Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Ličnost poslastičara Ante Pavića iz Sinja, o kojoj će ovde biti reči, zaista je neobična hronika jednog Jugoslovena za koju se u porodicama njegovih sinova, scenariste Siniše Pavića i starijeg brata inženjera Damira Pavića, zna. Naša javnost za nacionalno opredeljenje njihovog oca Pavića pukim slučajem saznaje tek sada.
Beograd, 1938. Na Terazijama ispred kuće Krsmanovića u kojoj je 1918. potpisano ujedinjenje i stvorena Kraljevina SHS,
šetaju Ante Pavić sa sinovima, levo Siniša, desno Damir, svi zajedno tek pristigli u Beograd. Slikao ih je ulični fotograf.
Tragajući za novim pričama koje će biti sastavni deo druge knjige iz autorskog projekta Usmena istorija 20. veka, došao sam do Damira Pavića, rođenog u Sinju 1929. godine. Pristao je na razgovor bez oklevanja. Očekivao sam priču o Golom otoku, na kojem je bio zajedno s Dragoslavom Mihailovićem. Damir je izporodične arhive izvadio pregršt fotografija i ličnih dokumenata svoga oca i za sve davao dragocena objašnjenja koja su predmet ovog teksta. Tako sam, zahvaljujući slučajnosti, umesto na Goli otok uronio u svet Jugoslovena Ante Pavića.
Hronologia životopisa rodonačelnika Pavića izgledala b ovako. Rođen je u Sinju 1890, a umro u Beogradu 1967. godine. Pre nego što je mobilisan 1910, Ante je lovio poskoke po brdima oko Sinja i prodavao ih u Splitu, gde u proizvodili serum protiv ujeda zmija. Od 1914. godine bio je mornar u ratnoj floti Austrougarske, a 1918. godine učestvuje u pobuni mornara u Boki kotorskoj, kada je uhapšen i dok čeka presudu u austrougarskom zatvoru vodi dnevnik. Posle oslobođenja, u novoj državi, dvadesetih godina, bio jeposlastičar u Sinju poznat kao ubeđeni Jugosloven, što će ova povest i potvrditi.
Damir je imao neokrnjena sećanja na očev život. Nečitak rukopis oca on je umeo da čita. Potpisi na poleđini fotografija, hronološkim redom kao i dnevnik iz zatvora u Boki bili su izvori podataka koji su uneti u ovaj tekst.
„Dnevnike sam našao sređujući očeve papire nakon njegove smrti”, kaže Damir. „Dva su dnevnika, manjeg i većeg formata. Manji dnevnik, pisan mastilom, veličine je džepnog notesa i u najvećoj meri je čitljiv. Veći dnevnik, dimenzije školske sveske, pisan je olovkom. Tekst je potpuno izbledeo i skoro je nevidljiv. Moj otac je od februara do novembra bio zatvoren s ostalim pobunjenim mornarima u tvrđavi San Đovani, iznad Kotora. Uz veći dnevnik, otac je pridodao spisak imena svih interniranih mornara, njih ukupno 371. Prema tom spisku, bili su razvrstani po narodnostima: Jugoslovena 180, Čehoslovaka 51, Italijana 64, Mađara 27, Nemaca 38 i 11 ostalih”, kaže Pavić.
Pratilac alkara
„Ne znam zašto se otac u dnevniku potpisivao ćirilicom. Završio je samo osnovnu školu i sigurno nije učio ćirilicu. On je čitao ćirilicu, ali nije znao da je piše. Pun je dnevnik tih potpisa. Valjda je vežbanjem potpisivanja ćirilicom potvrđivao svoje jugoslovenstvo, a pomalo je terao i inat. Bio je fasciniran Jugoslavijom. Ostao je dosledan svom idealu. Budući krupan, visok preko dva metra, nije mogao da jaše na igrama kao alkar, ali je zato bio pratilac alkara koji su rastom i stasom odgovarali konjima koje su jahali.”
„Ovde počinje njegov fotografski roman istorija iz fioke”, pokazuje i komentariše sin.
„Na ovoj jajastoj fotografiji se vidi moj otac na službi u mornarici, na brodu Princ Rudolf, u ratno doba, pre pobune mornara u Boki, drugi sleva. Na ovoj drugoj fotografiji je on kao mornar pre hapšenja 1918. godine. Kasnije na poleđini jedne od ovih fotografija gde se on vidi kao alkarski pomoćnik napisao je posvetu bez datuma budućoj Pavić, našoj majci: Ante Jeleni. Sada opet Sinj. Na slici železnička stanica i grupa sinjskih Sokola, pored čuvene ferate, uskotračnog voza koji je povezivao Sinj sa Splitom. Ovo je 1925. godina. Otac nosi kačket, četvrti je sleva, još neoženjen. Čovek u sokolskoj uniformi, prvi zdesna, jeste Branko Tripalo, otac Mike Tripala Sinjanina, kasnije poznatog jugoslovenskog političara iz doba Tita.
Nova slika. Zbor pristalica Seljačkodemokratske koalicije Mačeka i Pribićevića u Sinju sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Moj otac stoji u levom donjem uglu slike, s beretkom na glavi i leptirmašnom. Opozicionu koaliciju su činile Hrvatska seljačka stranka i Samostalna demokratska stranka, a jedan od vođa bio je Svetozar Pribićević.
Porodična slika u našoj poslastičarnici u Sinju: majka Jelena, ja (mali Damir) i otac, vlasnik poslastičarnice. Na poleđini očevom rukom je napisano: ’Za uspomenu, mali Damir, Sinj, . 4. 1930.’ Baba Manda, očeva majka, drži mene u naručju”, pokazuje Damir.
„A kad sam pomenuo baba Mandu, ima i ovaj podatak iz dnevnika. Otac je pisao majci Mandi iz Boke 1918. i tražio da mu pošalje neke knjige ruskih autora. Odakle mu ta interesovanja za ruske pisce, ne umem da objasnim. Na ovoj drugoj fotografiji smo otac i ja na brdu iznad Sinja, u proleće 1934. godine. Slavimo Đurđevdan. Krenuli smo na uranak.
Godina je 1938. Otac je rekao majci Jeleni da se sele u Beograd, zauvek, jer se u Sinju od poslastičarskog zanata nije moglo živeti. A rekao je još da Splićani dolaze i kupuju njegove kolače, a Sinjani neće jer znaju ’da sam ja Jugosloven’”, navodi Damir očeve reči.
Brada zbog kapitulacije
Slede fotografije dece i dokumenti iz Beograda. „Napisano očevom rukom, u Beogradu na poleđini fotografije: ’Za uspomenu, Damir i Braco (Siniša). Beograd 4. 12. 1939.’ Drug a fotografija: Damir i Siniša, Beograd, 7. 4. 1939. Levo od spomenika knezu Mihailu je zgrada Državne hipotekarne banke (danas Narodni muzej). Banka je imala svoj restoran gde je moj otac radio sve do juna 1941, kada su uredbom vlade Milana Nedića svi Hrvati zaposleni u Srbiji u javnim službama otpušteni sa posla.”
Damir vadi kopiju pisma iz jula 1941. koje je u njihovom stanu u Cvijićevoj 97. Na pisaćoj mašini sastavio advokat Prvislav Grisogono, Sinjanin, prijatelj Ante Pavića, Hrvat, po opredeljenju Jugosloven, koji je živeo u Beogradu sve do 1944. Grisogono je 13. jula 1941. godine preko Zemuna uputio pismo Miletu Budaku, prvom doglavniku NDH u Zagreb: „Pišem jer osećam bol i još više stid što nijedan Hrvat katolik se ne nalazi da digne svoj glas protiv krvavih nepravdi što se nanose Srbima i neizbrisive sramote što se gomila na ime hrvatsko...”, piše Grisogono.
Na pitanje gde se otac zarazio jugoslovenstvom, Damir odgovara: „Mislim da su veliki uticaj imale priče u Austrougarskoj o Srbiji. Usledili su balkanski ratovi i mogućnost oslobođenja svih Južnih Slovena. Eho Ilirskog pokreta bio je i dalje živ, naročito u Dalmaciji. Italija je imala aspiracije na Jadranu. Uvek je bila velika sila i verovatno je taj naš narod gledao jednim okom ka Srbiji. Otac je tretirao jugoslovenstvo kao religiju. Bio je antiklerikalan čovek. Nije trpeo sveštenstvo. Možda je bio agnostik, ali znam da je bio ubeđeni Jugosloven. Okupacija 1941. Nemci su već u Beogradu. Moj otac je u znak žalosti zbog kapitulacije Jugoslavije pustio bradu, što se vidi na jednoj od fotografija. Naše slike s ulica Beograda snimali su ulični fotografi. Istoriju koju sada gledate sačuvao je onaj alkarski momak, poslastičar iz Sinja, Ante Pavić, naš otac.”
Postavljeno: jun 2020.
Povezani linkovi:
Istorija iz fioke - 2.deo
Istorija iz fioke - 3.deo
Damir Pavić - Gosti sajta
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
