“Drago prase”, počela je svoj govor na autobuskoj stanici komšinica Ljiljana prilikom svečanog dočeka gude u nas glavni grad. ”Komšija Neša”, kazala je, “pojeo je na našoj slavi tvog starijeg brata. Već sutradan pozvao me je telefonom i molio da tebe rezervišem za Svetog Jovana. Pozvala sam Sivac, tvoje mesto rođenja i pripreme kod predsednika opštine za ovaj značajan kulturni događaj su počele.” “Blago njemu,” govorili su meštani ”mali ide u Beograd”.
“Drago naše prase!”, zasuzile su oči komsinice Ljilje .”Ti si prvo iz tog dalekog sela naše lepe otadžbine, koje stiže u prestonicu odgajeno na čistom vazduhu i među dobrim ljudima. Da je sreća, da smo imali više vremena da te naučimo lepim gradskim manirima, da te vodimo u muzičku školu da naučiš da pevaš, da idemo na neku utakmicu ili na izbore da glasaš za svog kandidata, da ti kupimo nove cipele...”
Dok je komšinica Ljilja ovo govorila, na stanici se postrojila počasna četa planinara i planinarki, svi odeveni u svečane zelene uniforme, sa rancima na leđima i gojzericama na nogama. Među njima ističe se jedna planinarka sa dugom pletenom kikom, koju prepoznajemo, ali od silnog sveta koji je došao na doček, nismo sigurni da li je to baš ona.
Komšija Dragan, sa časicom mučenice u ruci, vršio je direktan prenos za Radio Beograd. Džez orkestar svirao je marš iz filma “Most na reci Kvaj”, a novinari su sa svih strana saletali vozača autobusa sa pitanjima: da li je gica tokom puta bila udobno smeštena, da nije nazebla, da li je tražila neko higijensko mesto za svoje potrebe... Bilo je sve to skupa uzbudljivo do suza.
A onda, sav ozaren pojavio se komšija Neša u smokingu! Prase i on su se poljubili, a onda je guda, tako joj je tepao, prešla u druga, samo za ovu priliku u crveno ofarbana kola. Dežurni mehaničari iz Velikog Sela, bili su ravnomerno raspoređeni duž puta, za slučaj neke preke opravke na vozilu. Vožnja Beogradom je krenula. Ovacije duz puta. Prase i Neša delili su pusice okupljenima.
Na ulazu u kuću u ulici BK, komšinica Ljilja i planinari stigli su pre svih. Tetka Ljilja Ristić, sa crvenom maramom oko vrata i metlom u ruci, upravo je dovršavala čišćenje staze i postavljanje plavog tepiha, preko kojeg će gost ući u stan.
Bila je tu i Nešina Zorica, odevena u žutu jaknu kupljenu, samo za ovu priliku, na kineskoj pijaci. Zadovoljan smešak na njenom licu govorio je da je operacija uspešno završena. Rekla je ganuto deci: “Slušajte kako komšinica Ljilja lepo govori!”
I zaista, celim krajem su odjekivale njene reči:
“Drago prase, nalaziš se u dobroj i poštenoj srpskoj porodici Ristić. Paziće te i brinuti kao svoj o svome, a i mi komšije smo tu da pomognemo. I da ti kažem, ne brini, ja ću te lično pratiti u pekaru ili u obdanište sa Dimitrijem, mada to protokolom nije predviđeno. Dopalo si mi se na prvi pogled. Vlada će da te skenira i stavi na sajt, a Ristići će ti otvoriti mejl, pa ćes moći da se dopisuješ sa celim svetom. Dragan može da te prošeta i do Popovića, ako treba.”...
Tako je ceremonija okončana, a gica je otišla na opravdani popodnevni odmor, ushićena svim onim što je videla i čula u našem gradu.
Postavljeno: februar 2012.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
