju, "idi u kolenc" nikad ni od koga nisam čuo.

Ova epizoda tog šestog dana još više je pojačala moje neraspoloženje i bes. Novinar je bio slep. Njega je volela lepa mlada žena, a mene voljena osoba ne može ni telefonom da pozove.

Drugi put, aparat je drhtao od zvonjave. Mislio sam, ako si ti, sad ti malo čekaj. Spremio sam u sebi čitav govor koji ću održati kad dignem slušalicu. Ustvari, spopala me je trema. Rekao sam u slušalicu, ja sam. Ali to opet nije bila ona.

Javila se zverka. Pitala je kada ću da dođem. To je značilo navesti tačno vreme jer je ona navikla da ruča u određeni sat. Jednom, kada sam zakasnio na taj ručak, napravila je scenu. Drugom prilikom, opet je bio ručak i kod nje je zazvonio telefon. Javio se neko iz Poljske sa kim je ona bila beskrajno ljubazna. Znam da je petljala nešto sa nekim Poljacima i dobro je govorila njihov jezik. Toliko se zanela u taj razgovor da sam ja osetio potrebu da odem. Ona to nije ni primetila, ali i sad zamišljam njen zaprepašćeni izraz lica kad je videla da me nema za stolom i moj tanjir u koji je tek sipana neka čorba. Dolazio bih kod nje s posla, a ona bi me onako odmorna mučila svojim pričama o napornom prevodilačkom životu.

Zverčica je bila pomalo zamorna. Svi imaju neke probleme, ali njeni su najteži. Svi drugi nemaju razumevanja za njene muke, naročito ja. Kad god bi smo se videli, ona je uvek pričala istu priču. Ali imala je jednu prednost nad drugim ženama. Neverovatno je bila osetljiva na dodir, naravno ne bilo kakav, već dodir pravi, koji samo žena i čovek jedno drugom mogu da pruže. Imao sam utisak da je i sama pomisao kod nje da će se nešto dogoditi, stvarala neku posebnu erotsku energiju. Bilo je beskrajno uzbudljivo, videti je kako se sva okupana znojem, a da se još nismo ni dodirnuli, baca u zanos, topi se i nestaje pred čovečuljkom koji će je odneti iz ovog u drugi, nepostojeći svet. Baš tada bih je podsticao da mi priča one gluposti, to me je uzbuđivalo. Mislio sam da se ona rodila sa tom erotičnom zonom i koliko god su ti razgovori bili dosadni, toliko je taj drugi deo života sa njom uvek bio sasvim iznenađujuće nov, kao da se pre toga ništa slično nije dogodilo, kao da je prvi put vidim. Bila je sveža i drugačija, uvek sa graškama znoja koje su joj kvasile lice, kosu, bedra, noge, bokove, grudi, prste i tabane. A opet, moje ruke su bile potpuno suve i stalno sam osećao vlažan dodir njenog tela. To me je uznosilo uvek iznova i iznova i zato nisam mario kako će proteći ručak.

Ali, posle tog ručka, tamo gde smo odlazili, a odlazili smo u njen krevet, bila je prava, vlažna i topla.

Tog šestog dana još jednom je zazvonio telefon. Sada je to bila moja ljubomorna i dosadna žena koja me je pitala kome sam dao njen fen za kosu. Stvarno, takvo pitanje nisam razumeo jer iz kuće nikad ništa ne dajem, pogotovu ne iz kupatila i ne njene stvari.

Tako se taj razgovor završio nekim neprijatnim rečenicama koje sam joj uputio, a za ovu priču moje reči nisu važne.

Bio sam užasno nervozan jer nje, one glavne i najvažnije u mom životu, već osam dana nema. Ne mogu da zamislim da me je zaboravila. Opet sam analizirao njene rečenice, a melodija njenoga glasa nije mi izlazila iz ušiju. Tek desetog dana, kada sam izgubio svaku nadu, javila se. Rekla je kratko: "Na putu sam. Mi smo u Parizu", i zalupila slušalicu. Koji „mi“ bre, - nešto me je kosnulo pod srcem. Neukusno je bilo da je pitam.

Nije valjda s mužem!?

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad