Preveo sa bugarskog Dragoslav Simić
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Studirajući vredno u papskom liceumu Đordano Bruno dokuči da boga nema, a da je Hristos jedan običan šarlatan. Dok je ćutao o ovom otkriću, očekivala ga je velika karijera i svi su hvalili njegove izuzetne sposobnosti.
Ali Bruno odluči: „Čovek ima samo jedan život ~ raja i pakla nema ~ i ako čovek taj život proživi kao crv, biće ga sramota da u starosti samom sebi pogleda u oči.“
Tako, započe on na sve strane da propoveda svoja uverenja.
Kao što se moglo i očekivati, onaj procenat slušalaca koji u svim vremenima služe za vezu između govornika i onih protiv kojih se govori, prenesoše višim instancama Brunove reči, posle čega se on nađe u rukama inkvizicije.
Zapitaše ga:
~ Da li se kaješ?
~ Razume se, kajem se, ~ odgovori Bruno.
~ I od sada češ biti veran katolik ?!
~ Da, biću veran katolik ~ potvrdi Bruno.
Čim su ga pustili i on oseti slobodu pod nogama, ode švajcarskim kalvinistima.
Pred gradskim vratima Ženeve, presrelo ga je oduševljeno građanstvo. Na ogromnom plakatu koji su nosili, pisalo je:
„Da živi Đordano Bruno, borac protiv omrzmutog „papizma“.
Đordano se iskreno obradovao ovakvom dočeku. Seo je, zasukao rukave i odmah počeo da piše nove knjige protiv boga i Hrista. Ali istog časa, sveštenici kalvinisti, zabranili su mu da radi.
~ Čekajte ljudi, ~ čudio se Bruno, zar nije tačno da kod vas može slobodno da se diskutuje o religiji.
~ Gluposti, ~ rekoše kalvinisti.
~ Kod nas može slobodno da se govori protiv pape, ali mora se visoko uzdizati učenje kalvinizma.
~ Tako, znači!
~ Tačno tako! I ako sada ne prihvatiš da je kalvinizam jedino i pravo Hristovo učenje, otići ćeš dođavola.
Bruno je dobro znao da đavola nema i da to u prenosnom smislu znači da će završiti na lomači, savi glavu i saglasi se da je kalvinizam pravo učenje Isusa Hrista.
Pustili su ga i on odmah ode Hugenotima u Francusku.
I tamo su ga dočekali sa transparentima na kojima je pisalo: „Da živi Đordano Bruno, borac protiv omrznutog papizma i grešnih kalvinista!“
Obradovao se Bruno ovom dočeku. Ponovo je zasukao rukave, prikupio energiju i počeo da piše protiv boga i Hrista.
Ali, i ovde se pokazalo da Bruno ima pravo da piše samo protiv pape i kalvinista, ali ni u kom slučaju protiv boga i Hrista. Naprotiv. Treba da ih veliča, podržavajući jedino pravilno učenje hugenota.
Bruno reče da se kaje. Posle su ga pustili na slobodu.
Dva dana kasnije Bruno je već bio profesor u Oksfordu, objašnjavajući studentima da Boga nema, a da je Hristos jedan običan šarlatan.
Tada ga arhiepiskopi Anglikanske crkve pozvaše i rekoše.
~ To što se boriš protiv mrskog papizma, grešnih kalvinista i licemernih Hugenota, služi ti na čast. Ali ako čujemo samo još jednu reč protiv Boga i Hrista u čije ime je sazdana jedino prava Anglikanska crkva, otići ćeš....
I pošto Bruno nije želeo da ode tamo gde su hteli da ga pošalju episkopi, saglasi se da treba da hvali Anglikansku crkvu, i čim su ga pustili na slobodu, on pobeže Luterovim protestantima.
Sada su već transparenti kojima su ga dočekali, imali sledeću sadržinu: „Pozdrav Đordanu Brunu smelom borcu protiv omrznutog papizma, grešnih kalvinista, licemernih hugenota i prezrenih Anglikanaca.“
~ A da li ovde mogu da pišem protiv Boga i Hrista? ~ pitao je Bruno.
~ Šta to govoriš, ~ zgražali su se Luterovi propovednici. Zar nije u ime Boga i Hrista stvoreno jedino pravilno hrišćansko učenje, luteranstvo?!
~ E kad je tako, ~ reče Bruno, onda zbogom.
Rukovao se s njima i vrati se u rodnu Italiju.
~ Treba raditi ilegalno, ~ zaključi Bruno. Ipak je najbolje je da to bude u mojoj Italiji. Ako me uhvate, reći ću da se kajem.
Nekoliko meseci posle toga, uhvatiše ga i izvedoše pred Inkviziciju.
~ Kajem se, reče Bruno. Oprostite mi!
~ Oprošteno ti je, rekoše inkvizitori. Idi i propovedaj ljudima najpravednije hristovo učenje, katolicizam.
Kada se vratio u zatvor da uzme svoje stvari, kolege zatvorenici ga zapitaše.
~ Da li razumeš zašto tvoje učenje protiv šarlatana Hrista niko neće da prihvati?
~ Zašto?
~ Zato što je Hristos, bio on šarlatan ili ne, raspet na krst i ljudi su poverovali u njega, ne toliko zbog učenja nego zato što je bio mučen zbog onoga što je propovedao.
~ Šta ako je to stvarno tako, zamisli se Bruno. Ako je tako, onda vredi da čovek žrtvuje život i bude spaljen na lomači, da bi posle njegove smrti svet bio spasen od šarlatanskog Hristovog učenja.
Posle ovoga on se vrati Velikom sudu Inkvizicije i saopšti im čvrsto uverenje da Boga nema, a da je Hristos jedan običan šarlatan.
Inkvizitori slegoše ramenima i staviše ga na lomaču.
Ognjeni jezici već su se motali oko njegovih nogu kad mu iznenadna misao prođe kroz glavu.
~ Gospode, ako posle moje smrti ljudi poveruju u moje učenje i svaka moja reč postane dogma, neće li početi da spaljuju one koji ne budu mislili kao ja.
Ta misao mu se učini toliko strašna i toliko verovatna da on iz sveg glasa povika:
~ Pokajao sam se, skinite me sa lomače!
Nažalost, vojna muzika, dovedena samo za ovu priliku, svirala je toliko glasno da niko ne ču njegove poslednje reči.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Neke nedelje, davnih sedamdesetih godina, međunarodni voz za Sofiju bio je prepun Bugarskih studenata koji su se iz Čehoslovačke i Mađarske vraćali kući. U krcatom vozu od Beograda do Niša stajao sam u hodniku. Zahvaljujući toj slučajnosti prvi put sam uživo čuo bugarski jezik.
Sprijateljili se mladi putnici i mesec dana kasnije stigao sam u Sofiju. Iz čiste radoznalosti počeo sam da učim bugarski. U humorističkoj redakciji Radio Beograda pitali su me da li sam sreo najboljeg bugarskog satiričnog pisca Vasila Coneva. Onako ambiciozan nisam čekao da mi to pitanje postave dva puta. Nije prošlo mnogo vremena, a ja sam sedeo sa Conevom u Sofiji. Bio je to bugarski Nušić. Imao je poseban dar da u vreme režima Todora Živkova izmakne svakoj cenzuri i objavi baš ono što je napisao. Bio je strastan hedonista bujnog temperamenta. Iz njega je kipela literatura trajne vrednosti. Onako neumeren u svemu, takav je bio i prema svojoj literaturi. Pokloni knjigu i ispriča sve priče kao dobre viceve. Sa njim je trebalo imati strpljenja, a ja sam za Coneva bio pravi medijum. Ushićen piscem, preveo sam „Pravu istinu o smrti Đordana Bruna“. Priča je objavljena u humorističkoj redakciji Radio Beograda 1979. godine.
Za mene, mladog novinara, Conev je postao smisao boravka u Sofiji.
Međutim, kada danas mislim na to vreme, kada sam sasvim zaboravio bugarski jezik baveći se drugim poslovima u novinarstvu, ova antologijska priča ima smisao dokumenta jer da nije bilo one gužve u onom međunarodnom vozu ko zna da li bih ikad otišao u Sofiju, i upoznao Coneva.
Vasil Conev je umro 2002. po struci je bio arhitekta, a rodio se 1927. godine u Sofiji.
Postavljeno: februar 2010.
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
