Javni život Ljiljane Đurđić

Naš sajt www.audioifotoarhiv.com je nekomercijalan. Izdržava se od dobrovoljnih priloga. Podržite ga donacijom.
Adresa urednika: Dragoslav Simić sicke41@gmail.com. Budite prvi koji će svojim novčanim prilogom podržati ovo kulturno dobro kome zbog nedostatka sredstava preti gašenje.

Iz emisije: “Ovo će biti ispovest, delimična ispovest...”

Napomena urednika sajta

2002/3. godine pokrenuo sam seriju dokumentarnih emisija “Portreti žena u javnom životu Srbije” u poslednjoj deceniji XX veka. Oba dela emisije u kojima je tada govorila Ljiljana nalaze se na sajtu prošireni temom “Ovo će biti ispovest...”

Ako se na Guglu, otkuca odrednica Ljiljana Đurđić, dobiće se mnoštvo informacija o ovoj beogradskoj književnici i pesnikinji. Za iole radoznale biće to dovoljan povod da uđu u kreativni svet ove darovite žene čije delo broji desetak knjiga. Na sajtu će biti prikazano samo 5 naslova. Ali ono što ne piše na Guglu i što se ne može naći ni u jednoj njenoj biografiji, to je činjenica da sam Ljiljanu upoznao davno pre nego što su tvorci Interneta mogli i da pretpostave da će svojom virtuelnom komunikacijom okupirati svet. Ali da se vratim na početke sedamdesetih. Ljiljana mi je često čitala pesme i priče koje je pisala. Družili smo se kao prijatelji. U tom društvu bilo nas je četvoro. Razgovarali smo o svemu što je u tom trenutku bilo moderno u umetnosti. Voleli smo da čujemo sve koji su umeli dobro i lepo da pišu. Bili smo mladi i nepoznati. Verovali smo da je naše pravo da uđemo na velika vrata u javni život. Ali kako objaviti neku pesmu ili priču kada niko nije čuo za tebe. Zahvaljujući slučaju da sam poznavao nekog ko je imao želju da čuje moju preporuku, a potom i dar da prepozna pisca, književni prvenac Ljilje Đurđić objavljen je, kako je opisano u uglednom književnom časopisu. Sve ostalo je posle došlo samo od sebe. Od prvih objavljenih pesama sedamdesetih, do danas, u književnom životu Ljiljane Đurđić nizale su se knjige, prevodi, kolumne u “Danasu”. 2002/3. godine pokrenuo sam seriju dokumentarnih emisija “Portreti žena u javnom životu Srbije” u poslednjoj deceniji XX veka. Oba dela emisije u kojima je tada govorila Ljiljana nalaze se na sajtu.

Slušaj - deo 1:     (mp3)

Slušaj - deo 2:     (mp3)

U želji da književni portret ove spisateljice bude potpuniji, evo eseja Jasmine Vrbavac o Ljiljani Đurđić objavljenog u časopisu Polja, 15. decembra 2009. godine.

Svođenje računa
Svi na kraju kažu mama, Ljiljana Đurđić

Jedna od pripovedaka Ljiljane Đurđić započinje citatom Osipa Mandeljštajma: „Zar sam ja stvaran i zar će smrt zbilja doći?“ Pripovetka „Serotoninski šok“, sa ovim citatom kao svojevrsnim uvodom, nalazi se negde na sredini njene poslednje objavljene, četvrte po redu, zbirke priča Svi na kraju kažu mama, i iščitava se kao znakovita, paradigmatična za čitavu zbirku. Svođenje životnih računa u prekretničkim trenucima, bilo da je reč o samrtnom času, odlasku u penziju ili političkim promenama, u svih osam kraćih priča i jednoj noveli, suštinski se nadovezuju na pomenuti citat. Čovek i njegova večna borba sa smislom koji mu neprekidno izmiče, a najčešće se ne otkriva ni u smrti, fokalizovana je figura ovih priča koje bez banalizacije i suvišnog sentimenta, uz prigušenu emociju koja ne treperi pod rebrima, imaju naknadno dejstvo udarca u glavu.
Činjenica da je Đurđićkin Čovek u većini slučajeva, odnosno pripovedaka, zapravo Žena, nekada naratorka u prvom, nekada skrivena iza trećeg lica, zapravo ne menja mnogo osnovnu temu zbirke. Ali joj neizbežno dodaje nove tonalitete, boji je novim nijansama. Kako sebe učiniti stvarnim, kako se „ostvariti“ u životu kratkotrajnom iz ugla samrtnog časa, a beskonačnom iz ugla neverice da će se ikada okončati? Odgovori koje pružaju junakinje zbirke Svi na kraju kažu mama unekoliko se razlikuju od odgovora koje bi mogli pružati muški likovi. Zato su dve okvirne priče, prva, po kojoj je zbirka i dobila ime, i poslednja, novela „Isidora, jedna moguća priča“, međusobno komplementarne u nastojanju da se pokriju dve najveće životne dileme savremene žene: ostvarivati se kroz biološku zadatost i slediti puteve telesnog ili se usmeriti ka duhovnosti. Može li se slediti i jedno i drugo, i na oba polja biti zadovoljan i uspešan? Kako prebroditi spoznaju da je izbor često nametnut samim životnim okolnostima?

Uvodna pripovetka se kroz reminiscencije na majčin život usmerava ka prvoj dilemi: da li će život kroz potomstvo dobiti smisao, pitanje je koje prate pesimistički tonovi jednog zapravo neobičnog života žene koja pokušava da paralelno ostvaruje svoju biološku ulogu uz težnju za ispunjenjem i drugih, ličnih afiniteta, odnosno žene čije se duhovne potrebe proširuju sa plemenite uloge vaspitavanja i podizanja potomstva na takođe plemenitu i razumljivu želju za sopstvenim duhovnim uzdizanjem.

„Isidora, jedna moguća priča“, proučava potpuno obrnutu poziciju žene. Žene koja, delom pod pritiskom okolnosti, delom biološkom predodređenošću i najzad, delom i sopstvenom odlukom, iz svog života amputira telesnost i odlučuje se za duhovnost, opsesivno, pasionirano, predano do kraja. Svaki znak telesnog zamenjuje se duhovnim u nemoći da se ove dve linije objedine i usklade. Kroz izmaštanu pseudobiografsku formu, prateći poslednjih nekoliko dana Isidore Sekulić, kroz povremene flešbekove, seciraju se i ogoljavaju epizode jednog neuspešnog polnog života kome je oduzeta ženska telesnost, a u zamenu nije pružena adekvatna satisfakcija i profesionalno priznanje, barem ne za njenog života. Ili drugim rečim – žene koja je za svoju sredinu bila nedovoljno žena u telesnom smislu, a kao pisac nedovoljno priznata upravo zbog žiga ženskog identiteta. Poslednji Isidorini dani stoga su naglašeno sagledani baš iz pozicije telesnog, onog mučno i ponižavajuće banalnog, a opet neizbežnog dela svakog, pa čak i najsofisticiranijeg umetnika.

Borba spisateljice da očuva do kraja dostojanstvo i umnog i telesnog, čak i u samrtnom času, skrivajući sopstvena razočarenja u majku, oca, ljubavnika, baveći se jedinim što ima da ostavi za budućnost, a to je delo koje do kraja ne napušta, brižljivo sređuje, spaljuje sve za šta veruje da otkriva njenu intimu, ljubav prema Njegošu, jedinom za nju mogućem, izmaštanom ljubavniku, opsesiju koja se čuva poput visoko estetizovane i uzvišene ljubavi prema Hristu.
Majka iz uvodne pripovetke i Isidora iz završne novele otkrivaju čitav horizont rodne problematike – odnos prema potomstvu, važnost uzročno-posledičnih veza sa roditeljima, odnosi majka-ćerka, ćerka-otac, neprihvaćenost, ali još i više neshvaćenost rodnih pozicija ženskosti u sredinama poslovično nenaklonjenim ozbiljnijem i produbljenijem promišljanju kategorija roda, tela, umnog i umetničkog ostvarivanja u drugačijim kodovima.

Ljiljana Đurđić spisateljski argumentovano vodi i raskrinkava ove teme, kloneći se teoretisanja, u prvoj priči sa doličnom dozom ironije, u poslednjoj kroz igru fikcije i fakcije.
Ako je „Svi na kraju kažu mama“ bila priča komplementarna noveli o Isidori, čime se simbolički zatvorio krug najvažnijih tema u zbirci, priča „Piščeva smrt“, prethodi noveli o Isidori i čini njenu ironizovanu verziju.
Drugi muški lik u čitavoj zbirci (prvi se nalazi u priči „Nema ljubavi“), metafora je osionog i sujetnog pisca – muškarca, samouverenog do apsurda, ubeđenog da je njegova ličnost, delo, pa čak i sam život, važan i nezaobilazan za vaskolike dolazeće generacije. Dok Isidora krije sopstvenu intimu i život, lik pisca ne preza od raskrinkavanja i uvreda poznanika, dok Isidora spaljuje sopstveno delo, on ga bez zazora i stida ispunjava banalnostima do poslednjeg trenutka, dok Isidora ne može da ostvari svoju ženskost, on živi čak dva polna identiteta – skriveni homoseksualni i socijalno prihvatljiv model oženjenog čoveka.

Dok Isidora ostaje bez podrške, sama do poslednjeg časa, njega pomaže supruga uprkos užasu koji to kod nje proizvodi. Njena odanost do samog kraja, invertuje čitav njegov rad u apsurd, dajući mu posprdni smisao.
Završne reči: „A onda sam umro“, u njegovim dnevničkim beleškama dopisuje posle smrti žena, aludirajući na besmislenu i nepostojeću moć i veličinu koju je pisac imao za života, kao da ju je mogao ostvariti i posle smrti. Poput parola „I posle Tita – Tito“, pisac dopisuje svoj dnevnik i sa one strane groba, aluzija je na brojne „besmrtnike“, pisce domaće književnosti čija se moć nečasno i nezasluženo stečena širila na sve sfere domaćeg književnog, političkog i društvenog vašarišta. Etičko i kriminalno blato u kome se valjuškaju domaće naravi bez srama, čak sa izvesnom dozom nadmenosti, otkrivaju svoje kor ene u patrijarhalnoj, a potom i socijalističko- partijskoj nadmoći muškaraca-moćnika (Skerlić, Krleža, Đilas u „Isidora, jedna moguća priča“, Frojd u nekoliko priča ove zbirke ili lik Pisca u priči „Piščeva smrt“), uočavaju se kao vezivno tkivo za još jedan tematski krug, društvenu pa i političku angažovanost, sagledavanu kroz prizmu pojedinačnih života u pričama „Zločin u doba tranzicije“ i „Pionir čokolada“. Međutim, ni ove naglašeno politizovane pripovetke, ne izmiču okvirnoj atmosferi zbirke kojom dominira pitanje svođenja računa, ličnih pregnuća i mogućih zasluga, mogućih smislova koji se potencijalno pronalaze u umetničkom delu, roditeljstvu, samoći i potrazi za ljubavlju („Nema ljubavi“), ličnom moralu („Pionir čokolada“), pravednoj osveti („Zločin u doba tranzicije“), putovanjima ili zabavi („El kondor pasa“, „Dejvid i Morin“).

Bez patetike, ali lišeno i ironičnog otklona, ogrubele slike života užižuju se ponovo u središnjoj pripovetki, „Serotoninski šok“. Odlazak u penziju kao inicijalna kapisla za bolno preispitivanje svrhe i smisla proteklog i budućeg, koje nema pravog odgovora, nema racionalnih zaključaka, čak ni dovoljno racionalnih povoda, ispražnjenost svih socijalnih, etičkih i privatnih modela proizvodi grčevitu potrebu za emotivnim nabojem, ali bez mogućnosti olakšanja, bez spasonosnog bežanja bilo u novi život, bilo u moguću smrt, kapilarno se širi na sve druge prozne celine, natkriljuje ih baš kao i senka blizine poraza i smrti koja se u svakoj od priča više ili manje nadvija nad tematsko raznovrsje i spisateljski angažman. Kroz dominantno žensku perspektivu, pripovedački odmerenih introspektivnih, ali i kritičkih tonova, zbirka Svi na kraju kažu mama, čvrsto je vođena i zaokružena prozna celina koja zrelošću odabira tema i pripovednih strategija ponovo dokazuje da se Ljiljana Đurđić svrstava u sam vrh domaćih prozaistkinja.

Jasmina Vrbavac

Postavljeno: februar 2010.

Ljilana Đurđić i Milo Lompar, snimak načinio neki posetilac ovog književnog susreta

Književni susret koji nije bio planiran da se postavi na sajt.

Dogodilo se slučajno da se taj susret uklopio u temu koja je predmet ovog sajta. Sve je zaista išlo uživo, ali pred mikrofonom malog snimača, ne pred mikrofonima velikog radija.

Ljiljana Đurđić, književnica i profesor Milo Lompar ideološki nisu bliski.

Profesor Lompar po majci Moravac po ocu sa Cetinja, plenio je moje interesovanje svojim izlaganjem dok je iz „drugog ugla“ govorio na književnom susretu. Bio je to esej o toleranciji na promociji knjige Ljiljane Djurdjić: „Nek crkne svet“ u prostorijama Srpskog književnog društva, Francuska 7. aprila 2012. godine.

„...Nemam nikakvih političkih niti poetskih srodnosti sa Ljiljanom Đurđić, a njena knjiga mi se čini i značajnom i dobrom i valjanom, ~ glasi jedna od Lomparovih rečenica o ovoj knjizi, izgovorena na predstavljanju.

„Nek crkne svet“, knjiga eseja, dobila je ime po jednom naslovu iz knjige. Izdavač je Kulturni centar iz Požarevca. Autorka živi i radi u Beogradu, a ova vrsta literature spada u one „nekonvencionalne knjige“ u kojima Đurđićeva strastveno napada one koji danas u srpskoj literaturi i kulturi predstavljaju ikone. Možda baš u tome i leži čar stvaralaštva: biti drugačiji. Njen književni temperament nema pardona prema veličinama, a po tome će i ostati zapamćena kao spisateljica savremenog jezika možda bliska Borislavu Mihajloviću Mihizu. O njenom delu će suditi čitaoci i kritika.

Ceo tekst koji je izgovorio Milo Lompar na predstavljanju knjige Ljiljane Đurđić nije skinut sa trake, ali ako postoji interesovanje, postavićemo i tekst na sajt.

Slušaj:     (mp3)

“Sumnjiva lica sumnjivi tiraži” Tekst Dragoslava Simića ~ Istorija iz fioke Politika, Kulturni dodatak, subota 24. jul 2021. Životopis književnice Ljiljane Đurđić prema razgovoru koji je vođen uživo 2002. godine za emisiju "Govori da bih te video" Radio Beograda 2. Za knjigu u pripremi "Glasom pisana istorija 2". Više na stranici Promocije.

12. novembar 2021.

Književnica Ljiljana Đurđić preminula je 10. novembra 2021. u Beogradu u 75. godini, saopšteno je danas iz Srpskog književnog društva.

Ljiljana Ðurđić rođena je 1946. godine u Beogradu, gde je završila Prvu beogradsku gimnaziju i diplomirala Svetsku književnost na Filološkom fakultetu, kako navodi "Republika.rs". Pokrenula je biblioteku Živa prošlost i potpisala preko 200 izdanja Narodne biblioteke Srbije.

Bila je kolumnista dnevnog lista Danas (2000-2002) i nedeljnika Evropa (2005-2006). Jedna je od osnivača i urednica časopisa za žensku književnost i kulturu ProFemina (1995-2010).

Objavila je zbirke poezije “Švedska gimnastika” (1977), “Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli” (1980) i “Preobilje/Nula” (1991), zbirke pripovedaka “Kako sam ljubila Franca Kaspara” (1986), “Slike iz prethodnog života” (1997), “Svi na kraju kažu mama”(2009), i drugih.

Dobitnica je Plaketa Narodne biblioteke Srbije za ukupan rad (1984), “Bigzove” nagrade za prevod knjige “Rani odlazak Silvije Plat”, kao i nagrade Stevan Sremac za knjigu pripovedaka “Svi na kraju kažu mama” za 2009. godinu.

---

Povezani linkovi:

Verica Barać, Svetlana Slapšak, Milena Dragičević Šešić, Nataša Kandić, Jelka Imširović, Milica Lučić Čavić, Latinka Perović, Fuada Stanković, Borka Pavičević, Jasmina Tešanović
Autor sajta / stranica sajta

Autor sajta

Kratka biografija Dragoslava Simića, osnivača sajta www.audioifotoarhiv.com Video zapis - O knjigama koje govore: Veče Dragoslava Simića. Narodna biblioteka Kruševac. Novinarka Maja Martinović, (Radio televizija Kruševac) 2006. Dragoslav Simić je ekspert za proizvodnju radio programa o čemu svedoči ovaj sajt na kome možete čuti 1000 dokumentarnih radio emsija Dragoslava Simića: opširnije vidi sicke41@gmail.com       sajta

---

Staza Vašeg puta vodi Vas u svet audio i foto arhiva novinara Dragoslava Simića.
Najznačajnije ličnosti iz političke i kulturne istorije nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije, pojavljuju se u izlozima ovog sajta.
Možete čuti veliki broj dokumentarnih radio emisija Dragoslava Simića i njegovih kolega po izboru urednika ili gledati fotografije snimljene iz profesionalnog ugla. Sajt otvara sačuvane porodične zvučne arhive na srpskom jeziku nastale pre i posle Drugog svetskog rata.
"Gosti sajta", “Knjige koje govore”, "Vaša pisma", "Radio kritika", "Prijatelji sajta", "Novi projekti", "Da li ste pročitali retke knjige" ~ samo je deo stranica ove elektronske izložbe okrenute novim medijima u svetu.
Sajt spada u domen nematerijalne kulture. Sajt je nekomercijalan.
Pristup sajtu je slobodan. Podržite ga donacijom. Novčani prilozi uplaćuju se preko žiro računa.
Informacije: urednik sajta Dragoslav Simić sicke41@gmail.com

---

Srodni linkovi: Vaša pisma, Otvoreno o sajtu, Novo na sajtu, Poklon za poneti, E-prodavnica

Pošaljite svoje utiske o ovoj strani na adresu urednika sajta: Dragoslav Simić, sicke41@gmail.com. Vaše pismo može biti objavljeno.

« Nazad