Verica Barać

Verica Barać INTEGRALNA EMISIJA - Slušaj:     (mp3)

Očigledno, tekst kojim je počeo Građanski parlament je potekao od opštine, što se na neki način i moglo očekivati i što sam ja i odobravala, zato što je moje osnovno čuđenje bilo: zašto se jedna opštinska vlast - opoziciona u odnosu na SPS, priključila patriotskom bloku SPS-a i JUL-a i zašto nema nikakve naše, odnosno njihove aktivnosti u vreme takvog bombardovanja, nego dozvoljavamo da se u Čačku održavaju koncerti i pevaju pesme, dok je Čačak tako bombardovan i dok se sa Kosova vraćaju kovčezi mladih ljudi koji su mobilisani? Tekst kojim je počeo Građanski parlament ja sam videla i pre toga. U Domu kulture gde je održan prvi zajednički sastanak sa građanima i opštinskim rukovodstvom ja sam slušala ljude koji su i do tada bili ljudi opštinskog rukovodstva. Bilo je to jedno opšte zalaganje za ljudska prava, za zaštitu ljudskih života, onako, prilično uopšteno i neodgovarajuće za taj trenutak. Nisam uspela da otćutim to sve. Izašla sam i rekla ono čime je, mislim, počelo to što je obeležilo Građanski Parlament Srbije. Rekla sam da to što nam se dešava nije problem u međunarodnoj zajednici, ili je mnogo manje u tome, da međunarodna zajednica jeste nepravedna prema malim narodima, ali da ti mali narodi umeju da izaberu vlast koja može da nađe mesto tih malih naroda i u takvoj međunarodnoj zajednici, da je to nešto što znaju i Bugari i Česi i svi oko nas, ali da eto mi ne znamo. Odnosno, problem je u tome da mi treba da uradimo ono što mi možemo, a to je da rešimo da smenimo režim Slobodana Miloševića koji nas je uveo u sukob sa celim svetom, koji nas je uveo u ratni sukob sa 19 najmoćnijih zemalja sveta, i da nešto o čemu mi treba da govorimo je to šta mi da uradimo da se rešimo jednog takvog režima koji nas je prvo uveo u četiri rata, u kojima navodno mi nismo učestvovali, koji je iza sebe ostavio takve krvave strahote i onda na kraju, i nas, odnosno svoj narod, uveo u jednu takvu priču kakva je bila bombardovanje NATO-a. Sutradan, na konferenciji za štampu ja sam ponovila uglavnom to što sam rekla i rekla da je vrlo nepravedno da se mi zalažemo za zaštitu naših života iako znamo da su na Kosovu mnogo ugroženiji Albanci, albanske porodice, albanska deca i da zbog toga šta taj naš režim radi pod našim ćutanjem i šta je radio Albancima, da je to bio uzrok zbog koga smo bombardovani. Posle toga smo nastavili da se sastajemo u Domu kulture i ono čega se najradije sećam je odobravanje građana kada sam ja to govorila. Ljudi su govorili: "Da, tako treba govoriti a ne pričati apstraktno o nekim krivicama". Ne treba se zalagati za zaštitu ljudskih života, a da pri tome ne govorimo o odgovornosti režima koji nas je doveo u takvu situaciju, a s jedne strane i o našoj odgovornosti. Zašto smo dopustili da vlast to sve može tako da radi? Naša sastajanja u Domu kulture trajala su 7 dana, i onda je počeo pritisak policije. Vi se sećate, to je bilo vreme ratnih uredbi, gde je uglavnom sve bilo zabranjeno. Sećam se Čačka tih dana koji je u 8 sati uveče bio u potpunom mraku. Na ulicama ste mogli da vidite samo policijske automobile. Strah od bombardovanja i realna opasnost je povećavana represijom režima, raznim zabranama, zatvaranjem lokala u 8 sati.... Posle sedam dana, policija nam nije dozvolila da uđemo u Dom kulture. Hteli smo da uđemo u javno sklonište koje se nalazi u istoj zgradi. Sklonište je bilo zatvoreno iako je dat znak za vazdušnu opasnost. Te večeri, bila je nedelja, progon članova Građanskog parlamenta koji je organizovala policija, počeo je tako što su rasterali sve naše članove i ispred Doma kulture i ispred zgrade Opštine; što su meni oduzeli kola koja su bila registrovana na mog oca koji živi u Crnoj Gori. Centar grada je te večeri bio potpuno blokiran, građani su se razišli, centar je te večeri bio u plavom, od policijskih unifirmi i automobila. Sutradan, kad sam došla na posao, a bila sam pravobranilac opštine Čačak, u kancelariji su mi rekli da je policija dolazila u moju kancelariju, da je tu našla doktorku Miru Hercog, koju su uhapsili i odveli u policijsku stanicu a da je za njom otišla i novinarka Vesna Bijelić. Ja sam odmah otišla gore, pošto je to u istoj zgradi, kod predsednika opštinske vlade (Veljo Ilić je već bio pobegao) tražeći sve njih, vidno uznemirena, da kažem da je policija počela da hapsi građane i to u zgradi opštine. Tražila sam da nešto odmah uradimo, kažem da su oni i mene tražili, u međuvremenu sam zvala moju majku koja mi je rekla da kod nas u kući sede dva policajca jer joj ne veruju da sam otišla na posao. Ono što se već tada pokazalo je da opštinsko rukovodstvo u Čačku ima jedan drugačiji stav u odnosu na nas koji smo tih sedam dana obeležili protestima zbog uslova u koje su dovedeni građani Čačka. Osetila sam da to što su te dve žene uhapšene u zgradi opštine zbog protesta za koji sam ja mislila da je zajednički i za rukovodstvo opštine i za građane, da oni jednostavno neće da reaguju na to, da odlažu, i tek na moje insistiranje, pošto sam rekla, pa dobro, policija dolazi i za mene, hoćete li vi nešto da uradite, rekli su potpresedniku opštine da pozove načelnika MUP-a. Ubrzo za tim za mene su došla dva policajca i samnom je krenuo predsednik opštinske vlade. Međutim, on je ubrzo izašao iz policijskih kola ispred zgrade MUP-a da razgovara sa načelnikom a dva policajca su mene odvezla dalje do škole "Vuk Karadžić", gde nas je, posle sat vremena bilo šestoro uhapšenih. Tada se već videlo da smo mi stavljeni na jednu stranu, a da se opštinsko rukovodstvo drži na drugoj strani. Ja sam možda zaboravila da kažem da sam na konferenciji za štampu rekla da je režim Slobodana Miloševića kriv zbog bombardovanja i zbog sukoba sa NATO-om, da je svojim zločinima nad drugim narodima zaslužio to što se dešava, a da mi jednostavno, pošto nismo uspeli da se takvog režima rešimo, da smo na neki način i mi krivi.

Neposredno pre hapšenja, videvši da se ljudi iz opštinskog rukovodstva distanciraju od protesta a tražeći od njih da nešto energično preduzmu, da ne dozvole da policija hapsi građane samo zato što su se u Domu kulture javno izjasnili o nečemu što je pitanje njihovih života, što je zaštita elementarnog, ljudskog, zaštita prava na život, tražila sam od potpresednika Opštine Drinjakovića da odmah ode kod načelnika MUP-a i da kaže: "Ukoliko te ljude ne budeš pustio za sat vremena, ti ćeš jednostavno imati situaciju da ćemo pozvati sve rezerviste iz Čačka nazad i deset hiljada ljudi će biti na trgu u Čačku". Kažem, ti njemu to slobodno reci. Rekao mi je "Pa šta to pričaš? Znaš da to nije istina". "Ti valjda ne ideš na iskrene razgovore sa načelnikom MUP-a, ti to njemu slobodno reci, on će poverovati da je to tako. Jer, da on ne veruje da to Čačak može da uradi za dva sata, ni ti ne bi sedeo tu gde sediš." Naravno, oni nisu ništa uradili a ja tada nisam znala da oni sa načelnikom MUP-a zaista mnogo iskrenije razgovaraju nego sa nama, da između ljudi na vlasti postoji mnogo veća solidarnost nego među nama građanima, ti tadašnji navodni sukobi služili su samo za bolju upotrebu građana. To se danas vidi veoma dobro kad ovu novu vlast čine svi, samo sada raspoređeni u pobedničke partije. Samo je Milošević malo kriv ali ga svi dosta solidarno a navodno iz različitih razloga brane. Da njihov opstanak na vlasti i krediti ne zavise od toga, ni on uopšte ne bi bio kriv, niti bi bio u Hagu - bio bi vođa opozicione stranke. Na primeru Čačka to se takođe dobro vidi. Taj ozloglašeni načelnik MUP-a Zavišić koji je reketirao građane, koji je držao pun zatvor građana u zgradi kojoj je pretilo bombardovanje (zgradi MUP-a koji je bio iseljen zbog bombardovanja) otišao je iz Čačka mirno, na drugu dužnost, njegovu odgovornost niko nije pomenuo.

Posle hapšenja, policija nas je držala celog dana u toj školi u koju je bio izmešten MUP, pa posle kod sudije za prekršaje, i ono što se vrlo brzo desilo je da su se između nas šestoro pojavili potpuno različiti stavovi. Oni su nas kaznili veoma velikim novčanim kaznama, od 500 do 750 DEM. Ja sam bila apsolutno protiv toga da mi to platimo. Predlagala sam da nas pošalju u zatvor za te pare, jer zašto bi jednom režimu protiv koga smo se bunili davali toliki novac? Po meni je to značilo da finansiramo fašizam koji svakako u Srbiji postoji. Međutim, nisu se ostali složili, tražili su od mene da se ne izdvajam iz te grupe, da je opasno vreme, da nije dobro da tako radimo. Uradili smo nešto sa čime se ja ni tada nisam slagala a ni sada se ne slažem. Na rešenje sudije za prekršaje o novčanom kažnjavanju mi nismo čak izjavili ni žalbu jer ostali iz grupe i ljudi koji su bili oko nas, su tvrdili da je to jako opasno i da smo mi uradili neku jako dobru stvar, i da sad treba da se prićutimo. Ja naravno nisam mislila da treba da se prićutimo. Nastavili smo da se okupljamo tamo gde smo mogli, pošto je bilo zabranjeno u Domu kulture, nalazili smo se u holu Skupštine opštine, to je jedno fino vreme građanskog bunta, verovanje u ideju da možemo mnogo toga da promenimo u Srbiji. Možda zakasnelo, posle svih strahota koje su se oko nas desile, a mi nismo ništa učinili. Tada smo pokazali da možemo mnogo toga da učinimo. Obraćali smo se apelima redom svima, od Kofija Anana do predsednika naše države, predsednika Parlamenta. U jednom trenutku smo dobili informaciju da je jugoslovenska armija opkolila Cetinje i cevi od tenkova uperila ka gradu. To je stvarno bila jedna strašna vest u toj inače strahoti od bombardovanja, od te muke koja je snašla građane Srbije i mi smo uputili pismo podrške građanima Cetinja i tražili da jugoslovenska armija napusti takve položaje, da ne radi to svojim građanima i gradovima, da ako može da nas zaštiti na drugi način, a da oni sa puščanim i topovskim cevima oko Cetinja nemaju šta da traže. Kada smo to napisali, onda se taj raskol između opštinskog rukovodstva i nas pojačao. Oni su se javno ogradili i rekli da to što radi Građanski parlament - oni ne stoje iza toga i nemaju sa tim ništa. Mi smo nastavili. Još neko vreme, ali onda se osetila podela među nama. Ljudi su malo u strahu, malo pod pritiskom opštinske vlasti odustajali od tog našeg bunta i protesta. Međutim, ja nisam. Mislila sam da to što se desilo u Čačku a odmah iza toga protesti u Kruševcu, pa u Leskovcu, pa u Valjevu, da to treba nastaviti. Ja sam osetila da se Srbija konačno budi, da možda konačno krećemo putem oslobođenja od režima koji je u ime građana Srbije napravio sve strahote i ratove i koji je ljudski život na kraju doveo do toga da u Srbiji on više ništa nije značio i da se ničim nije mogao zaštititi. U to vreme ja sam dva puta odlazila u Leskovac. Tada sam prvi put osetila nešto što je novo posle onih protesta 96-97. godine, jednu solidarnost među ljudima. Mislim da je jako važno što su protesti bili u tim gradovima i što smo se mi između sebe povezali. Što smo shvatili da dok je 9 ljudi u zatvoru u Leskovcu, da je jako važno da njihovi protesti ne prestanu i da ih mi u tome podržimo. Da oni nisu sami, i da nisu ostavljeni na milost i nemilost režima. Bilo je važno da učinimo ono što je pokušano i u vreme Saveza Slobodnih gradova, aii nije uspelo zato što su ti partijski moćnici uvek bili više okrenuti partijskim centralama nego svojim građanima. Tako je u julu mesecu u Leskovcu nastala ideja osnivanja Građanskog parlamenta Srbije. Dogovorili smo se da te naše lokalne sredine povežemo u Građanski parlament Srbije, da napravimo jedno mesto koje ne postoji u Srbiji. A to je mesto za dogovor i za saradnju svih političkih činilaca koji bi bili sada dovoljno jaki, da sruše režim Slobodana Miioševića. I u tome je i bio osnovni program Građanskog parlamenta Srbije, da postoji mesto gde će svi, nevladine organizacije, sindikati, političke stranke - opozicione, sva udruženja, svi oni koji shvataju da režim Slobodana Miloševića mora otići, da Srbija mora krenuti u promene i političkog i ekonomskog sistema, da svojim zajedničkim delovanjem doprinesu da je to moguće uraditi. I tako je delovao Građanski parlament Srbije, počeo je da radi 4. septembra te godine u Čačku. Umesto očekivane dobrodošlice u Čačku, jer to, da njegovo sedište bude u Čačku, je deo političkog kapitala koga smo stvorili za vreme bombardovanja i mislila sam da će se opštinsko rukovodstvo tome obradovati, da će nam dati osnovne uslove, makar prostor u kome ćemo raditi, naišli smo na protivljenje. Kada sam rekla da smo se dogovorili da osnujemo Građanski parlament Srbije i da njegovo sedište bude u Čačku, rekli su mi "nemoj to da radiš. To nikome ne treba. Vi ste svoj posao završili. Ti to dosta dobro radiš i mi ti predlažemo da napravite neku grupu koja bi bila za informisanje u okviru Saveza za promene" Rekli su da mi više ne treba da postojimo. Ja sam pokušala da objasnim da je to nevladina organizacija, da to nije protiv i nije nikakva suprotna struja Savezu za promene nego da mi nismo partijski ljudi i da je naš način delovanja potpuno drugačiji, ali u istom smeru. Da mi zajedno sa njima želimo da radimo na promenama u Srbiji. Nisu to shvatili. Mislim, a danas se to jasnije vidi da je njih pre svega interesovala vlast a građane Srbije su interesovale stvarne promene. Jer, građani Srbije su živeli sve teže, i ako se sećate tog vremena progona, tada su bili oni sudski procesi prvo, Makiju u Valjevu, pa onda Miroslavu Filipoviću, to je nešto u čemu je Građanski parlament Srbije aktivno učestvovao, išli smo na suđenja i organizovali jednu kampanju za Miroslava Filipovića. Političke stranke, ove koje su sada na vlasti, uglavnom su se ponašale da to nije njihov posao i da se to njih mnogo ne tiče. Mislim da je to što smo radili u imovinske interese opštine i jako je važno da u ovim uslovima decentralizacije i menjanja zakona o lokalnoj samoupravi se to radi na vrlo kvalitetan način.

Šta radi Građanski parlament Srbije sada u Čačku?

On je nastavio da radi i radimo ono što možemo u lokalnoj sredini. Organizujemo razne okrugle stolove, pokušavamo da stvaramo urbanu javnost i da se povežemo sa drugim gradovima da stvaramo urbanu javnost Srbije. Jer, ova vlast nema osnovne predpostavke da bude demokratska, nema institucije za kontrolu vlasti. I to svakog dana vidimo. Mi smo u Čačku poslednjih meseci prikazali film o Srebrenici, napravili razgovor o tome, pokušali da napravimo seriju razgovora o uvođenju veronauke, napravili razgovore o verskoj toleranciji jer je već drugi put u Čačku razbijen izlog adventističke crkve. Grad je ispunjen antisemitskim parolama koje se čak mogu naći i u zgradi opštine, deluje Obraz koji je svakako jedna fašistička organizacija, na televiziji Čačak čovek koji je ideolog i osnivač Obraza, a inače profesor književnosti u čačanskoj gimnaziji, svake sedmice ima televizijsku emisiju u kojoj poziva na versku isljučivost. To je ono na šta reagujemo i treba da reagujemo. Ono što je zabrinjavajuće, to je da Čačak meni danas izgleda kao uplašen grad. Prosto je nemoguće da ljude za koje znate da znaju određene oblasti i da o tome treba javno da govore, teško ćete ih ubediti da oni dođu da govore. Znate, tu postoji Veljo Ilić i postoje ljudi oko njega, postoji njegova televizija i postoji to što on tamo može da vam uradi što bi ste retko gde doživeli. On je za jednog novinara, jednog časnog i dobrog čoveka rekao na Palmi plus: "Znate to je onaj što je ubio svoju majku". Ako neko na opštinskoj televiziji može takve strašne stvari da kaže za vas i za vašu porodicu, onda se ljudi jednostavno povlače i ono što misle možda i da bi mogli i trebali da urade ne pokušavaju da urade. Međutim, mi u Građanskom Parlamentu ćemo nastaviti da radimo jer mislim da smo propustili, mislim na sve nevladine organizacije, na nezavisne intelektualce, da smo ovu godinu dana protraćili. Već od šestog oktobra mi na ljude koji su došli na vlast, iako smo mi u tome pomogli, trebali smo da gledamo vrlo kritički, kako treba gledati svaku vlast, da ne bi ovako zalutala kao što mislim da je ova DOS-ovska zalutala. Oni se između sebe prepucavaju preko sredstava informisanja, koje su na ovaj ili na onaj način uzeli za sebe, a mi nemamo načina da im kažemo da su oni nama, građanima Srbije, svi zajedno odgovorni za ono što su obećali da će da urade. Makar, u onom osnovnom delu promena političkog i ekonomskog sistema i da oni ne mogu jedan drugog da kritikuju, da to sada bude nekakav njihov izgovor. Moraju svi zajedno to da urade ili da kažu da nisu za to sposobni. U Srbiji se dešava nešto što nas je potpuno nespremne našlo, da se ti ljudi iz DOS-a potpuno neodgovorno ponašaju prema građanima. Ja sam danas čula da na primer jedna partija priprema zakon o Hagu i daje ga u skupštinsku proceduru. Pa znate, mi smo sve radili da probamo da napravimo odgovornu vlast i pravnu državu. Zar mi nemamo državne organe uz Parlament, uz Ministarstva koja će raditi nacrte zakona, a onda to dati u skupštinsku proceduru i u stručnu javnost, da se o tome razgovara, da se to naravno valjano kritikuje, i da onda dođemo do dobrog teksta. Zašto se to sve sada još uvek radi u okviru partija? Zašto se ne radi u okviru parlamenta, ministarstava, vlade? Pa mi smo upravo hteli da demontiramo jednu potpuno partijsku državu kakvu je oličavao Slobodan Milošević i da počnemo da stvaramo institucije pravne države. Mislim da su nevladine organizacije posebno propustile ovu godinu dana da deluju potpuno drugačije, nekako smo se potpuno rascepkali, nema više tog zajedničkog delovanja, možda i iz onog nečeg što smo mislili u Građanskom parlamentu Srbije i u drugim nevladinim organizacijama u mnogome doprinelo da uradimo tu fantastičnu stvar da jedan fašistički režim kakav je bio režim Slobodana Miloševića, smenimo na izborima a onda ih i nateramo petog oktobra da priznaju poraz. Jedan od najlepših dana u borbi za promene u Srbiji za mene je bila Tamnava, četvrtog oktobra. I ja imam utisak da bez obzira što sada čujemo da su ovi iz vlasti pravili kompromise sa paravojnim policijskim ili vojnim snagama, ja tvrdim da je narod Srbije tog dana, četvrtog oktobra na Tamnavi, pokazao i policiji i vojsci da oni bez velikog rizika pre svega za sebe i za svoje živote ne mogu da intervenišu, i drugo, tada pokazao ono što je najvažnije za promene u Srbiji, solidarnost građana koja je na Tamnavi pulsirala kao sam život. Za tri-četiri sata na Tamnavi je bilo preko dvesta, trista hiljada ljudi, i kao reke su bez prekida dolazili. Tad je policija i režim Slobodana Miloševića shvatio da više nismo sami, da se ne borimo pojedinačno i da nas nije malo, da nas ima toliko da će moći nešto da urade samo ako nas sve pobiju. I tada su oni na Tamnavi videli da zaista ne mogu sve da nas pobiju. Kao što smo u vreme bombardovanja u Čačku jasno i glasno rekli da je potrebno samo da nas ima dosta da zaista budemo jaki u otporu jer režim Slobodana Miloševića je probao da od Srbije napravi koncentracioni logor, ali to tehnički nije bilo izvodljivo, iako je verovatno to bila neka njihova potajna namera.

Čačak danas?

Možda je grubo da kažem, ali čini mi se da je skoro gore nego što je bilo pre petog oktobra.Pomislim da bi možda sada trebalo, zbog mnogih stvari koje se dešavaju na političkoj sceni Srbije i zbog neodgovornosti koju DOS svaki dan pokazuje prema građanima, da se ponovo okupimo i da gradani kažu šta su očekivali, šta je obećano, zašto sve teže žive. To u Čačku sada ne bi bilo moguće pre svega zbog Velje Ilića i ljudi koji oko njega vladaju. Znate, oni pobedu DOS-a shvataju kao svoju ličnu pobedu i smatraju da je dovoljno što se desilo, time je došla demokratija. Ja ću samo da kažem nešto što to ilustruje, ne zato što je to nešto posebno važno za promene, ja sam posle petog oktobra odnosno u martu mesecu ostala bez posla, iako sam radila posao opštinskog javnog pravobranioca. Način na koji su to uradili mnogo govori o tome kako ti ljudi uz Velimira Ilića žele da vladaju, i šta je ustvari njihova ideja promene bila. Nije to problem što sam ja ostala bez posla, zašto su izabrali nekog drugog. Posao opštinskog javnog pravobranioca je javna stvar, i o tome treba javno da se govori. Oni su iskoristili jedan najomraženiji, najgori svakako institut za obračunavanje sa ljudima, reizbor, tako da su na skupštini prihvatili kao dobar izveštaj o radu pravobranilaštva a mene nisu ponovo izabrali. Ovo je jako važno zato što se oni obračunavaju sa ljudima na način na koji smo to već viđali svih proteklih godina. Trebalo je javno reći zašto su me smenili i navesti činjenice koje govore da nisam dobro radila. Sve je urađeno onako ispod žita, da meni niko nije omogućio da ja o tome nešto čujem, niti da kažem šta ja stvarno o tome mislim. Sama funkcija opštinskog pravobranioca je sada, kada opština po novom zakonu o lokalnoj samoupravi treba da ima i svoju imovinu, veoma važna. Nemamo više SPS republičku vladu, kada je prosto bilo nemoguće u lokalnoj sredini nešto značajno uraditi, sada bi trebalo da to bude vrlo značajna funkcija u razvoju lokalne samouprave, onda je bilo za očekivati da oni ako ne mene, jer smatraju da ja nisam dobro radila da mi to javno kažu, a da dovedu nekoga ko će to raditi bolje. Pravobranilaštvo advokatura koja štiti ovi su naši pa da im damo vremena. Onog trenutka kad su oni počeli da budu vlast, mi smo morali da zauzmemo jedan potpuno objektivan i kritičan stav prema njima, da ono što je dobro kažemo da je dobro, ali da ne dozvolimo da oni stignu dotle da rizikuju državni udar u zemlji kao što se to dešava, a da oni između sebe u sredstvima javnog informisanja, za pobunu Crvenih beretki u punoj ratnoj opremi tumače da li su bili u redovnom radnom odelu ili nisu. A radi se o parapolicijskoj družini koju je trebalo odavno raspustiti i utvrditi njihovu odgovornost u proteklim krvavim i sramotnim godinama.

Verica Barać, 14. maj 2002.

Za Dragana,
oprosti što tekst nisam brže ispravila. Nešto sam malo izmenila, da bude jasniji.

Puno pozdrava. Verica

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad