Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com.
Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.
Lepa Jelena iz Livna, Antina
Nekolio fragmenata iz života Jelene i Ante Pavića, roditelja mlađeg Siniše sceariste i starijeg Damira Pavića inženjera, pokriveni su uspomenama na majku. Jelena je rođena u Livnu, 1907. Sećanja na roditelje.. Događaji u Sinju, preseljenje u Beograd, život u njemu, bez novca i zaposlenja, nemačko bombardovanje, američko bombardovanje, četiri godine okupacije. Pavići govore.
Dragoslav Simić
„Otac je majku ugledao dok je izlazila iz autobusa. Sa starijom sestrom došla je iz Livna, nekim poslom u Sinj. Odmah joj je prišao da se upozna. Jelena je tad imala 18 godina, on 36. Bila je to ljubav „na prvi pogled“. „Od pet sestara Mamić, naša majka je bila najlepša. Kad ju je otac prosio 1926. zakupio je autobus u Sinju od prevoznika Vrcana i napunio ga prijateljima. Išli su preko Dinare 54 kilometara vijugavim planinskim putem. Kad su stigli u Livno baba Marija ih je dočekala u staroj kući porodice Mamić. Zaprosio je mamu. Ali baka je rekla da ima pet ćerki, a da je Jelena tek četvrta po redu pa je ponudila ocu da pogleda i ostale sestre jer je običaj da se devojke udaju redom. Otac je rekao da je to običaj u Bosni, a kod alkara je običaj da se ne drže običaja. „Divlji Sinjani“, uzdahnula je baba Marija. Rekao je otac: „Jelena ili niko“. Baba je pitala i Jelenu, a ona je odgovorila: „Ili Ante ili niko.“ Venčali su se tri meseca od upoznavanja 1926. godine.
U Sinju su svi znali narodne junačke pesme kao da se Kraljević Marko tamo rodio pa su znali i „Starca Vujadina“ i stihove o „prokletom Lijevnu“ iz koga je naša majka potekla.
Iz Sinja u Beograd
Naš deda se zvao Ante. I naš otac je bio Ante. Verovatno je i pradeda bio Ante. Zato je majka rekla kad se rodio Damir 1929. godine: “Neće moj sin biti Ante, Antin, pokojnog Ante. Na legitimaciji izdatoj 1937. u Sinju, nalazi se fotografija majke za odlazak u posetu sestrama u Beograd. Ona mora da ima ovu objavu jer je to neka vrsta lične karte.
Očeva „Jugoslavija i jugoslovenstvo“ koji su bili njegova opsesija nisu joj smetali. Naprotiv. On je bio politički aktivan. Onda je već počela atmosfera u Sinju da se kvari. To se osećalo. Njegova poslatsičarnica nije donosila nikakav prihod. Poštovali su oca, ali kao Jugoslovena nisu ga mnogi voleli. Tek jednog dana sa majkom se dogovorio, i mi avgusta 1938. dođemo u Beograd. U malom stanu u Cvijićevoj ulici u kome su obe sobe bile prolazne, živeli smo otac, majka, Siniša, ja i dve tetke, mamine sestre. Otac nije mogao da dobije posao godinu dana.
Prva muška gimnazija u koju su me upisali imala je kuhinju za socijalno ugroženu decu, a mi smo bili iz te kategorije. U ovu elitnu školu, niste mogli tek tako da se upišete, morali ste da imate odlične ocene iz osnovne škole. Ja sam bio odličan đak. Tu sam prvi put video šta znači sirotinja, a šta znači „deca iz dobro stojećih porodica”. Majka je umela da šije pa smo nas dvojica bili obučeni kao kraljevići. U porodici pamte da se odevala izuzetno lepo. Svoje haljine šila je sama.
Ona je volela filmove i muziku, Kad god je imala vremena, čitala je. Vodila nas je u Narodno pozorište na „Seviljskog berberina“. Pevala je Zinka Kunc. Sa njom smo gledali „Tosku“,i slušali čuvene pevače toga vremena.
Nemci dolaze
Kada su Nemci ušli 12. aprila 1941. u Beograd, imao sam 12 godina, a Siniša osam.
Polako smo se privikavali na novonastalo okupaciono stanje. Bilo je mnogo ruševina i paljevina, leševi su se svakodnevno sahranjivani. Uplovili smo u oktobar. Počela je prava Sibirska zima, te strašne 1941. godine. Ogrev je često majka skupljala pored železničke pruge i sa komšinicom odlazila na Dunav stanicu, gde su stajale teretne kompozicije u kojima su Nemci vozili ugalj u Nemačku. Sa prepunih vagona padali su opiljci i trunje, a one su to skupljale i stavljale u ruksak.. Neki Nemci vojnici su se pravili da ih ne vide.
Tata je radio u restoranu banke i on i mama kuvali su službenicima čajeve i neku imitaciju kafe. Brat i ja bismo duže spavali. Nije se ložilo u stanu, pa se od naših isparenja led hvatao po zidovima. Dobro bih umotao Sinišu, stavio ga na sanke i odlazio u banku na grejanje.
Imali smo lepu tetku koj je bila udata u Kruševcu. Jednog dana leta 1942. godine mama me poslala kod tetke da me prehrani. Nismo imali ništa da jedemo. U Kruševcu su bili Bugari koji su se udvarali tetki Antoniji. Tada je jako popularna bila Zlatna arda, najbolja bugarska cigareta. Video sam da tu može od njih nešto da se iskamči. Ja donesem pun kufer Zlatne arde u Beograd i provučem to nekako na železničkoj stanici. Meni je 13 godina, ratno vreme, ja sam već toliko odrastao da, po mišljenju svojih roditelja, mogu da odem do Kruševca sa presedanjem u Stalaću na uskotračnu železnicu, da se vratim i da oni ne brinu toliko o meni. Mislili su da sam već zreo da se snađem i u okolnostima koje nisu bile uobičajene. Doneo sam Zlatnu ardu i tapkao cigare ispred bioskopa Beograd.
Šporet u delovima na leđima
Jednog jutra otac je otišao u Žarkovo da kupi meso kod poznanika koji je klao svinju. Bila je to avantura. Nije se vratio do uveče, a od deset sati kretanje po ulici bilo je zabranjeno. Sutra oko podne videli smo da majka krišom briše suze. Nije htela da kaže zašto. Mislila je da se nešto desilo ocu. A vratio se pred novi policijski čas, bez mesa.
Američko bombardovanje 1944. Sklonili smo se u Vsliki Mokri Lug. Bilo nas je osamnaestoro izbeglica iz Beograda u jednoj sobi. Domaćini zatraže da mi sami sebi nađemo šporet i kuvamo. Majka se vrati sa ocem u Bsograd. On rastavi naš šporet sa ringlama i čunkovima. i krenu nazad. Ali onda naiđe onaj najveći američki napad. Bežeći rastavili su se. Majka je otišla na jednu stranu, otac na drugu. Nisu znali šta se desilo sve dok se ponovo nisu našli uveče u selu sa delovima onog šporeta donetog na leđima.
Došli su naši
Oslobođenje, oktobar 1944. godine. Odstupili su Nemci, došli su naši. A jednog dana 1949. upala je UDBA u naš stan. Odveli su Damira u zatvor pa na Goli otok. Majka pet meseci nije znala da li je živ. Svakoga dana sedela je kraj prozora i očekivala ga da se vrati.
Dočekala ga je, ali narušenog zdravlja.. Bila je nežnije građe od oca. On, kršni dalmatinski momak, posle venčanja nije pogledao ni jednu drugu ženu. Uprkos velikoj razlici u godinama među njima, bio je to izuzetan brak. Događaji u Sinju, preseljenje u Beograd, život u njemu, bez novca i zaposlenja, nemačko bombardovanje, američko bombardovanje, četiri godine okupacije, bili su to stresovi..Dikensova „Mala Dorit“ dugo je stajala pored njenog kreveta, sa šibicom na mestu do koga je stigla. Umrla je u svojoj 43-oj godini. Otac se isplakao i to su bile jedine suze koje je ikad pustio u svom životu.
Istini za volju da se kasnije na medijskoj sceni Jugoslavije nije pojavio sin Siniša koji je u pogledu smisla za pisanje TV scenarija jedinstvena evropska institucija, fascinantan pisac, lepa Jelena iz Livna njihova majka i taj neobičan čovek Ante Pavić sa idejom Jugoslovena, nestali bi sa istorijske scene ljudi XX veka zauvek. Ali knjiga koja je u pripremi čija je suština „Usmena istorija pisana glasom”, započeće baš ovom pričom o Paviićima čiji su delovi korišćeni za ovaj tekst.
Postavljeno: jul 2020.
Povezani linkovi:
Istorija iz fioke - 1.deo
Istorija iz fioke - 2.deo
Damir Pavić - Gosti sajta
Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.
Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com
| Autor sajta | Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com
sicke41@gmail.com 
 sajta
|
Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica
Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.
