Užice, partizani i četnici, Đilas, advokat Jovan Barović,
sestra Dušanka,
Institut za istoriju, “Elektrifikacija Srbije”, vreme Miloševića
Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Ispričaću kako sam upoznao ovog zanimljivog čoveka, istoričara po struci, Užičanina starinskog vaspitanja, lepog utiska koji sam poneo slušajući kako razmišlja i govori, jezikom ljudi koje je Vuk sretao i njihove priče beležio kao kazivanja o onim prethodnim prohujalim vremenima. Kale je “istorija uživo” sa onom strašću za kušanjem života i energijom koju poseduju samo srećni ljudi.
Na Novom Beogradu postoji restorean “Gvero”, a njegov vlasnik je Zdravko Gvero. Mihajlo Mihajlov, istorija beleži, posle Đilasa drugi domaći disident, rekao mi je da je Gvero lik iz radničkih protesta druge polkovione sedamdesetih, kao čovek koga je potreba za socijalnom pravdom učinila nepoželjnim u mnogim preduzećima u kojima je radio i povezala ga sa disidentskim krugovima u posttitovskoj Jugoslaviji. “Idite kod tog čoveka on mnogo zna, ~ rekao mi je Mihajlov. I zaista Gvero je na neki svoj način bio zanimljiv čovek. Njegova borba došljaka iz Bosne, svodila se na to kako opstati u Beogradu. Tu je upoznao mnoge ljude, a advokat Nikola Barović bio mu je kum. Tako smo, tog dana kada sam se najavio, sedeli Gvero i ja na “privatnoj klupi” iza restorana, kad se pojavio Kale. Stariji čovek sa kačketom na glavi kojima su Kinezi modno obojili ceo svet, sportski odeven za hodanje, simpatičan i nenametljiv, privukao je moju pažnju bez zadrške. Zaista je Kale govorio kao Vukovi pripovedači. Odmah smo počeli o vinu. Kale se odlično razumevao u kvalitetna vina. Pozvao me je da dođem u njegov “letnjikovac”, terasu na krovu na osmom spratu iz promašene arhitektonske serije “blok” zgrada, iza leđa “Meka” na Novom Beogradu.
Nikola Barović Kaletov sestrić, desno, sa Lazarom
Stojanovićem
Garsonjera od 20 kvadrata i deo krova od 100 kvadrata, ozelenjen veštinom Ajše, Beograđanke koja je dugo godina Kaletova pratilja. Ajša je pila samo rakiju, a mi smo pili samo vino. Ajša je donela i švajcarski sir, a Kale je objasnio da je to od Slavice. Tako sam polako počeo da “ulazim u familiju”. Nikola Barović i Slavica su brat i sestra iz braka Kaletove sestre Dušanke sa Jovanom Barovićem advokatom koji je branio Đilasa. Nikola živi sa Borkom Pavićević, a u njihovoj kući na Dedinju pre desetak godina upoznao sam i Dušanku. Otišao sam tada kod Barovića da sa njegovom majkom snimim razgovor jer je i njen život bio deo istorije. Ali baš tog sata kada smo trebali da počnemo razgovor, u posetu Dušanki došlo je toliko ljudi da je bilo nemoguće uraditi bilo šta. Simpatično je slegla ramenima i rekla: “Eto vidite, neda nam se!”
Ali da se vratim na Kaleta. U pokušaju da nađem više egzaktnih podataka o njemu, ne samo “živu literaturu” Kaletovih priča o ljudima, došao sam do dva dijametralno suprotna podatka. Naime Kale istoričar je bio koautor kapitalnog izdanja knjige, ali i pisac o vinu. Evo prvog primera iz Vikipedije:
STO GODINA ELEKTRIFIKACIJE UŽICA 1900-2000, Aleksandar Kale Spasojević, Miodrag D. Gluščević, Užice, EPS, JP Elektrodistribucija Užice, 2000
Poznati ili manje poznati, uspešni ili manje uspešni,
slikari, pisci, muzičari, boemi, učitelji, putnici, naučnici ili ratnici,
Užičani su uvek bili poznati kao zanimljivi ljudi. Na ovim stranama
ispričaćemo vam priče, nadamo se zanimljive o ljudima koji su rođeni
u ovom kraju ili su u njemu živeli doneti ko zna kojim vihorom volje
ili nevolje kojima je Balkan uvek obilovao.
Nemojte nas pitati zašto nismo ili jesmo ispričali priče o nekim ljudima.
Ne želimo da sudimo čija je priča zanimljivija i da po tome ocenjujemo
da li da je ovde uvrstimo. Spisak ljudi koje ne treba izostaviti je
dugačak, toliki da trebaju godine da ih sve predstavimo.
Sada, opet sa Vikipedije, nastupa Kale kao poznavalac vina. On je bio i pisac serije tekstova o vinu i ugostiteljima pre svega u novosadskom časopisu “Vino”. Evo jednog naslova iz oktobra 2008:
Legenda beogradskog ugostiteljstva – Kod Bude u “Klubu književnika”
Onako razgovoran, razbarušenih reči, nisam znao da Kale ne voli snimanje mikrofonom. Kad kažem: E, Kale, crveno svetlo, sad može, Kale se upetlja i zbuni. Liči na stidljivka koji nikakve veze nema sa onim snažnim čovekom čije misli teku kao planinski potok.
Tako je propalo naše prvo snimanje. Onda sam pozvao Ranka BURIĆA da zajedno odemo kod Kaleta. Ranko VIDI na sajtu
Inteligentan i spretan, pomogao mi je da jednostavno postavim mikrofon pa je tako ova odlična Kaltova priča, životopis, lična istorija, život uživo, sada pred vama.
Slušaj 1. deo: (mp3)
Slušaj 2. deo: (mp3)
Snimljeno septembra 2010.
Dušanka Spasojević sestra Kaletova sa mužem advokatom Jovanom Barovićem snimak iz 1955. godine
Kaletova priča objavljena u knjizi VEK SLIKAN MIKROFONOM
Porodica Barović, otac Jovan, majka Dušanka sa decom Slavicom i Nikolom, snimljeno oko 1960. godine
Ali nisam stao samo na ovome. Potražio sam Kaletovog prijatelja i kolegu istoričara Tomu Milenkovića i zamolio ga da napiše kratak tekst o Kaletu.
Partisjki sastanak povodom Đilasa, ~ Kaletovi naučni radovi. ~ Teškoće oko organizovanja rumunskog transporta preko Srbije 1914. i 1915. godine. ~ Elektrifikacija Srbije i drugi. ~ Poznati istoričari kao fudbaleri. ~ Kale puca glavom
Toma Milenković
Verovatno početkom oktobra 1955. godine, kada sam kao brucoš na Grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, počeo da posećujem predavanja svojih profesora u salama Pravnog fakulteta, na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u čuvenoj slušaonici 17 na Filozofskom fakultetu, susretao sam Aleksandra Spasojevića – Kaleta, jer su ta predavanja posećivali i studenti starijih godina. Viđao sam ga i na večernjim sastancima osnovne organizacije Saveza komunista Jugoslavije na istorijskoj grupi, jer smo obojica bili članovi SKJ. Nismo se poznavali ni pozdravljali. Bilo je to samo poznanstvo iz viđenja, jer jedan drugom nismo ni imena znali. Više sam o njemu saznao verovatno u proleće 1956. godine. A evo kako je do toga došlo.
Na jednom od sastanaka naše partijske organizacije Kale je bio jedina ili glavna tačka dnevnog reda. On je ustvari postao prateća ili kolateralna šteta uz Milovana Đilasa. Čini mi se da je u proleće 1953. godine list Borba u više nastavaka objavljivao neke tekstove Milovana Đilasa, u to vreme člana Politbiroa CK SKJ i predsednika Savezne skupštine Jugoslavije. Nastavke tih napisa sam odvajao nastranu s namerom da ih čitam u kontinuitetu kada budem imao više slobodnog vremena i strpljenja. Međutim, uskoro je izašlo saopštenje nekog organa SKJ kojim se ogradio od tih Đilasovih istupa, a ne mnogo zatim ti istupi su politički osuđeni od strane najviših partijskih organa. Mislio sam da sam time oslobođen neprijatne dužnosti da čitam ono što mi je dosadno i što me užasno davilo. Tako sam onda mislio.
Đilas je narednih godina imao problema sa nosiocima partijske, upravne i sudske vlasti u Jugoslaviji, ali se to mene nije mnogo ticalo. Na Đilasa sam skoro zaboravio, okupiran svojim brigama oko stana, prehrane i studiranja. Đilas se u moj život vratio preko Kaleta Spasojevića. A evo kako. Kale je imao stariju sestru Dušanku koja je bila udata za Jovana Barovića, prijatelja Milovana Đilasa. Kada su počeli politički i drugi progoni Đilasa, na udaru se našao i Barović. U to vreme u stan kod sestre Dušanke navratio je Kale.. Predala je Kaletu neki rukopis ili deo rukopisa kucan na pisaćoj mašini, ne rekavši mu šta je to i zamolila ga da rukopis ne čita i sakrije ga negde na sigurnije mesto. Postupio je po sestrinom savetu. Pošto je stanovao u Studentskom gradu, gde se rukopis nikako nije mogao sakriti kako je sestra tražila, odneo ga je kod svog najboljeg druga koji je stanova negde na Voždovcu.
Dušanka Barović nije znala da je njen stan pod strogom prismotrom UDBe, koja je kontrolisala ko dolazi u stan i kuda odlazi. Tako su prateći Kaleta do Voždovca udbaši ustanovili kod koga je navratio. Da li istoga dana ili neki dan kasnije, kada su se za to stekli povoljni uslovi, Kaletov drug je uhapšen. U zatvoru su ga "pritisli" i on je sve odao. Tako je u ruke UDBe dospeo ceo rukopis (ili njegov deo) Milovana Đilasa Nova klasa. Uskoro je (1956) u inostranstvu štampana Đilasova knjiga pod navedenim naslovom, što znači da je Kale posredovao u skrivanju kopiju Đilasovog rukopisa. To dalje znači da UDBa nije ništa postigla zaplenom rukopisa. Inače, Nova klasa je klasično delo disidentske literature, u kojem je mnogo ranije nego u delima Solženjicina, Saharova i drugih najavljena neminovna propast staljinističkog sistema i odlazak "nove klase" sa političke i istorijske scene.
"Na tapet" je stigao i Kale. Kao član SKJ prvo je (verovatno u proleće 1956) pozvan u fakultetski ili univerzitetski komitet na saslušanje. Ne znam kako je saslušanje teklo u detaljima, ali je Kale na partijskom sastanku javno govorio da su od njega tražili da špijunira sestru i zeta, pa da mu se "oproste gresi", a kada je on to odbio, smatrajući nemoralnim da špijunira i "otkucava" rođenu sestru, pretili su mu i batinama, ali se on odupirao i bio spreman da se brani. Konačno je dospeo pred "sud" osnovne organizacije SKJ studenata istorije. Nadušu mu je stavljano ono što sam napred izneo, ali sam mnoge detalje zaboravio. Sastanak je trajao moguće je i dva sata. Meni je ostao u sećanju kao jedan od najmučnijih događaja tokom mojih studija. Sekretar partijske organizacije je istrajavao na Kaletovoj kurirskoj ulozi u skrivanju Đilasovog rukopisa, dok je insistiranje partijskog komiteta na doušništvu potpuno ignorisao. Kale se branio minimizirajući svoju kurirsku ulogu, tvrdeći da nije znao šta je nosio, ali zato insistirajući na nemoralnosti zahteva komiteta da špijunira rođenu sestru i zeta i cinkari ih. Diskutanti su se utrkivali koji će izreći taže kvalifikacije na račun okrivljenoga. Naročito su grlati, inovativni u traženju novih kvalifikacija i osuda, grubi, brutalni pa i vulgarni bili studenti rodom iz Crne Gore. Kale je kvalifikovan kao đilasovac (taj izraz je tada korišćen kao uzrečica, a kasnijih godina mu je često "nabijan na nos"), kao neprijatelj Partije i države i slično i za njega tražena najstrožija ne samo partijska kazna. Međutim, Kale je bio borac. Često se javljao za reč i "branio rukama i nogama". Odbrana mu nije pomogla. Iste večeri je isključen iz članstva SKJ.
Rekao sam već da je Kale stanovao u Studentskom gradu. Čim je isključen iz SKJ odmah je usledilo proširivanje odmazde – izbačen je iz studentskog doma. I ne samo to, dva dana uzastopno preko razglasne stanice Studentskog grada pred ručak i večeru studenti su javno obaveštvani o njegovom antipartijskom delu i kazni koju je iskusio. Verovatno su tim putem studenti upozoravani šta će ih snaći ako pođu njegovim tragom.
Ova vremena su prošla i Aca Spasojević Kale je počeo da se bavi naučnim istraživanjima. Već 1964. u Istorijskom glasniku br. 4 štampan mu je naučni prilog Rad srpskih vojnih vlasti 1914. i 1915. godine na odbrani železničke pruge Skoplje – Đevđelija od diverzija komita. Neku vrstu proširenja ove teme predstavlja njegov sledeći rad Teškoće oko organizovanja rumunskog transporta preko Srbije 1914. i 1915. godine.
Početkom 1969. Odeljenje za istorijske nauke IDN i Odeljenje za istoriju radničkog pokreta Jugoslavije Instituta za radniči pokret su se integrisala i stvorila Institut za savremenu istoriju (ISI). Kale je postao stručni saradnik ISI i nastavio da se bavi istim poslovima kojima se bavio i u IDN. Sada se u naučnim istraživanjima orijentisao na privrednu istoriju, a u toj širokoj oblasti prvenstveno na eliktrifikaciju Srbije do kraja 19. veka ili do početka Prvog svetskog rata. Godine 1985. pojavila se obimna monografija 85 godina Tekstilnog zavoda "Cveta Dabić", koautorski rad Aleksandra Spasojevića, Miodraga Gluščevića i Đorđa Pilčevića u kojoj Kaletu pripada prvih 150 stranica ( Prva užička povlašćena akcionraska tkačka radionica 1897–1914). U istu kategoriju ostvarenja spadaju i njegovi radovi Prilog proučavanju fabrike čohe i ćebadi Stojana Popovića u Užicu 1868-1880, (Užički zbornik 1/1972) i Privredni razvoj Užica 1918–1929. (Istorija Užica, knj. 2)
Ostali Spasojevićevi naučni radovi odnose se uglavnom elektrifikaciju Srbije. U red takvih na prvom mestu spada monografija Sto godina elektrifikacije Užica (u koautorstvu sa M. Gluščevićem) u kojoj Kaletu pripada prvi deo knjige (str. 7–108), Od uličnog fenjera do električne sijalice (1857–1990), (Užice 2000). Knjiga je naišla na dobar prijem kod čitalaca pe je posle osam godina obnovljeno njeno neznatno izmenjeno izdanje sada pod naslovom Vek elektrifikavije Užica. Zatim slede radovi: Prva elektrifikacija Valjeva; Sto godina elektrifikacije Valjeva; Početak proizvodnje i primene električne energije u Timočkoj Krajini; Prve hidroelektrane u Srbiji; Električni kinematograf braće Nešić, Prvi bioskopi u Užicu, Valjevu i Čačku i Pionirski period elektrifikacije Srbije (1884– 1914).
Institut za savremenu istoriju je imao i do 30 naučnih saradnika. Njihova naučna produkcija je neprekidno bila osetna. Da bi opstao kao naučna institucija i obezbedio sredstva za lične dohotke zaposlenih, ISI je morao da se laća objavljivnja raznovrsne građe (sabranih dela jugoslovenskih revolucionra, građe KPJ, SKOJa, revolucionarnih sindikata i sl), za koja kao naučna institucija nije bio životno zainteresovan.
Krajem septembra 1961. otišao sam u vojsku iz koje sam se vratio nakon godinu dana i nastavio rad u IDN. I pre mog odlaska u vojsku i posle toga mi, mlađarija iz Instituta znali smo tokom toplih lepih dana da izađemo nedeljom na Adu Ciganliju, Topčider ili Košutnjak i igramo fudbal. (Subota je u ovo vreme bila radni dan). Neki "igrači" su sa sobom vodili svoje devijke i mlade supruge. Dok smo mi igrali fudbal one su šetale po prirodi ili sedele, posmatrale igru i eventualno "navijale". Najčešće bi se podelili u dve grupe, od naše skinute odeće formirali dva gola i meč je mogao da počne. Jednom smo na propisnom travnatom fudbalskom terenu Sportskog centra u Košutnjaku igrali protiv, u ono vreme, mamutskog Instituta za radnički pokret (čija je direktorka bila Milka Minić). Drugi put je samo naše odeljenje (u sastavu dr Bogumil Hrabak, Živko Avramovski, Duško Bogdanović, Todor Stojkov, Mirko Stojiljković, Ljubo Boban, Slavoljub Cvetković, Kale Spasojević, Branislav Gligorijević i ja igrali protiv Katedre za istoriju, čije su "boje branili" (verovali ili ne) dr Sima Ćirković (uskoro postao član SANU), Radmilo (bibliotekar seminara za istoriju), Rade Mihaljčić, Andrej Mitrović, Miro Vojvodić i drugi čija sam imena zaboravio. Najbolji na terenu bio je Radmilo, koji je do pre neku godinu aktivno igrao za fudbalski klub "Polet" sa Dorćola. Igrali smo bosi ili u najjeftinijim patikama (jer drugih kod nas nije bilo u prodaji) i u sopstevnoj odeći (kratkim pantalonicama ili gaćicama). Na tim "utakmicama" nikada nije dolazilo do sukoba ili svađa. Celo vreme se igra glasno komentarisala, šalilo se, smejalo... Jednom rečju, bila je to izuzetno vedra i korisna zabava. Posle 2–3 sata trčkaranja za loptom, umorni, gladni i žedni, ali zadovoljni i nasmejani, odlazili smo na najbliži tramvaj i vraćali se kućama.
Kale, srednjeg rasta, stamene fizičke građe, ali dosta brz i elastičan, spadao je u red najboljih fudbalera u našem Institutu. Uvek je igrao u odbrani. Intervenisao je brzo, oštro i efikasno. Meni je naročito imponovala njegova igra glavom. Odbijao je i jako napucane lopte. Posle nekoliko godina većina "fudbalera" se oženila, dobila decu, doktorirala, zagazila u najozbiljniji porodični i naučni život, koji nisu dozvoljavali dotadašnji način zabave i rekreacije.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Postavljeno: jun 2011.
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
