Živojin Pavlović

Stranicu osmislio, fotografiju i razgovor snimio Dragoslav Simić urednik sajta

(1933-1998)

Književnik i filmski reditelj Živojin Pavlović rođen je u Šapcu 1933. godine. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu u kome je živeo i radio do smrti.

Pavlović je bio i ostao jedan od najznačajnijih savremenih srpskih filmskih režisera i pisaca. U književnosti se javio knjigom priča Krivudava reka (1963), a potom romanom Dnevnik nepoznatog (1965) i knjigom pripovedaka Cigansko groblje (1972); onda dolaze Zadah tela (1982), proza Belina sutra (1983) i roman Zid Smrti (1985). Objavio je i svoj dnevnik o studentskim demonstracijama 1968. Ispljuvak pun krvi. Za romane Zid smrti i Lapot (1992), dobio je nagradu kritike NIN-a. Rođeni Šapčanin, zavičajno je bio opredeljen za Istočnu Srbiju gde je odrastao kao učiteljsko dete.

Citiramo Pavlovića: “Do prelaska u Beograd 1952. godine živeli smo u Šapcu, ali jedino mesto koje nazivam zavičajem, u toj mojoj odiseji bez zavičaja, jeste selo Vratarnica kod Zaječara. To je selo moje majke u kome sam ja provodio i po šest meseci u toku jedne godine. Moj deda je bio učitelj, a kuća mu je usred velikog imanja koje podseća na hacijendu. Seljački život se odvijao od rane zore pa do smrknuća, a ja sam ga osećao svakom svojom porom...“

Krajem devedesetih, ne sluteći da će elektronska forma prezentacije intelektualnog rada dobiti globalne razmere i da ću ikada imati i uređivati svoj sajt, uputio sam na adrese 12 pisaca dobitnika NIN-ove nagrade, pismo slične sadržine. Smisao je bio poziv na saradnju, da ostanu snimljeni i sačuvani na kasetama glasovi ljudi koji su tokom proteklih decenija dobili ovo veliko književno priznanje.

Pismo Žiki Pavloviću koje navodim u celini, nosi datum 21. januar 1997. godine:

„Želim da postanem „čuvar Vašeg glasa“.

Ova, naizgled paradoksalna rečenica ima svoje tumačenje. 1968. godine postao sam novinar Radio Beograda i tada načinio svoju prvu dokumentarnu emisiju. Svest o izgubljenim rečima drugih ljudi nezabeleženih mikrofonom ili zabeleženih pa obrisanih, naterala me je da 1995. pokrenem samostalno autorsko izdanje „Knjiga koja govori“. Tako sam u sedamdesetak objavljenih naslova do sada, postao „čuvar“ reči i misli različitih ljudi u Ediciji, koju sam nazvao „za 21 vek.“

Šta je predmet ovog pisma?
Audio projekat pod radnim naslovom PISCI ČITAJU SVOJE PRIČE. Izaberite po svom ukusu jednu kratku priču u trajanju od desetak minuta koje ću snimiti u Vašoj kući za radnim stolom.

Ovo dokumentarno delo ne mogu da napravim bez Vašeg učešća. Ako imate poverenja u „čuvara“, molim, prihvatite moj predlog i stavite potpis ispod ovog pisma. U našem zajedničkom poslu, umesto honorara mogu Vam se odužiti sa po nekoliko primeraka audio izdanja „Pisci čitaju svoje priče.“

Unesimo u novi milenijum radost slušanja Vaše literature.

Srdačno....“

Žiku sam upoznao još šezdesetih godina kada sam kao student radio na recepciji Festivala jugoslovenskog dokumentarnog filma. On je kasnije pratio moj novinarski rad i nije bilo problema da se dogovorimo za vreme kada ću doći u njegov stan u ulici Majke Jevrosime u Beogradu i snimiti priču po želji. Tako je snimljen njegov glas. Žika se odlučio da pročita „Vrtešku“ iz knjige Cigansko groblje , Prosveta, Beograd 1972. Ali pre toga želeo je da pročita i pesmu Mome Dimića „Šta su ljudi nego svinje“ koja je štampana kao moto njegove knjige.

Ovde su objavljene dve Pavlovićeve fotografije, jedna koju sam ja načinio u njegovom stanu, pisac leđima okrenut jednoj od svojih velikih uljanih slika na platnu, i druga, fotografija, snimak na poleđini knjige Cigansko groblje.

Vrteška:     (mp3)

Postavljeno: oktobar 2009.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad