Dragoslav Simić

Izveštaj sa ovoga sveta

Dragi Stevo.

Tek pre neki dan doznao sam da si umro. Šta ćeš. Daleko smo, a i ova zima zatrpala nas je, pa vesti retko stižu. Javio mi Joca, onaj isti Joca što me je doveo pre mnogo godina kod tebe u Rastište na planinu da vidim kako od potočare praviš električnu centralnu. Bilo je mnogo snega. Hladno. Prvi januarski dani. Pili smo rakiju na drvljeniku. Dok ti pišem ove redove, kao da te slušam. Prođe komšija Desimir pored nas, okrete glavu na drugu stranu, ni Boga da nam nazove. A ti ćeš meni i Joci:

“Jedanaest godina smo mi seljaci u sudskoj klupi. Sudimo se. Čeka on mene kod onog zapisa. Zna on gde idem ja, znam ja gde ide on. Ovde autobus nikad nije prošao. Planina ko pustinja. Turim njega na moj moped i odvezem u sud. Daleko je Rastište. Tako ga i vratim. Slava njemu, slava meni, odemo jedan kod drugog i - ćutimo. A kad je na sud, ravni jedanaest godina se sudimo, a ja ga vozim tamo i vamo i ćutimo. Samo na sudu govorimo, ali na pitanje sudije, ne lično.

A evo šta je bilo.

Prekinuli mi jaz. Otkinuli mi vodu i svijetlo. I sad da bi uspostavio ponovo vodu, uzmem lopatu i pođem u Majdan. Turim pištolj za pojas. Dođem gore, kad, oni tamo. Angažovao oca, nji' dvojica i, zet, i to sa cepinima, onim špicem što se tovari građa. Brane jaz od mene. "Stop - kaže. Nećeš dalje". A meni i ocu i majku i ovo i ono. I ja i' zamolim: nemojte mi prilaziti blizu. Kad, oni na mene. I taman su šćeli da me klepe, a ja pištolj izvučem iza pojasa. "Ne mrdaj! Ubiću!" Stanem uz neku ogradu. Nemam kud. Sad, ne ubija mi se, ali samo da im zaprijetim.

U to naiđe odozgo iz Zaluge neka devojka i upadne između nas. Stala. Ne smije dalje. Vidi, ja držim revolver u ruci, oni drže cepin i sikire. Kažu: "Ajde ti, devojko, prođi, nemoj da gledaš šta mi radimo!" Nju provedoše, a ja za njom. Tako i' se ja otarasim i pobjegnem preko reke. Ovaj Desimir išao za mnom sa cepinom do onu kuću. Ali, sad ja s^am, on s^am. Neću da ga pucam. Ako treba u ruke da se bijemo, mi se moremo rukama biti. Ali on u ruke ne smije. I na tome se, srećom, razminemo. Ja siđem kući, on ode svojoj. Tada stane na tome.

Kaže njemu lijepo sudija: "Što ste, bolan, trojica napali jednog čovjeka? Pa mogao je ubiti dvojicu pa da ništa ne odgovara po zakonu!"

Vratim ja komšiju Desimira iz suda. Ništa mu ne naplaćujem.

I sve bi smo sudom lijepo rešili, ali, vidi ovo. Ja sam nekoliko puta dovodio moje svjedoke da svjedoče i da dokažu. Ali ovi Desimirovi ljudi nekako umole svjedoke, potplate ih, šta li i počaste ih. Svjedoci ovamo u selo meni obećavaju da će da kažu istinu, a kad dođemo na sud počnu izvrdavati i govoriti nepravilno. Mislio sam, šta da radim sa tijem svjedocima i dosjetim se ja da u nas seljaci dosta vjeruju u Boga. I tako ja računjam u božiju pravdu, da ne lažu, da kažu istinu.

Odem u Bajinu Baštu kod popa koji je tada bio u parohiji i zamolim njega u pravoslavnoj crkvi Bajine Bašte: "Bi l' ti, popo, došao na dan suđenja, određen je datum, sud i geometar izlaze na lice mesta".

"Pa, kaže, pop: poći ću, brate Stevo, za tvoj račun, doći ću".

Onda, ja odem u katastar te zamolim direktora geodetske uprave u Bajinoj Bašti. Opričam mu stvar. Molim da pošalje nekog od svojih momaka sa pantljikom da premeri granice i izvide stvar sa geometarske strane.

Direktor katastra kaže: "Ja ću, ~ lično doći sa i'strumentima."

U redu, mislim se ja, pa odem sad u Raču kod vladike Hrizostoma, starješine manastira i opričam i njemu stvar: "Bi li ti, Hrizostome, došao na taj i taj dan kod mene da samo budeš gost u mojoj kući iz tih i tih razloga?" On kratko reče: "Bi…!"

I dođe taj dan suđenja.

Tu je starješina manastira, tu i iguman Sava sa njim, i još jedan njihov momak i četvrti pop parohije Bajina Bašta. I oni lijepo sjednu kod mene za jedan sto uopšte kao nezainteresovani. A za drugi sto sjedne sud i geometri i ostali zapisničari.

Skupilo se naroda preko pedeset duša. I sad sudjenje počinje. Svjedoci kad su videli kaluđere na jednoj strani, a videli na drugoj strani one knjige geometarske… Plaše se Boga.

Ipak, mislim. Ako oni počnu da lažu, za svaki slučaj uzmem svijeću da je zapalim. Svijeća je od Boga.

Molio sam svjedoke da govore istinu. U taj čas ustadoše oni kaluđeri i popovi i počeše da se krste i mole. Svjedoke uvati strah. Počeli su da govore tačno, onako kako je bilo. Ovi naši, seljaci ne veruju dok ne vide Boga.

Tako dobijem taj spor.

Ali čekaj samo da ti još kažem o Desimiru, šta je bilo.

On neće meni u kuću, ja neću njemu u kuću. Dobro. Uredu. Jednom on napravio kazan i peče rakiju. Iznese vlašu, i stavi je na put ovaj ovde kod međe. Sjednemo na putu, popijemo je zajedno, i - ćutimo. A, inače, kad smo išli na sud, čeka me na putu. Ja samo zaustavim moped, a on prišjedne pozadi. Nije imao čim da ide tamo. Čuti on, ćutim ja.

Pošto ja vjerujem u Boga i slavim taj Nikoljdan, nisam mogao drugačije nego da pomognem čovjeku makar da ga odvezem na sud, pa komšije smo.

Dragi Stevo, a sada, zašto ti pišem ovo pismo!?

Da ne brineš za nas.

I Desimir je otišao kod tebe. Ubilo ga neko stablo dok je sekao šumu u planini, možda je popio neku pa izgubio pažnju.

Prošle godine upokojio se i iguman Stefan. Struje još nema. Poneki stariji seljak uzdiše i sad za "Stevinom elektrikom". Jocu su pretukli u liftu u Beogradu, jedva je živ ostao. Geometar je izgubio nogu u ratu, a svedoci rade po starom.

Pošto te nema ovde da popijemo zajedno čašicu, ja ću za pokoj duši tvojoj iz ove mastiljare u koju zamačem pero dok ti pišem pismo da kanem na zemlju nešto mastila. Dobar si čovek bio.

Pozdravi i Desimira, ako ste prestali da ćutite.

Biografija autora

Postavljeno: januar 2011.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad