Početna  |  Kontakt Simić

english YouTube facebook

Beleška urednika sajta Dragoslava Simića:

Ovaj moto sajta prikazuje način rada primenjen u emisijama čiji sam autor.

Ivo Andrić. Iz priče „Alipaša“:

„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti...“

Desimir Tošić

Desimir Tošić
Desimir Tošić drugi sleva
Beograd, mart 1941. godine

Političar i publicista (1920. ~ 2008.), nastupao je uživo u emisiji „Govori da bih te video“, aprila 2007. godine. Time je započeta nova serija „Autobiografije uživo“ sa idejom autora da se emisije pretvore u knjigu tekstova. Osnov su bila izlaganja ljudi različitih profila iz našeg javnog i kulturnog života koji su umeli da iznesu svoj životopis pred slušaoce.

Tako su nastajali prvorazredni radio dokumenti. Ovu sposobnost govorenja bez pisanog teksta u totalnoj koncentraciji koju zahteva živi radio, mogli su da ispune samo oni za koje sam znao da su u stanju da učestvuju u ovakvoj vrsti improvizacje u kojoj se dramaturgija emisije zasnivala na spontanoj reakciji učesnika na dogovorenu temu, ne na pitanjima novinara. Skoro neka vrsta psiho testa: „Mikrofon je vaš, 30 minuta ste sami pred slušaocima radija“.

Bila bi ovo druga knjiga sa naslovom „Autobiografije...“. Prva je objavljena 2007. Vidi Druga knjiga nije objavljena. O tome će biti reči na stranici „Novi projekti.“ Tošić je znao za ovu ideju i pre odlaska u London, odgovoran kakav je bio, autorizovao je svoj rukopis na osnovu snimka emisije.

Nisam se slučajno odlučio da gost Desimir Tošić otvori seriju. Bio je to drag i neobičan čovek. Najveći deo života proveo je u inostranstvu kao pripadnik demokratski orijentisane jugoslovenske političke emigracije. Devedesetih godina, vratio se u zemlju da se priključi Demokratskoj stranci čiji je član bio pre Drugog svetskog rata. Tada je bio student Pravnog fakulteta u Beogradu.

Desimir Tošić
Slika sa korica knjige "Stvarnost protiv zabluda"

Njegova fotografija na sajtu je moj izbor. Želeo sam da ga posetioci sajta vide i zapamte kao vedrog čoveka jer u suštini on je to bio, druželjubiv, obrazovan, savestan. Kada je u skupštini kao poslanik ili na drugim javnim mestima govorio, činio je to analitično sa merom evropski obrazovanog čoveka, bez ružnih reči karakterističnih za domaći političku scenu.

Moji kontakti sa Desimirom Tošićem:
Vidi, „Raskol u eteru”, pogovor Desimir Tošić, „Knjige koje govore” Vidi „Desimir Tošić”, tekstovi u Politici Vidi, Čačanskim novinama i Kraljevačkim novinama. Fotografije, ali pre svega sećanje na čoveka sa kojim sam bio prijatelj.

Slušaj:     (mp3)

Postavljeno: septembar 2009.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Desimir Tošić

“Autobiografija uživo”

Ova emisija sa Desimirom Tošićem išla je uživo aprila 2007. godine. Bio je to početak još jedne serije emisija koje sam započeo te godine posle prve vrlo uspešne serije koja je okončana knjigom i emisijama na CD, “AUTOBIOGRAFIJE UŽIVO”, 2006. godine. Pred svoj povratak u Englesku juna 2007. ovaj savesni čovek, Gospodin u pravom smislu reči, autorizovao je svoj tekst koji objavljujem na ovoj stranici. Kada je govorio na radiju, imao je 87 godina. Njegovo izlaganje je višestruko zanimljivo jer odslikava i njegov život, ali i život srpske i jugoslovenske republikanski orijentisane emigracije na Zapadu, posebno u Engleskoj u kojoj je proveo pola veka.

Desimir Tošić

Fotografije Desimira Tošića koje gledate snimio sam u vreme dok je bio poslanik Demokratske stranke u Skupštini Socijalističke Republike Jugoslavije, u njegovom kabinetu 1996. ? godine.

Emisija sa Tošićem bila je na programu 2007. godine.

Slušaj:     (mp3)

Sajt oprema i uređuje Dragoslav Simić sicke41@gmail.com

Desimir Tošić - “Autobiografija uživo”

Glavno pitanje koje se postavlja ovde u vezi s mojim životom i mojim radom, to je pitanje kako sam ja, živeći skoro pola veka u inostranstvu, sačuvao ne samo svoj interes za svoju zemlju, već uspeo da se saživim sa novom sredinom posle septembra 1990. godine. Zaista, to je često pitanje i za mene samog.

Desimir Tošić

Treba da zabeležim neke pojedinosti. Već od svog hapšenja za vreme nacističke okupacije, februara 1943. godine, ja se ne nalazim u zemlji sve do septembra 1990. godine. U međuvremenu, posle skoro dve godine na takozvanom prinudnom radu posle logora na Starom sajmištu, ja živim i radim u Francuskoj skoro dvanaest godina, od juna 1945, potom u Engleskoj od avgusta 1958. pa do septembra 1990, kad stižem u Beograd. Između Francuske i Engleske boravio sam kratkotrajno u Sjedinjenim Državama, u Čikagu, nešto više od godinu i po dana. (U Čikagu je živeo i radio moj najmlađi brat od 1947. godine kao slikar, inžinjer i arhitekt, Budimir. U Beogradu je živeo i radio srednji brat kao hirurg, Vlastimir.)

Ali, za sve to vreme, ja sam bio vezan za svoju zemlju svojim intelektualnim radom, profesionalnim radom u dva instituta u Parizu između 1951. i 1956, i potom u trećem institutu u Londonu, uvek vezan za probleme Jugoslavije. Najpre sam počeo sa radom na istraživanju socijalnih i sindikalnih problema, potom sa ekonomskim problemima između dva rata u Jugoslaviji (agrarne reforme, strani kapital u Jugoslaviji između dva rata), potom o radničkim savetima posle 1950. godine u komunističkoj Jugoslaviji i, najzad, obimno istraživanje o kolektivizaciji u Jugoslaviji 1949-1953. godine. Poslednji rad je objavljen u Beogradu 2002. godine.

Prvi put sam objavio zbornik članaka i eseja o nacionalnom pitanju 1997. godine u Beogradu. Potom su se pojavile i druge knjige. Prva knjiga je objavljena, međutim, već 1948, u Parizu, o ljudskim pravima u Titovoj Jugoslaviji; četiri godine docnije pojavila su se moja razmatranja o "srpskim nacionalnim problemima", takođe u Parizu, na ćirilici sa etničkom kartom Jugoslavije. Kao što se vidi iz svih ovih pojedinosti, ja sam za sve vreme izvan zemlje – živeo u stvari u problemima zemlje, i to ne samo zemlje "koja je prošla", mislim na onu iz vremena pre 1941, već daleko više u problemima koji su nastali posle 1945. godine. Ali, moj pristup ni u tom vremenu nije bio, kako se kaže "emigrantski". S prvim uvodnikom u pariskoj Našoj reči, jednom skromnom časopisu koji je 1958. prešao u London, ocrtana je linija jedne političke grupe kojoj sam pripadao, Oslobođenju: protiv restauracije, sa idejom da se staro socijalno i političko stanje pre 1941. godine neće nikada vratiti. I ne treba da se vrati, jer politički nije bilo demokratsko, a socijalno je bilo prevaziđeno. Dakle, jedan od razloga što sam ja sačuvan od "stranstvovanja" jeste i to što sam još u poznim tridesetim godinama bio "ideologizovan". Ušao sam u studentski politički život još jeseni 1938. godine.

Radeći na našim socijalnim i političkim problemima, ja sam pomno pratio politički život dveju demokratskih zemalja, Francuske i Velike Britanije. One su bile, donekle tako različite posle Drugog svetskog rata, ali prisustvo u njima mnogo mi je pomoglo u shvatanjima demokratije u praksi, iako su one, te dve zemlje, kako kažem, bile različite. Francuska je bila ne samo osiromašena, uostalom kao i Britanija – već je bila u prvim godinama u punoj anarhiji, i političkoj i socijalnoj. U Velikoj Britaniji odvijala se, međutim, borba između nacionalizacije izvesnih osnovnih sredstava za proizvodnju (laburizam) i opšte re-privatizacije od strane britanskih konzervativaca. Britaniju je potom uhvatio dvostruki proces; najpre, dekolonizacija koja je izvršena bezbolno, ali je drugi problem bio na neki način teži: odlučivanje da li će Velika Britanija ući u evropsku zajednicu naroda! Britanci su bili skeptični, i laburisti daleko skeptičniji nego konzervativci – prosečni posmatrač rekao bi da bi trebalo logično da bude suprotno, da konzervativci budu protiv "Evrope" a laburisti "za"... Međutim, britanski laburizam bio je u to vreme daleko više "provincijski" nego internacionalistički. Ali, kad je došlo do odlučivanja "za" ili "protiv" Evrope, laburisti su se izjasnili za Evropsku ekonomsku zajednicu, jer su jednostavno izračunali, kao i svaka evropska zemlja, da će u novoj Zajednici britanski interesi, posebno u privredi, biti unapređeni – kao i za svaku drugu evropsku zemlju. Slobodno tržište kapitala, radne snage i ideja može samo da unapredi svaku zemlju, pa i Veliku Britaniju, nekada imperijalnu silu kroz tri-četiri veka.

Nezavisno od istraživanja u institutima, moj rad je svakodnevno bio vezan za mesečnik, "novinski časopis", kako su ga zvali hrvatski emigranti – za Našu reč. To je bio redovan časopis pune 43 godine; doživeo je da ima tiraž od 3.000 primeraka u poslednjim godinama, kada je više stotina primeraka časopisa odlazilo u Jugoslaviju. Policijska cenzura je u poslednjim osamdesetim godinama značajno popustila. Da li je to bio zamor ili neka nova politika, ne znam. To će verovatno znati oni koji su nekada vladali i preživeli do danas.

Naša reč je bila veliko delo jedne relativno malobrojne grupe ljudi koji su učestvovali u dva, da kažemo pretenciozno, "istorijska projekta" koji se, na našu nesreću , nisu zaživeli. Naš politički milje u Srbiji i uopšte među Srbima odbacio je politiku saradnje i solidarnosti ne samo između naroda Jugoslavije nego i između onih koji su vladali, komunista, i onih nad kojim se vladalo. Ovo su bili naši nacrti: jedan je Nacrt za demokratsku evoluciju, koji je želeo da otvori put konačnim i osnovnim promenama u zemlji u političkoj i ostaloj sferi – to je 1976. godina, i potom Nacrt za demokratsku alternativu iz 1983. godine kojom se predlagalo vršenje prava samoopredeljenja ali na način kako se vršilo to u razvijenim zemljama, "normalnim" zemljama, dužim procesom rasprava i izlaženjem na glasanje. Veliki prestup svih međunarodnih činilaca je ne u tome što su priznavali odluke republika za izlazak iz Jugoslavije nego što su pristajali da se povinuju odlukama referenduma koji su bili organizovani na prepad, na jedan tipično nedemokratski način. Vrlo je verovatno da bi i normalna procedura vršenja prava samoopredeljenja donela iste rezultate kakve je dao razvoj posle 1990. godine, ali bi ta opšta duža procedura stvarala jedno javno mnjenje koje možda ne bi bilo tako blizu među-etničkog rata kakav je nastao u Bosni i Hrvatskoj već 1991. godine.

Postavljeno mi je i jedno lično i porodično pitanje. Kako sam se ja snalazio u tim prilikama u inostranstvu, sa stažom od nekih četrdeset i pet godina. Porodično i finansijski. Tek sam se 1952. godine oženio, maltene, kako ja kažem, "slučajno" – sa devojkom koju sam sreo u Holandiji leta 1947, kada je ona bila samo u svojoj devetnaestoj godini, za vreme jednog međunarodnog letnjeg kampa studenata koji su organizovali Holanđani, studentska organizacija i vlada Holandije – i za studente emigrante raznih političkih nastrojenja. Najviše je bilo Španaca, anti-Franko tendencija. Sa ženom živeo sam u početku u Francuskoj i govorili smo francuski nekih desetak godina. Žena je učila srpski zahvaljujući jednoj našoj dami koja je primala od nje časove engleskog jezika. Činjenica, da žena nije radila u svojoj pedagoškoj struci sve dok dve kćeri nisu poodrasle, stvarala je za mene tešku finansijsku situaciju; mi smo vodili mukotrpan život, posebno u Francuskoj, tako da je moj najviši mesečni prihod nastao kad sam dobio britansku penziju, odnosno kad sam napunio šezdeset i pet godina starosti...

Jedno zanimljivo pitanje, koje sledi na Drugom programu Radio Beograda, to je kako sam ja primljen septembra 1990. godine u Srbiji i kako sam se ja lično, intimno, osećao? Treba "iz prve" da kažem da je sve to za mene bilo neočekivano u pozitivnom smislu. Nisam istina o tome mnogo mislio pre nego što sam krenuo 1. septembra 1990. zajedno sa ženom koja je pre toga u dva maha bila u Jugoslaviji zajedno sa kćerima, u istočnoj Srbiji, u Beogradu, i u Dalmaciji. Prvo iznaneđenje je bilo kad sam dobio jugoslovenski pasoš juna 1990. godine u Londonu. Nisam imao britansko državljanstvo, putovao sam sa izbegličkim pasošem sasvim slobodno, bez viza skoro po celoj Evropi. Pasoš jugoslovenski u Londonu sam dobio za tri meseca bez ijednog dokumenta – za ličnu kartu u Beogradu 1991. godine trebalo mi je deset dokumenata, među kojima moja venčanica i dokaz da su mi roditelji umrli u Beogradu... To je ta naša administracija, to je naše "bogatstvo" sa administracijom.

Prijem u Beogradu je bio odličan, najpre od strane Demokratske stranke, potom od mojih rođaka i preostalih drugova. Ali i štampa je bila izuzetno predusretljiva, počev od Borbe preko Politike do mnogobrojnih dnevnika i magazina i časopisa, kao što je bila Demokratija. Skoro nikad se nisam javljao svojom inicijativom za učešće u novinama; uvek sam bio pozivan. U nedeljnoj Borbi radio sam dve pune godine i živeo od te nagrade koja nije bila visoka. Potom sam redovno sarađivao u nedeljnoj Pobjedi u Podgorici, zahvaljujući inicijativi Milovana Đilasa. U Podgorici nije bilo honorara.

Mnogi prijatelji postavljali su odmah pitanje zašto sam ja bio primljen izuzetno prijateljski kod nekadašnjih vladajućih komunista, koje je Milošević oterao s vlasti ili su oni bili udaljeni još za vreme Tita, pošto su znali da sam ja već u gimnaziji, u literarnoj družini "Javor" (Njegoševa ulica), bio u stalnom sukobu sa srednjoškolcima komunistima kao što su bili Miodrag Popović, budući profesor romantične književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu, Marko Nikezić, Dragoslav Draža Marković, Slobodan Dimitrijević, Mića Zdravković i drugi. Naš je sukob 1936/37 bio književnog i političkog karaktera, ali nije bio na liniji komunizam – antikomunizam. Moji prijatelji i ja, ne samo u literarnoj družini, nego i docnije na Univerzitetu, i u emigraciji, nismo imali nikakvih dodirnih tačaka s klasičnim antikomunizmom bilo kod nas bilo u svetu. Mi smo bili protiv teorije i prakse komunizma, bili smo još pre Drugog svetskog rata protivnici komunističke netolerancije po srednjim školama i na Univerzitetu, ali smo u još žešćoj meri bili protivnici fašizma, nacizma, i tadašnjih režima u Jugoslaviji. Tako ja objašnjavam svoj lični prijem kod nekadašnjih komunističkih vođa. Oni, koji su me sumnjičili ili napadali – bilo ih je sasvim retko – to su bili konvertiti, nekadašnji komunisti koji su se preobukli u žestoke antikomuniste kad je komunistička vlast pala...

S druge strane, moji politički prijatelji iz Demokratske omladine pre 1941. godine bili su najvećim delom pomrli, veliki deo se potpuno depolitizovao za vreme komunističkog režima. Ostala su mi petorica drugova iz gestapovskog zatvora 1943. godine: Čedomir Vukobratović, Petar Gošić, Radomir Janković i Pantelija Krstić. Jedan je, Radmilo Janković, umro pre nego što sam ja pristigao u Beograd. Bilo mi je teško zbog mnogo prijatelja koji su pomrli u međuvremenu, kao što je bio slučaj dr Vojislava Grola. Ipak smo nas četvorica funkcionera iz Demokratske stranke pre 1941. došli u Demokratsku stranku Dragoljuba Mićunovića 1990. godine: pored mene, sada već umrli dr Gradimir Cvetković, inž. Rade Radovanović, Nikola Radović. Zbog toga mi smo svi skloni da govorimo da postoji neki "konac" koji vezuje Demokratsku stranku Ljube Davidovića i Milana Grola sa strankom Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića. Druge stranke nisu imale takav kontinuitet, a u našem razvoju, kakav je decenijama, nekakav kontinuitet potreban nam je "kao hleb". To sam pokušao da objasnim u svojoj poslednjoj knjizi o "Demokratskoj stranci 1920-1941"...

Kad se nađete u inostranstvu, kad stranstvujete tako dugo, pola veka, više nego što živite u svojoj sopstvenoj zemlji, postavlja se pitanje šta nosite sa sobom od detinjstva, od svoje porodice. Ja sam poneo dosta, ako ne mnogo, pošto sam već u svojoj 23. godini bio lišen "nadzora" i uticaja roditelja. Mati mi je bila treća generacija odnegovana građanski, ali nije bila mnogo školovana; njen brat najstariji, profesor gimnazije, pisac i istoričar, smatrao je da devojke ne treba mnogo da se školuju. On sam bio je ugledni prosvetni radnik, rođen u Nišu, ali posvećen Pirotu u celoj svojoj karijeri. Njegova biografija kralja Dragutina, zajedno sa Fotijem Stanojevićem, bila je nagrađena od Beogradske opštine već 1899, kad je njemu bilo svega 24 godine. To je "prvi pisac" u mojoj porodici. Drugi po redu posle njega, bili smo moj brat od strica Slobodan M. Džunić i ja lično. U isto vreme smo se javili, Slobodan u literaturi a ja u političkoj publicistici, u ranim pedesetim godinama. Moj ujak Kosta N. Kostić, koga sam gore pomenuo, bio je, kao se onda govorilo, "kulturni istoričar"; danas bi se to nazvalo "socijalnom istorijom": rasprave o trgovini i industriji srpskog Srednjeg veka, o razvoju gradova i varoši u to vreme, najzad kratke monografije o makedonskim gradovima; tu je knjigu on nazvao, ili njegov prijatelj, akademik Tihomir Đorđević – ne "srpskim" nego "našim novim gradovima na jugu", objavljeno u Srpskoj književnoj zadruzi 1922. godine.

Otac mi je dolazio sa sela, iz Temske, srez ili opština pirotska; najstariji brat, student prava, skončao je u Plavoj grobnici na Vidu. S majčine strane Kosta N. Kostić je umro od pegavog tifusa 1915, a majčin ujak Mladenović bio je ubijen u Pirotu batinama od strane Bugara 1915. godine. Nasuprot majci, koja je mnogo čitala, moj otac nije čitao ali je poznavao srpski jezik kao lingvist, iako je profesionalno bio "ekspert" za knjigovodstvo i finansije. Sve moje tekstove je on čitao i žestoko kritikovao. Kao i moju dikciju. Docnije, ja nisam u životu objavio ma kakav tekst koji ne bi bio pročitan od najmanje još jedne ličnosti, od strane saradnika ili drugova. Očevi roditelji i ostali članovi porodice Džunić govorili su čist srpski jezik, s dobrim naglaskom. Ne treba da zavara jezik Slobodana Džunića u literaturi, jezik koji se pojavljuje samo u njegovoj literaturi. Moja braća, Vlastimir i Budimir, nisu pisali, ali su bili vezani za slikarstvo: srednji brat Vlastimir, iako hirurg, imao je dve slikarske izložbe, a najmlađi brat Budimir je bio i profesionalni, akademski slikar, počeo je svoje slikarsko obrazovanje još u srednjoj školi u Beogradu.

Kad je pak reč o stranim zemljama, i posebno u slučaju kada je reč o društvenom i političkom uticaju, ja sam stajao između dve zemlje, Francuske i Engleske, ali mi se čini da sam već sa svoje 22 godine mnogo toga poneo iz zemlje. Bio sam "rano" sazreo, kako mi je u Beogradu govorio jedan naš akademik, čitajući moje rasprave o nacionalnom pitanju. I tu se sada postavlja jedno drugo pitanje: kako sam ja sačuvao u osnovi svoje ideje i svoje misli još iz vremena pre 1941, a da ne pokazujem ma kakvu sklonost prema restauraciji? Ko danas pročita moje studentske tekstove iz 1940. i 1941, o nacionalnom pitanju i o problemima slobode, videće odmah da sam ja uvek pripadao "drugoj Srbiji", i pre nego što je bačen u opticaj ovaj termin. Nacionalno sam se uvek osećao Srbinom, čak i kad je jugoslovenstvo u tridesetim godinama bilo zvanično obeležje zemlje, i posebno škole, ali sam uvek video mnoge objektivne uslove za postojanje jedne jugoslovenske zajednice. U Francuskoj posle Drugog svetskog rata nije bilo televizije, radio nisam slušao, ali sam čitao redovno, pa čak i danas povremeno pariski Le Monde, i treba da priznam da je ta politička literatura socijalističkog pravca na mene vršila verovatno izvestan uticaj. Ti francuski poslanički, ministarski govori ili besede novoizabranih članova Francuske akademije – bili su remek dela politike i "lepe književnosti". U Engleskoj pratim redovno televiziju, i pored pesama mladih talenata, pratim jedan, po meni, čudovišan program: Question time... To treba čuti i razumeti odmah šta je demokratija: sloboda, razmišljanje, dijalog, bez ijedne uvrede ili napada, iako je reč o članovima "panela", koji su različitog političkog porekla, a i o publici koja je takođe različita. To treba čuti u jednoj sredini koja ne pati od "bogatstva neznanja" i "bogatstva agresije" u ličnim, kao i u društvenim i političkim odnosima.

Dakle, to su uticaji, ali i da pored uticaja možemo ostati "svojim", ne samo u nacionalnom nego i u ideološkom smislu! Kako često kažem, i mislim da ponovim, ja sam od početka, još u srednjoj školi, bio nekako ideologizovan, pa i pored kritike nacionalne politike svoga naroda, kao i kritika međunarodnih činilaca, ja sam uvek ostajao nacionalno "svestan" kao Srbin i Jugosloven, ili kako bi moji lični i politički prijatelji rekli, i Evropejac.

Ako se vratim više decenija unazad, i postavim sebi pitanje koji je politički posao bio za mene u toku skoro pola veka najuspešniji, a u kome sam ja učestvovao zajedno sa svojim političkim drugovima i prijateljima, ja bih rekao da je to bila Naša reč. Bio sam jedan od osnivača, član u prvom i drugom Uređivačkom odboru nekih osam godina, a poslednjih trideset i dve godine urednik tog novinskog časopisa uz Redakcijski odbor koji je meni pomagao.

Naša reč nije bila samo jedan politički eksperiment, jedno gledanje i jedna prosvetiteljska delatnost u inostranstvu, pod izvesnim težim uslovima, već je to bio i organizacijski eksperiment, tako daleko od uobičajenih srpskih društvenih naravi. Sa sedištem u Parizu, skoro jedanaest godina, potom u Londonu preko trideset i dve godine, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, to je bio jedan izuzetan rad, ne znam da li je značajniji kao publicističko delo ili kao finansijski uspeh. Iako je bilo kleveta, čak je jedan bivši profesor Subotičkog fakulteta, tvrdio da Našu reč plaća katolička vlada Francuske – a takva vlada nije postojala skoro stotinak godina, Naša reč se izdržavala svojim sopstvenim sredstvima, uz "izdašnu pomoć" jedne grupe političkih ljudi, mlađih, u poratnim godinama između dvadeset i trideset godina, koji su bili jedno vreme studenti, potom zaposleni svršeni studenti, a najveći broj su bili fizički radnici, bilo da su pre toga bili školovani ili ne. Načelo koje je vladalo je bilo prosto: niko ne može biti član te grupe, Oslobođenje, ako ne uplaćuje redovni mesečni "zadružni ulog". Ulog je bio različit u raznim zemljama; jedno vreme, u Sjedinjenim Državama, iznosio je 10% od mesečnih plata. Verovatno je to bio najviši ulog, svi su drugi bili niži, ali se očekivalo da imućniji, naročito vremenom kad su naši ljudi profesionalno napredovali, daju više iz svoje inicijative. Dalje, svaki član Oslobođenja imao je svakih šest meseci finansijski izveštaj kako su se u prethodnim mesecima finansirali Naša reč i samo Oslobođenje. Dakle, to je bilo zajedno. Uskoro će biti objavljene pojedinosti o tom radu.

Dalje, Naša reč nije imala na raspolaganju ni knjižara ni kioska, sve do poznih osamedesetih godina, kad se ona pojavljivala kao i neka naša izdanja po kioscima i retkim knjižarama u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Dalje, niko nije primao Našu reč bez novčane nadoknade, pretplate. I Slobodan Jovanović je plaćao pretplatu. O pretplatnicima su se starali poverenici časopisa čija se imena nalaze na poslednjoj strani svakog broja Naše reči. Od najstarije generacije Oslobođenje je imalo samo jednog člana, Božidara Vlajića, rođenog 1888. godine. On je bio advokat, poliglota i hroničar Srpskog književnog glasnika posle Prvog svetskog rata. I on je plaćao redovno svoj mesečni ulog. Sve su zadruge Oslobođenja, od Australije i Kanade pa do Belgije i Nemačke slale svoje redovne donacije časopisu, odnosno Oslobođenju. Poverenika je bilo teško kontrolisati, ali je nekih nepravilnosti za neke 43 godine bilo sasvim malo. Čitaoci su inače, i sami, i na poziv, slali časopisu i svoje priloge. Postojao je poseban Jubilarni fond čije priloge časopis nije trošio, već ih je čuvao kao osnovni kapital da jednog dana Naša reč kupi svoju sopstvenu štampariju ili nekretninu koja bi davala vanredan prihod časopisu i organizaciji. (Pored Božidara Vlajića, od starije generacije iz Demokratske stranke, bili su takođe članovi Saveza Oslobođenje i Bogdan N. Lekić i Aleksandar Trifunac, obojica članovi Glavnog odbora DS iz 1941. godine.)

Naša reč nije imala ambiciju samo da posvećuje našu depolitizovanu publiku u emigraciji, ona je u isti mah obaveštavala, ne prepuštajući se antikomunističkim, tipično emigrantskim, izlivima gneva. Iako smo bili protivnici komunizma i kao teorije i kao sistema, mi smo ga posmatrali kao jednu od najznačajnijih ideologija u istoriji političke misli, tim pre što je jugoslovenski komunistički sistem svojim posebnim razvojem sticao preimućstva kakva nisu imali drugi komunistički režimi, kao što su bili bugarski ili sovjetski. Reč je o standardu i međunarodnom ugledu koji su dolazili, naravno, više kao rezultat borbi u "hladnom ratu" nego kao rezultat rada jugoslovenskih komunista.

Iz svega rečenog, vrlo je lako doći do zaključka da sam ja, iako vidljiv sa svojim individualnim aktivnostima, bio stalno deo jednog kolektiva koji je želeo da pripomogne svom društvu u pravcu jednog srećnijeg razvoja nego što je bio i odmah posle Drugog svetskog rata, i u godinama pre pada Berlinskog zida kad se ideološko klupče počelo da odmotava, odnosno kad se komunizam počeo sam od sebe da obrušava. Jedinstveni primer u istoriji! Komunizam je bio moć svoje vrste, ali u isti mah i nemoć da evoluira u pravcu koji bi bio koristan društvima koja su bila pod njegovom vlašću.

Posebno pitanje, koje nemam nameru da pokrećem opširno ovde, u ovoj prilici preko Radio Beograda, to je naša skoro "poluvekovna" izdavačka delatnost. Biblioteka Naše delo, koja je osnovana avgusta 1949. godine u Ženevi, objavila je neposredno ili posredno 29 knjiga; svaka knjiga je štampana u 2.000 primeraka, sa izuzetkom knjige jednog pesnika koja je štampana u 1200 primeraka. Pored toga, izvesne knjige su štampane u povišenom tiražu, po 3.000 primeraka: "Mihailović prema nemačkim dokumentima" profesora Ivana Avakumovića, "Između crnog i crvenog fašizma" Miodraga J. Đorđevića i "Vlast" Milovana Đilasa. Dve knjige i jedan esej objavljeni su na francuskom jeziku. Sve ukupno objavljeno je 29 knjiga, sa nekih 78.500 štampanih primeraka. Od toga je preostalo 12.000 (15%) knjiga koje su štampane u poslednjim godinama devedesetih godina i one su prebačene u Srbiju, pa potom deljene članovima raznih organizacija i ustanova.

Čini mi se, na kraju, da kažem da je dosta rečeno za Radio Beograd, za Drugi program, odnosno da smo ponudili Vašim slušaocima da se upoznaju sa izvesnim, verovatno nepoznatim činjenicama. Mislim da sam ja svoju "autobiografiju" i predstavio na jedan, verovatno, prikladan način.

Treba da odgovorim zašto je Demokratska omladina za vreme rata bila na strani Draže Mihailovića, iako je vrlo mali broj njenih članova učestvovao u vojnim jedinicama. Prvo, Mihailović je bio član londonske Vlade, gde su bila i dva predstavnika njene Demokratske stranke. To je na neki način nas obavezivalo. S druge strane, mi koji smo studirali na Beogradskom univerzitetu bili smo godinama svedoci komunističke netolerancije, organizacijskog špijuniranja ("submareni", "frakcije" u ondašnjem smislu), i samim tim što se nisu pojavili kao udarna oružana snaga aprila 1941, kad je bila reč o Jugoslaviji, već docnije kad je SSSR bio napadnut od strane nacističke Nemačke – to nismo prihvatali. Niko u Demokratskoj omladini, dakle, nije mogao biti za partizanski pokret, jer je to za nas, koji smo ipak bili ispolitizovani, bio komunistički pokret, iako smo predosećali da većina pripadnika NOB-a nije bila komunistička.

Među nama su bila još dva gledišta koja se nisu gložila. Najpre, dr Vojislav Grol, koji nije bio formalno naš član, ali smo se mi, Izvršni odbor Demokratske omladine, sastajali kod Grola u stanu skoro svake nedelje. To nije bilo pametno, jer je nemačko-nedićevska špijunaža mogla lako da zapazi Smiljanićevu 9. Docnije smo se preselili u Crkvenu zgradu pored crkve sv. Marka, a u toj zgradi je stanovao član Izvršnog odbora DO Miodrag Milutinović. Grol je smatrao da ne treba učestvovati – kao i profesor dr Mihailo Konstantinović u egzilu – ukoliko ne bude saradnje između partizana i četnika. Najzad, bilo je i treće gledište koje smo razvijali Evgenije Jurišić, Miodrag Milunović i ja – a to je da s Mihailovićem treba održavati jednu organizovanu vezu, ali da ne treba učestvovati u vojnim jedinicama. Iako nije bilo sigurne većine, jedna grupa naših članova otišla je u jedinice Zvonimira Vučkovića u oblasti Gornjeg Milanovca i Guče – to je bila grupa Marka Krstića. U borbama na Kopaoniku poginuli su iz te grupe student tehnike Mihailo Naumović i Ivan Lazarević, sin diplomate i književnika Branka Lazarevića, a ranjen je Zoran Hođera.

Hteo bih nešto više da kažem o antikomunizmu koji ne treba mešati sa klasičnim ondašnjim i današnjim antikomunizmom. Mi smo svi čitali marksističku literaturu i posmatrali smo marksizam kao jednu od najznačajnijih naučnih teza u ekonomiji i u političkoj filozofiji. Činjenica da smo svi mi, mlađi i komunisti i demokrati, bili u opoziciji ne samo vladama tadašnje Jugoslavije – Jevtića, Stojadinovića i Cvetkovića – već na neki način, i mi demokrati, odbacivali smo društveno ustrojstvo kakvo je postojalo pred sam Drugi svetski rat. To javno govori naš program od 1940. godine.

Jedno skoro "bolno pitanje" ostaje i pitanje zašto sam se ja vratio u Jugoslaviju 1990. godine a drugi moji drugovi ostali u emigraciji, iako je veliki broj posećivao i Srbiju, i Bosnu i Hrvatsku – istina pre nego što je izbio rat. Treba da kažem, odgovarajući na gornje pitanje, da smo, kako sam stalno navodio u toku ovog intervjua, mi posmatrali rad ljudi koji su se pojavili februara 1990. na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke. To su dobrim delom, na čelu s profesorom Dragoljubom Mićunovićem, bili nekadašnji disidenti. Ja sam lično u Engleskoj ipak dosta razgovarao s Borislavom Pekićem, potom sam sretao akademika Ljubomira Tadića, akademika Kostu Čavoškog, a na pretposlednjoj konferenciji Oslobođenja juna 1990. godine, u severnoj Francuskoj govorio je književnik Milovan Danojlić. Oslobođenje se javno obratilo Demokratskoj stranci već marta 1990. u cilju da se ono pridruži Demokratskoj stranci. Odgovor je bio pod potpisom Mićunovića – potvrdan. Preko leta bio sam ja lično kooptiran u Glavni odbor DS, a na izbornoj skupštini DS u Beogradu govorila je u ime Oslobođenja Stojanka Aleksić iz Engleske. I ja sam učestvovao na toj skupštini, iako nisam preterivao s političkim govorima. Moje intervencije bile su više tehničkog karaktera, ali na kraju tajnim glasanjem bio sam izabran za jednog od dvojice potpredsednika Demokratske stranke i na tom položaju sam ostao, ako se ne varam, preko dve godine. Docnije sam biran za člana Političkog saveta DS. Krajem 2006. bio sam biran po treći put za člana Političkog saveta, u prva dva slučaja izbor je bio od strane Glavnog odbora, u poslednjem slučaju izbor je došao od strane predsednika Političkog saveta profesora Mićunovića.

Jedan prijatelj, koji je sa nama iz Oslobođenja ilegalno bio u dodiru i saradnji još od 1979. godine, bio je inž. Tomislav Stefanović, koji će 1990. biti izabran za predsednika DS na Zvezdari.

Ipak se postavlja pitanje zašto nisu moj drugovi iz Oslobođenja sledili moj primer? Niko nije uzimao inicijativu, ja lično nisam pozivao, jer se postavljalo pitanje i finansijskog izdržavanja. Ja sam od januara 1991. počeo redovno da pišem za nedeljnu Borbu, prvi mi je urednik nedeljne Borbe bio divan čovek, nedavno preminuli Dragan Belić. Nezavisno od svega toga, Jugoslavija, još postojeća, bila je zemlja haosa. Moj vrsnici nisu mogli da uđu, već u godinama, u starački rizik. Mlađi članovi već su raspolagali profesijama koje su bile "isplative" u inostranstvu, kao što su lekari, inžinjeri i slično. Od emigranata vratio se u Čačak Nikola Kostić, poznati društveni radnik, nekada profesionalni vojnik, učesnik u državnom udaru 27. marta i nekih trideset godina rukovodilac nedeljnog Srpskog radio časa u Milvokiju, u Sjedinjenim Državama. Njegova borba u emigraciji ostavila je dovoljno traga sa materijalom oko crkvenog raskola među Srbima u emigraciji šezdesetih godina.

Sa prekidom rada Naše reči (decembra 1990. godine), ja sam ostao "bez posla" u emigraciji. S druge strane, ja sam propovedao takoreći od početka emigracije da se prvom prigodnom prilikom treba vratiti u svoju zemlju. Održao sam reč, ja mislim. Ostati posle 1990. godine u emigraciji izgledalo mi je, bar politički gledano, potpuno bespredmetno. Umirao bih od dosade, u Oksfordu bih imao samo nebo i zemlju; nove generacije koje su počele da izgrađuju takozvanu dijasporu bile su, u osnovi, nepolitičke generacije, iako su bežale od Miloševićeve Jugoslavije i Miloševićeve Srbije. Ja sam se tako dugo politički vezao za izvesnu aktivnost, koju ja ne posmatram samo kao politički posao već i kao kulturološki. Naše društvo, bez obzira na tehnološki napredak, posle 1945, na industrijalizaciju i urbanizaciju, vidno je zaostalo ne samo politički nego i civilizacijski – bez obzira što blistamo izuzetno darovitim i maštovitim slikarima, lekarima, biznismenima, sportistima, inžinjerima, kvalifikovanim radnicima i ljudima svake moguće profesije. Tu gde smo tanki ili slabi, to je politika, i dalje – slabi smo sa poznavanjem naše sopstvene istorije kao i sa stvarnim poznavanjem kretanja u svetu. Za poslednjih pedeset godina ili stotinak godina, i naš kontinent, evropski, kao i drugi kontinenti, izuzetno su se izmenili u kretanju napred, ne samo u pogledu tehnologije već i u pogledu solidarnosti i saradnje između sebe, bilo da je reč o OEBS-u, Evropskoj uniji ili Ujedinjenim nacijama. Dobar deo našeg društva još tada i danas živi u idejnoj izolaciji, uvek većinom "razočaran", zato što, kako bi rekao Jovan Skerlić, ne poznaju dovoljno našu sopstvenu stvarnost. Uvek navodim jednog uglednog čoveka, s kojim se nisam politički slagao, a to je Borislav Mihailović Mihiz, koji je jednom prilikom rekao, da ga parafraziram: Mi nismo poznavali svoj narod. Srbija je jedno zapušteno prigradsko naselje...

Pišući o Milošu Crnjanskom, akademik Predrag Palavestra, naslovio je svoj esej insinuirajući na pisca – "Povratak u tuđinu", koji je bio gorak za ovdašnju književnu sredinu. Ja bih sasvim suprotno od Crnjanskog mogao da naslovim svoju autobiografiju: "Povratak u svoju zemlju..."

Desimir Tošić

Zašto misliti na isti način o totalitarizmu i antifašizmu

Razoružavanje od emocija

Dnevni list DANAS, objavljeno 22. maja 2003. godine

Svake godine poslednjih trinaest godina, napuštam Beogad za vreme Božićnih praznika i u toku letnjih meseci. Kad stignem na mesto opredeljenja, saletaju me prijatelji i poznanici pitanjima: Da li sam saznao gde je sahranjen Draža Mihailović? Zašto je spaljivana Grolova Demokratija? Zašto Dragoljub Jovanović, član nekadašnjeg Prezidijuma Srbije, nije dobio penziju posle izdržanih osam godina robije? Uvek sam tim svojim poznanicima i prijateljima odgovarao: Ja nisam ni policijski ni sudski islednik u zemlji, ne postavljam nikome nikakva slična pitanja, i nemam te namere. Mislim da čak nemam ni pravo, bar u političkom smislu.

Borba

Sad se, međutim, i pored mog stave po pitanju koje sam pomenuo, meni lično dešava sasvim suprotno. Ako ja nisam hteo nikoga da isleđujem, niti da isleđujem po izvesnim političkim i ličnim pitanjima, sad, posle toliko burnih događanja i nesreća u ovoj zemlji, mene izvesni građani žele da isleđuju. Najpre mi je jedan doktor istorije, zasnivajući svoje ocene na prikazima naše “žute štampe”, zamerio što sam prevalio mnogo godina života, pa zato nemam prava da kritikujem naše udžbenike, potom je došlo još jedno, veće iznenađenje. Jedna dama iz kruga nevladinih organizacija postavila mi je pet pitanja na koja bi trebalo da odgovorim. Postavila je pitanja oštro i islednički, ne razumevajući moje rasprave koje su bile sasvim načelne i više istraživačke nego “kategorične“. To nije dovoljno u našoj sredini. Ima ljudi koji, iako se bave ljudskim pravima, ne mogu da se oslobode nekakve inkvizitorske psihologije, čak ni prema ljudima koji su iskusili, u mnogo težim uslovima, povredu svojih prava. Meni je žao što bar jedna od organizacija za ljudska prava, koje postoje danas u zemlji, nije postojala u moje vreme, da me uzme u zaštitu, da zaštiti moja ljudska prava koja su bila oštećena od strane Sicherheits Dienst (Službe bezbednosti) Hitlerove okupacione snage u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.

Optužbe, koje se čine protiv pisca ovih redaka, više su plod nerazumevanja i nesporazuma, praćene svađalačkim duhom naše frustrirane „misionarske“ inteligencije i to posle svega što smo preživeli, od 1941. Godine, doba nacističke okupacije, pa do danas. Pokušavao sam, istina bez vidljivog uspeha, da dokazujem da nam je potrebna rasprava, debata, „glasno razmišljanje“, o problemima u kojima se moramo razoružati od emocija i „utvrđenih činjenica“. Mi možemo svi da verujemo da je staljinistički totalitarizam vladao u krvi više nego ijedan totalitarni sistem, i to gotovo trideset godina, ali to nije dovoljno. Potrebno je tumačenje tog totalitarizma, kao i ova druga dva totalitarizma, nacističkog i fašističkog. Ne pomažu tu prenemaganja između totalitarizma i antifašizma. Zašto bismo mislili na isti način o totalitarizmu i antifašizmu? Zašto bismo borbu za slobodni društveni poredak sveli samo na “antifašizam“ kad znamo da nijedan „antifašizam“, od svetskog do jugoslovenskog, nije bio demokratski? I da su odgovarajući „antifašistički“ sistemi u jednom trenutku – kolapsirali?

Već u raspravi, koju sam pokušao da otvorim maja prošle godine o slučaju takozvanih partizana i takozvanih četnika, pojavila se prva greška koja je odmah od jednog saradnika Danasa protumačena netačno, zato što je nadnaslov bio pogrešan, i nije bio moj:

„Da li je krajnje vreme za „istorijski kompromis“ između partizana i četnika“. Niti sam predlagao „istorijski kompromis“ niti sam ikada imao nameru da predlažem takav kompromis. Predlagao sam novi naćin posmatranja ratnih sukoba iz vremena Drugog svetskog rata. Na taj moj predlog naišla je plima međusobnih napada partizanskih istoričara i takozvanih ravnogorskih istoričara. Ne bih znao ko je bio luđi u toj rasparavi koja je trajala viđe meseci. Vrlo je značajan podatak da u tim međusobnim napadima niko nikada nije odgovorio ni na jedno pitanje niti je pokušao da da svoja tumačenja izvesnih činjenica. Najteže je prošao Mihajlo Mihajlov, ličnost izuzetna za ona izuzetna vremena, koji je dao da se objavi njegov članak star 28 godina o sukobu četnika i partizana u kome nije mogao da učestvuje, jer je bio dete. Kolika je naša nesposobnost za raspravu i debatu pokazuju ove dve napomene. Najpre, da nije u raspravi bilo ikada odgovora na pitanja, kao i da je disident Mihajlo Mihajlov bio napadnut sa obe strane, od strane šetnika i od strane partizana.

Konzervativni nedemokratski ljudi, kao i pravi idejni desničari – i tu treba da vidimo među njima neku razliku, neku nijansu – iz svega ovog zaključuju da naše društvo nije spremno za demokratiju. Međutim, nijedno društvo nije automatski za demokratiju spremno dogod ne uđe u proces razvoja političkog. To je isto kao i ona infantilna rasprava u našoj opoziciji devedesetih godina, kada je priličan broj opozicionara postavljao „uslove“ za izlazak na izbore. Nikada u istoriji u prvim naletima demokratskih snaga nisu bili obezbeđeni uslovi za „poštene izbore“. Da su već bili obezbeđeni ti uslovi, bilo bi ipso facto demokratije, pa se pitanje izlaska na „poštene“ izbore ne bi ni postavljalo.

A kad je reč o ljudskim pravima, trebalo bi da skrenem pažnju mojim kritičarima da sam se tim pitanjem bavio daleko ranije nego što su oni osnovali organizacije za ljudska prava u Beogradu. Dakle, ja sam svoje pravo kazivanje o ljudskim pravima objavio na francuskom jeziku još 1948. Godine u Parizu pod nazivom „Totalitarizam i prava čoveka“. I da dodam: predlagao sam, tada, 1948, osnivanje Međunarodnog suda za odbranu ljudskih prava od ondašnjih „antifašističkih sila“ u ondašnjoj Jugoslaviji. Ne precenjujem svoje zasluge, ali mi biva smešno da mi posle više od pedeset godina neko daje lekcije o ljudskim pravima danas u Jugoslaviji, i to samo zato što je sklon da nesporazumom i nerazumevanjem „uvuče“ sebe u inkvizitorski duh prema onima s kojima se ne slaže. Ljudska prava ne brane se samo u odnosu na vlasti koje ih krše, početak odbrane ljudskih prava pojavljuje se u odnosima između raznih ljudi raznih političkih gledišta.

Antrfile

Predlagao sam novi način posmatranja ratnih sukoba iz vremena Drugog svetskog rata. Na taj moj predlog naišla je plima međusobnih napada partizanskih istoričara i takozvanih ravnogorskih istoričara. Ne bih znao ko je bio luđi u toj rasparavi koja je trajala više meseci. Vrlo je značajan podatak da u tim međusobnim napadima niko nikada nije odgovorio ni na jedno pitanje niti je pokušao da da svoja tumačenja izvesnih činjenica.

Autor je publicista

Postavljeno: februar 2013.

Sajt
www.audioifotoarhiv.com
je nekomercijalan i spada
u domen nematerijalne
kulture.
Izdržava se od donacija.
Podržite ga.

Adresa urednika:
Dragoslav Simić
sicke41@gmail.com

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad

Ako želite lako i brzo da se snađete na sajtu kliknite na početna slova abecede.
Ovaj način omogućiće da lako pretražite sadržaj sajta.

A    B    C    Ć    Č    D    Đ        E    F    G    H    I    J    K

L    Lj    M    N    Nj    O    P    R    S    Š    T    U    V    Z    Ž

Arhiv Simić © 2009. Sva prava zadržana