Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Fotografije kaluđera Damaskina i tonske zapise načinio je 1995. godine Dragoslav Simić urednik sajta u manastiru Krušedolu po preporuci jednog slušaoca radija koji je neposredno pre snimanja posetio mansatir i slušao oca Damaskina. Oduševljen, poslao je pismo sa preporukom da se tonski zabeleži stari kaluđer. Uz njegov potpis stajalo je i ime njegove žene vajarke Finkinje. Oboje su tada živeli u selu Vranić kod Beograda, a u staroj adaptiranoj seoskoj školi imali su svoj atelje.
Tonski zapis emisije čuo je Petar Miloradović pesnik iz Gornjeg Milanovca 2016. godine i dao svoj doprinos ovoj stranici sajta.
Slušaj 1.deo: (mp3)
Arhimandrit Damaskin Petrović ceo zivot proveo je u Sremu počevši od manastirskog đaka u Vrdniku do duhovnika manastira Krušedol.
Slušaj 2.deo: (mp3)
Postavljeno: novembar 2015.
Slušajući emisiju o Kaluđeru Damaskinu / Manastir Krušedol /1912 ~ 2005/
Petar Miloradović, pesnik, Gornji Milanovac
Zapis, aktobar 2016.
Biti blag i umiren i postići to ne sa opadanjem energije, već snagom volje i iskustvom, došlim kroz život u kome se jasno opredeljujemo za nešto važnije od prolaznog i trenutnog.
Životopis od, možda, osamdeset godina ispričan u toku jednog sata sa svim svojim oscilacijama, borbama, kretanjima i rasponima. Godine koje nude perspektivu, razjašnjavaju i ipak, daju duševni mir.
Odmah imamo poštovanje za čoveka spremanog od detinjstva za jasnu, određenu sliku sveta i sliku sebe u tom svetu. Njegov glas kao da dolazi iz istorije, one bliže, odjekuje, istovremeno, iz neke duboke prošlosti. Nižući svoju priču, ne trudeći se da bude objektivan, on biva realan, iako želi da kaže: "ovako je bilo". Pružajući svoje žitije on bez strasti govori o strašnim i opasnim ratnim godinama. Zapravo govori o povučenosti, o izmeštenosti, na svom poslušanju koje je predano obavljao.
Sreo sam nekoliko takvih ljudi u svom životu.
Ali to bi mogla da bude, donekle, priča o mom ocu svešteniku Zoranu Miloradoviću.
Sveštenik Zoran Miloradović, Manastir Vraćevšnica /1947 ~ 2011/
Obnavljao sam razgovore vođene sa ocem.
Pa i danas kada sam otišao i prepešačio rastojanje prelaženo sa njim. Prepoznao sam stara mesta, neke skrivene znakove, osetio miris truljenja lišća i drveta u šumi. Neki drhtav glas sam čuo, koji bi mogao da se svakog časa utiša. Bio je to neki drvoseča ili mi se možda pričinilo.
Mislio sam o smirenju...
Imam jednu fotografiju oca napravljenu a da to on nije znao. Na tom putu.
Boje su svedene tek napredujuće, prolećne. Druga je načinjena ispred otvorenih vrata. Negde tu u blizini, kada mu je telo bilo slabo. Utišan i usporen, svestan da je bio došao do ivice života i, ipak, vratio se. Kako je on tada gledao svet kroz otvorena vrata i kako je, najzad, znao da je važno samo ono osnovno, kao dah. Dovoljan za narednih nekoliko godina ili za vreme potrebno da se izgovore još neke stvari i da ostanu u nekom sećanju, upamćene prilikom slučajnog susreta i razgovora. Ćutljiv i nedokučiv, u prolazu i odlasku. Kao na straži, bdenju, i nenametljivo pored.
Otišli smo nekim putem
uz jutarnju svetlost
koja je izduživala senku oca.
Razilazio se negativ i stvarni lik,
ako se o senkama na taj način može govoriti.
Nekoliko trenutaka je to trajalo
a onda je senka nestala,
ugasila se, povukla u telo.
Išli smo istim putem još neko vreme.
Narandžaste uniforme radnika
koji popravljaju put
iako blede, bile su najjača boja na horizontu.
Videli smo polomljene krošnje jabuka,
srušen brest;
prazna gnezda.
Pričali smo o rečnom toku,
o mešanju i uzbudljivosti postojanja,
vodi koja nekud odlazi...
individualnosti kao jedinoj meri;
o vrednosti pojedinačnih napora;
dobroti; jednom.
Razišli smo se.
Sveži asfalt u rupama hladio se,
i krunio na ivicama tih rupa...
Kada sam se okrenuo
a on zamicao na krivini,
dok je odlazio,
prisetio sam se:
moj otac nije video more...
Imao je pojednostavljene i svedene boje života...
konture, praznine...
Pitao sam se:
ali šta je to "moj otac"?
(iz knjige Poslednja večera - Kraljevo, 2010. Narodna
biblioteka ”Stefan Prvovenčani”
POVELJA, biblioteka ”Poezija danas”)
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
