Početna  |  Kontakt Simić

english YouTube facebook

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:

Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.

Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:

„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“

Travar Milan Vučković,
životopis rečima i slikama

Selo Parada, ZP Lukovska Banja

Emisiju snimio i fotografije načinio 2011. godine i stranu osmislio Dragoslav Simić urednik sajta

Petar Miloradović
Petar Miloradović

/Ovaj tekst je pripremio prema emisiji, dao potpise za slike i asistirao autoru Petar Miloradović pesnik iz Gornjeg Milanovca./

Život i ideje Milana Vučkovića,
sakupljača lekovitog bilja iz sela Parada, opština Kuršumlija, zadnja pošta Lukovska Banja

Travar Milan Vučković, selo Parada, ZP Lukovska banja
Sada se nalazimo u selu Parada, to je selo na ograncima donjeg Kopaonika kako ga ovde uobičajeno zovu
i nalazimo se ispred kuće gde sam ja rođen pedeset prve godine.

Kuća je još u odličnom stanju s obzirom šta je sve preživela od tog vremena, da niko u njoj ne živi a da se održi još ovako dosta stabilno.

Tu ispred kuće sam sedeo sa svojim dedom i šezdeset pete godine deda mi reče: „E, Mile, iz blagomila, zapamti dobro ja sam star čovek i neću još dugo ali pred ovim pragom ćeš ti za deset godina doći sa autom.“ I stvarno nije prošlo dugo, prošlo je osam godina ja sam sa fićom došo pred taj dom gde sam rođen. Bio je to jedan, mislim, veseo život mog detinjstva, celo selo je imalo puno ljudi, puno naroda, puno stoke, puno se radilo, bilo je veliko raspoloženje. Narod je bio izuzetno, izuzetno raspoložen, pun jedne pozitivne energije. Mogu samo da ispričam jednu lepu priču...

Moja sestra od tetke je dolazila u goste, inače je učenik odličan Zemunske gimnazije i bila je tema da se napiše, da se napiše: Moj doživljaj na selu. I ona je opisala kako je bila u goste kod dede i babe i pisala je kako su pastiri vraćali stada sa planine, uveče se čula, svi su se skupljali kući preko dana normalno radilo se kosilo se; letnji period bio, čuje se lavež pasa, rika volova, čobani pevaju pesme i odjednom to sve polako odlazi u mir i san, pale se lampe u kućama i narod odlazi da spava, da se sprema za sutrašnji dan. Nastavnica iz srpskog je lepo zalepila jedinicu a dete nikad ni iz jednog predmeta nije imalo manju ocenu od petice. Onda je se ona pobunila i rekla: E, pa, molim Vas gde postoji, (to je bilo osamdesetih godina) gde postoji selo u Srbiji da nema struju da se pale lampe... Vi ste to sve prepisali od književnika Vojislava Ilića. To je sramota! Vi da prepisujete od njega. Ne! I onda je posle ona objasnila i ona je shvatila da stvarno postoji takvo selo.

Jako je puno bilo žitelja, puno stoke, hrane je bilo jako malo, izuzetno malo.

Travar Milan Vučković, selo Parada, ZP Lukovska banja
Sad nažalost mi gledamo ovde jednu tešku sliku, jer sve je ukorovljeno.

Planina je, puta nema, nema struje, svi oni koji su otišli jako su se...

Industrijalizacija zemlje, brzo su se... bilo posla mogli ste da se zaposlite i lepo su se, u gradu mnogo lepše živi.

To siromaštvo to je, mislim, glad jednostavno slobodno smem da kažem, da sam dosta trpeo i gladan da se jelo sve i svašta, da ne pričamo to je sad i možda ružna priča da pričam, da sam jeo samo koprive ili nas petoro jede jednu papriku iz turšije, jurimo je po tanjiru, gledamo je, ne sme niko da uzme, jedemo samo onu papričinu čorbu i nešto proje i ražanog hleba. Bila je hrana ispošćena tako da mislim taj balast nije imao, trebalo je veća količina da pojedete hleba nego kad jedete meso i hleb. Kad jedete samo hleb ono ćete pojesti jako puno.

Tako da je to ta nevolja... Onda škola i sve... I pošto sam posle završetka osmogodišnje škole, išlo je do tada dobro, blizu je škola bila, međutim, kasnije je trebalo krenuti a sredstava nema.

Otac mi je bio izuzetno napredan čovek, jako razuman. I samo usput da pomenem da smo još šezdeset i treće godine uveli vodu u kuću. To je bilo neshvatljivo da tako nešto postoji u kuršumlijskoj opštini a ne u, mislim, u selu nekom malom. Tako da je jednog dana kad sam ja to omogodišnju školu završio, rekao: „Sine, sutra da brišeš od kuće da te ne vidim tu!“

Morao je to da kaže da bih ja to shvatio ozbiljno.

I tako je i bilo, dosta jadno i teško i žalosno sa praznom torbom. U njoj sam poneo samo:

„Srećan ti put sine!“

Teško je to bilo. Međutim, ponosan sam na to što sam tako uradio i krenuo sam u borbu. Beograd je bio veliki grad. Došao sam, bilo je mojih tu rođaka, prijatelja, za njihove uslove i za moje prihvatili su me fantastično. Normalno, borba je počela. Krenuo sam i nisam se predavao. I bila je jedna, ne mogu da, bio bih ovako grešan da ne pomenem, jedna toplička majka. Pokojni Zdravković u Beogradskom transportu, šef poslovnice koji je bio majka za sve Topličane pa i mene. Kada me je video jadnog i bednog, gde će šta će i on je... Pa zna jednostavno da sam bukvalno bez ičega. Dao mi je da radim kao fizički radnik u pekari u Južnom bulevaru „Klas“. I tu sam ja počeo da radim, tako je krenulo.

Rekao mi je: „Hleba ćeš moći da jedeš kolko hoćeš, za ostalo ćeš morati da zaradiš. To će ti radnici dati tamo...“ njihovi radnici, pošto ja sam na usluzi kod njih. Svestan da moram da radim najteže poslove, da moram da budem poslušan...

Ali sam imao veliku sreću da mi je tu jedan čovek, Jevrej, Steva Klajn, mi je bio šef distribucije rekao, valjda iz sažaljenja, imao je svoju decu, normalno se odnosio prema meni kao roditelj, rekao je: „Slušaj, Milane, sve što u životu budeš radio i što budeš morao da radiš i trebao, radi sa maksimalnom voljom. To će biti nekad nagrađeno, ne odmah, nešto možda odmah, ali sigurno će biti nagrađeno. Radi sa maksimalnom voljom.“

To mi i dan danas odzvanja u ušima. Krenuo sam onda u školu, noću sam radio u pekari, nije mi bilo teško da radim, od dva sata, od tri sata, od pet sati. Radeći tako nikad nisam zakasnio na posao. Onda sam uspeo da se upišem u srednju školu i to je isto dosta teško bio početak, jako težak, doći iz provincije, krenuti u grad, koji ima neku kulturu, civilizaciju, nije neku nego visoku kulturu u odnosu na sve, pa i na sve gradove u Srbiji, većinu... Bilo je teško ali i tu sam opet naišo na jednu profesorku matematike koja mi je ovako lepo rekla:

„Vučkoviću, Vi ste operisani, vi nemate nikakvog dara, talenta, ali sam ubeđena da ćete radom to jako brzo nadoknaditi.“

Pošto sam i sam svestan da nisam talentovan jer da sam talentovan svirao bih možda i u milanskoj „Skali“ ha, ha, bio bih neki političar... Ja sam shvatio da sve moram radom da bukvalno stvorim. I tako je krenulo, bio sam na kraju godine najbolji srednjoškolac, te škole, Mašinskog školskog centra u Baje Sekulića i dobio sam nagradu grada Beograda, mislim, što mi je izuzetno godilo. Prolazila su vremena, radilo se, ja sam upisao mašinski fakultet, solidno... Ne, nisam imao prilike i posle završetka da radim u svojoj struci, ali su onda naišli novi problemi...

Trebalo je se oženiti, stvarati porodicu, trebalo je oca zbrinuti, sestru, majku, sve njih i to je išlo dosta teško. U Beogradu sam svašta radio od... seko sam drva, skupljao stari karton, skupljao staro gvožđe, sve poslove koji su mogli da se nešto zaradi, prao sam delove u servisu, nosio ljudima... poslušam ih da odnesem poštu, bilo šta, neko mi je platio, neko nije, ali sam ja shvatio i to danas tvrdim: Bolje je i mnogo je bolje raditi pa i ništa ne zaraditi, nego sedeti i razmišljati o nečemu što je budalaština, što je, mislim, u nekom o nečemu što je loše. Gledajući, ja sam imao tu, gledajući ovaj moj dom meni je malo teško bilo.

Jednu stvar, nisam smeo nikad oca da dovedem ovde posle odlaska odavde iako on živi dole u Lukovkoj Banji, mi smo tu kuću napravili kad smo ovu imovinu prodali, ovde stoku smo imali jako puno.

Beograd je grad gde sam postigao najveće uspehe i to će ostati... A vratićemo se još na jednu priču...

Ovde sam, pošto sam dosta bio ovako interesantan tu sam da nešto, nešto stvorimo da kad je čovek, onda smo mi kao deca tu pravili neke pištolje, neke kubure, one samokrese i šta ja znam. Imao sam tu tragediju da sam praveći to od neke cevi, od vodovodske cevi sa olovom zatvorenim pa onda provrtimo rupu tu stavimo sumpor s druge strane barut. Barut je bio sirov i jako sporo se palio, ja sam tu iskidao mali prst. Tako da je to, ali... shvatio sam da to je moglo da bude stravično opasno. Međutim, nisam to nikad shvatio kao manu u životu.

Probao sam, pokušao sam, nije se desilo ono što je opasno bilo... A da l' je prst spao... Dobro, ništa to meni nije u životu mnogo smetalo, niti sam ja nešto malo manje radio, shvataš...

Majka, ona nije mogla da se prilagodi na taj gradski život i tu je ona ostala da živi u Banji. Dobro je bila, dobrog je zdravlja bila i poživela je osamdeset šest godina što je ovako, mislim, roditelj nikad nije star, ali je jako bitno da i otac i majka su umrli na mojim rukama i, mislim, nisu namučili ni mene ni moju sestru ni one koji treba da brinu o njima. Umrli su prirodnom smrću...

Ja sa tobom razgovaram na jednoj nadmorskoj visini koja je sad trenutno devetsto pedeset metara, možda gore, dole malo... Izaći ćemo na Madljiku koja je hiljadu i trista metara, ovde je Glogovica sa hiljadu i dvesta sa naše leđne strane.

Travar Milan Vučković, selo Parada, ZP Lukovska banja
Mi smo već sat vremena stojimo ovde i pričamo, ništa se ne čuje nema, čak i ptice su otišle odavde.

To je ono što što je, mislim, teško da čovek shvati. Evo gledamo jednu livadu, onde to su bila tri brata sa ocem. Ogromno ono što je uraslo, u trnju. To su oni kosili nedelju dana, to je velika livada. Oni kose, pevaju, radost jedna lepa se čula a sada je tu samo trnjak nema ništa više, čovek ne može da prođe.

Travar Milan Vučković, selo Parada, ZP Lukovska banja
Tako da tu imamo pograničnu zonu prema Kosovu i Metohiji.

Sa naše desne strane vidimo Krtinu čuku koja je hiljadu i četiristo, oko hiljadu i četiristo metara, mislim ne volim te baš precizne podatke... A videćemo kad izađemo na Madljiku ćemo videti i Pilatovicu i Šatoricu i Oštro Koplje. Pilatovica pripada Srbiji, veći deo, a Šatorica je, pripada Kosovu i Metohiji. Tu ćemo videti sela koja isto, Bačiće gde ne živi niko, Paruce gde nema nikog.

Travar Milan Vučković, selo Parada, ZP Lukovska banja
Sada ćemo za jedno kraće vreme da odemo u selo Rastelicu, posetićemo jedan izvor.

I ja ću se truditi, ne apelujem ja, ne treba meni nikakva pomoć da to uradim to su mala sredstva. Ali sam tu našao neke moje prijatelje da uredimo jednu, po mom mišljenju, najlepšu pitku vodu na ovom kraju koju, možete da pijete i kad ste znojavi i kad ste smrznuti i kad ste... Ona je uvek iste temperature i jedna meka i divna pitka voda. Izvor je dosta oronuo i zapušten. Provodim vreme leti i uglavnom dobar deo zime ovde.

Travar Milan Vučković, selo Parada, ZP Lukovska banja
Da bih nešto radio, ja sam, najbliže mi bilo sećanje: s pokojnim ocem kao dete smo brali lekovito bilje, od toga je jedino mogao da se neki dinar uzme da bi mi kupio svesku ili olovku ili opanak i šta ja znam.

I onda sam ja dugo razmišljao šta bih to mogao da radim, pošto to niko već dugo u ovom kraju nije radio...

Onda sam ja tragao i došao do ljudi iz Instituta za lekovito bilje dr Josif Pančić. Ljudi su jako korektno se poneli prema meni i postali smo jako veliki i prijatelji i drugari i saradnici i kako god može da se kaže. Šta je tu? Ja sam krenuo računajući da, da ovde s obzirom da poznajem ovaj kraj, izuzetno, bukvalno svaki izvor, maltene svako drvo. To mi ostaje, nikad se to ne zaboravlja u rodnom mestu. Ja sam krenuo da tragam za time... Pošto, Institut je, ovako ljudi koji imaju visoko znanje o tome su mi pomagali da ja uđem u suštinu problema.

Kao intelektualac meni nije trebalo jako puno da saznam, jer ja sam i kao mala beba znao šta je jagorčevina. To nikad nije trebalo da se priča o tome, međutim, o njenom sastavu o njenom uzgoju, o njenom branju, vremenu... O mnogim pričama koje sam ja saznao, i verujte, i dan danas ja često odlazim u planinu... I Banja je lepa i divna ali ja sam ljubitelj planine, i verujte, kad se god vraćam sa planine u torbi ponesem po neko novo otkriće, novo saznanje koje sigurno meni mnogo znači i koje rado prenosim na, na sve moje prijatelje.

Lincuru sam, trudio se, s obzirom da je to... ja je smatram kraljicom lekovitog bilja i mnogo sam uložio u to da je probam da je vratim na ovim prostorima. Nije je bilo, ja sam puno pokušavao i sa Šiptarima da mi nabave seme i sa profesorom Radanovićem... Oni prave to, oni rade u Bajinoj Bašti ogledno polje ja sam to sve video. To je visoka... To je jako skup proces, mislim, ovde nema para za to... Ali sam probao da je prirodno naselim na ta staništa. Prvo tamo gde ima... Ja je uživam da je gledam i, mislim, meni je neshvatljivo da je izvadim. Mogu da je izvadim ako je u pitanju čovekov život, kako da ne, pa to je, ona zato i postoji. Ali mi je stalo da se ona raširi da je ima toliko mnogo da čovek jednostavno nema potrebe više da je vadi onako bez potrebe, mislim, bez razloga. Tako da sam pokušavao da prenesem seme i uspeli su mi. I ja i Vama kao dobrom prijatelju neću otkriti gde je ona ovde zanikla, to čuvam, nadam se da će se razmnožiti pa kada je bude mnogo više onda ćemo otići baš tu da je gledamo.

Iz naše obične pakosti tu, normalno sve ću ti oprostiti osim uspeh... A to bih ja zabranio da se uopšte razmišlja na tu temu. Valjda je neko dojavio inspektorima za ekologiju i ja se vraćam iz Beograda i tu... Normalno imam ja ovde devedeset devet posto prijatelja ali neko je možda iz neznanja to uradio da ja ugrožavam prirodu... Pa ja sam sve dao za prirodu. Mislim ne može tako da me optuži ja uživam. Ja sam podigao topolovnjak, odvajao od svojih usta da ga sagradim a ne tražim od nikakva, ko god da se javi ja ću mu ga pokloniti. Ne kažem neka ga proda slobodno ali neka zasadi jedan veći, tako može, a da mi da pare od njega ne može. Ako zasadi će koštati mnogo manje... Jer ja sam došao tu i onaj, jako korektno, ali meni je to zapalo za oči... Pa mlada koleginica jedna ...

- Ustvari hteo si da rasadiš lincuru...

Da, nisam završio priču, ne mogu... Ja sam to što sam nameravao uspeo i ona se sad javila u ovom kraju, čekam samo pošto nema naroda, nema ko da je ugrozi... Na dobrom je mestu to je jedno selo drugo i ona će tu polako rasti, zavisi opet od prirode, ali ja sam uspeo da je prenesem sa kosovske strane ovamo. Mala je to, zasad, ali se nadam da će to uspeti bez ičije pomoći. A koštalo je jako puno, jako puno. Sam odlazak do šiptarskih sela i rizik od svega, da Vam ne pričam. Mislim od kosovske policije, ne plašim se ja od Šiptara nego od njihove policije, pa i od naše policije... Mislim, prenošenje semena, rasade, vadili smo otuda, donesemo ovamo, mislim, sve to radite kradom tajno, krijete se. U suštini, po meni, država bi trebalo da me stimuliše za to, da me nagradi, da mi bar gorivo da što trošim, da ne pričam o autu o svemu ovom, o vremenu koje je mislim dragoceno za svakog. Nadam se da će tu da se uspe.

Dosta se kabadahijski ponaša taj deo gore, ja ne mogu da utičem na to sa lincurom imalo je dosta izgleda da se puno uradi. Inspektorka je to prihvatila, pošto sam ja dao i rekao da sve to radim za Institut. Ja radim jako malo bilja, ne može ovde ni više da se uradi, nema ni radne snage.

- Bereš ustvari bilje?

Berem jako malo, brao sam malo više ranije dok su radile, dok je radio Srbolek, radili smo za njih mlečiku, (to je taj lek za prostatu), oko hiljadu kila. Međutim sad nema s kime da se uradi i ti poslovi prestaju.

Travar Milan Vučković, selo Parada, ZP Lukovska banja
Prelazi se, na uglavnom, pa i sam prelazim na tu proizvodnju crnih plodova, zasadio sam nešto aronije, nešto nevena, berem tu mlečiku za prijatelje, da, eto, da se nađe, jer mnogo pomaže ljudima i to je šteta ne ukazati na nešto što pomaže ljudima, to treba svi da činimo.

I još moram da ispričam jednu anegdotu, nije anegdota, istinita je to stvar. Druže ja sam Dragi na šiptarskoj strani bio, brali borovnice sa prijateljem iz Brusa, Milan svirač, ne znam kako se preziva, upoznali smo se na planini. On ide sa ženom i sinom, ja sam bio sa ženom, to je šiptarska strana ali nas Šiptari ne diraju, mi beremo borovnicu... I, igrom slučaja požali mi se on da mu je sin imao hepatitis, sad B, A B, mislim nije bitno, i da se to prenosi na svako drugo koleno. Njegov otac je imao, on nije imao, pa čukundeda. Pošto je familija jako ima genetiku da dugo žive... I onda je pričao i kaže: „Ne znam šta da radim“, pošto su transaminaze dosta visoke u jetri i preboleo je to i sad svake godine ide na kontrolu. Pošto je on ima reverzibilan proces, ja bih to mašinski tako rekao. U stvari to je povratni, da se može zanovi svake godine. I ljudi koji su preboleli oni moraju da idu češće na kontrolu. Sa Instituta smo radili, ja sa istraživačem Tasićem i sa profesorom Milenkovićem. U prirodi postoji jedna iz roda lincura, čiji koren, po meni, asocira na krvne sudove jetre. Nisam ja video jetru čoveka, nisam ja lekar ali jetra je jetra, mislim, u principu video sam kod praseta, kod jagnjeta, kod živine, mislim što je, vido sam na slici, vido sam na, na... Ja sam njemu ispričao: reko, čuješ bre, pa ja radim za Institut uzima neki profesor sa Instituta za onkologiju, ja radim za Institut on uzima od njih. Pošto institut obezbedi doze, to su simbolične količine, mislim, sad nije ni bitno doza je kilogram dva. I ja sa njemu pokazao to. Da bi čovek premotao u glavi i rekao mi: „Vidiš burazeru, baba je umrla, otac mu je umro od hepatitisa, od jetre...“ A baba je ga dvaput lečila sa tom travom.

- Lincurom?

lincure
Lekovite biljke sa ključem za određivanje – autor Radiša Jančić, Naučna knjiga, Beograd 1990.(str. 164 i 231)

Lincurom. To je gencijana asclepiadea (Gentiana asclepiadea L.). Nije ova lincura o kojoj se pričamo, koja je pod zabranom, ja ne znam sigurno je i ta pod zabranom nije ni bitno, mislim, kad je život u pitanju nema zabrane, ne postoji zabrana ako čoveku treba da mu pomognemo to je delić što će Vi da uzmete iz prirode. I onda je on meni rekao, kaže: „Bog te vido, vidi ti sad, ja sam imo pet godina i sećam se dobro, kuća je bila, ognjište na sred kuće, baba je iz grneta vadila takav koren i kuvala čaj.” Njegovom ocu. Baba je umrla, nikome nije prenela znanje. On nikad nije oboleo od žutice, a otac mu je umro od problema sa jetrom, od hepatitisa. Sin...

I on se zato plaši pošto je on znao otac je kasnije išao kod lekara i oni su mu rekli šta je jetra požutela i on je tako i završio, jetra nije proizvodila krvna zrnca... Kaže: „I to se bojim za sina.” Pa ne boj se ništa... I evo, mislim, možemo s njim da napravimo razgovor... Treba da se vidimo i tragamo za borovnicama tako da ih ima, ova godina je katastrofalno loša. Da potvrdićemo, biljka je izuzetno dobra i provereno je, proverena stvar na Institutu za onkologiju kada je hepatitis u pitanju je zakon: pije se čaj, pošto je gorka ona je iz roda lincura, izuzetno gorka. Može da se samelje koren i stavlja se u med i onda se uzima po jedna supena kašika pola sata pre jela.

Da je priča, da ne pričam, čovek u Banju je tu, to je brat od direktora hotela... Čovek je, pio je mnogo, pet godina, njegov otac mi je, to je moja familija, mislim, braća smo. On je imao cirozu jetre, jetra u raspadanju, sve je otišlo, bubrezi. On je bio u Nišu i pregledali ga i taj lekar koji ga je pregledao, bukvalno mu je rekao idi kući, da završiš, dođi na dijalizu jer se naduje od vode, jako loše...

Ja sam... Narod ovde mene smatra kao ludakom, ide pod skladove, bere bilje ne zna šta je, poludeo... u takvom pravcu, tako su mislili, oni veruju mnogo farmaceutskim proizvodima, to. Ali brzo će to da se razuveri, polako...

I onda je on, rekoh bre, burazeru, dođi kod mene da ti dam imam bre jedan, mislim, travu koja je fantastično dobra za jetru. Nešto što je što posto sigurno, ne može da ti ništa šteti, to garantovano... Ali sam jasno ubeđen, sto posto da će ti pomogne... I on stvarno dođe uveče sa ženom kod mene i ja mu to dam... Ja sam njemu rekao da stavi u med, može da unese živu onako sa kašičicom, to je samleveno, sameljem ja u mlin... Nije to uzimao po kašičicu i još bio je još na dijalizu jednom, dva puta, i ode na kontrolu, doktor mu rekao za mesec dana i doktor je pretpostavljao da neće, da ne može da živi još toliko... On je otišao posle mesec dana i kad ga je doktor video... Vi stanje jetre, lekari to bolje znaju, vidite na, na licu, već možete da poznate kod čoveka stanje jetre kakvo je. Doktor je rakao: „Ajde odmah mi reci šta si koristio?” Ja sam njemu rekao meni... ja... meni propaganda ne treba ja to ne prodajem ni tebi ni bilo kome, ja mogu da pomognem da, da ti bude bolje a ja od toga mislim... Kad si ti u nevolji pa ja da skinem sa sebe da ti, da ti pomognem, a ne da... Uzeo sam iz prirode, nisam ja to uložio neki rad veliki tolko... I on je rekao: „Jedan moj rođak mi dao neko korenje, to sam uzimao i to, eto od toga...” kaže: „Super je, odlično, ti si progurao.”

Uradili su... Rezultati su bili odlični. On je još jedno dva puta, ponovio tu turu, to je kilogram meda, otprilike oko dva'es do mesec dana se koristi, uzima se, on je uzimao tri puta pošto je bio u jako ladnom stanju a za normalne ljude koji su iscrpljeni od prevelikog tereta gde jetra popusta je dovoljno da jednom uzmu ujutru... On je počeo da radi, eno, čovek je sasvim dobro, sasvim dobro, normalno, normalno... Tako da u prirodi je sve, svega ima, samo što je naš nivo znanja dosta, dosta mali... Doktor Jovan Tucakov, akademik, i sam, mislim, nije uvredljivo reći, da najveći deo njegovog znanja je sakupljen iz naroda...

Slušaj:     (mp3)


Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com


Postavljeno: novembar 2016.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com


Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com


Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana