Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:
Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.
Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:
„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“
Stranicu opremio, fotografije i emisiju snimio Dragoslav Simić
Mile Miličević iz Ralje /1935 ~ 2014/ spada u one autentične likove koji se nisu ustručavali da svuda i na svakom mestu ispričaju svoj životopis. Štake koje vidite da su okačene na hladovitom drvetu iza njegove glave su bile sastavni deo Miletovog života još od pedesetih godina prošlog veka kada su mu u Kraljevici ugradili kao mladiću kukove.
Ljilja je žena iz istog sela iz koga je i Mile, gledate ih na slikama, pratila ga je do kraja. Sećam ih se kao gostoljubivih ljudi koji su jedva čekali da im neko dođe.
Miletov životopis prepun je naše ružne istorije i treba ga čuti.
Slušaj: (mp3)
Iz životopisa: „Otac mi je radio kao miner ovde u Ralji. U majdanu. Neki "Andrićev majdan". Znam da postoji jedan majdan ovde kad je radila fabrika cementa. Uzimali su taj kamen i mleli za cement. Pa su dodavali lapor itd.. I onda je OTAC bušio sa kompresorom, da bi se miniralo to kamenje. Prilikom bušenja tog kamena, izčupa se štangla za koju je bio vezan. Štangla evo je i danas tu kao svedok. Dugačka je negde metar do dva dužine. Debela je sigurno negde fi 40mm. Ona se izčupa i on padne sa sto metara visine. I na vraga i nesreću padne i jedna stena i udari ga u leđa. Odbije mu obadva bubrega. On je krvario prilikom mokrenja. I za tri meseca je umro. Tako smo mi ostali siročići. To je bilo 1941. godine još rat nije počeo.
Mama je radila u nadnicu kod Novičića Mikajla Mlenka. I u Novičićima Čeda Novičić on je narodni heroj. Žena mu je Brena narodni heroj. I mama je kod njih radila stalno. Celo leto. Nisu bili oni toliko darežljivi. Ali oni nisu ni bili kući. Bili su im tata i mama. Oni su bili u partizanima. I oni daju mami u marami brašna za onu nadnicu ceo dan što je kopala i žnjela. To je bilo sramota. Ali takvo je vreme bilo. Tako je ona nas odgajila i odhranila. Prilikom toga rada tu kod njih ona je tu stupila u vezu sa komunistima. Odnosno oni su je pronašli Čeda i Brena, i dali joj zadatak,.... pošto je meni u Babama štala za kravu i ovce udaljena oko 200 metara, a možda i više od kuće. A ona se nalazi pored samog puta, parloga gde je odmah šuma. Oni kažu da mama primi te partizane. Da naprave zemunicu. I da im pruža tu pomoć. Da im previja rane. Da im daje hranu i tako dalje. Ona je donosila jedno vreme hranu od njih. Ali mi nismo tu hranu koristili jer nismo ni znali kome je namenjena. Kad ide da muze kravu ona po dve kofe nosi. A krava ne daje ni jednu kofu mleka. To nas nije ni interesovalo šta ona radi. Ona to pokrije. Ponese se onda i onaj sanduk za mekinje, jarma. I taj je Batica , da bog da ga zemlja izbacila, rođeni brat od mojega dede po ocu. Pradeda Milan je imao tri sina: Božidara Mladena i Miladina. Božidar je moj rođeni deda. Taj Miladin je bio veliki simpatizer četnika. I on je pratio mamu i ode četnicima i kaže da Milena ima dole zemunicu. Da ona hrani i neguje partizane. I dođu lepo četnici i pokupe nas i pravo gore u školsko dvorište kod lipe. Oko lipe je imala ona klupica. Nije ni klupa nego četiri balvana i tu su đaci sedeli. Počeli su da nas batinaju. Naravno da mama prizna za koga je radila. Ko je doveo te partizane. Ko je davao tu hranu i te lekove itd. Ona to nije smela da prizna ni slučajno. Ona je dobila tri slomljena rebra, ključnu kost, ruka vilica. Bratu su mi ruku polomili. Sestra mi je najbolje prošla. Oni kad su je zamanili, hteli su da je udare. Ona im se nekako ispod ruke provuče a blizu je kod te lipe i put. Ona im nekako i utekne. Oni su pucali za njom. Srećom nisu je pogodili. Ali mene su lomili kao šašu. Meni su ovu levu nogu, od kolena do kuka na dva mesta polomili. A kuk su mi razbili. Tako da ja ni sada nemam kuk. Karlični deo odnosno lopatica to nemam. To nemam to su mi sve izlomili. Dva pršljena i itd. Gleda majka moje muke kako oni mene lome. I nije htela da prizna koje i za koga je ona radila. Ko je njoj naredio da ona partizanima previja rane i nosi hranu. To nije htela da oda po cenu života. Lomili su i nju lomili su i nas. A mene su pred njenim očima tukli.
Postavljeno: maj 2017.
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača
sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
sajta |
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
