Kazivanje profesora Raška Dimitrijevića 1974.

Spavam, a srce je moje budno

Kada sam posetio profesora pre dva meseca u njegovom stanu, zatekao sam ga, iako dosta bolesnog, na nogama. Nije više dobro čuo pa je pomislio da je aparat za pojačanje zvuka koji sam noso da bismo se bolje razumeli neka skalamerija za snimanje. Bio je to već dosta star, ali neverovatno lucidan, onaj isti nekadašnji Raško. Pričali smo o svemu što nije bilo samo predmet njegovih istraživanja u tumačenju književnosti. Mučila ga je bolest, starost i usamljenost, ali i još nešto mnogo više nego sam lični život. Toga sam bio svestan tak kada sam zapazio da je veoma zainteresovan za zbivanja u zemlji i da ti dnevni događaji takođe doprinose njegovim besanim noćima. Jedna njegova ozbiljna, tvrdo izgovorena rečenica sa prizvukom slutnje, brige za mlade, za decu i sad lebdi u mom pamćenju. Rekao je: “Zabrinut sam za sudbinu Jugoslavije!”

Zvučni zapis - insert:     (mp3)

“Ja spavam, a srce je moje budno.” Ne znam da li je ikad profesor Raško Dimitrijević u svojim predavanjima izgovorio ovaj biblijski stih. Verovatno jeste. Dok preslušavam magnetofonske trake kroz sećanje mi prolazi lik ovog čoveka malog rasta sa suvim spečenim licem. Gledao sam kako taj čovek omanjeg rasta za katedrom seminara za svetsku književnost, dok tumači za nas klince, život i literaturu, odjednom počinje da raste; postaje veliki Raško koji moćno kao neki antički mudrac govori o piscima sjajne epohe francuske, ruske i nemačke književnosti. Tako je Raško za života postao legenda.

Taj govor, ta reč, strujala je decenijama kroz glave seljačke i intelektualne publike, jer je on baš toliko, decenijama, držao svoja predavanja širom Jugoslavije, najviše u Beogradu. Za generacije koje su ga slušale, stih sa početka ostaje trajno i sada kad Raško više negovori. A za života, samo se jednom nije oglasio. Rekao je: “Za vreme rata dok su drugi govorili, umeo sam da ćutim.” Poslednji put sam ga slušao u njegovoj kući pre dva meseca, a tekst koji sledi izgovorio je Raško u magnetofon 1974. godine.

Njegova ulica i prijatelji

Rođen sam u Beogradu u njemu sam proveo gotovo tri četvrtine veka. Moj posao, moje sklonosti, naklonosti i interesovanja, bili su uvek takvi da sam morao dolaziti u dodir sa izuzetnijim ljudima. Zahvalan sam životu i ovo malo sposobnosti što ih imam što su me dovodili u vezu sa takvim ljudima.

U tu moju ulicu, nekad Dva bela goluba, docnije Svetogorsku, Bitoljsku, Džona Klemansoa, sad - najzad konačno Lole Ribara, dolazio je često Milan Rakić. Njegova majka je tu stanovala nedaleko od naše kuće. I dok se nije oženio i nije otišao u diplomatsku službu, on je svakoga dana dolazio kod majke na ručak. Rakića sam po tome već tada zapamtio jer svi su govorili: “Evo ga dolazi Milan Rakić. Znači da je podne.” S njim sam se docnije orodio kad sam se oženio. On je bio teča moje žene. Više puta sam odlazio k njemu nekad na razgovor, nekad na ćutanje iii da kažem tačnije, slušanje muzike. Lepo je svirao. Sedeo je pred klavirom, voleo je mnogo Betovena. Nije dao nikad nikom da ga omete u sviranju. Pokazivao je rukom da se sedne na jedan divan nedaleko od klavira i ti minuti kad sam mogao da ga slušam, a pošto sam se i sam dosta dugo aktivno bavio sviranjem u klavir, ja sam provodio te minute u jednom vrlo lepom slušanju, u jednom razumevanju da taj čovek nije samo pesnik nego da je i onaj kome muzika mnogo pomaže da ostvaruje svoje lepe stihove. Jednom prilikom posle večere u Pen klubu kad sam ga pratio do kuće, čak sam se bio ohrabrio toliko da ga zamolim da mu protumačim kako ja na jedan svoj, izuzetan način, shvatam njegovu lepu ljubavnu pesmu “Šume bokori cvetnog jorgovana”. Rakić me je saslušao, zamišljeno me je gledao, priznao da je tako ko što ja kažem i naš razgovor je završen bio. Stigli smo bili i pred kuću u kojoj je on stanovao.

Kroz našu ulicu je vrlo često prolazio Sima Pandurović. Još kao student ja sam ga zapazio po velikom šeširu, po krupnom stasu i po tome što je nekako uvek bio u društvu. Bio je četrnaest godina stariji od mene; ali smo se poslednjih dvadest godina njegovog života mnogo sprijateljili.

A iza kuće u kojoj stanujem i sad, žao mi je što moram da kažem da su mi sa prozora sad zaklonjeni oni lepi vidici na banatsku ravnicu, Dunav, na jablanove duž desne obale Dunava, na Višnjicu, na Mirijevo, betonskim zidovima, visokim soliterima i šumom televizijskih antena; što je dobro što je tako. Ide sa svojim vremenom sve to. To su pojave koje moraju da prate moderno doba, ali meni je ukraden onaj moj divni vidik kad sam u lepe letnje dane mogao da gledam čak i vršačka brda.

U području tog takvog vidika, odmah iza naše bašte, nalazilo se imanje oca Milutina Bojića. Bojić je bio dosta stariji od mene, ali smo se moj brat i ja družili mnogo sa njegovim mlađim bratom jer Milutin je sem dva mlađa brata imao još i dve sestre. Kod Milutina je uvek bilo izvanredno lepo društvo. Tu su dolazili ljudi već tada zvučnih imena iako su bili početnici. Tek su stupali u javni život. Dolazio je Branko Lazarević, dolazio je Sima Pandurović, dolazio je Uskoković. Bili su tu glumci: Dobrica Milutinović, pokojni Mika Ristić, dolazio je Vinaver. Dolazili su mnogi; da ne ređam sva ta imena, mnogi od onih sa kojima sam ja samo zato što sam poživeo mnogo duže od Milutina Bojića, uspeo da postanem i veći prijatelj u docnijim danima.

Pomenuo sam jednog pesnika Milutina Bojića. Da, pomenem još jednog s kojim sam bio mnogo češće zajedno, s kojim sam, da tačno kažem, drugovao najčešće za kafanskim stolom pošto je bio veliki boem, ali jos veći pesnik. Mislim na Tina Ujevića koji je od 1920. do 1925, gotovo punih pet godina proveo u Beogradu, da bi zatim doživeo to da ga kao neuglednu ličnost, boema, beogradska policija proteruje u novembru '25. Otišao je u svoju rodnu Dalmaciju, živeo je zatim neko vreme u Sarajevu, da bi se, kako nam je to kazao, kad se negde oko tredesete godine ponovo pojavio u Beogradu; vratio onom gradu koji je najviše njegov i bez koga on ne priznaje da postoji život u svetu. Tin Ujević je bio neobična ličnost. Svakako veliki pesnik i veliki boem, ali je umeo da bude prisan prijatelj, iako on to nije iskazivao gotovo nikad rečima. Čak jedna neobična pojava. Svoje kafansko društvo, nas nekolicinu stalnijih njegovih drugova, nikad nije nazivao imenom. Uvek je oslovljavao sa “brate”. I nama se činilo da je upravo to oslovljavanje ono koje nas najviše vezuje za njega. Kad je u novembru '25. proteran iz Beograda, da ne bi kvario ugled tog lepog grada, da ne bi, kako se čulo mišljenje u upravi policije, padao u oči strancima svojim neuglednim oblačenjem, kao da je stranaca bilo ne znam koliko u to vreme, ja sam za “Politiku” napisao svoj jedan nadahnut članak i o Ujeviću i protiv onih koji su ga proterali. “Politika” taj članak nije tada objavila. Objavljen je jedan običan, mnogo običniji komentar koji je, smem da kažem, upravo toliko malo govorio o činjenici da jedan veliki naš pesnik bude proteran; da je morao ostati nezapažen, a ako je i bio pročitan, sećanje na njega je izbledelo čim se čitanje završilo.

Čitajući “Ex ponto” i “Put Alije Derzeleza” 1922, prvi put sam sreo Andrića. Sreo sam ga kroz njegov tekst, kroz misli i osećanja koja su ti tekstovi probudili u meni. Čoveka sam upoznao docnije negde tredesetih godina prilikom jednog od njegovih bavljenja u Beogradu jer je već tada bio u diplomatskoj službi u inostranstvu. Docnije smo se zbližili više, naročito posle rata u vreme kad sam bio urednik “Prosvete”. Slagali smo se uvek u mnogim, gotovo u svim gledištima na književno stvaranje. U jednom pogledu nikad nismo našli zajednički jezik. Ivo Andrić nije želeo da “Ex ponto”, to njegovo mladalačko delo, ikad uđe u njegova sabrana dela. Govorio mi je da su to njegovi “gresi mladosti”. Odgovarao sam da bi mnogi poželeli da imaju takve grehove mladosti, ali da to ne može da bude iz prostog raztoga što svi ti drugi nisu on. Pa i sad prilikom proslave osamdesetogodišnjice njegovog života, ja sam napisao i dao da se u jednom časopisu objavi jedan kratki tekst o delu “Ex ponto” da bih i pismeno još jednom protvrdio svoju veliku privrženost tom delu za koje Andric kaže da je “mladalačko”. Kad on izgovori tu reč, treba osetiti izvestan prizvuk omalovažavanja negdašnjeg stvaranja, a kad ja kažem “mladalački”, onda je to obeležje velikog poleta i predskazivanja svega onog što će docnije veliko, zaista veliko Andrićevo stvaranje da pruži jugoslovenskom čitaocu.

Tumačenje književnosti

Književnost je strast za mnoge. Književnost je obaveza i strast za druge. Za mene je bila ovo drugo. Ja sam joj poklonio, kako se to kaže, najlepše godine života. I ne samo te nego joj i ove sadašnje poklanjam koje nisu više nimalo lepe godine jer su godine starosti.

O književnosti sam govorio mnogo i na univerzitetu i u javnosti. Ne bih smeo da kažem i da izgovorim taj broj koliko sam održao javnih predavanja, a koliko svojim studentima. Nedavno je Andrić rekao da moramo shvatiti da je književnost potrebna, da ona mora postojati. Ja isto tako verujem. Jednom prilikom, na televiziji, pitan sam bio šta mislim o književnosti koju će možda jednog dana u budućnosti stvarati kompjuteri. Odgovor je bio onaj koji se smeo jedino i očekivati od nekog ko tumači književnost. Rekao sam: Ako to bude došlo da mašina, automat, kompjuter, stvara književno delo, onda tom delu treba tražiti novo ime; ne svrstavati ga među književna dela, među ona koja se ostvaruju samo onda kada se angažuje ceo čovek, kad se sve u njemu pokrene, kad on učini natčovečanski napor da velikom svetu osećanja, bez izraza često i za samog njega da verbalni izraz i omogući da to stigne do drugog. Tu veliku književnost jedino sam uvek i voleo.

Nekad pisci nisu imali zvučna imena, ali ispod tih monozvučnih imena stajali su naslovi koji su obeležavali zaista velika dela. Nekad su veliki pisci imali promašaje. Sve je to trebalo reći, sve je to trebalo uskladiti, o svemu je trebalo obavestiti druge, jer za mene je jedini autoritet autoritet istine, jedina odgovornost čoveka prava i velika je odgovornost prema toj istini. Tako sam ja otkrio izvestan broj francuskih, nemačkih književnika, onih koji nisu bili tako mnogo poznati našoj javnosti. Potrudio sam se čak da izvesna dela njihova i prevedem, pa kad su jednom bila objavljena, doživljavala su i po dva i po tri izdanja. A sve je to počelo vrlo skromno, vrlo davno.

Nisam ni slutio čitajući prvu knjigu, onu koja je zaista pročitana, shvaćena, koju sam zavoleo, primio. Ne samo da nisam zaboravio njen naslov i ime pisca, nego nisam zaboravio ponekad, a i danas pamtim čitave rečenice, čitave pasuse iz tih dela. Od te prve knjige počela je velika književna avantura i čitaoca i tumača književnih dela. Ta prva knjiga koju sam pročitao kada mi je bilo petnaest iii šesnaest godina, to je bila knjiga PAN Knuta Hamsuna. Delo koje je tada bilo prevedeno na sve jezike, pa sa ruskog i na naš jezik. Naravno da sam ja tu knjigu otkrio docnije u njenom punijem sjaju kad sam je pročitao na nemačkom i na francuskom jeziku. Jer prevod sa ruskog, prevod s prevoda, dobro znamo šta jedino može i da bude. Ali, eto, od tog trenutka ja sam bio potpuno vezan za književnost. I jednom prilikom, davno, još dok je bio boem, novinar i pesnik u Beogradu, pokojni Hamza Humo rekao mi je u razgovoru da je to knjiga koju je pročitao najviše puta u životu, već tada, kao mlad. Docnije, kada je davao jedan intervju, kratko vreme pred kraj života, on je to isto ponovio. Znači da izvesne ljubavi velike, izvesne potrebe da čovek uvek bude vezan za određena dela književna, za određene predmete književne, za određene probleme, postoji i traje od početka do kraja. Nekad takve rečenice kad ih izgovorimo liče na lepo izražavanje i ništa više. Međutim, primeri su tu da to potvrde. Ovo je samo jedan, a ja bih mogao navesti još i mnogo više.

Imao sam, na žalost nemam ih više, mnogi nisu u životu, imao sam veliki broj prijatelja među uglednijim ljudima.

Tako sam stekao, zahvaljujući verovatno dužem boravku u Francuskoj, prijatelje i među Francuzima. Čak medu onima koji su se istakli docnije kao naučnici, profesori univerziteta, javni radnici, književnici.

Poznato je u našoj javnosti, jer je bilo pisano u nekoliko mahova u novinama, da sam bio u velikim prijateljskim vezama sa književnikom Žoržom Dijamelom koji je dvaput dolazio u Jugoslaviju. Jednom pred rat, drugi put pre četrnaest, petnaest godina. I od njega imam ne znam koliko desetina pisama i veliki broj knjiga koje mi je posvetio.

Ja sam bio isto tako slobodan da uznemirim ponekad ljude koje nisam poznavao... Ne da bih mogao posle da kažem da sam s njima bio i razgovarao, nego da bi mi njihove reči, ono što bi oni kazali, izgovori1i preda mnom, pomoglo, da razumem mnoge problematike u njihovim književnim delima. Tako sam, jednom prilikom otišao Alberu Kamiju, četiri iii pet godina pred kraj njegovog života, da ga upitam, da mi kaže, da bih shvatio, da li sam ja pravilno protumačio njegov roman “Kugu” ili svi koji su sa manje širine, s uže platforme u pojavi “Kuge” u 20. veku, videli samo slikanje hitlerizma. Kami je dao meni za pravo jer sam verovao da nikad nije samo jedna kuga, bez obzira kako se zove, nego da ona može da ponikne iz mnogih elemenata, iz mnogih skrivenih mesta, da može biti čak i ideološka, a ne samo medicinska.

Pismo nekadašnjeg brucosa

Tako sam uvek i govorio na svim svojim predavanjima polazeći od onog što je moje iskustvo, svestan da moje znanje, moja istina ne mora uvek biti tačna. Ali da mora biti moja... Čak sam govorio studentima ponekad da ukoliko tumačeći jedno delo pogrešim, a slušalac to zapazi, daje se slušaocu mogućnost da od te njegove greške pođe dalje da bi stigao do pravilnijeg zaključka do stvarnijeg cilja ili možda opet do jedne svoje greške.

Na predavanjima je uvek bila kod mene atmosfera takva da sam mogao da govorim. Pa ipak, da se setim ovom prilikom još jednog svog prvog predavanja na Katedri za svetsku književnost, onda kad sam tek došao kao novoizabrani nastavnik u novembru 1955. Osetio sam tada da me je dočekala atmosfera koju nisam mogao odmah da protumačim. Bilo je dosta žagora, bilo je vrlo mnogo studenata, smem da kažem nekoliko stotina, verovatno iz radoznalosti da vide novog nastavnika, došlo ih je više nego što obično dolazi. Ja sam čekao da se sve to smiri brišući svoje naočare i u jednom trenutku sam shvatio da moram da počnem da govorim, čak ne čekajući kao što uvek činim da potpuna tišina zavlada oko mene. Kad sam šezdeset osme došao u penziju, dobio sam pismo, znači 13 godina docnije, od jednog mladog čoveka koji je tada bio početnik, ono što mi kazemo brucos na fakultetu. Pisao mi je ovako: ”Dragi profesore. Davno sam diplomirao, napustio fakultet, ali izvesna sećanja još traju. Najviše pamtim ono što sam slušao, čuo i video na vašim časovima. Sećam se jednog novembarskog dana kad ste se prvi put vi pojavili pred nama studentima. Ušli ste. Nekako mi niste ličili na univerzitetskog profesofa. Bar ne onakvog kakvog sam ja zamišljao da treba da vidim. Stali ste iza velike katedre, nešto ste čekali, brisali naočare i najednom i ja sam pomislio na nešto što sam čuo da je neko iza mene izgovorio: “Ajde da mu zviždimo!” Međutim, tada ste vi počeli da govorite. Počela je magična moć reči i volja za zviždanjem nas je prošla...” Ja navodim ovaj primer zato što ga se sećam jasnije i želim duže, što duže da ga se sećam od svih drugih trenutaka koje sam doživeo na svojim predavanjima.

Imam običaj da često kažem: malo sam pisao, govorio mnogo. I to je tačno. Prvo javno predavanje van katedre i školskih klupa održao sam 1926. godine u Zemunu, u Građanskoj čitaonici, ne pred mnogobrojnom publikom. Govorio sam o Volterovoj borbi protiv fanatizma. Kako je to došlo dalje, ja ne bih mogao tačno da se setim, ali ja znam da nije prošla nijedna godina od tada do sad, izuzimajući ratne godine kad sam pošteno ćutao, da ja nisam održao nekoliko predavanja, nekad više i od dve-tri desetine u raznim mestima Srbije, Jugoslavije, najviše u Beogradu, najviše na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Nedavno, govoreći studentima, setio sam se tog svog prvog javnog predavanja i upitao sam se pošteno: Pa.dobro. Dokle ću da govorim?! Praveći uvod u francuski klasicizam i misleći na to što imam da kažem glasno, u meni se stvorio i tihi, tajni odgovor na ovo pitanje koje sam malopre izrekao: dokle ću ovako da govorim? I čuo sam da je u meni neki glas, da li moj, izgovorio: dokle god budem imao šta iskreno, pošteno i jasno da kažem.

Priredio: Dragoslav Simić
INTERVJU, 19. AVGUST 1988.

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad